По обичају када на теми бану бугарски и ини тролови (заправо ова троловска гњидица се само лажно представља Бугарином), темо оде у над*ебавање гдје ће се дробити о специјалној руској операцији са циљем денацификације Украјине, о докторатима и дипломама Драгана Петровића, о Бугарима, о средњеовјековним босанским канцеларијама, о језичким и иним странпутицама из ближе прошлости, о свачем нечем, осим о самој теми. А тема је средњовјековна Хрватска.
Реконструкцију тих неких средњовјековних времена историчари ће вршити на основу писаних и других извора те њихове дубинске, темељне, критичке анализе, но код изучавања хрватске средњовјековне историје проблем је ово "темељне" и гдје се иза декларативног позивања на методологију крије једна површност и тежња "пречицама", одсуство темељитости се надокнађује "тумачењем" историјских процеса и догађаја које некад оде у једно "замагљивање и препарирање" историје.
Примјер таквог приступа имамо у случају Иве Голдштајна, доста промовисаног у Хрватској чији рецимо урадак о хрватском раном средњем вијеку (
овдје) обилује површношћу и врви произвољним "тумачењима" попут рецимо овог
Napokon, početkom 9. stoljeća Aachenski ugovor Bizantu ostavlja civitates maritimae, a Hrvati (izvor, doduše, kaže - Slaveni, ali se podatak mora odnositi ponajprije na Hrvate).....
Када је у питању темељита критичка анализа више је то селективна темељитост, рецимо када је фокус на религији, гдје су добро обрађена папина писма из тих времена, гдје се опет кроз ту религијску призму и давања већег значаја одабраним списима покушава прогурати жељенији привид припадања религијској и културној сфери простора данашње Хрватске.
На другој страни, код фокуса другим сегментима, начину живота, начину новачења а и бројкама итекако провејава површност.
Баш када се обрађује Х вијек, рецимо, ако историчар напише да је сходно Порфирогенитовом извјештају Хрватска располагала са војном силом од 100.000 пјешака, 60.000 коњаника, 80 сагена и 100 кондура и само дода да су то вјероватно преувеличане бројке или само да то треба свести у реалне оквире без детаљног сагледавања (а по поменутом Голдштајну проблематичан је ето омјер коњаника и пјешака 3:5, зар само то?) је по мени недопустив приступ за историчасра.
Упокојени Тибор Живковић и Александар Андрић се јесу позабавили овим бројевима, покушали сагледати ваљаност извјештаја и дати разборажита објашњења, могуће су и машили код неких закључака, но несхватљиво је да нико од хрватских историчара није нашао потребним да се позабави овим бројкама (наводних) војних ефектива поменутих на крају поглава 31 Константиновог списа.
