To je bas slatko. Pre par meseci je tako neka lokal-patritska naci-baba sa Vracara pocela da se hvali kako je nekada gde je Manjez bila neka kaljuga, gde su se brckale guske i patke, a njen je deda jahao na konju po Beogradu, za razliku od ostalih, koji su koritsili svoje noge. Neko je lepo ovde rekao da moze da razume da se neko hvali svojim poreklom, koje je staro 200, 300 godina, a pri tom je ta porodica izrodlial neke velike svetske priznate knjizevnike, naucnike, stvaraoce u bilo kom polju, a ne da li je neko jahao konja ili magare. Tako i taj Prelevic pokusava da od jednog najnormalnijeg dokolicarskog i ispraznog nacina zivota napravi nesto epohalno i neverovatno. Onda se kao "stari Beogradjani", koji su stari, jer se tako osecaju, a u odnosu na hiljadu godina postojanja Beograda su zanemarljivi, osecaju nesto znacajnim, a to je u sustini samo jedna razbibriga, jer su se oni zabavljali tadasnjim internetom ili tadasnjim satelitskim programom, koji se danas naziva boemskim zivotom. Za dvadesetak godina nekom ce poziranje po kaficu sa laptopom izgledati tako setno i romanticno, jer ce se verovatno tada ljudi teleportovati. Ta njegov knjiga je izraz jednog dubokog kompleksa palanke i promasenosti zivota. On je jednostavno pogledao da je spucao sav svoj zivot ni u sta i onda napravio knjigu, koju tako neke naci lokal patriote sede i listaju i pljuju po novopridoslim stanovnicima i gradu, koji se i dalje razvija. Dakle, da zakljucim, "Pokusavam da stvaram Pariz u kaljuzi",
