Šta trenutno čitate - utisci i preporuke

[gost 243178]

Meni je Starac i more najmanje zanimljiva Hemingvejeva knjiga koju sam čitao.

I meni. A koja ti je najzanimljivija? Ja najviše volim Sunce se ponovo rađa (tj. Fiesta).

 

[Najlepsa Pevacica]

I meni. A koja ti je najzanimljivija? Ja najviše volim Sunce se ponovo rađa (tj. Fiesta).

Ja obozavam tu pesmu. Sad cu da je stavim... evo:

 

[gost 243178]

Sad bi trebalo da pokažem malo ironije i sućuti.

 

[Najlepsa Pevacica]

Sad bi trebalo da pokažem malo ironije i sućuti.

Hmmm?

 

[gost 243178]

Ma to je neka šala iz te knjige. Pesma koju si postavila je grozna, ali cenim trud. Poz

 

[akutasame94]

Sve ovo što je Nora rekla je sasvim tačno. Ipak, mogu ponešto reći o ovome što si napisao.
Jedna očita nelogičnost: kako to da u zaboravljenom gradu obraslom mahovinom i lišajevima poneka ulična lampa još radi? To je besmisleno. Ako je grad stigao dotle da mahovnim obraste, u njemu ništa više ne funkcioniše.
Drugo, neki grad, posbno napušteni, zaboravljeni i zarasli, nikako ne može da bude personifikacija nečega. Provjeri u teoriji književnosti šta je to personifikacija.
Treće, ovo pridodavao je, kao prvo neknjiževna riječ, kao drugo pogrešno upotrijebljena. trebalo bi se reći pojačavao ionako tužni prizor..., ili nešto slično.
Ta slika koju ovim opisom gradiš je kičasto romantična i patetična. Sigurno ne bih pročitao ništa što ovako počinje.
Postapokaliptična psihološka priča mi se čini kao nešto preambiciozno za nekoga ko tek počinje da se bavi pisanjem. Pokušaj s nečim jednostavnijim za početak.
I, prije svega, čitaj, čitaj, čitaj. Godinama vrijedno čitaj dobre knjige. Razmišljaj o njima, zapisuj komentare, analiziraj ih. Ako imaš talenta, pisanje će u jednom trenutku doći sasvim prirodno.
Na kraju, evo i malo savjeta od jednog velikog pisca: http://www.brainpickings.org/index.php/2012/03/12/john-steinbeck-six-tips-on-writing/

Znam ja šta znači personifikacija... Pošto ovde nije ceo tekst teško se može razumeti zašto je upotrebljen taj izraz, no možda i grešim, nije bitno, cenim mišljenje... Što se tiče nelogičnosti, svetiljki, recimo da je to vid umetničke slobode, pošto je i meni zvučalo nelogično, ali sam mnogo puta video tu nelogičnost u raznim filmovima, verujem i u nekim knjigama. Za pridodavao ne mogu dati argument jer zaista još uvek ne znam dovoljno. Ovo nikako nije romantično i nisam tako nešto ni zamislio. Radnja je trebala da bude vezana samo za devojku koja se bori sa samoćom u ruiniranom gradu nakon neimenovane katastrofe.

Naravno cenim kritiku, bar dok je u granicama normale.

Nora

Odgovor na pitanje zašto me interesuje šta drugi misle je jednostavan. Želim da čujem kritike i ispravljam sebe vodeći se njima. Nema svrhe da pišem misleći da sam odličan i da mi kritika ne treba.

Inače čitao sam svašta, od Dostojevskog i Servantesa do Brajana Pera i Nensi Farmer

@Pevačice

Sve što bih ja rekao o Dostojevskom je već rečeno, a i ne mislim da imam pravo da komentarišem pošto sam čitao samo Zločin i kaznu i sada sam uzeo Kockara. Takođe ne ulazi mi se u besmislenu raspravu.

 

[quentin]

I meni. A koja ti je najzanimljivija? Ja najviše volim Sunce se ponovo rađa (tj. Fiesta).

I ja volim Sunce se ponovo rađa. Sasvim objektivno, to mu je i najbolji roman. Volim i neke priče (Hills Like White Elephants, The Short Happy Life of Francis Macomber), ali ima jedna knjiga koju odavno želim još jednom pročitati. kratki roman, ili novela, Proljetne bujice (The Torrents of Spring). Stilski sasvim različita od svega što je Hemingvej pisao, čak pomalo nadrealistična, što je u Hemingvejevom kanonu inače ozbiljan grijeh. Kažu da je tu parodirao Šervuda Andersona (koga ja izuzetno volim), ali ja parodiju nisam osjetio. Kada sam je prvi put pročitao tu knjižicu, neobično mi se dopala. Moraću je uskoro obnoviti.

 

[akutasame94]

I meni. A koja ti je najzanimljivija? Ja najviše volim Sunce se ponovo rađa (tj. Fiesta).

Starac i more je meni fenomenalna knjiga. Verovatno mi se toliko sviđa jer i sam sam sa primorja (tj. živeo sam na primorju) pa znam kakav je osećaj kada se boriš sa ribom, naravno ne baš sa ribom od nekoliko stotina kilograma. Nisam očekivao onakav kraj, rastužio me.

 

[gost 243178]

@ quentin
Sad si me zainteresovao : ) Naći ću je.

 

[Najlepsa Pevacica]

Ma to je neka šala iz te knjige. Pesma koju si postavila je grozna, ali cenim trud. Poz

Sada si me rastuzio.

 

[quentin]

Znam ja šta znači personifikacija... Pošto ovde nije ceo tekst teško se može razumeti zašto je upotrebljen taj izraz, no možda i grešim, nije bitno, cenim mišljenje... Što se tiče nelogičnosti, svetiljki, recimo da je to vid umetničke slobode, pošto je i meni zvučalo nelogično, ali sam mnogo puta video tu nelogičnost u raznim filmovima, verujem i u nekim knjigama. Za pridodavao ne mogu dati argument jer zaista još uvek ne znam dovoljno. Ovo nikako nije romantično i nisam tako nešto ni zamislio. Radnja je trebala da bude vezana samo za devojku koja se bori sa samoćom u ruiniranom gradu nakon neimenovane katastrofe.

Ne mora nešto da bude sadržajem romantično (u smislu romantike za kakvu znamo iz svakodnevnog, ili svakonoćnog, života), da bi se prepoznalo kao romantično u književno-stilskom pogledu. Crveno, "zapaljeno" nebo, sunce na zalasku, ova riba u tankoj bijeloj haljini koja se vijori na povjetarcu... to što si napisao je etalon romantizma u prozi, prilično naivnog i nevještog romantizma, ali neospornog romantizma.
Sa ovim svjetiljkama ne možeš da si daš umjetničku slobodu zato što moraš da ostaneš vijeran žanru za koji si se sam opredijelio. Ta ideja mogla bi da prođe u nekoj sasvim nadrealnoj, fantastičnoj priči, ali suština postapokaliptične književnosti je u njenoj potencijalnoj realnosti. Ljudima je zanimljiva zato što postoji strepnja da bi se tako nešto zaista moglo dogoditi, da bi se mogli naću u nekom takvom svijetu. A onda pisac mora da bude surovo realan. Uzmi pročitaj Put (The Road) Kormaka Makartija. On je odlično opisao tu postapokaliptičnu čamotinju i strahotu.

 

[Direkt]

Najveći kritičar dela treba da bude sam pisac, pogotovo u ovo doba kada su kritike postale plaćen posao, šund se uzdiže a kvalitet ne može da se progura. Samo pisanje treba da predstavlja nešto čoveku, u suprotnom se gubi smisao pisanja.

 

[Najlepsa Pevacica]

Najveći kritičar dela treba da bude sam pisac, pogotovo u ovo doba kada su kritike postale plaćen posao, šund se uzdiže a kvalitet ne može da se progura. Samo pisanje treba da predstavlja nešto čoveku, u suprotnom se gubi smisao pisanja.

Ja sam oduvek zastupala to, da je sund postao kvalitet, a da kvalitet trpi. Eto, tako su Marko Vidojkovic, Bukovski, Tolstoj postali nesto to se mora procitati, doduse, ima jos pisaca, koji se tako vucaraju i prodaju, iako nemaju veze sa zivotom. Ponekad mislim da je masovno opismenjavanje, najmasovnija greska covecanstva, tako svaka budala pise kojekakve gluposti, a ljudi moraju da se dive da ne bi bili glupi. JA ne moram i necu.

 

[DacaMARTA]

Uzeh juce od drugarice Ispovest iz harema, nadam se da cu je poceti danas, pa javljam utiske

 

[Linejna]

Uzeh ``Kinesko-engleski recnik za ljubavnike``.
Tako sam i ja govorila engleski (ja koja sam celog zivota ucila nemacki jezik), kada sam se prvi put obrela, ali ne u Ujedinjenoj Klaljevini vec u Sjedinjenjim Dlzavama
Mnogo slatka knjiga. Razveselila me.
Prevod je... pa nabavite je i krenite... ludo je zabavno.

 

[akutasame94]

Ne mora nešto da bude sadržajem romantično (u smislu romantike za kakvu znamo iz svakodnevnog, ili svakonoćnog, života), da bi se prepoznalo kao romantično u književno-stilskom pogledu. Crveno, "zapaljeno" nebo, sunce na zalasku, ova riba u tankoj bijeloj haljini koja se vijori na povjetarcu... to što si napisao je etalon romantizma u prozi, prilično naivnog i nevještog romantizma, ali neospornog romantizma.
Sa ovim svjetiljkama ne možeš da si daš umjetničku slobodu zato što moraš da ostaneš vijeran žanru za koji si se sam opredijelio. Ta ideja mogla bi da prođe u nekoj sasvim nadrealnoj, fantastičnoj priči, ali suština postapokaliptične književnosti je u njenoj potencijalnoj realnosti. Ljudima je zanimljiva zato što postoji strepnja da bi se tako nešto zaista moglo dogoditi, da bi se mogli naću u nekom takvom svijetu. A onda pisac mora da bude surovo realan. Uzmi pročitaj Put (The Road) Kormaka Makartija. On je odlično opisao tu postapokaliptičnu čamotinju i strahotu.

Da pretpostavio sam na šta si mislio pod "romantično", ali eto, rekoh da naglasim da nema veze s tim. Definitivno ću potražiti "Put" kada budem išao do biblioteke pošto nisi prvi koji mi to preporučuje....

 

[Truman]

I ja volim Sunce se ponovo rađa. Sasvim objektivno, to mu je i najbolji roman. Volim i neke priče (Hills Like White Elephants, The Short Happy Life of Francis Macomber), ali ima jedna knjiga koju odavno želim još jednom pročitati. kratki roman, ili novela, Proljetne bujice (The Torrents of Spring). Stilski sasvim različita od svega što je Hemingvej pisao, čak pomalo nadrealistična, što je u Hemingvejevom kanonu inače ozbiljan grijeh. Kažu da je tu parodirao Šervuda Andersona (koga ja izuzetno volim), ali ja parodiju nisam osjetio. Kada sam je prvi put pročitao tu knjižicu, neobično mi se dopala. Moraću je uskoro obnoviti.

Hm, ako dozvolite da se uključim. Smatram da je Zbogom oružje dosta bolje kao i Za kim zvono zvoni. Nažalost, Hemingvejeve knjige dugo nisu izdavane kod nas ( osim lektire Starac i more ) tako da mi ne uspeva da nađem priče i taj kratki roman koji si spomenuo. Ako znate gde može da se nađe molim da mi kažete, barem na pp.

 

[Direkt]

Ja sam oduvek zastupala to, da je sund postao kvalitet, a da kvalitet trpi. Eto, tako su Marko Vidojkovic, Bukovski, Tolstoj postali nesto to se mora procitati, doduse, ima jos pisaca, koji se tako vucaraju i prodaju, iako nemaju veze sa zivotom. Ponekad mislim da je masovno opismenjavanje, najmasovnija greska covecanstva, tako svaka budala pise kojekakve gluposti, a ljudi moraju da se dive da ne bi bili glupi. JA ne moram i necu.

Bukovskog svrstavati u šund ili je blasfemija.. oukej, Tolstoj je uzdignut zbog svog plemićkog statusa i političkih veza, pa se uvek provlači svugde.. Vidojković je zanimljiv Srbima jer predstavlja neke bljutave ulične priče, spike o propalitetima, alkoholičarima i pankerima, pokušava da kopira Bukovskog ali veoma bezuspešno.
Bukovski je unikat, stvorio je jedan stil, pisao je svoj život, onako kako ga je video i osetio, bez trunke izveštačenosti i to je nešto najbitnije.

 

[quentin]

Hm, ako dozvolite da se uključim. Smatram da je Zbogom oružje dosta bolje kao i Za kim zvono zvoni. Nažalost, Hemingvejeve knjige dugo nisu izdavane kod nas ( osim lektire Starac i more ) tako da mi ne uspeva da nađem priče i taj kratki roman koji si spomenuo. Ako znate gde može da se nađe molim da mi kažete, barem na pp.

Dobro. Sve je stvar ukusa. Hemingvej je u svakom slučaju bio odličan pisac, velik pisac. Meni je samo malo zamorno bilo čitanje knjige Starac i more. Kao da je sva piščeva zamorenost životom stala u tu knjigu.
Proljetne bujice vjerovatno mogu da se nađu u bibliotekama. Nekih osamdesetih godina objavljena su ona sabrana djela (zelene korice, ne znam izdavača, možda Minerva subotička?). To je kratak roman, možda je u istom tomu s nekom drugom knjigom.

 

[Truman]

Ono što me nervira je što u gradskoj biblioteci u beogradu kad ukucaš u komp ima njegovih naslova, al zato u magacinu nema nikad. Starac i more mi se veoma dopalo, zaista knjižica koja simboliše život i dokazuje Hemingvejevu genijalnost. A Sunce se ponovo rađa je bez sumnje dobar roman, ali me priče u ljubavnik trouglima ( zapravo, mnogougao u ovom slučaju ) ne zanijamu previše pa zato sam to napisao...subjektivan utisak.
Direkt, potpuno se slažem za ovo što si napisao za Bukovskog.

 

[quentin]

Znam da ću se sad mnogima zamjeriti, ali, što se mene tiče, za Bukovskog važi ona: Budala je svako ko ga ne voli u mladosti, i ko ga i dalje voli kad malo ostari.

 

[Linejna]

Ne mora nešto da bude sadržajem romantično (u smislu romantike za kakvu znamo iz svakodnevnog, ili svakonoćnog, života), da bi se prepoznalo kao romantično u književno-stilskom pogledu. Crveno, "zapaljeno" nebo, sunce na zalasku, ova riba u tankoj bijeloj haljini koja se vijori na povjetarcu... to što si napisao je etalon romantizma u prozi, prilično naivnog i nevještog romantizma, ali neospornog romantizma.
Sa ovim svjetiljkama ne možeš da si daš umjetničku slobodu zato što moraš da ostaneš vijeran žanru za koji si se sam opredijelio. Ta ideja mogla bi da prođe u nekoj sasvim nadrealnoj, fantastičnoj priči, ali suština postapokaliptične književnosti je u njenoj potencijalnoj realnosti. Ljudima je zanimljiva zato što postoji strepnja da bi se tako nešto zaista moglo dogoditi, da bi se mogli naću u nekom takvom svijetu. A onda pisac mora da bude surovo realan. Uzmi pročitaj Put (The Road) Kormaka Makartija. On je odlično opisao tu postapokaliptičnu čamotinju i strahotu.

Malo je reci da je roman sjajan.
Dok sam citala roman, kao da sam bila sa njima na tom putu...
Malo je pisaca koji imaju tu narativnu snagu da pisu o necemu sto bi moglo biti.

 

[Isus33]

Starac i more je meni fenomenalna knjiga. Verovatno mi se toliko sviđa jer i sam sam sa primorja (tj. živeo sam na primorju) pa znam kakav je osećaj kada se boriš sa ribom, naravno ne baš sa ribom od nekoliko stotina kilograma. Nisam očekivao onakav kraj, rastužio me.

A sta si ti ocekivao? Da ce neko pobijediti smrt? Sta god da radio i koliko god se borio na kraju ostane samo kostur. To i jeste smisao romana. Ako te je kraj iznenadio onda nisi shvatio poentu price.

 

[Isus33]

Citam "Prohujalo s vihorom". Decenijama slusam o tom romanu i tom filmu a niti sam roman citao niti film gledao. I evo sad sam poceo sa citanjem. Mozda poslije citanja i film pogledam. Neznam.

 

[Truman]

Kakav kraj Velikog Getsbija Znao sam da se završava tragično, ali svejedno...