Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Basara "Kinesko pismo", kratak roman, jedan od prvih njegovih, a pošto sam od romana čitao samo Parkinsona, mogu reći da me je ovaj prilično oduševio. Priča mi je čak i poznata iz neke od njegovih pripovedaka, ima on tu tendenciju da samog sebe ruši, lomi i skraćuje, menja forme, ali kao roman, ovo je svakako jedna zanimljiva celina. Sad opet na Basaru krećem, ovoga puta "Mongolski bedeker"
Pali anđeo (sa podnaslovom Ljubavni roman) jedan je od onih razgovaram-sa-ogledalom romana.
Kroz razbijenu formu roman govori o samopreispitivanju i o raznim „čudnim“ ljubavima.
Pisac se pojavljuje u dva obličja – kao narator i kao centralni lik Paskval Pinon, dvoglava
nakaza – cirkuska atrakcija.
Za razliku od ovih drugih ljubavi koje imaju svoju patologiju, samo su piščeva ljubav prema ocu,
koga je izgubio kao dete, i ljubav prema sebi samom (prema onom drugom, boljem ja) „zdrave“.
U prilog boljem razumevanju romana, valja pomenuti podatak da se Enkvist 13 godina borio sa
alkoholom i da u tom periodu nije napisao ništa osim Palog anđela. Prema sopstvenom priznanju,
tih trinaest godina se uopšte ne seća jer je imao „crnu rupu“ u glavi i bio potpuno blokiran alkoholom.
Tokom tog perioda proveo je dosta vremena po klinikama u Danskoj, Švedskoj i na Islandu pa se
otuda veći deo radnje odvija u bolnicama.
Roman je razbijen u poglavlja, a svako poglavlje je naslovljeno pesmom. Forma je više dramska
nego romaneskna pa se ova poglavlja mogu posmatrati i kao činovi. Sve to nije neobično ako se
zna da je Enkvist prevashodno dramski pisac i da ga smatraju za Strindbergovog naslednika.
Sve u svemu, roman mi se dopao. Kako je reč o knjižici od nekih 80-tak stranica, čak i da vam se
ne svidi, nećete izgubiti mnogo vremena.
Još jedan prilog
Pravi Paskval Pinon, poznat kao dvoglavi Meksikanac, radio je na železnici u Teksasu kada ga je
otkrio cirkuski promoter i angažovao za nastupe u cirkusu. Pinon zapravo nije imao dve glave, već
neku abnormalnu izraslinu koja je samo podsećala na glavu. U cirkusu su tu izraslinu veštom maskom
pretvorili u ljudsko lice i tako ga prikazivali sa ostalim cirkuskim nakazama. To se dešavalo dvadesetih
godina XX veka kada su freak show cirkuske predstave bile jako popularne. Kasnije je vlasnik cirkusa
platio operaciju kojom je Pinonu uklonjena ova izraslina, a on se vratio u Teksas i nastavio sa normalnim
životom.
Pali anđeo (sa podnaslovom Ljubavni roman) jedan je od onih razgovaram-sa-ogledalom romana.
Kroz razbijenu formu roman govori o samopreispitivanju i o raznim „čudnim“ ljubavima.
Pisac se pojavljuje u dva obličja – kao narator i kao centralni lik Paskval Pinon, dvoglava
nakaza – cirkuska atrakcija.
Za razliku od ovih drugih ljubavi koje imaju svoju patologiju, samo su piščeva ljubav prema ocu,
koga je izgubio kao dete, i ljubav prema sebi samom (prema onom drugom, boljem ja) „zdrave“.
U prilog boljem razumevanju romana, valja pomenuti podatak da se Enkvist 13 godina borio sa
alkoholom i da u tom periodu nije napisao ništa osim Palog anđela. Prema sopstvenom priznanju,
tih trinaest godina se uopšte ne seća jer je imao „crnu rupu“ u glavi i bio potpuno blokiran alkoholom.
Tokom tog perioda proveo je dosta vremena po klinikama u Danskoj, Švedskoj i na Islandu pa se
otuda veći deo radnje odvija u bolnicama.
Roman je razbijen u poglavlja, a svako poglavlje je naslovljeno pesmom. Forma je više dramska
nego romaneskna pa se ova poglavlja mogu posmatrati i kao činovi. Sve to nije neobično ako se
zna da je Enkvist prevashodno dramski pisac i da ga smatraju za Strindbergovog naslednika.
Sve u svemu, roman mi se dopao. Kako je reč o knjižici od nekih 80-tak stranica, čak i da vam se
ne svidi, nećete izgubiti mnogo vremena.
Još jedan prilog
Pravi Paskval Pinon, poznat kao dvoglavi Meksikanac, radio je na železnici u Teksasu kada ga je
otkrio cirkuski promoter i angažovao za nastupe u cirkusu. Pinon zapravo nije imao dve glave, već
neku abnormalnu izraslinu koja je samo podsećala na glavu. U cirkusu su tu izraslinu veštom maskom
pretvorili u ljudsko lice i tako ga prikazivali sa ostalim cirkuskim nakazama. To se dešavalo dvadesetih
godina XX veka kada su freak show cirkuske predstave bile jako popularne. Kasnije je vlasnik cirkusa
platio operaciju kojom je Pinonu uklonjena ova izraslina, a on se vratio u Teksas i nastavio sa normalnim
životom.
Zvuči odlično.
Skoro da bih je stavila na spisak...kad bih znala gde mi je spisak, jer ne čitam ništa što nije moranje vekovima (pa ni spisak).
Smatraj se stelarno opservaženom
Препорука: Небеска механика
Биографски роман о Константину Циолковском. Прати његово дечаштво, младост и ране године. Неки детаљи су романсирани и вероватно мало измењени због тока приче али се писац углавном држи чињеница. Питко и занимљиво.
Mislite li da pre Uliksa treba da pročitam Portret umetnika u mladosti? Ovo mi se pitanje nametnulo na samom početku čitanja, jer se u fusnotama stalno poziva na Puum... Ono, bilo bi valjda i logično...
Krasuljak, ako si vec pocela da citas Portret... mislim da neces pogresiti.
Verovatno ce se neko javiti ko je citao Uliksa i napisati da li je mozda potrebno citati neku njegovu knjigu da bi se sto lakse ``uslo`` u ``Uliks``-a.
Zainteresovala me je knjiga Pali andjeo... volim da gledam TLC. Tamo ima i tih prica o ljudima koji su se rodili sa abnormalnostima.
A za ovaj slucaj znam.
A sve me podseti na Pincona za koga se ne zna gde je (gde zivi i radi), citavih 30 godina. To se drzi u tajnosti.
Mislite li da pre Uliksa treba da pročitam Portret umetnika u mladosti? Ovo mi se pitanje nametnulo na samom početku čitanja, jer se u fusnotama stalno poziva na Puum... Ono, bilo bi valjda i logično...
Završih Peljevinov "Šlem užasa", nije me nešto oduševilo to žanrovsko poigravanje, spajanje mitskog i savremenog. Bolji je Peljevin u drugim stvarima. Dobih za rođendan Svetu knjigu vukodlaka, al' to ću verovatno tokom leta.
Radi se o životu običnih ljudi u jednom okupiranom mestu u Francuskoj u II sv. ratu.
Nešto kao Mandolina kapetana Korelija ali na francuski način. Meni lično i mnogo bolja.
Završih Peljevinov "Šlem užasa", nije me nešto oduševilo to žanrovsko poigravanje, spajanje mitskog i savremenog. Bolji je Peljevin u drugim stvarima. Dobih za rođendan Svetu knjigu vukodlaka, al' to ću verovatno tokom leta.
Šlem užasa je previše hermetičan i opterećen piščevom opsesijom mitom. Ukrštanje sa nekom vrstom sajber-panka djeluje intrigantno, ali nije moralo da ostane do te mjere nerazumljivo.
Sveta knjiga vukodlaka je dobro napisana knjiga, povremeno vrlo duhovita, inteligentna, ali moj utisak je da je Peljevin ovdje pisao bez mnogo inspiracije. Putinova Rusija, tamošnja verzija kapitalizma, zavisnost od nafte, i sve to uz poigravanje ezoterijom i opskurnim mitovima... utisak je da smo sve to već pročitali u ranijim knjigama.
Šlem užasa je previše hermetičan i opterećen piščevom opsesijom mitom. Ukrštanje sa nekom vrstom sajber-panka djeluje intrigantno, ali nije moralo da ostane do te mjere nerazumljivo.
Sveta knjiga vukodlaka je dobro napisana knjiga, povremeno vrlo duhovita, inteligentna, ali moj utisak je da je Peljevin ovdje pisao bez mnogo inspiracije. Putinova Rusija, tamošnja verzija kapitalizma, zavisnost od nafte, i sve to uz poigravanje ezoterijom i opskurnim mitovima... utisak je da smo sve to već pročitali u ranijim knjigama.
Kad bolje razmislim o ovome što si napisao, ta opsednutost mitom bi mogla biti ako ne jednina krupna, a ono bar najupečatljivija Peljevinova manjkavost.
@tema
Čitam Ibzenove Izabrane drame II koje je Geopoetika nedavno objavila na sasvim zadovoljavajući način. Ne znam samo što im je ovoliko trebalo između dva toma, no, dobro sad.
A Saramaga pogledam k'о majka metiljavo dete - s miksom ljubavi i griže savesti - po pet strana dnevno.
Raymond Carver: Call If You Need Me: The Uncollected Fiction and Other Prose
Potrudio sam se da prije čitanja ove kolekcije raznih rasutih ili neobjavljenih zapisa Rejmonda Karvera ostavim po strani moralne dileme vezane za eksploataciju kultnog statusa preminulog pisca, kao i sumnju u iskrenost prenaglašenog uređivačkog angažmana njegove udovice Tes Galager, i da se čista srca još jednom vratim pripovjedaču koji je osamdesetih godina čitaocima vratio vjeru u američku kratku prozu.
I vrijedilo je privremeno suspendovati poznavanje okolnosti izvan književnog teksta. Pet po prvi put objavljenih priča iz Karverove literarne zaostavštine sasvim su na nivou zrelih i dovršenih djela iz bilo koje od poznatih njegovih knjiga, a jedna među njima (Call If You Need Me, po kojoj je nazvana i čitava knjiga), bez problema bi mjesto našla i u Katedrali, koja je za mene vrhunac pripovjedačkog umijeća Rejmonda Karvera. Škrtim, ali preciznim jezikom opisan pokušaj dvoje ljudi da spasu brak koji se nezaustavljivo raspada sasvim bi se uklopio u tu galeriju emocionalno osakaćenih likova iz depresivne američke provincije.
Nekoliko ranih priča davno objavljenih u malim časopisima dobro pokazuju koji pisci su uticali na mladog Karvera. Svakako, ljepše je iz tih ranih radova shvatiti koliko je u mladosti čitao Foknera i Hemingveja, nego to saznati iz eseja u kojima uz dosta ponavljanja i prilično bespotrebno uporno tumači svoju književnu filozofiju. Možda ja jednostavno ne volim kad pisci objašnjavaju svoje djelo, ali ako tim esejima u zbirci i ima mjesta, onda su brojni uključeni prikazi knjiga uglavnom sasvim nebitnih pisaca, očigledno pisani po narudžbi, često i neiskreno, potpuni uređivački promašaj.
Bilo kako bilo, u ladicama Karverovog pisaćeg stola više nije ostalo ni papirića. Volja izvršilaca književnog testamenta je ispunjena. Time će zadovoljniji biti nekritični obožavaoci, nego normalni čitaoci.
Da li je neko čitao Apdajka - Potraži moje lice?
Zanima me da li se razlikuje od drugih njegovih dela ili je u istom maniru?
Drugim rečima, da li da čitam ili da preskočim?
Na redu su mi
Mišel Turnije - Eleazar ili izvor i grm
Markes - Oharaska
Obe mi je pozajmio kolega s posla da čitam na putovanju ali nakraju knjige nisam ni ponela nego ću sada u miru da čitam i ispunim lepim delima poslednje dane godišnjeg.
Turnije mi je odranije poznat po sjajnoj ali teškoj ' Kralj vilovnjak' tako da ću početi od njega.
Mislite li da pre Uliksa treba da pročitam Portret umetnika u mladosti? Ovo mi se pitanje nametnulo na samom početku čitanja, jer se u fusnotama stalno poziva na Puum... Ono, bilo bi valjda i logično...
Jos sutra, je li
Nego, od Dzojsa sam čitala "Dablinci" (pripovetke) i Portret umetnika u mladosti, ko ne bi rekao da su vrh.
Dzojs je tezak, narocito Uliks, pa zahteva i vreme i osamu, a koliko sam cula od nekih i kartu Dablina
Ne znam kako se provlaci teza da se Dzojs poredi odnosno da se on ugledao na Homera, jedino sto je moguce je, a jeste, da je bio odusevljen Odisejem a ko nije citao Odiseja, ja ne znam...Iako je Dzojsov Uliks moderan, on ipak ima nečeg zajedničkog, tok svesti ili kako bi se to vec nazvalo koju je imao i Homer prateci Odisejev povratak u Itaku. Dakle, trenutno nemam vremena, ali bice ga,
P.s Negde sam videla nesto na engleskom sto je Dzojs rekao za Uliksa i uopste njegova dela koji mnogi smatraju teskim, ako uspem da pronadjem, postiracu s prevodom
Je li ovde postojala tema "Najgora knjiga", pa smo se Krasuljak i ja malo podzaveljale, a bese oko "Duge" od Lorensa ili oko "Potrazi moje lice" (procitala, predivna je, a Duga je najgora knjiga koju sam ikad procitala) ili to bese sto sam pogresno napisala ime pisca?
Brzo smo izgladile nesporazum, inace Potrazi moje lice se zaista ne zaboravlja. Da mi je Shade blize, dala bih joj odmah, moja mama ima u svojoj licnoj biblioteci, a sto je njeno to je i moje, je li tako
Da li je neko čitao Apdajka - Potraži moje lice?
Zanima me da li se razlikuje od drugih njegovih dela ili je u istom maniru?
Drugim rečima, da li da čitam ili da preskočim?
Je li ovde postojala tema "Najgora knjiga", pa smo se Krasuljak i ja malo podzaveljale, a bese oko "Duge" od Lorensa ili oko "Potrazi moje lice" (procitala, predivna je, a Duga je najgora knjiga koju sam ikad procitala) ili to bese sto sam pogresno napisala ime pisca?
Brzo smo izgladile nesporazum, inace Potrazi moje lice se zaista ne zaboravlja. Da mi je Shade blize, dala bih joj odmah, moja mama ima u svojoj licnoj biblioteci, a sto je njeno to je i moje, je li tako
- - - - - - - - - -
NE PRESKACI; neeeeeee
Vec napisah, tesko se ikad zaboravlja, a tako je jednostavna, pitka, brzo se cita jer se ne ostavlja iz ruku
Biljo, hvala. Pročitala sam već Portret umetnika u mladosti, i priznajem, približio mi je malo Džojsa kao osobu. Vredelo je. U pravu si za Uliksa, još se nisu stekli uslovi, ova kiša me ometa u navici da se osamim na terasi, pa da teram do duboko u noć. Trenutno se zanimam Brankičinim Insajderom, za to nisu potrebne koncentracija i tišina.
a očekivao sam neki oštar, dubok glas 
Ono, bilo bi valjda i logično... 
