Свети Григорије Палама – 46. Беседа: На треће недељно читање из Еванђеља по Луки"
https://otacmilic.com/sveti-grigori...trece-nedeljno-citanje-iz-evandjelja-po-luki/
U svojoj besedi, Palama upravo ukazuje na potrebu razlikovanja vaskrsenja kao reanimacije (dajući biblijske primere) i tako-da-kažem "eshatološkog" vaskrsenja, o čemu sam pričao na prethodnoj stranici.
Naravno i to si dobro primetio. Reanimacija je jedna stvar a eshatolosko Vaskrsenje druga. Evo sta je rekao o tom drugom Vaskrsenju u pretposlednjem pasusu iste besede:
Видите ли овог Мироточивог, светог мученика, чији смо наступајући помен данас почели да претпразнујемо? Крв из његовог тела, која је добровољно проливена Христа ради, дала је непресушни и неисцрпни извор најразличитијих чуда, освећења за душу и тело, извор миомирисног и свештеног мира.
Иако душа Великомученика, примивши вечну и непролазну славу, сада праведно с ангелима обитава на небесима, његово тело се још није прославило заједно с њом. Међутим, оно што се сада догађа представља символ, праобраз и предзнамење божанствене и небеске славе која ће му се тек открити. Ако су пак символ и праобраз такви, шта онда да кажемо о оном будућем савршенству? Оно је, наравно, неизрециво и незамисливо.
Ovde Palama drzi govor nad mirotocivim mostima nekog svetitelja ( ne znam o kome je rec) i naglasava da mu je dusa vec proslavljena ali telo jos nije, tj iako se desavaju cuda na mestu pogrebenja, iako je telo mirotocivo, iako se vidi da je svetitelj svojim zivotom svedocio Hrista i ispunio zapovesti, on nije vaskrsao onim eshatoloskim Vaskrsenjem.
Evo objasnjenja za reci Hristove: 26.
I svaki koji živi i veruje u mene neće umreti zauvek. Dakle dusa mu jeste proslavljena, tj nije umrla zauvek ali ce se tek jos vise proslaviti zajedno sa telom posle Vaskrsenja. Pitanje je sad: Koja duse umire zauvek? Ako je Hristos Zivot a Jeste, dusa koja ga ne zeli umire zauvek jer Ga i ne zadobija. Pod smrcu se ovde podrazumeva ne njeno nestajanje ili povratak u nebice, vec odvojenost od Hrista. To je pakao. Ta odvojenost je pakao i smrt. Opet kazem, ne smrt kao nebice vec kao vecna odvojenost od Boga. A oganj, vatra, muka u tom paklenom stanju.... je u stvari jedno i isto osecanje odvojenosti, usamljenosti, beznadja...
S druge strane:
Vaskrsenje svih za večni život, to je ono što Bog obećava svima i što se događa svima. I to samo jednom, kao trajna i nepovratna promena.
U kom trenutku se ovo po tvom misljenju dogadja?
Biblijski, ne postoji dve forme života čoveka (duhovno-telesna, pa potom suštinski bestelesna).
Život je samo život čoveka kao duhovno-telesnog bića, gde nijedan deo, ni telo, ali ni duh životni (tj.duša) ne mogu egzistirati odvojeno jedno od drugih, već samo jedno sa drugim.
Apostol Pavle nam to objasnjava recima: 1. Kor. 15
44.
Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно. Telo dusevno je ono u kome sada zivimo dok je telo duhovno ono koje ce dusa dobiti u poslednjem danu. U danu Vaskrsenja. Ovde opet gledamo boldovanu Palaminu recenicu:
Иако душа Великомученика, примивши вечну и непролазну славу, сада праведно с ангелима обитава на небесима, његово тело се још није прославило заједно с њом. Evo sta radi dusa ovog Velikomucenika a i svih nas. Njegova sa angelima, nasa po zasluzi. Obitava, dakle zivi, stanuje, prebiva. Samo ono sto zivi moze obitavati, i to jos sa angelima. Sta bi oni sa mrtvom nesvesnom dusom? I jos jasno kaze da je bestelesna.
Naročito im je bio stran koncept besmrtne duše. To verovanje bilo je tipično jelinsko, platonističko. Jer, besmrtna duša, duša koja bez problema i bez uslova nastavlja život i nakon telesne smrti, podrazumeva da sama ta duša ima život u sebi. To bi značilo da ona nastavlja postojanje, jer joj je takva priroda.
Iz Evanđelja vidimo da je život, a naročito njegov kontinuite, vrlo, tj. Isključivo uslovna stvar. U stvari, to vidimo već iz Postanja, prilikom priče o Padu, ali je u Evanđelju to decidno i očito.
Imamo dosta starozavetnih svedocanstava o besmrtnosti duse. Navescu samo neka: U samom pocetku u knjizi postanja Bog kaze:
Потом рече Бог: да начинимо човека по својему обличју ( liku, obrazu) Navodio sam vec reci sv. Atanasija Velikog da se ove reci odnose na stvaranje slovesne ( logosne) duse sto i kasnije i Solomon kaze:
Prem. Sol. 2.23
Јер Бог човека створи за нетрулежност, и по лику свог вечног бића створи га
Post. 15.15
А ти ћеш отићи к оцима својима у миру, и бићеш погребен у доброј старости ( reci upucene Avraamu)
Post. 25.8
онемоћав, умре Авраам у доброј старости, сит живота, и би прибран к роду својему
Post. 46. 2-3
И Бог рече Израиљу ноћу у утвари: Јакове! Јакове! А он одговори: ево ме. И Бог рече: ја сам Бог, Бог отаца твојих ( na ovo se prirodno nadovezuje:
Бог није Бог мртвих, него живих )
I tako dalje.... Smatram da su Jevreji imali nauk o besmrtnosti duse jer u S. zavetu imamo jos dosta primera o tome. Kad je Saul razgovarao sa Samuilovom dusom, Ilijino vaskrsavanje mladica i ostalo, je bilo dovoljno Jevrejima za ovakvo verovanje. Takodje kada je Isus vaskrsao lazara dolazili su samo da vide i cuju o cudu i to bez pitanja ili nedoumica o besmrtnosti duse.
U Novom tek zavetu imamo pregrst napisanog o besmrtnosti duse. Mozemo kasnije razgledati svako ponaosob od njih samo bi sad naveo par njih:
1.Pet.3. 18-19
Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом а оживећи духом, којим и сиђе и проповеда духовима у тамници. Zar mozemo reci da je propovedao nesvesnim ili nepostojecim dusama? Zar ih je prvo oziveo, propovedao, pa posle opet vratio u nebice?
D. Ap. 7. 59-60
Господе Исусе, прими дух мој! Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе, не урачунај им грех овај! И ово рекавши усну. Sta se desilo u ovom trenutku sa Stefanom?
Dakle, život čovekov je vrlo uslovna stvar, ne zavisi od njegove prirode, ni od telesne, ni od duhovne, već samo i isključivo od odnosa sa Bogom.
U redu, može se istaći prigovor da i u konceptu besmrtne duše, kontinuitet života je posledica dara Božijeg prilikom nastanka konkretnog čoveka.
Ali, čitajući Evanđelja, naročito Jovanovo, koje o tome govori vrlo otvoreno može se videti, da besmrtnost Čoveka (ne pominje se besmrtnost jedne od njegovih komponenti, npr. duše), zavisi isključivo od odnosa sa Bogom.
I to ne odnosa gde Bog zametku u utrobi daruje besmrtnost njegovoj duši, već od odnosa sa Bogom koji ima rođena i odrasla individua.
Potrebno je ovde razlikovati telesni i duhovni zivot. Telesni je zavisan od duse a duhovni od Hrista. Kad dusa napusti telo, to nazivamo smrcu. I kada se dusa samovoljno odvoji od Hrista i to nazivamo smrcu. U prvoj smrti dusa ne umire vec nastavlja da ima zivot dok u drugoj smrti smatramo da umire ali ne nekim isceznucem ili nestajanjem vec umire u smislu da se odvojila od Onog koji je Zivot. Ona pritom zadrzava bukvalni vid zivota: osecanja, svesnost, bol, radost, razmisljanje ali je se sve to smatra smrcu zbog odvojenosti od Hrista. Nema pravi Zivot.
Potrebno je ovde razumeti ove paralele.
Crkvena imnologija tj mnogobrojni tropari, imnosi, kanoni... jasno naglasavaju besmrtnost duse sto mozemo kasnije pogledati.
Dusi je Bog udahnuo zivot i vise joj ga nikad ne uzima.
Moramo se, opet, vratiti u kontekst događaja. Isusov razgovor sa Martom u tom trenutku, to nije “opušteni”, okolnostima neopterećeni razgovor, poput onih koji je Isus vodio sa Samarjankom ili sa Nikodimom. Ne. To je događaj vrlo stresan za sve učesnike, pa i za samog Isusa (toliko stresan da je to i Njega uzdrmalo i On zaplakao). Ovde imamo Martu, ženu slomljenu bolom zbog neposredne smrti svog brata. Žena koja i u bolu je svesna vere u buduće opšte Vaskrsenje. I kojoj Isus kaže „Ja sam Vaskrsenje i Život“. Da je poenta tog odgovora bila puko pojašnjenje da Marta upravo gleda u Onoga ko će sve mrtve vaskrsnuti nekog dana u budućnosti, onda bi izostao onaj drugi, dopunjujući deo: koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek.
I tu, On ne govori o konkretnoj smrti konkretnog Lazara koga će vratiti u ovaj život zbog „naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao“. On, govori opštem, univerzalnom zakonu, tačnije stanju, tj. stvarnosti, u kojoj On – Život, daje život onima koji veruju u Njega, da ni za jedan jedini tren ne osete prekid života i vlast smrt, već da nastave život. I to život preobraženi, „u punoći“, „u izobilju“.
Zapazimo ovde jednu veoma bitnu stvar. Marta kaze Isusu: 22.
Ali i sada znam, da što god zaišteš u Boga, daće ti Bog. Odavde vidimo da ga Marta nije prepoznala kao ovaplocenog Boga jer smatra da je Njemu bila potrebna molitva Bogu da vaskrsne Lazara. Eto zasto joj Isus odgovara:
Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u Mene ako i umre, živeće. Pokazuje Marti da Njemu nije potrebna molitva da vaskrsne Lazara, sto se iz daljeg vidi, vec da On sam Jeste Bog koji vaskrsava.
Ali, kako se to uklapa u Jevrejima 9.27: I kao što ljudima predstoji jedanput umrijeti, a potom sud (Božiji)
Drugim recima, Apostol nam kaze da cemo prvo umreti a posle toga ( μετὰ δὲ τοῦτο ) dolazi Boziji Sud. U ovom periodu `` a posle toga`` tj periodu cekanja suda, dusa ima zivot ( samosvesnost, svesnost okoline, razmisljanje, bitisanje....) sto i Grigorije Palama objasnjava onom recenicom:
Иако душа Великомученика, примивши вечну и непролазну славу, сада праведно с ангелима обитава на небесима, његово тело се још није прославило заједно с њом.
