Srpsko ime u Dubrovniku

I šta imate od toga da lažete sami sebe?
Ne, vi lažete sami sebe. Doduše ulazite u terminalnu fazu samoobmane. Zapaziti ove pokazatelje:

6B130519-C5A4-4292-B991-12D00B240914.jpeg
 
Bizantski izvori obilato izvještavaju o nasilnom širenju Srbije na hrvatske državice uz more...
Srbija nasilno za Nemanje otima te teritorije, uz more, gdje su Hrvati većinsko stanbovništvo za Nemanje - promjenio se odnos stanovnika od Porfirogeneta do Nemanje - Hrvati su svugdje većina, što nije bilo problem jer je Srba bilo malo (gusarske skupine iz Paganije), a teritorij tih državica je bio pod hrvatskim overlordom - hrvatske državice, pa je broj Hrvata rastao razvojem Zahumlja, Paganije, Duklje i Travunije...
Nemanja nasilno prisvaja te hrvatske krajeve, intimidacijom i spletkama, kršeći otpor malobrojnih lokalnih velikaša, kako svjedoče bizantski izvori, a kasnije Srbija sve gubi uz more kako je i stekla - Hrvati se u Zahumlju nasilno odvajaju od Dušanove Srbije u dva velika rata...
Dušan vodi dva rata protiv Zahumlja, ali ne uspijeva Zahumlje više podvrgnuti svojoj kontroli...

Neki od izvora...

-Nikita Honijat (grč. Νικήτας ὁ Χωνιάτης, oko 1155–1217), poznat i kao Nikita Akominat
..-govoreći o Stefanu Nemanji i njegovu djelovanju između 1160. i 1173. god., kaže za nj: "Ne znajući pravu meru, poče osvajati Hrvatsku i sebi prisvajati vlast nad Kotorom"

Nikifor Brienije (1062-1137)
..-Hrvati i Dukljani, opet odmetnuvši se (1073. god.), pustošahu čitav Ilirik..
.-Kad Hrvati i Dukljani pustošahu Ilirik", Brijenijev otac skupi vojsku po .
naređenju cara Mihajla VII,(1071-1078) te je povede "na Dukljane i Hrvate".

Theodore Skoutariotes..
Teodor Skutariota o osvajanju Duklje od strane Stefana Nemanje:
I čuo je, da je srpski vladar Nemanja Stjepan postao drzak više nego se pristoji, da se lukavo miješa u poslove u stvari okolnih zemalja, da istorasne narode [Slavene] tlači i oružjem napada te da nastoji Hrvate sebi podvrći i skučiti pod svoju vlast oblast Kotor.

John Skylitzes, Latinized as Ioannes Scylitzes (1040-1101)
Bugarske starješine zamole Mihajla, tadašnjega vladara onih, koji se zovu Hrvati, a koji je stolovao u Kotoru i Prapratnici, i koji je imao ne malo zemlje pod sobom, da im pomogne i da s njima zajedno radi te da im dadne svoga sina kojega će oni proglasiti carem Bugarske"
Mihailo, na ćirilici Михаило, prvotni kralj u dukljanskoj i crnogorskoj povijesti, poglavar dukljanske države iz dinastije Vojislavljevića od 1046. do 1081. godine.
Ne lupaj.
 
Odlomak iz knjige..

Pohrvaćuje se, dakle, deo srpske zemlje, čitavi delovi srpskog naroda, pohrvaćuju se srpski književnici, naučnici, umetnici, svi Bosanci muhamedanci, i ovde u Bosni i oni na Porti u Stambolu, pa čak i bosansko-hercegovački stećci ispisani srpskom ćirilicom i ukrašeni pravoslavnim krstovima.

Za propagatore velikohrvatstva svi Dubrovčani su Hrvati, i bili i sada jesu, ban Kulin pisao je hrvatski, Ruđer Bošković, Petar Preradović, Valtazar Bogišić, braća Pucići, Vlaho Bukovac, P. M. Katančić, M. Reljković, svi oni prema toj velikohrvatskoj logici uzdižu i neguju Hrvatstvo i nemaju nikakve veze sa Srpstvom!

To velikohrvatsko obrušavanje na Srbe i na Srpstvo došlo je dotle da je pre tri godine, kako smo naveli, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, na naučnom skupu posvećenom Valtazaru Bogišiću, ovog Srbina iz Cavtata predstavnik Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti proglasio Hrvatom. Petar Preradović, o kome 1846. zadarska policija izveštava Beč da je pravoslavne vere a on iste godine Vuku piše o sebi "kao Srbinu", za velikohrvatsku propagandu je samo hrvatski književnik.
Za nju i pravoslavni sveštenik Srbin Ognjeslav Utješenović Ostrožinski "piše hrvatski". Najzad, iz tako frontalnog nastupanja protiv Srba izašla je i tvrdnja da "Vuk Karadžić ima tu zaslugu da je u Srba hrvatski jezik podigao na stupanj književnosti. On je među Srbe stanuo uvađati hrvatski književni jezik"! Eto dokle duhovna pometenost udružena sa neograničenom srbofobijom može da dopre: uzeti srpski jezik od Srba i taj jezik nazvati hrvatskim i sad Srbe učiti tom jeziku!
Da li se ovako što može shvatiti? Podsetimo se da su ovo zlo nagovestili još pre 120 i više godina Medo Pucić, Luko Zore, Valtazar Bogišić, Vatroslav Jagić i do danas to zlo stalno je raslo. Široke mase, bez obzira na intelektualni sastav, zanete neistinama, pozdravljaju sve ovakve priče i usijavaju se za krvavu igru i bezumlje. Takve mase postaju rušilačka i ubilačka mašina, koju su Srbi videli i preteško osetili 1941, a i sada osećaju izbijanje istih poriva, samo treba da dođe novi Hitler sa najubojitijim oružjem.
Od Srba je nešto i ostalo 1941, ali sada, ako bi se ponovila tragedija, od Srba u Hrvatskoj ne bi ostalo ni ljudsko uvo. Nužno je da se što pre podsetimo da je Stepinac pred rat zapisao u svom dnevniku: "Život Srba i Hrvata u jednoj državi je nemoguć." Ni u jednoj državi, ali ni u blizini(!) kad bi to moglo.

Jeremija D. Mitrović​

Srpstvo Dubrovnika​

Srbi se ljute jer "Srbi koji se ne žele Srbima zvati" nisu Srbi.
 
СРПСКИ ПРЕГАОЦИ ИЗ ДУБРОВНИКА

Српски прегаоци у Дубровнику јављају се у првој половини 19 века. Најистакнутији су били кнез Медо Пуцић, Матија Бан, прота Ђорђе Николајевић, … . Кнез Медо Пуцић био је један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан Медо Пуцић је прихватио оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса „Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. (1) Истакао је 1849. „Битни део националности је слобода изнутра и независност извана. Један народ мора припадати себи, не странцима. Мађар, Талијан, Турчин, Нијемац господаре нама. Мали нас је број. Стога се морамо сјединити, јер је то предувјет одржања нације”. (2) Словенски конгрес у Прагу одржан је од 2 до 12 јуна 1848. Конгрес је био подељен у три секције. У првој су били Словенци, Хрвати, Срби, Славонци и Далматинци. На челу Збора председник је био Павле Стаматовић, подпредседник Фрања Зах, секретар Јован Суботић, а његов заменик Андрија Брлић. У другој секцији су били Пољаци и Русини. Трећи збор је био чешко-моравски-шлеско-словачки. У записнику југословенске секције од 7 јуна 1848. записано је да је са братском добродошлицом примљен за представника Дубровника, гроф Никша Ђурђевић, и то ван Далмације, како је нагласио. (3)

Дубровачки парох Ђорђе Николајевић штампао је Српске споменике у Београду 1840. Ту су били сакупљени преписи повеља из Дубровачког архива. Писао је о дубровачкој књижевности у Србско-далматинском магазину. (4) Дело Српски споменици пронело је његову славу изван граница земаља где су живели Срби. Прибавило му је светски глас. Од руског цара је добио на поклон бриљантски прстен, а затим Орден Св. Ане III степена. Као прота у Задру је 1879. основао закладу од 12.000 форинти за више образовање два далматинска Србина, једног из Дубровника а другог из Боке Которске. (5) Срби у Дубровнику на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. (6) Бавио се историјом дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је „Слављанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках” 1844. Написао је расправу о Игњату Ђорђићу. Из дубровачке архиве преписао је и објавио „Споменици Српски” I књигу 1858, II књигу 1862. старим словима. (7) Издани документи били су значајни и за познавање старог језика и стила. (8) Да би се схватило какви су била схватања вуковаца може се речи да је Бранко Радичевић у својој песми „Пут” српске просветитеље који су из тадашње Аустрије прелазили у Србију, опевао као магарце.

Током револуције 1848. Матија Бан је стигао у Дубровник. У свом писму од 8 маја 1848. хвалио се : „У Дубровнику г. Бетондић и Балдо Гучетић, заповједници народне војске која се по свој Далмацији завела, примише за команду српски језик, а дубровачка младеж пјева ноћу по улицама српске пјесме које сам их ја научио, па и једну коју сам нарочито за моје Дубровчане саставио.” Песма је била Банова “химна српско-дубровачка” која је почињала стиховима :

Ја сам Србин, старога

Дубровника син,

Прва ума искрица

Славенима свим;

Матија Бан је 1849. био на челу српске испоставе у Дубровнику, задужен за Босну и Херцеговину, везе са Његошем, … . Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. (9) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (10) У другој свесци „Дубровника” Матија Бан је истакао : „Хрвати одабрали нарјечје србско и нешто га похрватише.” Такође је написао : „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби”. Бан је назвао Меда Пуцића „Заставом Српства”. (11) Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. (12) Како су Хрвати присвaјaли дубровачку књижевност као да је њихова Медо Пуцић је реаговао : „ … примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (13) Српско-далматински магазин од 1842. до 1858. био је уређиван у Дубровнику, где је био настањен његов уредник дубровачки парох Ђорђе Николајевић. (14) Валтазар Богишић се насупрот у то доба доминантним вуковцима, није задовољио тиме да тражи правне изразе само у чистом народном језику него и у правним споменицима из прошлости. Проучавао је старе законике као што су Душанов законик, Грбаљски, Пољички …. . Истакао је да се „изрази вјековима утврђују, а у нас се о томе тек почело мислити да тако речем с јучерашњег дана”. (15) Богишић издао је бугарштице у књизи „Народне пјесме из старијих, највише приморских записа” 1878. (16) Уз српске просветитеље из Војводине, Срби са Приморја (Дубровник, Цавтат) прелазили су у Србију и Црну Гору. Валтазар Богишић наводио је пример Срба-католика коjи су „изразили мисао, да православне Србе треба подржавати нарочито баш с тога, што се тиме понаjбоље подржава у исто вриjеме и народност.“ (17) Насупрот Вуку а посебно вуковцима дубровачки Срби тежили су очувању и увођењу своје књижевне традиције у српску књижевност. Њихов рад наставио је секретар дубровачке Матице српске др. Франо Кулишић. Његову књигу „Џиво Бунић Вучићевић” штампала је Српска дубровачка штампарија 1911. као издање Матице српске у Дубровнику, књига 3.

Због хрватског својатања Босне и Херцеговине после окупације дошло је до разлаза Срба и Хрвата на Приморју. У другој половини 19 века почели су католици у Дубровнику да истичу своје српско порекло. Луцијан Марчић је пишући о том времену истакао : „Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположење према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.” (18) О начинима и средствима кроатизације Дубровника дубровачки бискуп Мате Водопић истакао је : „Синци сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови, нијесмо знали за то име.” (19) Борбу је наставила Српска народна странка. Ловро Павловић, адвокат у Макарској и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору писао је о тежњама и циљевима сарадње православних и католичких Срба : „ прије смо мислили да су нам пути одијељени, да православни Србе теже к истоку, а католици к западу; сад знамо да смо један компактан народ, да смо природна цјелина ми католици са православним Србима; цјелина, која не тежи ни истоку ни западу, већ хоће да се развија на свом земљишту … “. (20) Заједно са Римокатоличком црквом аустријске власти су помагале хрватско ширење. Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест. О томе је писао српски лист „Дубровник” : „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (21) Са своје стране Калај је истакао : „Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке.” (22) Фрањевци у Босни су народну оријентацију, старо јединство са православним Србима и ћирилицу осећали као своје културно и духовно наслеђе. Због тога су аустроугарске власти довеле у земљу језуите 1880. (23) И после ослобођења и уједињења 1918. борба против кроатизације је настављена. У ту борбу су се укључили прегаоци Буњеваца у Суботици. Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у своjим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наводили речи Дум Ива Стоjановића из 1898. : „Било би наjбоље кад би смо нашли jедно заjедничко име; на пр. Словинци, Југословени … Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам jа Срб, jер нећу лажи ни насиља од никога.” (24)

У 19 веку у Дубровнику изникао је покрет Срба католика. Истицали су да Срби без обзира на веру. Насупрот Вуку а посебно вуковцима дубровачки Срби тежили су да своју књижевну традицију унесу у српску књижевност. Били су пример за католике и муслимане у Славонији, Бачкој, Босни и Херцеговини. Због тога је аустријска власт насељавала своје присталице у Дубровнику. Многи од њих су се изјашњавали као Словинци или Југословени. То су користили Хрвати у првој а посебно другој Југославији да их одвоје од српског идентитета и тако постепено претопе у Хрвате. Нашли су се изоловани, али се нису предавали. Иако њихова борба можда данас изгледа узалудна, они могу да буду пример за данашње прегаоце, како се треба упорно борити и никад не одустајати.
https://naukaikultura.com/srpski-pregaoci-iz-dubrovnika/
 
Pogledajte prilog 1647220

Znači nije ni čudo što ste teški propagandisti...i državna televizija je preuzela poznati fabrikat iz srpskog kalendara:hahaha: Ima li program u Srbiji koji još nije emitirao ove neistine? Kakav je "istoričar" i ovaj prof. Dr. Milorad Vukanović?

"Hrvatizacija Srba katolika" :hahaha:
Што те то толико чуди 1918. Хрватска је била Загреб и 1000 кућа. Посебно Далмација и Славонија.Тек 1939. споразумом Цветковић - Мачек добијамо бановину Хрватску присаједињену са Дубровником , Славонијом и Далмацијом које су са посебним делегацијама ушле у СХС Југославију.
 
Што те то толико чуди 1918. Хрватска је била Загреб и 1000 кућа. Посебно Далмација и Славонија.Тек 1939. споразумом Цветковић - Мачек добијамо бановину Хрватску присаједињену са Дубровником , Славонијом и Далмацијом које су са посебним делегацијама ушле у СХС Југославију.

Misli na taj lažan popis, koji je potekao iz Matice srpske u Dubrovniku, a u kojem su srpsko-hrvatski jezik objavili kao srpski.
 
Misli na taj lažan popis, koji je potekao iz Matice srpske u Dubrovniku, a u kojem su srpsko-hrvatski jezik objavili kao srpski.
Па то и јесте српски, српско-хрватски је политички конструкт, е сад што се то доводи у везу са етничком припадношћу становништва Дубровника је већ друга прича.
 
Misliš, neko je objavio podatke tako što je srpsko-hrvatski publikovao kao hrvatski?
Мислим на неким АУ пописима је било хрватско-српски и српско-хрватски те је српско-хрватски унет као српски што је сад спорна тема иначе од Ватрослава Јагића знамо да је штокавски дијалекат Далмације за изузећем Дубровника и Боке у 17. веку проглашен хрватским из како каже верских разлога док је језик словински кајкавски мало различит али сличан суседима Словенцима што како каже на свом остатку назива у латинско-маџарској форми носи назив краљевство Словина или словински русаг отуд језик "словински" он је од давнина назван хорватским.
Њега од 16. века насељава штокавско становништво преко Саве и остаје дијалекат у оазама Славоније.
Језик Далмације и "словински" у 17. веку се почиње називати хрватским.
 
Мислим на неким АУ пописима је било хрватско-српски и српско-хрватски те је српско-хрватски унет као српски што је сад спорна тема иначе од Ватрослава Јагића знамо да је штокавски дијалекат Далмације за изузећем Дубровника и Боке у 17. веку проглашен хрватским из како каже верских разлога док је језик словински кајкавски мало различит али сличан суседима Словенцима што како каже на свом остатку назива у латинско-маџарској форми носи назив краљевство Словина или словински русаг отуд језик "словински" он је од давнина назван хорватским.
Њега од 16. века насељава штокавско становништво преко Саве и остаје дијалекат у оазама Славоније.
Језик Далмације и "словински" у 17. веку се почиње називати хрватским.

Da da. I Slovenac, protestant reformator, pisac Primož Trubar kaže 1557 da se u cijeloj Hrvatskoj i Dalmaciji govori hrvatski jezik. Bit će da je ovaj stranac protestant ipak neki Jezuit u službi Vatikana protiv vaskolikog srpstva? Bit će da su i sami stanovnici Dalmacije (koji zovu svoj jezik hrvatskim) isto neki vatikanski agenti. Ne blamiraj se

GdGWl71XoAAmc0I.jpeg


GdGWl70WwAA5Uzz.jpeg
 
Da da. I Slovenac, protestant reformator, pisac Primož Trubar kaže 1557 da se u cijeloj Hrvatskoj i Dalmaciji govori hrvatski jezik. Bit će da je ovaj stranac protestant ipak neki Jezuit u službi Vatikana protiv vaskolikog srpstva? Bit će da su i sami stanovnici Dalmacije (koji zovu svoj jezik hrvatskim) isto neki vatikanski agenti. Ne blamiraj se

Pogledajte prilog 1647364

Pogledajte prilog 1647366
Ово је писао Хрват Ватрослав Јагић не ја или неки Србин.
 
Pogledajte prilog 1647220

Znači nije ni čudo što ste teški propagandisti...i državna televizija je preuzela poznati fabrikat iz srpskog kalendara:hahaha: Ima li program u Srbiji koji još nije emitirao ove neistine? Kakav je "istoričar" i ovaj prof. Dr. Milorad Vukanović?

"Hrvatizacija Srba katolika" :hahaha:
Pa objavili su odakle je preuzet taj podatak. Jasno se navodi u snimku gdje je taj podatak objavljen i od strane koga. Nisu tvrdili da je to generalna činjenica.
 
Pa objavili su odakle je preuzet taj podatak. Jasno se navodi u snimku gdje je taj podatak objavljen i od strane koga. Nisu tvrdili da je to generalna činjenica.

Citira Rešetara koji kaže "Dubrovčani zovu svoj jezik srpskim", što je laž i znamo što je Vukanović pokušao reći odnosno iskonstruirati s tim.

Pa onda spominje Antuna Fabrisa iz čijeg "časopisa" je preuzet podatak. A zna se da je famozni popis iz 1890 obični fabrikat iz redakcije srpske dubrovačke štamparije. Jel to spomenuto? Nije. Jel spomenuto kako su Srbi katolici iskonstruirali tu tablicu? Nisu.

Komedija živa skupa sa pričom o "srpskim" toponimima i "srpskim" prezimenima kod katolika Hrvata.

Ne brani neobranjivo.
 
Citira Rešetara koji kaže "Dubrovčani zovu svoj jezik srpskim", što je laž i znamo što je Vukanović pokušao reći odnosno iskonstruirati s tim.

Pa onda spominje Antuna Fabrisa iz čijeg "časopisa" je preuzet podatak. A zna se da je famozni popis iz 1890 obični fabrikat iz redakcije srpske dubrovačke štamparije. Jel to spomenuto? Nije. Jel spomenuto kako su Srbi katolici iskonstruirali tu tablicu? Nisu.

Komedija živa skupa sa pričom o "srpskim" toponimima i "srpskim" prezimenima kod katolika Hrvata.

Ne brani neobranjivo.
Nema šta da branim kada ništa nema spornoga. Barem ne za mene. Sve rečeno je potpuno validno. Nisu dužni da sve stave u video kako bi se on tebi dopao.
 

Back
Top