Ovi jedan
Ističe se
- Poruka
- 2.590
Koju ćeš sad nać zamjerkuЈесте за време уније са Хабзбурзима и Берлин је био хрватски.....
-
- Popularno:
- Da li je Mata Hari bila nemačka ili čak...
- Knez Mihailo – vešt jahač na dobrom...
- Smrt člana porodice - koliko vremena je...
- Cene su se vratile, mere su propale
- Psihološki test ličnosti
- Težak udarac: SAD uvode carine Italiji...
- Anksioznost - Ergofobija- Socijalna...
- Prošao je brzi voz, ali bez nas
- 🐷 svinjska mast , da li je koristite ?
- Držite se za ruke
Srednjovekovna Hrvatska
- Začetnik teme Pumpaj Dinstanović
- Datum pokretanja
-
- Oznake
- hrvati srednji vek
SeverZapad
Poznat
- Poruka
- 7.307
Sta ova poslednja karta govori?Seobe Hrvata u Sloveniju i na sever?Koju ćeš sad nać zamjerku
Ovi jedan
Ističe se
- Poruka
- 2.590
Koliko mi poznato Bosančica se, ako izuzmemo prostor BiH, prvo javlja kod nas na Braču(Povaljska listina) još u 13.st., a i Poljički statut iz 15.st. je također pisan istim pismom. Osim tih najpoznatijih primjeraka važno je spomenit Dubr.republiku koja obiluje arhiviranom građom još iz 14.st., ali iste se može pronać i po ostatku današnje Dalmacije koja je također koristila to pismo.
Kad se kod vas javljaju prva djela i zapisi na Bosančici?
Ne kapiraš ti ništa. Dobro pokušat ću opet lijepo s tobom.
Bizantski car Porfirogenet spominje Hrvatsku na sjeveru. Ruska kronika spominje neku Hrvatsku na sjeveru. Poljska kronika spominje Hrvatsku na sjeveru. Arap Al Masudi ih spominje. Ima još toga. Uz to svi ostim Al Masudija spominju i južne i sjeverne Hrvate. I što zaboga tebi nije jasno i što ti je diskutabilno s obzirom da ih spominju likovi koje nemaju NIKAKVE veze jedni s drugima?
Ti se onda praviš blesavim i pitaš što kaže Halkokondil o Srbima. Da su narod najstariji? Pa zar je to isto kao spomen Bijelih Hrvata i Srba kod raznih autora? Zar to tebi ne zvuči više kao neka legenda kao i tvoj citat iz Dalimilove kronike? Kao Porfirogenetova priča da su Srbi dobili ime po ofucanim gaćama iz vremena dok su bili robovi romejskog cara? Kao Al Masudijev podatak da su običaji Srba slični onima Indijaca/Indusa? Isti Al Masudi kaže da Slaveni potječu od Jafetovog sina Madaja. Jel tebi ta pričica zvuči vjerodostojna ili kao neka legenda?
Što sa sigurnošću znamo je jedino da hrpa autora koji nisu ni nacionalno, ni vremenski, ni teritorijski povezani jedni sa drugima...spominju Bijele Hrvate. Jedino u što ne možemo biti potpuno sigurni je PRECIZNA lokacija i precizne granice. Jel više prema istoku ili zapadu? Znamo samo otprilike gdje ali sigurno znamo da je postojala Hrvatska sjeverno od ove "južne Hrvatske". Ajde ti sad objasni po čemu je to "diskutabilno"? Tebi je Nestorov podatak kako kijevski knez Vladimir 993 napada bijele Hrvate po kvaliteti sličan Halkokondilovoj pričici da su Tribali najstariji narod? Ozbiljno te pitam!
Evo ti još jedan primjer lijepe babske pričice u rangu Dalimilove kronike:
https://books.google.de/books?id=Tj...=gbs_selected_pages&cad=1#v=onepage&q&f=false
Poljski pjesnik Klemens Janicki u 16. stoljeću piše kako je Lech, legendarni poljski arhont/praotac ili što već...došao iz Dalmacije sa otoka Hvara
I što bi čovjek drugo nego da se slatko nasmije?Češki benediktinac Jan iz Holešova u 14. stoljeću piše kako su Česi rodom i jezikom Hrvati. Srbe ne spominje. Što ćemo sad? Pusti me s tim legendama, molim te.
I tebi se digao na ovu babsku priču pa mora da je istina? Stvarno moraš biti lobotomiziran da vjeruješ u to.
SeverZapad
Poznat
- Poruka
- 7.307
Postji mali milion pomena Srba takodje? Ne vidim nista sporno.Ne kapiraš ti ništa. Dobro pokušat ću opet lijepo s tobom.
Bizantski car Porfirogenet spominje Hrvatsku na sjeveru. Ruska kronika spominje neku Hrvatsku na sjeveru. Poljska kronika spominje Hrvatsku na sjeveru. Arap Al Masudi ih spominje. Ima još toga. Uz to svi ostim Al Masudija spominju i južne i sjeverne Hrvate. I što zaboga tebi nije jasno i što ti je diskutabilno s obzirom da ih spominju likovi koje nemaju NIKAKVE veze jedni s drugima?
Ti se onda praviš blesavim i pitaš što kaže Halkokondil o Srbima. Da su narod najstariji? Pa zar je to isto kao spomen Bijelih Hrvata i Srba kod raznih autora? Zar to tebi ne zvuči više kao neka legenda kao i tvoj citat iz Dalimilove kronike? Kao Porfirogenetova priča da su Srbi dobili ime po ofucanim gaćama iz vremena dok su bili robovi romejskog cara? Kao Al Masudijev podatak da su običaji Srba slični onima Indijaca/Indusa? Isti Al Masudi kaže da Slaveni potječu od Jafetovog sina Madaja. Jel tebi ta pričica zvuči vjerodostojna ili kao neka legenda?
Što sa sigurnošću znamo je jedino da hrpa autora koji nisu ni nacionalno, ni vremenski, ni teritorijski povezani jedni sa drugima...spominju Bijele Hrvate. Jedino u što ne možemo biti potpuno sigurni je PRECIZNA lokacija i precizne granice. Jel više prema istoku ili zapadu? Znamo samo otprilike gdje ali sigurno znamo da je postojala Hrvatska sjeverno od ove "južne Hrvatske". Ajde ti sad objasni po čemu je to "diskutabilno"? Tebi je Nestorov podatak kako kijevski knez Vladimir 993 napada bijele Hrvate po kvaliteti sličan Halkokondilovoj pričici da su Tribali najstariji narod? Ozbiljno te pitam!
Evo ti još jedan primjer lijepe babske pričice u rangu Dalimilove kronike:
https://books.google.de/books?id=Tj...=gbs_selected_pages&cad=1#v=onepage&q&f=false
Pogledajte prilog 1754722
Poljski pjesnik Klemens Janicki u 16. stoljeću piše kako je Lech, legendarni poljski arhont/praotac ili što već...došao iz Dalmacije sa otoka Hvara
Češki benediktinac Jan iz Holešova u 14. stoljeću piše kako su Česi rodom i jezikom Hrvati. Srbe ne spominje. Što ćemo sad? Pusti me s tim legendama, molim te.
Pogledajte prilog 1754729
Ja samo kazem da sam ucen, kao i da sam video da se o npr. Nestoru prica sa odredjenom skepsom, ne znam sta sada tu ima toliko sporno.
Opet kazem, svi izvori se trebaju uvazavati, ali kod nas je obicaj da se dosta toga odbacuje, cak i budes napadan sa svih strana ako pocnes previse da skreces u mitomaniju, ja ne kazem da je to dobro, vec da je to ovde praksa.
SeverZapad
Poznat
- Poruka
- 7.307
A, jes, sve su babske price, a kad spominje Hrvate onda nije babska prica. Budimo konzistenti.
Isto ovom ronhiliu nikako ne ulazi u glavu ovo oko genetike, kao da je autistican lik .
SeverZapad
Poznat
- Poruka
- 7.307
Grim Jakob: ''U stvari ime Srb izgleda gramatički kao najbolje obeležje za sve narode istog porekla i jezika. Nijedno drugo slovensko stablo nema takvu istoriju, koja bi se sa srpskom mogla uporediti", (u predgovoru za malu gramatiku od Vuka Karadžića od godine 1824).
Žunković, D.: "Slavisti 19. i 20. veka su dokazali, da su Srbi stari narod, i da su se ranije zvali Sorabi".
Kohel, nemački etnograf: "Ime Srbi je bilo ranije veliko obeleženje za sve Slovene".
Bavarski geograf: "Srpskaa imperija je bila tako velika da su iz nje nastali svi slovenski narodi. Sloveni takođe tvrde da svoje poreklo vode od Srba", (u jednom časopisu u Minhenu 1837).
Veljtman, A.F.: "Slovenskom narodu pripadaju i poznati Kozaci, koji takođe potiču od Srba".
Šafarik J.: "...Ova dva naroda imaju svoj naziv iz ranijih vremena, kada su svi današnji Sloveni imali zajedničko ime i govorili jedan jezik iz koga je nastalo dvanajest".
Maretić, T.: "'Mnogi nemački i ruski istoričari su mišljenja da je Herodot pod imenom Tračani mislio na Srbe. U Herodotovo vreme su Srbi živeli u Maloj Aziji, na Balkanu i Trakiji".
''U staroj istoriji kod Srba je postojalo pleme Ras, Raseni, Rasna, Rašani, čije ime ruševine gradova još danas u Trakiji i Srbiji nose, a dok se reke sa istim imenom nalaze u Indiji, Srbiji, Turskoj, Nemačkoj i nekadašnjim područjima antičke Srbije".
"Ime Tračani dolazi od Rašani, Trakija od Rasija".
"Prvo ime Slovena je bilo Srbi".
Rački, J.: "Na početku su se svi Sloveni zvali sa vlastitim imenom Srbi, što znači rod (rođak, a stranci su kasnije, specijalno Nemci, njih nazivali Vendi/Vindi. Potpuno je jasno, kaže se da su Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, i dr. koje Herodot u svojim delima pominje svi po redu Srbi. I za vreme Ptolomeja, Tacita, Polibija i dr. većinom se govori o Tračanima, (Vendima, Antima, Tribalima, Dardancima, Ilirima, koji su takođe bili Srbi, jer u to vreme ime Sloveni nije bilo poznato".
Kalaj, V.: "Po istraživanjima najboljih istoričara, svi slovenski narodi su se u stara vremena zvali Srbi i Sloveni, Anti su bili samo jedna grana ove familije. Dokle god su današnji Sloveni živeli slobodno i zajedno zvali su se Sorabi, Sorbi, Srbi" (Istorija Srba)
Grek G., profesor u Gracu: "Ime Srbi, koje je ranije pripadalo svim Slovenima je sve ređe, i danas ga nose samo stanovnici Lužica i Srbije",
Bavarski geograf: "Srbi su bili tako moćan narod da su od njih nastali svi slovenski narodi".
Bjelovski: ''Poljaci potiču sa Dunava od srpskih plemena Tribala i Dačana.
Drugi poljski naučnici tvrde, Poljaci potiču iz srpske Ilirije, kolevke slovenskog naroda" (Kritični uvod u istoriju 1857).
Pikte, A. švajcarski istoričar: "Može se sa sigurnošću tvrditi, da je postojao jedan pra narod između Indije i krajnje granice Evrope, koji se sastojao iz Soraba, Serba i Rašana, čije je zajedničko ime bilo Srbi".
Strabon: ''U zapadnoj Aziji su živeli Srbi i Brđani-Srbobrđani".
"Srbi su imali u Maloj Aziji veliko carstvo (oko 70. god pre Hrista), čiji se car zvao Oblak.
Anton, K.G.: ''Narodi koje mi prvo kao Slovene poznajemo; su se zvali Srbi". Najstarije sedište Srba se uvek zvalo Sarmatija. Kod starih pisaca glasi i Poljska, staro sedište Srba je najduže zadržala ime Sarmatija. Ravenski geograf opisuje Poljsku pod imenom Sarmatija, tačno poznaje naciju, ali ne kao Slovene; nego posebno od Skita potiču Sloveni, to znači u stvari nešto drugo, dakle Srbi su u Poljskoj već živeli kada se ime Sloven pojavilo".
''Kada su Sloveni nastupili kao jedna nacija, nosili su ranije sigurno ime Srbi. To ne znači da se oni nisu mogli tako pre zvati, nego nam kaže da ni Sloveni, ni Jazigi, ni Anti, ni Heneti, ni inače neki drugi, nisu stariji i prvobitniji nego oni (Srbi) mogli biti. Isto je sigurno, da u Šleziji, Lužicama i Majsenu, nikad nisu Tojče (Nemci) živeli, i da su ove zemlje već za vreme Rimljana bile naseljene sa Sueven/Serben. Sa Brandenburgom, Pomernom i Meklemburgom, je sigurno tako bilo".
"Grci, Sloveni, Tojče, Persijanci, Jermeni, su grane jedne nacije".
''Ime Sarmati je sa nazivom Srbi identično".
''Ime Srbin je prvo i najprvobitnije ime nadžije, koja se kasnije podelila na dve polovine, prave Srbe i Jazige. Srbi se nikada nisu zvali Sloveni, nego su ga Jazigi kasnije dobili kao drugo ime".
''Postojali su više imena Kerursci, Kerueti, Seruiti i Serviti. I sada smem pitati da li to nisu Srbi, kao što je već nekoliko vekova kasnije kod Vizantinaca postojala teritorija od Elbe do Visle, koja se zvala Velika Srbija".
''Kako bi Bibijus Sekester, koji je živeo tek u 4. veku, pomenuo Srbe kaoo narod toga vremena, da nije čuo za njih dakle, oni se nisu doselili, nego su tu oduvek živeli".
"Ako se zna, po vestima Konstantina P. da su početkom 7. veka s druge strane Mađarske i Boemije, tj. u Poljskoj i Šleziji; Lužicama i Majzenu Srbi živeli, i da je jedna kolonija poslata za Dalmadžiju, od koje potiču današnji Srbi, znači da to glavno stablo Srba nije moglo biti tako slabo; i da se nije pre kratkog vremena tu doselilo".
"Narod Srbi su najpoznatiji. Još imamo mi kraljevinu Serviju, još se zovu Vendi na Odri i Lužicama - Srbi; Majsen i Lužice su se u srednjem veku zvale Srbija". "Srbi dobiše ime Anti, Henedi, Vendi, Venedi..."
Apostol Pavle o Srbima, koje on naziva Skitima, iz usta Jozefa Fresla: "U kakvom visokom ugledu su Srbi kod prvih rimskih careva stajali kao narod, i kako stajaše iznad svih drugih potvrđuje jedna velika ličnost, čije se mišljenje kao odlučujuće ovde mora navesti. Taj koji se ovde za Srbe zalaže nije niko drugi nego Apostol Pavle. U svom pismu Kolosejcima, gradu u Frigiji, stoji na priznatom grčkom i latinskom tekstu s.III, V. 9, 10, 11 ... Nije samo da Srbin nije ovde varvar, nego među nevarvarima ima glavnu ulogu, čak najvišu... On njih ne ističe samo zbog ovih upoređenja, nego i zbog njihovih fizičkih i duhovnih osobina, koje apostol Pavle nije ni kod nijednih drugih naroda, u toj meri primetio, pa je on odlučio da njih ne samo uzviši iznad drugih nego da ih stavi na vrh nevarvara. Pošto su Pavlova putovanja više puta vodila kroz... a Srbe je svuda sretao, može se pretpostaviti da je on imao dovoljno prilika da njih dobro upozna... da Pavle nije njih samo površno poznavao, vidi se i po položajima koje je on njima poveravao, jer je on bio u njih ubeđen".
Fresl, J.: "...Starci tvrde bez milosrđa da su Skiti - Srbi najstariji narod na svetu". (Saki i Skiti 1886.).
Robert, S.: "Ilirski Srbi su najstariji među Slovenima. Sve što je danas kod drugih naroda legenda, živi još danas u ovoj nepromenljivoj Iliriji kao živi element".
"Srbi je prastaro, najpovoljnije i najodomaćenije zajedničku ime svih Slovena".
Levek X.: "Grci, Latini, Nemidž, Srbi, su istog porekla, i bili su nekada isti narod".
Herodot: "Tračani (Srbi) su najveći narod posle Indijaca.''
Klerk, G.: "Ime Srbin je u starosti označavalo slovenski narod".
Anshajm: "Iz sedam starih izvora se zna da su pra narod Norika skitskk Vendi".
Orbin, M.: "Glavni narod svih Slovena su Srbi".
Mins, engleski arheolog: "Vendi su bez sumnje Sloveni".
atančić: "Svi Iliri govore srpski".
Jagroda, N.: "Kod Rumuna Srbi je ime za sve Slovene, ime za celu rasu, jer za Rumune su Bugari takođe Srbi".
Deretić, J.: "Veljtman i drugi slovenski naučnici su mišljenja da je ime Srbin veoma staro i duboko ukorenjeno među Slovenima".
Giljferding, A.: "Na Balkanskom poluostrvu su postojale mnoge srpske države koje je samo vezao zajednički jezik.''
Šafarik, J.: "Ime Vendi je strano, pravo ime Slovena je Srbi".
Deretić, J.: "Vacislav Macijovski je smatrao da je Prokopije prepravio reč Srbi na Špori".
Olga Luković-Pjanović: "Špore niko ne pominje nego samo Prokopije".
Leže, L.: "Sorbi i Špori je bilo neprijatno grčkom uhu, i zato Prokopije kaže da se ime Špori, ranije davalo Slovenima i Antima".
Mori, A.: "Prokopije piše da Anti i Sloveni pripadaju istoj rasi, govore isti jezik i da su se ova dva naroda zvali Šporima tj. Srbima (77 Jun. str. 363).
Ekerman, K.: "Vindi, Špori, Srbi, to su opšta imena Slovena".
Episkop Salomon (umro 920. god.) kaže: Sarmatiae Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutium – Sarmati koji su se tada zvali Sir6i...što je kao Sirbuti" (Mater verborum).
Solovjev, S.: "Pisci 1. vekova nove ere znaju Slovene pod imenom Venda oko Visle, dalje prema istoku, među plemenima Sarmatskim, Finskim i Germanskim, susreće se ime Srba".
"Vendi na Visli, Fini i Germani i dalje na istok su Srbi".
Prokopije: "...'Na obalama Azovskog mora, žive Srbi u Utuguriji, a prostranstva dalje od njih na severu zauzima bezbrojni narod Anta".
Deretić, J.: "Od početka nove ere ime Sarmata, gotovo stalno zamenjuje u Evropi ime Skita. Velika Rusija, Mala Rusija i Poljska, bile su tada obeležene kao Sarmatija".
Marcijan iz Herakleje: "Zemlja Sarmatija se prostire od Boristena do Visle, i broji ukupno 56 različitih plemena''.
Ptolomej, K.: "...Jazigi i Roksolani su Sarmati, a Srbi su takođe Sarmati".
Robert, S.: " ...Knjiga Mater Verborum stvarno kaže da su stanovnici Sarmatije bili Sr6i... Ime Srbin je upotrebljavano kao ime Vendi, za obeležje celokupne srpske rase".
"Ti ruski Srbi još u 10. veku pre Hrista su predstavljali veliki narod".
"Za plemena Štajerske, Kranjske, Koruške i vendskog zaliva, isti pisci kažu da su ih nazivali ne samo Vendima, nego i Srbima, a tim istim imenom su ih posebno nazivali nemački vitezi, naslednici Karla Velikog"
"Sloveni pod imenom Venda istovremeno borave, pre Hrista, na obalama Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora, tako ih isto geografi početkom hrišćanske ere predstavljaju kao Srbe, koji su zaposedali Poljsku, i staru Prusiju, a u isto vreme stepe Južne Rusije, i oblasti oko Jadranskog mora, gde su Sloveno-Srbi sačuvali do današnjih dana njihovo prvobitno ime".
''Proto-Srbi sa današnjeg Dunava i od Crnog mora su pretci svih Slovena".
Kalkondile, L.: "Srbi su najstariji i najveći narod na ovoj zemlji. Da li su oni iz Ilirije u Tribaliju i Meziju došli; ili da li su sa druge strane Dunava, i krajnjih delova Evrope... iz Sarmatije, koja se sada zove Rusija, ili iz hladnih nenaseljenih delova sveta krenuli preko Dunava i došli do Jonskog mora, gde su svu zemlju do Venecije osvojili i naselili; ili, da li su iz područja Jonskog mora, kao iz njihove prve domovine krenulu u severne zemlje, u Sarmatiju ili Rusiju, o tome ne želim ja da se prepirem. Ali toliko ja znam da su ovi narodi uprkos svih razlika u imenima, ipak po običajima i jeziku, još uvek potpuno isti, potpuno jedni isti. Njihova sedišta su po celoj Evropi razbačena, i prostiru se među ostalom čak do planina Tajgentos i Tenaris, u području Lakonije na Peloponezu".
Plinije: "Ovde je Cimberland, zemlja Cimbra, Srba (Srpska zemlja)".
Štihennot, D.: "Vendski pomorski narod izazva dorsko-etrursku selidbu". "Plinije pominje na Baltiku Sabe (Srbe)".
Falmerajer, J.F.: Najprvobitniji narodi današnje Grčke su slovenski narodi".
Veljtman, A.F.: "Vilkinaland - Velika zemlja - Velika Srbija - Severna Srbija. Po takozvanom Bavarskom geografu Žerivanu, po drugim spisima Zerivani, Veliko srpstvo, ili Veliko srpsko carstvo, odakle, veruje se potiču Sloveni".
"U imenu Srba, po grčkom Kimbri, po latinskom Cimbri, po galskom Sembi, po Nestoru Severi, Sabiri, Severijani, treba tražiti prevodni smisao Normana iz Severne Srbije; po prevodu Gota - Dakija; Norge - Rige, Normane; odakle latinski Norikum znači Alpska Srbija; Norcija - Skandinavska Srbija".
Баварски географ: “Српскаа империја је била тако велика да су из ње настали сви словенски народи. Словени такође тврде да своје порекло воде од Срба”,
руски историчар Александар Назаренко је изнео тезу да је попис састављен 870-их, кад је највероватније Методије Солунски боравио у манастиру, и да је само дело било на неки начин повезано са његовим мисијама по словенским земљама.
Баварски географ је име анонимног аутора средњовековног манускрипта Описак градова и крајева северно од Дунава
Šafarik, J: "U 9. i 10. veku Srbi su bili od Odre do Volge".
Žunković, D.: "Slavisti 19. i 20. veka su dokazali, da su Srbi stari narod, i da su se ranije zvali Sorabi".
Kohel, nemački etnograf: "Ime Srbi je bilo ranije veliko obeleženje za sve Slovene".
Bavarski geograf: "Srpskaa imperija je bila tako velika da su iz nje nastali svi slovenski narodi. Sloveni takođe tvrde da svoje poreklo vode od Srba", (u jednom časopisu u Minhenu 1837).
Veljtman, A.F.: "Slovenskom narodu pripadaju i poznati Kozaci, koji takođe potiču od Srba".
Šafarik J.: "...Ova dva naroda imaju svoj naziv iz ranijih vremena, kada su svi današnji Sloveni imali zajedničko ime i govorili jedan jezik iz koga je nastalo dvanajest".
Maretić, T.: "'Mnogi nemački i ruski istoričari su mišljenja da je Herodot pod imenom Tračani mislio na Srbe. U Herodotovo vreme su Srbi živeli u Maloj Aziji, na Balkanu i Trakiji".
''U staroj istoriji kod Srba je postojalo pleme Ras, Raseni, Rasna, Rašani, čije ime ruševine gradova još danas u Trakiji i Srbiji nose, a dok se reke sa istim imenom nalaze u Indiji, Srbiji, Turskoj, Nemačkoj i nekadašnjim područjima antičke Srbije".
"Ime Tračani dolazi od Rašani, Trakija od Rasija".
"Prvo ime Slovena je bilo Srbi".
Rački, J.: "Na početku su se svi Sloveni zvali sa vlastitim imenom Srbi, što znači rod (rođak, a stranci su kasnije, specijalno Nemci, njih nazivali Vendi/Vindi. Potpuno je jasno, kaže se da su Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, i dr. koje Herodot u svojim delima pominje svi po redu Srbi. I za vreme Ptolomeja, Tacita, Polibija i dr. većinom se govori o Tračanima, (Vendima, Antima, Tribalima, Dardancima, Ilirima, koji su takođe bili Srbi, jer u to vreme ime Sloveni nije bilo poznato".
Kalaj, V.: "Po istraživanjima najboljih istoričara, svi slovenski narodi su se u stara vremena zvali Srbi i Sloveni, Anti su bili samo jedna grana ove familije. Dokle god su današnji Sloveni živeli slobodno i zajedno zvali su se Sorabi, Sorbi, Srbi" (Istorija Srba)
Grek G., profesor u Gracu: "Ime Srbi, koje je ranije pripadalo svim Slovenima je sve ređe, i danas ga nose samo stanovnici Lužica i Srbije",
Bavarski geograf: "Srbi su bili tako moćan narod da su od njih nastali svi slovenski narodi".
Bjelovski: ''Poljaci potiču sa Dunava od srpskih plemena Tribala i Dačana.
Drugi poljski naučnici tvrde, Poljaci potiču iz srpske Ilirije, kolevke slovenskog naroda" (Kritični uvod u istoriju 1857).
Pikte, A. švajcarski istoričar: "Može se sa sigurnošću tvrditi, da je postojao jedan pra narod između Indije i krajnje granice Evrope, koji se sastojao iz Soraba, Serba i Rašana, čije je zajedničko ime bilo Srbi".
Strabon: ''U zapadnoj Aziji su živeli Srbi i Brđani-Srbobrđani".
"Srbi su imali u Maloj Aziji veliko carstvo (oko 70. god pre Hrista), čiji se car zvao Oblak.
Anton, K.G.: ''Narodi koje mi prvo kao Slovene poznajemo; su se zvali Srbi". Najstarije sedište Srba se uvek zvalo Sarmatija. Kod starih pisaca glasi i Poljska, staro sedište Srba je najduže zadržala ime Sarmatija. Ravenski geograf opisuje Poljsku pod imenom Sarmatija, tačno poznaje naciju, ali ne kao Slovene; nego posebno od Skita potiču Sloveni, to znači u stvari nešto drugo, dakle Srbi su u Poljskoj već živeli kada se ime Sloven pojavilo".
''Kada su Sloveni nastupili kao jedna nacija, nosili su ranije sigurno ime Srbi. To ne znači da se oni nisu mogli tako pre zvati, nego nam kaže da ni Sloveni, ni Jazigi, ni Anti, ni Heneti, ni inače neki drugi, nisu stariji i prvobitniji nego oni (Srbi) mogli biti. Isto je sigurno, da u Šleziji, Lužicama i Majsenu, nikad nisu Tojče (Nemci) živeli, i da su ove zemlje već za vreme Rimljana bile naseljene sa Sueven/Serben. Sa Brandenburgom, Pomernom i Meklemburgom, je sigurno tako bilo".
"Grci, Sloveni, Tojče, Persijanci, Jermeni, su grane jedne nacije".
''Ime Sarmati je sa nazivom Srbi identično".
''Ime Srbin je prvo i najprvobitnije ime nadžije, koja se kasnije podelila na dve polovine, prave Srbe i Jazige. Srbi se nikada nisu zvali Sloveni, nego su ga Jazigi kasnije dobili kao drugo ime".
''Postojali su više imena Kerursci, Kerueti, Seruiti i Serviti. I sada smem pitati da li to nisu Srbi, kao što je već nekoliko vekova kasnije kod Vizantinaca postojala teritorija od Elbe do Visle, koja se zvala Velika Srbija".
''Kako bi Bibijus Sekester, koji je živeo tek u 4. veku, pomenuo Srbe kaoo narod toga vremena, da nije čuo za njih dakle, oni se nisu doselili, nego su tu oduvek živeli".
"Ako se zna, po vestima Konstantina P. da su početkom 7. veka s druge strane Mađarske i Boemije, tj. u Poljskoj i Šleziji; Lužicama i Majzenu Srbi živeli, i da je jedna kolonija poslata za Dalmadžiju, od koje potiču današnji Srbi, znači da to glavno stablo Srba nije moglo biti tako slabo; i da se nije pre kratkog vremena tu doselilo".
"Narod Srbi su najpoznatiji. Još imamo mi kraljevinu Serviju, još se zovu Vendi na Odri i Lužicama - Srbi; Majsen i Lužice su se u srednjem veku zvale Srbija". "Srbi dobiše ime Anti, Henedi, Vendi, Venedi..."
Apostol Pavle o Srbima, koje on naziva Skitima, iz usta Jozefa Fresla: "U kakvom visokom ugledu su Srbi kod prvih rimskih careva stajali kao narod, i kako stajaše iznad svih drugih potvrđuje jedna velika ličnost, čije se mišljenje kao odlučujuće ovde mora navesti. Taj koji se ovde za Srbe zalaže nije niko drugi nego Apostol Pavle. U svom pismu Kolosejcima, gradu u Frigiji, stoji na priznatom grčkom i latinskom tekstu s.III, V. 9, 10, 11 ... Nije samo da Srbin nije ovde varvar, nego među nevarvarima ima glavnu ulogu, čak najvišu... On njih ne ističe samo zbog ovih upoređenja, nego i zbog njihovih fizičkih i duhovnih osobina, koje apostol Pavle nije ni kod nijednih drugih naroda, u toj meri primetio, pa je on odlučio da njih ne samo uzviši iznad drugih nego da ih stavi na vrh nevarvara. Pošto su Pavlova putovanja više puta vodila kroz... a Srbe je svuda sretao, može se pretpostaviti da je on imao dovoljno prilika da njih dobro upozna... da Pavle nije njih samo površno poznavao, vidi se i po položajima koje je on njima poveravao, jer je on bio u njih ubeđen".
Fresl, J.: "...Starci tvrde bez milosrđa da su Skiti - Srbi najstariji narod na svetu". (Saki i Skiti 1886.).
Robert, S.: "Ilirski Srbi su najstariji među Slovenima. Sve što je danas kod drugih naroda legenda, živi još danas u ovoj nepromenljivoj Iliriji kao živi element".
"Srbi je prastaro, najpovoljnije i najodomaćenije zajedničku ime svih Slovena".
Levek X.: "Grci, Latini, Nemidž, Srbi, su istog porekla, i bili su nekada isti narod".
Herodot: "Tračani (Srbi) su najveći narod posle Indijaca.''
Klerk, G.: "Ime Srbin je u starosti označavalo slovenski narod".
Anshajm: "Iz sedam starih izvora se zna da su pra narod Norika skitskk Vendi".
Orbin, M.: "Glavni narod svih Slovena su Srbi".
Mins, engleski arheolog: "Vendi su bez sumnje Sloveni".
atančić: "Svi Iliri govore srpski".
Jagroda, N.: "Kod Rumuna Srbi je ime za sve Slovene, ime za celu rasu, jer za Rumune su Bugari takođe Srbi".
Deretić, J.: "Veljtman i drugi slovenski naučnici su mišljenja da je ime Srbin veoma staro i duboko ukorenjeno među Slovenima".
Giljferding, A.: "Na Balkanskom poluostrvu su postojale mnoge srpske države koje je samo vezao zajednički jezik.''
Šafarik, J.: "Ime Vendi je strano, pravo ime Slovena je Srbi".
Deretić, J.: "Vacislav Macijovski je smatrao da je Prokopije prepravio reč Srbi na Špori".
Olga Luković-Pjanović: "Špore niko ne pominje nego samo Prokopije".
Leže, L.: "Sorbi i Špori je bilo neprijatno grčkom uhu, i zato Prokopije kaže da se ime Špori, ranije davalo Slovenima i Antima".
Mori, A.: "Prokopije piše da Anti i Sloveni pripadaju istoj rasi, govore isti jezik i da su se ova dva naroda zvali Šporima tj. Srbima (77 Jun. str. 363).
Ekerman, K.: "Vindi, Špori, Srbi, to su opšta imena Slovena".
Episkop Salomon (umro 920. god.) kaže: Sarmatiae Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutium – Sarmati koji su se tada zvali Sir6i...što je kao Sirbuti" (Mater verborum).
Solovjev, S.: "Pisci 1. vekova nove ere znaju Slovene pod imenom Venda oko Visle, dalje prema istoku, među plemenima Sarmatskim, Finskim i Germanskim, susreće se ime Srba".
"Vendi na Visli, Fini i Germani i dalje na istok su Srbi".
Prokopije: "...'Na obalama Azovskog mora, žive Srbi u Utuguriji, a prostranstva dalje od njih na severu zauzima bezbrojni narod Anta".
Deretić, J.: "Od početka nove ere ime Sarmata, gotovo stalno zamenjuje u Evropi ime Skita. Velika Rusija, Mala Rusija i Poljska, bile su tada obeležene kao Sarmatija".
Marcijan iz Herakleje: "Zemlja Sarmatija se prostire od Boristena do Visle, i broji ukupno 56 različitih plemena''.
Ptolomej, K.: "...Jazigi i Roksolani su Sarmati, a Srbi su takođe Sarmati".
Robert, S.: " ...Knjiga Mater Verborum stvarno kaže da su stanovnici Sarmatije bili Sr6i... Ime Srbin je upotrebljavano kao ime Vendi, za obeležje celokupne srpske rase".
"Ti ruski Srbi još u 10. veku pre Hrista su predstavljali veliki narod".
"Za plemena Štajerske, Kranjske, Koruške i vendskog zaliva, isti pisci kažu da su ih nazivali ne samo Vendima, nego i Srbima, a tim istim imenom su ih posebno nazivali nemački vitezi, naslednici Karla Velikog"
"Sloveni pod imenom Venda istovremeno borave, pre Hrista, na obalama Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora, tako ih isto geografi početkom hrišćanske ere predstavljaju kao Srbe, koji su zaposedali Poljsku, i staru Prusiju, a u isto vreme stepe Južne Rusije, i oblasti oko Jadranskog mora, gde su Sloveno-Srbi sačuvali do današnjih dana njihovo prvobitno ime".
''Proto-Srbi sa današnjeg Dunava i od Crnog mora su pretci svih Slovena".
Kalkondile, L.: "Srbi su najstariji i najveći narod na ovoj zemlji. Da li su oni iz Ilirije u Tribaliju i Meziju došli; ili da li su sa druge strane Dunava, i krajnjih delova Evrope... iz Sarmatije, koja se sada zove Rusija, ili iz hladnih nenaseljenih delova sveta krenuli preko Dunava i došli do Jonskog mora, gde su svu zemlju do Venecije osvojili i naselili; ili, da li su iz područja Jonskog mora, kao iz njihove prve domovine krenulu u severne zemlje, u Sarmatiju ili Rusiju, o tome ne želim ja da se prepirem. Ali toliko ja znam da su ovi narodi uprkos svih razlika u imenima, ipak po običajima i jeziku, još uvek potpuno isti, potpuno jedni isti. Njihova sedišta su po celoj Evropi razbačena, i prostiru se među ostalom čak do planina Tajgentos i Tenaris, u području Lakonije na Peloponezu".
Plinije: "Ovde je Cimberland, zemlja Cimbra, Srba (Srpska zemlja)".
Štihennot, D.: "Vendski pomorski narod izazva dorsko-etrursku selidbu". "Plinije pominje na Baltiku Sabe (Srbe)".
Falmerajer, J.F.: Najprvobitniji narodi današnje Grčke su slovenski narodi".
Veljtman, A.F.: "Vilkinaland - Velika zemlja - Velika Srbija - Severna Srbija. Po takozvanom Bavarskom geografu Žerivanu, po drugim spisima Zerivani, Veliko srpstvo, ili Veliko srpsko carstvo, odakle, veruje se potiču Sloveni".
"U imenu Srba, po grčkom Kimbri, po latinskom Cimbri, po galskom Sembi, po Nestoru Severi, Sabiri, Severijani, treba tražiti prevodni smisao Normana iz Severne Srbije; po prevodu Gota - Dakija; Norge - Rige, Normane; odakle latinski Norikum znači Alpska Srbija; Norcija - Skandinavska Srbija".
Баварски географ: “Српскаа империја је била тако велика да су из ње настали сви словенски народи. Словени такође тврде да своје порекло воде од Срба”,
руски историчар Александар Назаренко је изнео тезу да је попис састављен 870-их, кад је највероватније Методије Солунски боравио у манастиру, и да је само дело било на неки начин повезано са његовим мисијама по словенским земљама.
Баварски географ је име анонимног аутора средњовековног манускрипта Описак градова и крајева северно од Дунава
Šafarik, J: "U 9. i 10. veku Srbi su bili od Odre do Volge".
SeverZapad
Poznat
- Poruka
- 7.307
Dakle, ima svasta o Srbima, neke stvari su po meni preterivanja, a neke stvari se naslanjaju na neke druge izvore.
SeverZapad
Poznat
- Poruka
- 7.307
У познатом писму Шафарику украјински књижевник и сакупљач народних старина И. Виглевич прилажући украјинске народне песме и једну у којој се помиње етноним Срби, рече да Србима у Украјини називају себе и етничка група Бојки. Велики словенски историчар Ј. Шафарик, разматрајући називе словенских племена у Закарпатју (Прикарпатју) наведене у спису Баварског Географа, источнословенске Србе видео у називу племена Zeriuani, које је читао као Сербијани (Србљани).
Пре једну деценију је један од млађих, занимљивих украјинских публициста Борис Вуко Јавир објавио на порталу Галичина, серију текстова о етногенези Закарпатских Словена у Прикарпатју, у којој је изнео занимљива запажања углавном украјинских, руских и пољских научника, на основу којих се да наговестити да је племе или савез словенских племена под именом Србљани заиста постојало у области Источних Словена, онако како то тврде многи независни извори из раног средњег века.
Он је прво простор Прикарпатја поделио на одређене географске зоне.
„Северни галицијски део обухвата зоне: 1(Звенигородска), 2(Стилска), 3(Теребовљанска), 4(Чорткивска), 5(Перемишаљска), 6(Прјашивска), 7(Сјанотска), 8(Западнобојкивска). Јужногалицијски део обухвата зоне: 9(Халитска), 10(Источнобојкивска), 11(Покуцка), 12(Гуцулска), 16(Буковинска). Закарпатски део обухвата зоне: 13(Ужгород), 14(Борзав), 15(Хојнал). Зона 17(Волинско-дуљебска област).“
Која племена су насељавала ове просторе по Јавиру? „Зоне 1(Звенигородска) и 3(Теребовљанска) насељавали су Требовци, а север прве су заузели Червијани. Временом су Требовци заузели зоне 4(Чорткивска), 9(Халичка), 11(Покуцка). Под утицајем историјских догађаја, Поборјани из зоне 2(Стилска) су се преселили првенствено на југ и исток, делимично заузимајући последње три зоне, као и зоне 8(Западнобојкивска), 10(Источнобојкивска). Присјани из зоне 5(Перемишаљска), заједно са становништвом зоне 6(Прјашивска), близу Требоваца, заузели су зону 7(Сјанотска). Долазак Тиверијанаца са југа утицао је на састав становништва зона 4(Чорткивска), 9(Халичка), 11(Покутцка), као и 12(Гуцулска), 16(Буковинска), које су имале мешовити састав. Развој зоне 12(Гуцулска) настављен је и у каснијим временима…“
Јавир и сам пореклом Бојко, сматра да су Срби у периоду етногенезе Словена били на том простору? Употребио је и одређене боје на мапама које представљамо, како би пластичније и прегледније приказао процесе. Он сматра светло зелену групу Српско-Дачком и каже: „Дако-трачка племена су живела у Галичко-карпатском региону од давнина, представљена прво Гава-Холиградском, Липицком културом, а затим, могуће, Карпатским хумцима.“
Од Шафарика до српског лингвисте Александра Ломе и медиевисте Тибора Живковића постоји у Србији теорија, која тврди да се под енигматичним Баварчевим Zeriuanima крију Сербиани (Србљани). Јавир одбацује Шафариково мишљење и приклања савременим истраживачима који у њима виде Червијане, које многи данас поистовећују са каснијим Северјанима или Древљанима, које наводи Нестор Кијевски. „Занимљив је и помен анонима из Баварске да су Червијани, чија је територија толико велика да су наводно одатле потекла сва племена Словена и одатле, по њима, воде порекло“, што се прилично добро упоређује са савременим подацима о етногенези Словена, која се одвијала управо на територији савремене Источне Пољске, Волиније и Северне Галиције“.
Међу племенима која се по баварцу налазе у басену река Северни и Јужни Буг налазили су се: Бужани; Ситићи; Стадици; Себирожи; Улићи. Ова племена би морала бити у Јужном Волињу и Подољу. Стадици (по Јавиру Хрвати) које поставља у Подњестровље, дакле не би могли бити ту, него опет ближе басену Јужног Буга. Улићи су били скроз на југу у доњем току Ј. Буга или Дњестра. Занимљиви Себирочи уз Житиће у Подољу би били најближи Поборјанима у Опољу. Житиће би могли ставити негде на горњи ток Ј. Буга или Збруча а Јавирове Требовљане око доњег тока реке Збруч. Сва ова племена би могла бити или непосредни суседи или припадници ширег савеза баварчевих Србљана, који су по њему племе од кога су сви потекли. Занимљиви Себирожи би опет били између Стадика и Улића, дакле несумљиво у Подољу. Угри би били у степи на крајњем југу. Мађарски аноним из 10. века је дао занимљив податак како су се Мађари доселили у Панонију из Србије (Ungarorum gens a Servia egresa in Panoniam) што је веома занимљиво кад говоримо о свим овим племенима у долини реке Јужни Буг. Овај податак као да је промакао истраживачима или им се не уклапа у унапред замишљену тезу о непостојању Срба и Србије на словенском истоку.
Српски лингвиста A. Лома, следујући неким ранијим лингвистима, сматра да постоји веза између спомена Баварчевих (Zeriuanа) Зервијана и Срба на Балкану. „Ca Zeruiani Баварског географа најпре би ce могао повезати Порфирогенитов назив за Србе Tzerbulianoí : *Čьrv(l)jani (< -jane) као суфиксална варијанта од *Čьrvitji (уп. *Lęd-jane = *Lęd-itji).“Али да сад обратимо пажњу на етимологију Јавирових Поборјана или Борана, Зборана.
Јавир запажа да су ти Поборјани или Борини, оставили топониме по широј области. Како он види те енигматичне Поборјане или Борине? „“Узимајући у обзир распрострањеност топонима са кореном „*бор“ на завичајним територијама, претпостављам да је паралелни етноним био поборини или чак борини (западно од реке Збруч, феномен преласка лабијализованог [а] у [е] или [и] је познат, у зависности од висине изговора гласова: шапка=шепка, дјакују=хвала, одакле побориани=побориен) — Боринци, Борини, па чак и топоними са кореном Збор- (Зборив, Збора). На својим матичним територијама, Поборјани су формирали јаку кнежевину са центром у Стилску (више од 250 хектара). У близини се налазио читав комплекс паганских светилишта.“
акле и Зборин, Збори долази у обзир у одгонетање ових енигматичних топонима. Ако су Поборани, Борини, Зборини формирали овај комплекс градина, онда смо сигурни да градину Стилско нису могли да подигну Бели Хрвати. У овом делу видимо да Јавир, изгледа, поистовећује Поборане, Зборине, Борине са каснијим карпатским Бојкима, што је добар траг. На другом месту поводећи се за неким истраживачима види их као Хрвате, заједно са суседним Житићима и Требовљанима, што је истраживачка странпутица. Племе Ситићи/Житићи је познато у Полабљу међу Србима и очигледно се ради о преношењу овог етнонима из постојбине на запад. Требовљани и Бобрани су једно од племена на граници Шлезије и Лужичке Србије, које Јавир опет меша са Белим Хрватима.
Шта о етногенези Бојка каже Јавир:„Вероватно су у зони 8(западна Бојковска) локална српска племена претрпела асимилацију и од Присањана и од Поборјана, услед чега су настале многе разлике код источних Бојкија, о којима је писао М. Хлушко и које често збуњују етнографе. Зона 10 (источна Бојковска) била је изложена, по свему судећи, углавном утицају Поборјана, боље очуваних српских обележја. Такође, келтски елемент је овде вероватно дуго био сачуван, јер су, упркос народном памћењу и употреби етнонима „српски“, описана подручја ушла у историју као Бојкивштина, земља Бојки.“
Стилско је био важан центар овог племенског савеза након 7. века и видимо да је то у ствари био центар данашњег географског Опоља, западног дела украјинске висоравни зване Подоље.
Јавир даље наставља да развија тезу: „После аварских рација и пустошења, покорени народ је „галицијским коридором“ стигао до савременог Луцка (у Волињу), остављајући одговарајуће етнониме. Вероватно су извесно време били под влашћу Требоваца, или у савезу, јер је део приближне сеобе везан за требовске територије, а временом су формирали заједничку кнежевину Звенигород, која је обухватала и земље Стилског. Вероватно је да су Поборјани чинили основу становништва територије, која је касније названа Опоље.“
Поборанима суседне Требовце у овом раду аутор стално повезује са Хрватима, наводећи велики број топонима на Хрватском подручју настао од очигледно опште Словенске речи за молитву *треба. Српски лингвиста А. Лома говорећи о топонимима типа *треб, налази велики број топонима овог корена на српском етничком простору. То чак нису мала села и засеоци већ имена већих градских станишта као Требиње у српској Травунији, Требевић назив планине у српској Босни и многи други. Уосталом, таквих топонима има у Полабљу, Повишљу и међу псковским и Иљменским Словенима, па они не могу бити особени за Хрвате?
Дакле у западном региону Подоља, субрегиону Опоља постојао је племенски савез Поборјана (Зборана, Борина) повезаних са данашњим етнонимом Бојки, који су до 19.века сачували племенско име Срба као свој самоназив, до данас. У Пољској је „опоље“ нека врста територијалне феудалне одреднице са одређеним правним обавезама према властима, слично српској околини или жупи, сведоче истраживачи.
Тумачења појма „опоља“: према речнику Ј. Сташевског, су веома занимљива јер то је древни термин који означава „уједињење значајног броја племена на пограничном подручју земље за сврху одбране“. У речнику В. А. Никонова“ видимо да се ради о савезу племена за заједничку одбрану. Једна од важећих етимологија етнонима Срби иде управо у правцу термина „заједничка работа“,“ „збор“.
Пре једну деценију је један од млађих, занимљивих украјинских публициста Борис Вуко Јавир објавио на порталу Галичина, серију текстова о етногенези Закарпатских Словена у Прикарпатју, у којој је изнео занимљива запажања углавном украјинских, руских и пољских научника, на основу којих се да наговестити да је племе или савез словенских племена под именом Србљани заиста постојало у области Источних Словена, онако како то тврде многи независни извори из раног средњег века.
Он је прво простор Прикарпатја поделио на одређене географске зоне.
„Северни галицијски део обухвата зоне: 1(Звенигородска), 2(Стилска), 3(Теребовљанска), 4(Чорткивска), 5(Перемишаљска), 6(Прјашивска), 7(Сјанотска), 8(Западнобојкивска). Јужногалицијски део обухвата зоне: 9(Халитска), 10(Источнобојкивска), 11(Покуцка), 12(Гуцулска), 16(Буковинска). Закарпатски део обухвата зоне: 13(Ужгород), 14(Борзав), 15(Хојнал). Зона 17(Волинско-дуљебска област).“
Која племена су насељавала ове просторе по Јавиру? „Зоне 1(Звенигородска) и 3(Теребовљанска) насељавали су Требовци, а север прве су заузели Червијани. Временом су Требовци заузели зоне 4(Чорткивска), 9(Халичка), 11(Покуцка). Под утицајем историјских догађаја, Поборјани из зоне 2(Стилска) су се преселили првенствено на југ и исток, делимично заузимајући последње три зоне, као и зоне 8(Западнобојкивска), 10(Источнобојкивска). Присјани из зоне 5(Перемишаљска), заједно са становништвом зоне 6(Прјашивска), близу Требоваца, заузели су зону 7(Сјанотска). Долазак Тиверијанаца са југа утицао је на састав становништва зона 4(Чорткивска), 9(Халичка), 11(Покутцка), као и 12(Гуцулска), 16(Буковинска), које су имале мешовити састав. Развој зоне 12(Гуцулска) настављен је и у каснијим временима…“
Јавир и сам пореклом Бојко, сматра да су Срби у периоду етногенезе Словена били на том простору? Употребио је и одређене боје на мапама које представљамо, како би пластичније и прегледније приказао процесе. Он сматра светло зелену групу Српско-Дачком и каже: „Дако-трачка племена су живела у Галичко-карпатском региону од давнина, представљена прво Гава-Холиградском, Липицком културом, а затим, могуће, Карпатским хумцима.“
Од Шафарика до српског лингвисте Александра Ломе и медиевисте Тибора Живковића постоји у Србији теорија, која тврди да се под енигматичним Баварчевим Zeriuanima крију Сербиани (Србљани). Јавир одбацује Шафариково мишљење и приклања савременим истраживачима који у њима виде Червијане, које многи данас поистовећују са каснијим Северјанима или Древљанима, које наводи Нестор Кијевски. „Занимљив је и помен анонима из Баварске да су Червијани, чија је територија толико велика да су наводно одатле потекла сва племена Словена и одатле, по њима, воде порекло“, што се прилично добро упоређује са савременим подацима о етногенези Словена, која се одвијала управо на територији савремене Источне Пољске, Волиније и Северне Галиције“.
Међу племенима која се по баварцу налазе у басену река Северни и Јужни Буг налазили су се: Бужани; Ситићи; Стадици; Себирожи; Улићи. Ова племена би морала бити у Јужном Волињу и Подољу. Стадици (по Јавиру Хрвати) које поставља у Подњестровље, дакле не би могли бити ту, него опет ближе басену Јужног Буга. Улићи су били скроз на југу у доњем току Ј. Буга или Дњестра. Занимљиви Себирочи уз Житиће у Подољу би били најближи Поборјанима у Опољу. Житиће би могли ставити негде на горњи ток Ј. Буга или Збруча а Јавирове Требовљане око доњег тока реке Збруч. Сва ова племена би могла бити или непосредни суседи или припадници ширег савеза баварчевих Србљана, који су по њему племе од кога су сви потекли. Занимљиви Себирожи би опет били између Стадика и Улића, дакле несумљиво у Подољу. Угри би били у степи на крајњем југу. Мађарски аноним из 10. века је дао занимљив податак како су се Мађари доселили у Панонију из Србије (Ungarorum gens a Servia egresa in Panoniam) што је веома занимљиво кад говоримо о свим овим племенима у долини реке Јужни Буг. Овај податак као да је промакао истраживачима или им се не уклапа у унапред замишљену тезу о непостојању Срба и Србије на словенском истоку.
Српски лингвиста A. Лома, следујући неким ранијим лингвистима, сматра да постоји веза између спомена Баварчевих (Zeriuanа) Зервијана и Срба на Балкану. „Ca Zeruiani Баварског географа најпре би ce могао повезати Порфирогенитов назив за Србе Tzerbulianoí : *Čьrv(l)jani (< -jane) као суфиксална варијанта од *Čьrvitji (уп. *Lęd-jane = *Lęd-itji).“Али да сад обратимо пажњу на етимологију Јавирових Поборјана или Борана, Зборана.
Јавир запажа да су ти Поборјани или Борини, оставили топониме по широј области. Како он види те енигматичне Поборјане или Борине? „“Узимајући у обзир распрострањеност топонима са кореном „*бор“ на завичајним територијама, претпостављам да је паралелни етноним био поборини или чак борини (западно од реке Збруч, феномен преласка лабијализованог [а] у [е] или [и] је познат, у зависности од висине изговора гласова: шапка=шепка, дјакују=хвала, одакле побориани=побориен) — Боринци, Борини, па чак и топоними са кореном Збор- (Зборив, Збора). На својим матичним територијама, Поборјани су формирали јаку кнежевину са центром у Стилску (више од 250 хектара). У близини се налазио читав комплекс паганских светилишта.“
акле и Зборин, Збори долази у обзир у одгонетање ових енигматичних топонима. Ако су Поборани, Борини, Зборини формирали овај комплекс градина, онда смо сигурни да градину Стилско нису могли да подигну Бели Хрвати. У овом делу видимо да Јавир, изгледа, поистовећује Поборане, Зборине, Борине са каснијим карпатским Бојкима, што је добар траг. На другом месту поводећи се за неким истраживачима види их као Хрвате, заједно са суседним Житићима и Требовљанима, што је истраживачка странпутица. Племе Ситићи/Житићи је познато у Полабљу међу Србима и очигледно се ради о преношењу овог етнонима из постојбине на запад. Требовљани и Бобрани су једно од племена на граници Шлезије и Лужичке Србије, које Јавир опет меша са Белим Хрватима.
Шта о етногенези Бојка каже Јавир:„Вероватно су у зони 8(западна Бојковска) локална српска племена претрпела асимилацију и од Присањана и од Поборјана, услед чега су настале многе разлике код источних Бојкија, о којима је писао М. Хлушко и које често збуњују етнографе. Зона 10 (источна Бојковска) била је изложена, по свему судећи, углавном утицају Поборјана, боље очуваних српских обележја. Такође, келтски елемент је овде вероватно дуго био сачуван, јер су, упркос народном памћењу и употреби етнонима „српски“, описана подручја ушла у историју као Бојкивштина, земља Бојки.“
Стилско је био важан центар овог племенског савеза након 7. века и видимо да је то у ствари био центар данашњег географског Опоља, западног дела украјинске висоравни зване Подоље.
Јавир даље наставља да развија тезу: „После аварских рација и пустошења, покорени народ је „галицијским коридором“ стигао до савременог Луцка (у Волињу), остављајући одговарајуће етнониме. Вероватно су извесно време били под влашћу Требоваца, или у савезу, јер је део приближне сеобе везан за требовске територије, а временом су формирали заједничку кнежевину Звенигород, која је обухватала и земље Стилског. Вероватно је да су Поборјани чинили основу становништва територије, која је касније названа Опоље.“
Поборанима суседне Требовце у овом раду аутор стално повезује са Хрватима, наводећи велики број топонима на Хрватском подручју настао од очигледно опште Словенске речи за молитву *треба. Српски лингвиста А. Лома говорећи о топонимима типа *треб, налази велики број топонима овог корена на српском етничком простору. То чак нису мала села и засеоци већ имена већих градских станишта као Требиње у српској Травунији, Требевић назив планине у српској Босни и многи други. Уосталом, таквих топонима има у Полабљу, Повишљу и међу псковским и Иљменским Словенима, па они не могу бити особени за Хрвате?
Дакле у западном региону Подоља, субрегиону Опоља постојао је племенски савез Поборјана (Зборана, Борина) повезаних са данашњим етнонимом Бојки, који су до 19.века сачували племенско име Срба као свој самоназив, до данас. У Пољској је „опоље“ нека врста територијалне феудалне одреднице са одређеним правним обавезама према властима, слично српској околини или жупи, сведоче истраживачи.
Тумачења појма „опоља“: према речнику Ј. Сташевског, су веома занимљива јер то је древни термин који означава „уједињење значајног броја племена на пограничном подручју земље за сврху одбране“. У речнику В. А. Никонова“ видимо да се ради о савезу племена за заједничку одбрану. Једна од важећих етимологија етнонима Срби иде управо у правцу термина „заједничка работа“,“ „збор“.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
@SeverZapad то су ти ликови као амерички протестанти и апологети. Имају набубану своју енциклопедију и конструкцију и све друго је великосрпски национализам и шовинизам.
Није уопште битно што имамо велику Хрватску већу него икад у историји то је кул и ако неко помене Дубровник или нешто тај је четник и није ни то доста треба им и Дукља и Војводина њима је то нормално јер су све добили нису зарадили и то им се претворило у принцип. Док не дође косач на наплату дугова.Папа рекао то је наше.
Знаш већ чију подршку имају и зашто се толиришу оволике глупости.
Не траћај материјал на овој теми имаш српски етноним и тамо треба писати остави им ову тему за Јасеновац вавек.
Није уопште битно што имамо велику Хрватску већу него икад у историји то је кул и ако неко помене Дубровник или нешто тај је четник и није ни то доста треба им и Дукља и Војводина њима је то нормално јер су све добили нису зарадили и то им се претворило у принцип. Док не дође косач на наплату дугова.Папа рекао то је наше.
Знаш већ чију подршку имају и зашто се толиришу оволике глупости.
Не траћај материјал на овој теми имаш српски етноним и тамо треба писати остави им ову тему за Јасеновац вавек.
SeverZapad
Poznat
- Poruka
- 7.307
Срби као Себирожи
Осим баварчевих Србљана, источно од њих и Јавирових Борина око реке Збруч и Товтријске висоравни наилазимо на још једно занимљиво племе Sebbirozi, Баварског географа. Трагајући за прихватљивом етимологијом Јавир, покушавајући да у словенским језицима одгонетне мистериозне хидрониме и орониме на територији где је живело ово племе:„Sebirozi се углавном поклапа са каснијом такозваном Болочивском земљом, барем у њеном западном делу. Древне карте… приказују изворе река Збруч, Случ, Зхерд (притока Хорин), Буг као језеро Амадок, неке као веома мочварно подручје . Ови подаци древних картографа указују на, у најмању руку, мочваран, непроходан терен исечен изворима великих река — висоравни Товтри. Такође у овој области постоји акумулација сличних топонима и хидронима приказаних на старим картама: Зеборов (Зборив), Себоруч, Себровче (Збруч), Сбара, Сбарас, Сбараж (Збараж)…; такође јужно од Збаража, на огранцима Медобори, налази се гора Сабариха. Слична имена (имена река) позната су и у другим земљама, где су се Словени доселили са терена своје етногенезе: река Себира и језеро. Сабро у Русији и реке у средњој Босни. Ови називи могу указивати и на древни корен *бар (за старе Словене је значио „мочвара“, „муљ“) и корен *сбр .“
Међутим, не налазећи у словенским језицима прикладну етимологију па ни у трачком језику, Јавир се окреће бољим етимолошким идејама украјинског научника Стетсјука који се вероватно позвао на лингвисту Брукнера и сада етноним Sebbirozi, добија јаснији смисао. Занимљиво је да је Јавир у једном делу украјинске литературе ипак нашао ово етимолошко објашњење и хвала му што га је унео у своје истраживање.
„С обзиром да такав корен није пронађен у језику Трачана, који су на овим просторима оставили многа имена (Серет, Липа, Дњестар, Стир, Стриј и др.), потребно је тражити пре свега у језицима становништво које је овде живело пре њиховог доласка. Старост корена потврђују и подаци В. Стетсјука о етнонимима Србин, Сjабeр, који се пореде са великим гнездом речи у разним језицима са значењем „комшија, пријатељ, брат“: украјински собар, сабро, белоруски пријатељ, бугарски сабр, српски себар, руски себор, литвански себрас, мордовски схабра, албански сембер а други који вероватно припадају палеолитском наслеђу…“
У Србији постоји озбиљна етимолошка литература на ову тему коју потписује српски ономастичар, академик А. Лома. Није међутим потребно ићи у тражењу етимологије према палеолиту, него према од самог аутора спомињаним Сарматима који су долазили из Понтских степа и које је Јавир резервисао ексклузивно за Хрвате. Име Срба је, очигледно везано за Сармате, односно племе Serri, Serboi које Плиније и Птоломеј налазе иза Дона око Христовог рођења и племенски савез Аорси.
Многи научници данас у Горњем Подњестровљу наводе неке Беле Хрвате а да ли су они ту заправо икада били? Изворни хрватски топоними по пољском научнику Ловмјанском 1964. леже у Малој Пољској источно од Кракова и око Радома у Повишљу а у Чешкој се већ сматрају изведеним и млађим. Какве везе они имају са Галичком облашћу, где хрватско име потпуно нерезонски проширују украјински и руски научици називајући их Белим Хрватима?
Обично се наводи рат са руским кнезом као кључни доказ а занемарује чињеница да Порфирогенит ставља Беле Хрвате у везу са Францима на западу. Једина логична веза са етнонимом Хрвати, етносом који је ратовао са Кијевском Русијом, би био познати град Курдаб, који је споменуо арапски научник Ибн Руста. Тај град се налазио на реци (Рут) очигледно Прут или Аланској реци класичних извора. Баварски Географ у тој области наводи племе Chozirozi, прави Хрвати са којима су ратовали Руси, Мађари и Печењези су ови Хрвати и можемо их звати како хоћемо али не и Бели. Ширење појма тзв. Беле Хрватске по територији словенских и српских Требовљана, Ситића, Стадића па и Бојка, како је то сугерисао Јавир, следујући неким украјинским и руским историчарима и археолозима изгледа као истраживачка странпутица. Посебно што Баварски Географ ту не налази никаве Хрвате а морао би да их макар спомене, ако су већ били толико велики и древни. Можда их и налази као Chozirozе али неки истраживачи изражавају сумњу у ову реалну могућност.
Шта о етимолошком значењу речи *бор и основи *сбр каже највећи српски ауторитет на овом пољу А. Лома? Држимо да је његова теорија кључна за одгонетање питања јесу ли Сербљани или нису постојали у Горњем Придњестровљу и Подољу:
„Сто година после Золмзеновог чланка покушао сам да поређење*sębrъ са *Sьrbi обновим смештајући га у оквире фонетске регуларности. Могућност за то пружила ми је горепоменута Абајевљева етимологија осетског særvæt , која претпоставља стиран. *sabra‑ као пандан прасловенскоме *sębrъ (или *sebrъ) са даљим развојима а > æ [ǝ] br > rb > rv закономерним за сарматско‑алански. Моја претпоставка гласила је да је прелазни сарматски лик основне речи *sǝrba‑ посведочен око 150. н.е. посредством етнонима Σέρβοι негде око доњег тока Волге, на простору који су тада настањивали европски Иранци, Сармати и Алани, а да су се након тога ти предсловенски, сарматски Срби померили на северозапад, настанили међу Прасловене и постепено у њих претопили… „
Дакле ову реч и корен *сбр су Сармати донели у Подоље међу Венде. Сербои су са локалним Вендима ушли у савез, како би се одбранили од насртаја агресивних племена из окружења. Други део речи објашњава значење етнонима Борини, од корена *бар, *бер, *бр. Погледајмо шта каже Лома о етимологији тог корена који Јавир спомиње у вези са Поборјанима.
„Ако се иза sar’ǝy претпостави *sabra‑ka‑ то би била фонетски тачна а значењем веома блиска паралела речи *sabra‑ претпостављеној у основи осет. særvæt (4.6). У том случају, не бисмо имали посла са „скитско‑европском изоглосом“, већ са источноиранском речју коју су Сармати донели из средњеазијских степа и предали суседним народима, у њеном првобитном лику *sarbra‑, који се доста једноставно тумачи из горепоменутог *sar у прилошком значењу ‘скупа, заједно’ и глаголског корена *bar‑/ br‑ од пие. *bher‑ ‘носити’, као сложеница: ‘заједнички допринос’.“
Из овог објашњења видимо да је етимологија корена *бор (Поборани, Борани), па и *бар (Сбара, Сбарас, Сбаразх) које Јавир види као нејасну, чак повезану у овом другом случају са словенском речју за „мочвару“, сасвим погрешна. Права етимологија Поборана иде према „са-везници “ (sa–bra –ni) људи који добровољно, слободно ступају у одређену пословну сарадњу или спрег а касније и родбинску везу.
Б. Јавир на самом почетку даје мапу трговачких путева и реконструише положај племена и редослед према путним правцима овог дела Европе. Ти каравански путеви су вековима спајали Балтичку обалу са Понтом а главни поносници на тим путевима били су наоружани степски сточари. Они су за рачун трговаца са Понта преносили робу и склапали савезе са локалним племенима из шумске зоне у унутрашњости о проласку. Ти контакти су били веома значајни за етногенезу племена у Закарпатју или Прикарпатју. Положај баварчевих Србљана био би на раскрсници путева, где су се сусретале културе, где још римски географи налазе Вендо-Сармате, претке Срба и Словена уопште. Словенски народ најбројнији у Европи није могао настати у мочварама Полесја већ на раскрсници путева, то је чињеница која је омогућила успешну експанзију на запад, исток и југ. Предводници те експанзије су били преци Срба, који су опстали под Готима и Хунима, опстали у шумско степској зони Прикарпатја и Волиније. Сармати су били познати по томе да су свугде улазили у савезе са локалним племенима, стварајући веће савезе племена а етноним Срби се јавља управо међу њима.
Срби су по мишљењу српског лингвисте А. Ломе етноним који је први доспео у словенску средину, пре етнонима Хрвати. Положај града Хрвата који даје арапски извор на Пруту, званом још и Аланска река указивао би да су Хрвати повезани са Аланима. Мислимо да су Срби заправо Вендо-Сармати 4/5. века са Појтингерове мапе, велики племенски савез прикарпатских Венда и Сармата, који се распао пред надирућим Хунима, Готима и Аварима али је етноним претрајао. У том распаду одређени делови су склапали нове савезе у зависности од историјских околности, крчили пут осталим Словенима на Запад исток и југ. Арапски географи су тај савез назвали по племену Валиниана (Волињани) иза којих се вероватно крију Сербијани Баварског Географа. Сармато-алански særvæt „слободна сеоска земља“ и словенско *вола/слобода имају исто значење. Порфирогенитови Сербиои, Севери и Болоховци вероватни су остаци источних словенских Срба у којима арапски географ Масуди види људе, који имају индијске обичаје а многи етнолози и азијске обзиром да су спаљивали са владарем и коње. То је сасвим логично ако су они који су остали у шумско-степском појасу били преко степе у тесној историјској вези са Хунима, Аварима и Угрима. Тесни додир са туркофоним племенима обајаснио би истраживачима чудан турски наставак „рози“ код једног броја племена. У сваком случају баварчеви Сербљани, порфирогенитови Сербиои, Масудијеви Сарбани и земља Сервија из које су се доселили у Панонију Мађари сведоче да су на словенском истоку и те како постојали Срби.
Poslednja izmena:
SeverZapad
Poznat
- Poruka
- 7.307
U osnovi slovenskog etnonima *Sьrbь / *Sъrbъ leži motiv za označavanja koji je vezan za ekstralingvističku okolnost da je u ranim etničkim zajednicama takozvano "srodstvo po mleku" i "bratstvo po mleku" bilo veoma rašireno, a uspostavljano je između dve osobe koje su imale istu dojilju (i onda kada nisu bile u krvnom srodstvu). Iz toga su izvedena sekundarna značenja: 1. onaj ko pripada istoj porodici (rodu) (rođak), 2. pripadnik istog roda, plemena (saplemenik) i 3. etnonim (ime naroda, nacije).
Ovo taodje ima poklapanja sa gornjim tekstom.
zgovaraju različite fonetske varijante jednog te istog izvornog oblika za navodno posebna krila - istočno i zapadno - Lužičkih Srba: Sorb / Sarb, odnosno Serb; ovaj izvorni oblik je u praslovenskom je glasio *Sьrb (gornjolužički, donjolužički Serbь, staročeški Sirb, istočnoslovenski serb), odnosno *Sъrbъ (starolužički Sorb, donjolužički dijalekatski Sarb, pol. Sarb, srpskohrvatski Srbin). Ovde je verovatno u pitanju stari prevoj ъ : ь. Uz osnovu *srъb- / *sьrb-, isp. i slovenske glagole: polj. s(i)erbać, s(i)orbać, sarbać 'srkati, mljackati', rus. serbatь, serbatь 'isto', ukr. serbati 'isto', belorus. serbacь 'isto', slovenački srbati 'isto', bugarski sъrbam 'isto', crkvenoslovenski sъrbanije '(posrkana) supa', polapski srabaněk 'retka supa od krupice' (< *srьbanikъ-), pored gornjol. srěbać 'srkati, mljackati', donjolužičkog srjebaś 'isto', kašupskog strzebać 'isto', češ. střebati 'isto', slovačkog strebat 'isto' (umetnuto -t- kao u češkom stříbro 'srebro'), staroruskog serebati 'isto', srpskohrvatskog dijalekatskog srebati 'isto' i slovenačkog srebati 'isto' (< *serb-). Pored slovenskih jezika, isp. lit. suřbti, let. surbt, lat. sorbeō, -ēre, srednjonemački sürfen 'srkati', što se sve izvodi iz indoevropske onomatopejske osnove *serbh- / *sirbh- / *surbh- 'srkati, dojiti, teći'.
U osnovi slovenskog etnonima *Sьrbь / *Sъrbъ leži motiv za označavanja koji je vezan za ekstralingvističku okolnost da je u ranim etničkim zajednicama takozvano "srodstvo po mleku" i "bratstvo po mleku" bilo veoma rašireno, a uspostavljano je između dve osobe koje su imale istu dojilju (i onda kada nisu bile u krvnom srodstvu). Iz toga su izvedena sekundarna značenja: 1. onaj ko pripada istoj porodici (rodu) (rođak), 2. pripadnik istog roda, plemena (saplemenik) i 3. etnonim (ime naroda, nacije).
U pitanju je jedan od najstarijih slovenskih etnonima, na kome takođe počiva i današnje ime južnoslovenskog naroda srpskohrv. Srp, Srbin, Srblin, upor. i starosrpski Sьrbinь, Sьrblinь (L. Niederle, Manuel 1, 94; Slov. Starož. 2, 487), srednjogrčki Σερβιοι, Σερβλοι. Sa ovim u vezi, vredna je pažnje činjenica da srednjovekovni starosrpski izvori beleže i oblik sa o/u, isp. Zapise popa Dukljanina: Surbia, quae Transmontana dicitur; Serbulia / Sorbulia (ime starosrpske episkopije). U drugim slovenskim jezicima posvedočeni su sledeći oblici ovog imena: ruski serb 'balkanski Srbin', takođe serebь sa "polnoglasijem". U savremenom ruskom Lužički Srbi imenuju se lyžickie serbы, ali se danas pod uticajem nemačkog takođe javlja i sorb, pl. sorbы; poljski Serbowie łużyccy (vokal e- je pod uticajem istočnoslovenskih jezika), č. Lužičti Srbovéi.
Etnonim *Sьrb / *Sъrbъ odslikan je i u mnogobrojnim slovenskim toponimima, pri čemu su oni po svoj prilici izvedeni samo na osnovu najstarijeg značenja "Potomak istog roda ili iste porodice", isp. starolužički Surbici (961), Curbici (1009), sada Zörbig (okrug Bitterfeld), polj. Sarbia, selo u blizini Krosna (Śląsk), Sarbiewo, Sarbowice, Sarbin(ow)o (Velikopoljska), češ. Mlékosrby, Srbice, Srbsko, Srby, mak. Srbica, Srbina.
Ovo taodje ima poklapanja sa gornjim tekstom.
zgovaraju različite fonetske varijante jednog te istog izvornog oblika za navodno posebna krila - istočno i zapadno - Lužičkih Srba: Sorb / Sarb, odnosno Serb; ovaj izvorni oblik je u praslovenskom je glasio *Sьrb (gornjolužički, donjolužički Serbь, staročeški Sirb, istočnoslovenski serb), odnosno *Sъrbъ (starolužički Sorb, donjolužički dijalekatski Sarb, pol. Sarb, srpskohrvatski Srbin). Ovde je verovatno u pitanju stari prevoj ъ : ь. Uz osnovu *srъb- / *sьrb-, isp. i slovenske glagole: polj. s(i)erbać, s(i)orbać, sarbać 'srkati, mljackati', rus. serbatь, serbatь 'isto', ukr. serbati 'isto', belorus. serbacь 'isto', slovenački srbati 'isto', bugarski sъrbam 'isto', crkvenoslovenski sъrbanije '(posrkana) supa', polapski srabaněk 'retka supa od krupice' (< *srьbanikъ-), pored gornjol. srěbać 'srkati, mljackati', donjolužičkog srjebaś 'isto', kašupskog strzebać 'isto', češ. střebati 'isto', slovačkog strebat 'isto' (umetnuto -t- kao u češkom stříbro 'srebro'), staroruskog serebati 'isto', srpskohrvatskog dijalekatskog srebati 'isto' i slovenačkog srebati 'isto' (< *serb-). Pored slovenskih jezika, isp. lit. suřbti, let. surbt, lat. sorbeō, -ēre, srednjonemački sürfen 'srkati', što se sve izvodi iz indoevropske onomatopejske osnove *serbh- / *sirbh- / *surbh- 'srkati, dojiti, teći'.
U osnovi slovenskog etnonima *Sьrbь / *Sъrbъ leži motiv za označavanja koji je vezan za ekstralingvističku okolnost da je u ranim etničkim zajednicama takozvano "srodstvo po mleku" i "bratstvo po mleku" bilo veoma rašireno, a uspostavljano je između dve osobe koje su imale istu dojilju (i onda kada nisu bile u krvnom srodstvu). Iz toga su izvedena sekundarna značenja: 1. onaj ko pripada istoj porodici (rodu) (rođak), 2. pripadnik istog roda, plemena (saplemenik) i 3. etnonim (ime naroda, nacije).
U pitanju je jedan od najstarijih slovenskih etnonima, na kome takođe počiva i današnje ime južnoslovenskog naroda srpskohrv. Srp, Srbin, Srblin, upor. i starosrpski Sьrbinь, Sьrblinь (L. Niederle, Manuel 1, 94; Slov. Starož. 2, 487), srednjogrčki Σερβιοι, Σερβλοι. Sa ovim u vezi, vredna je pažnje činjenica da srednjovekovni starosrpski izvori beleže i oblik sa o/u, isp. Zapise popa Dukljanina: Surbia, quae Transmontana dicitur; Serbulia / Sorbulia (ime starosrpske episkopije). U drugim slovenskim jezicima posvedočeni su sledeći oblici ovog imena: ruski serb 'balkanski Srbin', takođe serebь sa "polnoglasijem". U savremenom ruskom Lužički Srbi imenuju se lyžickie serbы, ali se danas pod uticajem nemačkog takođe javlja i sorb, pl. sorbы; poljski Serbowie łużyccy (vokal e- je pod uticajem istočnoslovenskih jezika), č. Lužičti Srbovéi.
Etnonim *Sьrb / *Sъrbъ odslikan je i u mnogobrojnim slovenskim toponimima, pri čemu su oni po svoj prilici izvedeni samo na osnovu najstarijeg značenja "Potomak istog roda ili iste porodice", isp. starolužički Surbici (961), Curbici (1009), sada Zörbig (okrug Bitterfeld), polj. Sarbia, selo u blizini Krosna (Śląsk), Sarbiewo, Sarbowice, Sarbin(ow)o (Velikopoljska), češ. Mlékosrby, Srbice, Srbsko, Srby, mak. Srbica, Srbina.
Pa da naletim na priču kako su Hrvati najstariji narod, najljepši narod sa najvećim kur*evima...naravno da bih pukao od smijeha.
Halkokondil spominje Hrvatsku na sjeveru kao bezbroj drugi. Nije to istao kao kad kaže "smatram da su Tribali najveći i najstariji i najbrojniji narod" na svijetu". Stariji bizantski izvori razlikuju Srbe i Tribale (Dukljane). I kako ti sad ovdje ispadaš pametan? Nitko drugi to Halkokondilovo sranje ne potvrđuje dok bezbroj drugi potvrđuju Hrvatsku na sjeveru. Kapiraš sad razliku?
Odakle je taj najstariji i najbrojniji narod prema Halkokondilu došao? Iz Hrvatske
Nije ni važno što Halkokondil interpretira, važno je da kao bezbroj drugih autora spominje Hrvatsku ne sjeveru. I što je diskutabilno? Nitko podatke o Hrvatima u Nestorovoj kronici ne zove "diskutabilnim" jer su komplimentarni sa drugim autorima koji nemaju nikakve veze s njim. Što se tiče podataka o "Rusima" to je već druga stvar. Nema razloga lagati o Hrvatima jer oni nisu "protagonisti" u "Nestorovoj kronici" i spominju su samo par puta onako usput. Dok se navode iz Dalimilove kronike zove mitološkim folklorom.
Zašto ti stalno ubacuješ Srbe u priču kao da je netko tvrdio da je bilo što u vezi njih "diskutabilno"? To je tvoja tvrdnja u vezi sjevernih Hrvata i s tim je diskusija i počela. Uostalom tema je srednjovjekovna Hrvatska, ne Srbija.
O "Nestoru" se priča sa određenom skepsom zbog podataka o kijevskim rusima. Ne zbog spomena Hrvata koji se par puta spominju onako usput. Nikako da kapiraš. Nestor, Kadlubek, Porfirogenet, Al Masudi i još hrpa njih spominju Hrvatsku na sjeveru, što je iz Bog zna kojeg razloga za tebe diskutabilnu.
Dok padaš u trans na mitološki folklor iz Dalimilove kronike (koji se nigdje drugo ne spominje) i na Halkokondil kad ono osobno smatra da su Tribali najstariji i najbrojniji narod. I još su došli iz Hrvatske hehe Lik daje neko svoje mišljenje i to je sveto pismo za mitomane
Ovi jedan
Ističe se
- Poruka
- 2.590
Arheološki nalazi su jedan od ključnih segmenata za dobijanje spoznaje kako se nekada živilo, a svakim novim otkrićem dolazimo jedan korak bliže kreiranju slike davno minulih dana. Zbog toga nastavljam dalje s predstavljanjem lokaliteta koji se vežu uz naš narod i koji su odigrali značajnu ulogu u stvaranju jedne takve slike o Hrvatima u srednjem vijeku. Dotaka sam se Hrvata na prostoru BiH pa u to ime nekoliko starohrvatskih groblja u SZ dijelu te zemlje oko doline rijeke Vrbas.
Kulturni elementi na grobljima sjeverozapadne Bosne
"Ovaj rad bavi se grobljima na području sjeverozapadne Bosne (Junuzovci, Gomjenica, Mahovljani, Petoševci) od 9. do 11. st. Cilj je sintezno sagledati rezultate istraživanja četiriju grobalja na redove unutar jedne geografske cjeline, u svjetlu novijih radova i zaključaka, pri čemu će se nametnuti barem dvije (kulturne) perspektive: bjelobrdska i starohrvatska. Zanimljiv repertoar nalaza na ovim lokalitetima otvara mnoga pitanja i autorica se nada da će rad uspjeti odgovoriti barem na jedno od njih."
1. Novi pogledi na ostavštinu ranosrednjovjekovnog groblja Junuzovci
"Položaj nalazišta u Junuzovcima, uz lijevu obalu donjegatoka Vrbasa, dakle uz prirodni prometni koridor koji je južne prostore istočnojadranskog priobalja, odnosno jezgru Hrvatske Kneževine i potom Kraljevstva, u ranom srednjovjekovlju povezivao s međuriječjem Drave, Dunava i Saveu kojem se jasno ocrtava profil bjelobrdske kulture, bio je u svakom slučaju od velike važnosti."
Neki od predmeta pronađeni na groblju Januzovci koji svojim karakteristikima odgovaraju onima pronađenim na obali Jadrana i njegovom zaleđu:
2. PRINOS POZNAVANJU KRONOLOGIJE RANO SREDNJOVJEKOVNOGA GROBLJA GOMJENICA KRAJ PRIJEDORA
"Podrobnom analizom arheološkog inventara ranosrednjovjekovnoga groblja Gomjenice nedaleko od Prijedora u Republici Bosni i Hercegovini autor nastoji prepoznati relativnu kronologiju nalazišta. Daljnja autorova nastojanja usmjerena su prema pokušaju vrednovanja nakitne skupine osebujnih jednojagodnih i trojagodnih naušnica unutar inventara groblja u Gomjenici, odnosno prepoznavanju mogućih ishodišta umjetničkoobrtne djelatnosti tijekom 10. i 11. stoljeća. Inventar groblja pruža uvid u preklapanja južnopanonskoga bjelobrdskog ikulturnog kruga starohrvatske države."
Karta približne rasprostranjenosti starohrvatskog i njemu sličnog nakita u zaleđu Dalmatinske Hrvatske:
3.Petoševci, Bagruša
Par željeznih ostruga; najbliže analogije su pojedinačni primjerci iz Prijedora i Mogorjela kraj Čapljine; ovaj tip pripada najbrojnijoj skupini ostruga pronađenih na tlu ranosrednjovjekovne Hrvatske; analogije im nalazimo na brojnim lokalitetima (Bribir–Vratnice, Cista Velika–Crkvine,Sv. Mihovil u Prološcu kraj Imotskog, Knin–Kapitul,Klapavice–Crkvine kraj Klisa, Biskupija–Crkvina, Varivode i dr.). Ovaj par spada u varijantu s jednom kalotom na završetku krakova. Oblikom šiljka, masivnošćui dimenzijama veoma su bliske paru iz Varivoda. Također, ostruge iz Petoševaca imaju kalote i duž ostružnihlukova (imaju ih još samo ostruge iz Ciste Velike). Analogije ovim ostrugama ne mogu se naći izvan hrvatskoga ranosrednjovjekovnog prostora, pa je logično zaključiti kako nastaju u domaćim radionicama.
Ostruge iz Bagruše, identičan par iz Varivoda:
Kulturni elementi na grobljima sjeverozapadne Bosne
"Ovaj rad bavi se grobljima na području sjeverozapadne Bosne (Junuzovci, Gomjenica, Mahovljani, Petoševci) od 9. do 11. st. Cilj je sintezno sagledati rezultate istraživanja četiriju grobalja na redove unutar jedne geografske cjeline, u svjetlu novijih radova i zaključaka, pri čemu će se nametnuti barem dvije (kulturne) perspektive: bjelobrdska i starohrvatska. Zanimljiv repertoar nalaza na ovim lokalitetima otvara mnoga pitanja i autorica se nada da će rad uspjeti odgovoriti barem na jedno od njih."
1. Novi pogledi na ostavštinu ranosrednjovjekovnog groblja Junuzovci
"Položaj nalazišta u Junuzovcima, uz lijevu obalu donjegatoka Vrbasa, dakle uz prirodni prometni koridor koji je južne prostore istočnojadranskog priobalja, odnosno jezgru Hrvatske Kneževine i potom Kraljevstva, u ranom srednjovjekovlju povezivao s međuriječjem Drave, Dunava i Saveu kojem se jasno ocrtava profil bjelobrdske kulture, bio je u svakom slučaju od velike važnosti."
Neki od predmeta pronađeni na groblju Januzovci koji svojim karakteristikima odgovaraju onima pronađenim na obali Jadrana i njegovom zaleđu:
2. PRINOS POZNAVANJU KRONOLOGIJE RANO SREDNJOVJEKOVNOGA GROBLJA GOMJENICA KRAJ PRIJEDORA
"Podrobnom analizom arheološkog inventara ranosrednjovjekovnoga groblja Gomjenice nedaleko od Prijedora u Republici Bosni i Hercegovini autor nastoji prepoznati relativnu kronologiju nalazišta. Daljnja autorova nastojanja usmjerena su prema pokušaju vrednovanja nakitne skupine osebujnih jednojagodnih i trojagodnih naušnica unutar inventara groblja u Gomjenici, odnosno prepoznavanju mogućih ishodišta umjetničkoobrtne djelatnosti tijekom 10. i 11. stoljeća. Inventar groblja pruža uvid u preklapanja južnopanonskoga bjelobrdskog ikulturnog kruga starohrvatske države."
Karta približne rasprostranjenosti starohrvatskog i njemu sličnog nakita u zaleđu Dalmatinske Hrvatske:
3.Petoševci, Bagruša
Par željeznih ostruga; najbliže analogije su pojedinačni primjerci iz Prijedora i Mogorjela kraj Čapljine; ovaj tip pripada najbrojnijoj skupini ostruga pronađenih na tlu ranosrednjovjekovne Hrvatske; analogije im nalazimo na brojnim lokalitetima (Bribir–Vratnice, Cista Velika–Crkvine,Sv. Mihovil u Prološcu kraj Imotskog, Knin–Kapitul,Klapavice–Crkvine kraj Klisa, Biskupija–Crkvina, Varivode i dr.). Ovaj par spada u varijantu s jednom kalotom na završetku krakova. Oblikom šiljka, masivnošćui dimenzijama veoma su bliske paru iz Varivoda. Također, ostruge iz Petoševaca imaju kalote i duž ostružnihlukova (imaju ih još samo ostruge iz Ciste Velike). Analogije ovim ostrugama ne mogu se naći izvan hrvatskoga ranosrednjovjekovnog prostora, pa je logično zaključiti kako nastaju u domaćim radionicama.
Ostruge iz Bagruše, identičan par iz Varivoda:
Ovi jedan
Ističe se
- Poruka
- 2.590
Komšije drage ne može se par tisuća godina života na ovim prostorima isčitat iz jedne ipo rečenice u DAI-u(usput zanemarujući sve ostalo šta vam ne ide u prilog iz tog istog izvora) već triba sagledat malo širu sliku pa tako uzet i neke druge pokazatelje poput arheoloških nalaza. Al pošto vam isti ne idu nimalo u korist jer ne daju nikakvu potvrdu o Srbima do Cetine i Vrbasa u srednjem vijeku nije ni čudo da toliko zazirete od njih 
- Poruka
- 30.405
А шта треба да видим и шта ти значе те карте што си поставио?Видим Хрватску у Загорју.Koju ćeš sad nać zamjerku
Лоше ти је познато, термин босанчица је измишљотина Ћира Трухелке, друга половина 19. века, после уласка Аустоугарске у Босну и покушаја формирања нове нације, а то је просто ћирилица којом је записиван српски језик, постоји уставна и курзивна, и никакве разлике нема између таквих текстова у Рашки, Босни или јужној Далмацији, или на Брачу, Поваљска листина и статут су писани тим српским језиком и ћирилицом, повежи то са насељавањм тих простора од стране Срба које спомиње Константин и све је јасно.
Јављају се од када је почела ћирилица да се користи као писмо.
Ovi jedan
Ističe se
- Poruka
- 2.590
Postoje razlike između bosančice(ili Hr. ćirilice) i vaše ćirilice jer naše pismo je miks glagoljice i ćirilice. A da to nisu dva ista pisma onda ne bi vi u nekim dijelovima države koristili istovremeno i bosančicu i ćirilicu već samo jedno od ta dva pisma i ono bi imalo samo jedan naziv ne dva.
Inače Konstantin vas je smistia do Cetine, a Poljička rep. je na našoj strani granice, a s njom i Split, Trogir, Knin, Zadar itd. šta su mista di se mogu pronać tragovi korištenja Bosančice ili harvatskog pisma. O tome malo više u nastavku
PS bila je rasprava o tome jel Boka kotorska bila u sastavu Hrvatske pa priložih tih par karata da potvrdim navedenu činjenicu.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.947
Postoje razlike između bosančice(ili Hr. ćirilice) i vaše ćirilice jer naše pismo je miks glagoljice i ćirilice. A da to nisu dva ista pisma onda ne bi vi u nekim dijelovima države koristili istovremeno i bosančicu i ćirilicu već samo jedno od ta dva pisma i ono bi imalo samo jedan naziv ne dva.
Inače Konstantin vas je smistia do Cetine, a Poljička rep. je na našoj strani granice, a s njom i Split, Trogir, Knin, Zadar itd. šta su mista di se mogu pronać tragovi korištenja Bosančice ili harvatskog pisma. O tome malo više u nastavku
PS bila je rasprava o tome jel Boka kotorska bila u sastavu Hrvatske pa priložih tih par karata da potvrdim navedenu činjenicu.
Miks glagoljice i ćirilice je, ono, stretch, bruh.
Ovi jedan
Ističe se
- Poruka
- 2.590
Kako bosančica nema sličnosti s glagoljicom?
Bosančica ili Hr.ćirlica:
Hr. glagoljica:
Kole11
Poznat
- Poruka
- 7.539
Ne se sekiraš, čak je i Slaven Srbin tako da se i ti možeš vratiti kući bez da menjaš veru. Sve primamo nazad ali mora biti iskreno i dobrovoljno. Kod nas vlada prava demokratija, znaš da su još i Rimljani pisali o tome.Postoje razlike između bosančice(ili Hr. ćirilice) i vaše ćirilice jer naše pismo je miks glagoljice i ćirilice. A da to nisu dva ista pisma onda ne bi vi u nekim dijelovima države koristili istovremeno i bosančicu i ćirilicu već samo jedno od ta dva pisma i ono bi imalo samo jedan naziv ne dva.
Inače Konstantin vas je smistia do Cetine, a Poljička rep. je na našoj strani granice, a s njom i Split, Trogir, Knin, Zadar itd. šta su mista di se mogu pronać tragovi korištenja Bosančice ili harvatskog pisma. O tome malo više u nastavku
PS bila je rasprava o tome jel Boka kotorska bila u sastavu Hrvatske pa priložih tih par karata da potvrdim navedenu činjenicu.
Frontiersman
Aktivan član
- Poruka
- 1.357
Kako bosančica nema sličnosti s glagoljicom?
Bosančica ili Hr.ćirlica:
Hr. glagoljica:
Čovječe, pa ti stvarno ne znaš ni kako ćirilica izgleda.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.947
Kako bosančica nema sličnosti s glagoljicom?
Bosančica ili Hr.ćirlica:
Hr. glagoljica:
Ovaj...šta????
Ovi jedan
Ističe se
- Poruka
- 2.590
Za početak malo opće literature:
Hrvatska ćirilica
"Ćirilica, drugo slavensko pismo, vrlo se rano pojavila kao treće pismo na hrvatskim prostorima, najkasnije u 11./12. stoljeću. Time se oblikovalo ono što nazivamo tropismenošću (latinica, glagoljica i ćirilica) hrvatske srednjovjekovne kulture. Došla je tzv. južnim putem širenja ćirilometodske baštine (iz smjera Makedonije). Iako ćirilična slova koja se nalaze na epigrafskim spomenicima iz 11./12. stoljeća još ne sadržavaju posebnosti kojima će se odlikovati hrvatska ćirilica, ta će obilježja, ponajprije utjecajem glagoljice, postajati sve izraženija tijekom 13. i 14. stoljeća, dok se vremenom konačnoga oblikovanja sustava hrvatske ćirilice obično smatra 15. stoljeće. Tim se pismom pisalo na hrvatskome i bosanskome području, a osim naziva hrvatska ćirilica upotrebljavaju se i nazivi: bosančica, bosanica, bosansko-hrvatska ćirilica, zapadna ćirilica… Tri su osnovna tipa hrvatske ćirilice: bosanski, poljički i dubrovački."
Hrvatska ćirilica
"Ćirilica je drugo i mlađe slavensko pismo nastalo na osnovi grčkoga alfabeta. Dugo se smatralo da su je oblikovali učenici Konstantina (Ćirila) i Metoda za potrebe pokrštavanja Slavena u okolici Bizanta i dali joj ime u čast sv. Ćirila. Proglašenje ćirilice službenim pismom Bugarskoga Carstva 893. godine utjecalo je na njezino širenje, ali pretpostavka o autorstvu danas je odbačena. Ćirilica nije rezultat pojedinačnoga nadahnuća, nego povijesnoga procesa.
Ćirilicom su pisani i neki spomenici starocrkvenoslavenskoga kanona (Savina knjiga, Suprasaljski zbornik). Za razliku od glagoljice, ćirilica je danas jedno od najraširenijih svjetskih pisama, kojim se služe i neslavenski narodi – pogotovo na prostoru središnje Azije u državama bivšega SSSR-a, ali i dalje (Kazahstan, Kirgistan, Mongolija i sl.)."
Malo stručne literature:
HRVATSKA ĆIRILIČNA BAŠTINA U POVIJESTI HRVATSKE KULTURE I NJEZINO MJESTO U HRVATSKOJ FILOLOGIJI
"Od. 11. do 19. stoljeća na velikim dijelovima hrvatskoga teritorija stanovništvo je svoje kulturne potrebe izražavalo (i) ćirilicom. Već na srednjovje- kovnim kamenim spomenicima (i to na krajnjem hrvatskom sjeverozapadu) nije rijedak slučaj da se miješaju glagoljica i ćirilica, a uskoro poslije takvih slijede i epigrafi na kojima se nalaze samo ćirilična slova. Pozna- to je da su popovi glagoljaši u pravilu dobro znali i ćirilicu, o čemu svjedoče ćirilični zapisi na mnogim glagoljičnim tekstovima različite funkcionalne usmjerenosti. Posebno su važnu dionicu te pismenosti ostvarili bosanski franjevci svojim pisanim i tiskanim djelima, ali i hrvatski protestanti su njome otisnuli osam knjiga itd. Riječ je dakle o važnom korpusu bez kojega se ne može proučavati povijest hrvatskoga jezika i književnosti, korpusu u kojem prevladavaju tekstovi pravne namjene, često oni u kojima se regulira svagdašnjica običnoga čovjeka, ali ne nedostaju ni teks- tovi drukčije funkcionalne usmjerenosti (liturgijski i drugi crkveni tekstovi, beletristika)."
HRVATSKA ĆIRILICA KAO POSLOVNO PISMO
"Iako je prevladavalo, s pravom, mišljenje da je prvo slavensko pismo glagoljica, o čemu postoje brojni dokazi, spomenici najranije slavenske pismenosti sačuvani su i na ćirilici. Autor smatra da je ćirilica, upravo grčko pismo prilagođeno slavenskim glasovima, nastala već za Metodova života, kad je odabrao tri skoropisca koji su preveli cjelokupni biblijski korpus. Da bi skoropisci mogli uspješno obaviti posao, morali su odabrati pismo kojim su mogli zabilježiti biblijske tekstove po diktatu sv. Metoda. To je moglo biti samo grčko pismo. Kad su prognani Metodovi učenici pristigli na bugarski dvor, bugarski je knez Boris između dva pisma izabrao ono koje mu je tada bilo bliže. U ranoj bugarskoj pismenosti stoga je snažno u tom ranom razdoblju prisutno ne samo glagoljično, već i ćiriličko pismo.
Za razliku od drugih europskih naroda i njihove pisane kulture, koja je uglavnom jednopismena, hrvatska pisana kultura od svojega je početka tropismena. Hrvatski se jezik piše i tiska na latinici, glagoljici i ćirilici, često na istom prostoru, ponekad i za slične svrhe. Hrvatska ćirilica nije pretežno služila u liturgiji te je i hrvatski jezik njome pisan bliži živom govoru. Od Povaljske listine, natpisa na stećcima i isprava najviše se zadržala kao poslovno pismo u kancelarijama u Dubrovniku, kod domaćih feudalnih gospodara, i posebice na području slobodne komune Poljica kod Splita. U povijesti hrvatske pismenosti tim su pismom rano tiskane knjige, od Dubrovačkog molitvenika (1512.), preko protestantskih izdanja do bogate franjevačke nabožne književnosti. Glagoljaši su dobro poznavali ćirilicu, što je posvjedočeno u brojnim zapisima, u kojima se ogleda i vještina pisara što upućuje da su je učili kao i glagoljicu. U franjevaca u Bosni i Hercegovini obaveza je mladih klerika bila poznavanje svih triju pisama.
Paleografski razvitak ćirilice na našem je prostoru poseban. Kao poslovno pismo hrvatska je ćirilica razvila neke paleografske oblike kakvih nema ćirilica u pisanoj kulturi drugih slavenskih (Bugara, Srba, Ukrajinaca, Rusa) i neslavenskih (Rumunja) narodâ koji su se njome služili kao jedinim pismom."
A i ovde ima dosta toga o povijesti i razvoju Hr. ćirilice ili bosančice jedino šta je tekst na engl. jeziku, al ko želi uvik može prevest.
Hrvatsko ćirilično pismo
Marko Marulić (1450.-1525.): harvatsko pismo (hrvatsko pismo),
Paltasić iz Splita (16. stoljeće): harvatsko pismo,
Richard Daniel (u svojoj knjizi "Daniels Copy-Book: or a Compendium of the most usual hands..., London 1664."): Alphabetum Illiricum Sclavorum (Illirucum = hrvatski, na primjer Vat.Illir. dokumenti Vatikanske knjižnice svi se odnose isključivo na hrvatske dokumente), dakle hrvatska abeceda, vidi str. 50 Danielsove knjige.
Na istoj stranici možete vidjeti Alphabetum croaticum za glagoljicu 17. stoljeća (vidi Branko Franolić: "Hrvatski glagoljski tiskani tekstovi zabilježeni u Općem katalogu Britanske knjižnice", Hrvatski informacijski centar, London, 1994. ISBN 953-6058-04-9)
Još ranije, 1545. u Rimu, talijanski enciklopedist Giovanni Batista Palatino je predstavio glagoljicu u drugom izdanju svoje knjige Libro Nouvo (Libro nel qual s'insegna a scrivere ogni sorte lettera, antica et moderna...), među 29 pisama koje je dizajnirao za tisak.
Tvrdi da je glagoljicu (koju naziva Buchuizza - bukvica) stvorio sveti Jeronim i da je "različita od svih ostalih postojećih pisama". Ćirilica se pripisuje svetom Ćirilu. Palatino je također priložio stranicu s nadgrobnim natpisom bosanske kraljice Katarine (15. stoljeće; pokopana u Aracoeliju, Rim), napisanim hrvatskom ćirilicom, latinicom (hrvatski jezik) i latinicom (latinski jezik). Posljednja rečenica glasi SPOMINAK NJE PISMOM POSTAVLJEN (Monumentum ipsius scriptis positum - Spomenik napisan njezinim pismom):
Kratka bilješka o hrvatskom glagolizmu i ćirilici može se naći u djelu Viaggio in Dalmazia Alberta Fortisa, Venecija 1774.
Poznato je i da je knjiga europskoj javnosti donijela poznatu poemu Asanaginica. Bosanski franjevci (svi su Hrvati): bosanska ćirilica, bosanska azbukvica
Ivan Kukuljević Sakcinski (istaknuti hrvatski intelektualac, 19. stoljeće): Hrvatsko - bosanska ćirilica,
Hrvatska ćirilica
"Ćirilica, drugo slavensko pismo, vrlo se rano pojavila kao treće pismo na hrvatskim prostorima, najkasnije u 11./12. stoljeću. Time se oblikovalo ono što nazivamo tropismenošću (latinica, glagoljica i ćirilica) hrvatske srednjovjekovne kulture. Došla je tzv. južnim putem širenja ćirilometodske baštine (iz smjera Makedonije). Iako ćirilična slova koja se nalaze na epigrafskim spomenicima iz 11./12. stoljeća još ne sadržavaju posebnosti kojima će se odlikovati hrvatska ćirilica, ta će obilježja, ponajprije utjecajem glagoljice, postajati sve izraženija tijekom 13. i 14. stoljeća, dok se vremenom konačnoga oblikovanja sustava hrvatske ćirilice obično smatra 15. stoljeće. Tim se pismom pisalo na hrvatskome i bosanskome području, a osim naziva hrvatska ćirilica upotrebljavaju se i nazivi: bosančica, bosanica, bosansko-hrvatska ćirilica, zapadna ćirilica… Tri su osnovna tipa hrvatske ćirilice: bosanski, poljički i dubrovački."
Hrvatska ćirilica
"Ćirilica je drugo i mlađe slavensko pismo nastalo na osnovi grčkoga alfabeta. Dugo se smatralo da su je oblikovali učenici Konstantina (Ćirila) i Metoda za potrebe pokrštavanja Slavena u okolici Bizanta i dali joj ime u čast sv. Ćirila. Proglašenje ćirilice službenim pismom Bugarskoga Carstva 893. godine utjecalo je na njezino širenje, ali pretpostavka o autorstvu danas je odbačena. Ćirilica nije rezultat pojedinačnoga nadahnuća, nego povijesnoga procesa.
Ćirilicom su pisani i neki spomenici starocrkvenoslavenskoga kanona (Savina knjiga, Suprasaljski zbornik). Za razliku od glagoljice, ćirilica je danas jedno od najraširenijih svjetskih pisama, kojim se služe i neslavenski narodi – pogotovo na prostoru središnje Azije u državama bivšega SSSR-a, ali i dalje (Kazahstan, Kirgistan, Mongolija i sl.)."
Malo stručne literature:
HRVATSKA ĆIRILIČNA BAŠTINA U POVIJESTI HRVATSKE KULTURE I NJEZINO MJESTO U HRVATSKOJ FILOLOGIJI
"Od. 11. do 19. stoljeća na velikim dijelovima hrvatskoga teritorija stanovništvo je svoje kulturne potrebe izražavalo (i) ćirilicom. Već na srednjovje- kovnim kamenim spomenicima (i to na krajnjem hrvatskom sjeverozapadu) nije rijedak slučaj da se miješaju glagoljica i ćirilica, a uskoro poslije takvih slijede i epigrafi na kojima se nalaze samo ćirilična slova. Pozna- to je da su popovi glagoljaši u pravilu dobro znali i ćirilicu, o čemu svjedoče ćirilični zapisi na mnogim glagoljičnim tekstovima različite funkcionalne usmjerenosti. Posebno su važnu dionicu te pismenosti ostvarili bosanski franjevci svojim pisanim i tiskanim djelima, ali i hrvatski protestanti su njome otisnuli osam knjiga itd. Riječ je dakle o važnom korpusu bez kojega se ne može proučavati povijest hrvatskoga jezika i književnosti, korpusu u kojem prevladavaju tekstovi pravne namjene, često oni u kojima se regulira svagdašnjica običnoga čovjeka, ali ne nedostaju ni teks- tovi drukčije funkcionalne usmjerenosti (liturgijski i drugi crkveni tekstovi, beletristika)."
HRVATSKA ĆIRILICA KAO POSLOVNO PISMO
"Iako je prevladavalo, s pravom, mišljenje da je prvo slavensko pismo glagoljica, o čemu postoje brojni dokazi, spomenici najranije slavenske pismenosti sačuvani su i na ćirilici. Autor smatra da je ćirilica, upravo grčko pismo prilagođeno slavenskim glasovima, nastala već za Metodova života, kad je odabrao tri skoropisca koji su preveli cjelokupni biblijski korpus. Da bi skoropisci mogli uspješno obaviti posao, morali su odabrati pismo kojim su mogli zabilježiti biblijske tekstove po diktatu sv. Metoda. To je moglo biti samo grčko pismo. Kad su prognani Metodovi učenici pristigli na bugarski dvor, bugarski je knez Boris između dva pisma izabrao ono koje mu je tada bilo bliže. U ranoj bugarskoj pismenosti stoga je snažno u tom ranom razdoblju prisutno ne samo glagoljično, već i ćiriličko pismo.
Za razliku od drugih europskih naroda i njihove pisane kulture, koja je uglavnom jednopismena, hrvatska pisana kultura od svojega je početka tropismena. Hrvatski se jezik piše i tiska na latinici, glagoljici i ćirilici, često na istom prostoru, ponekad i za slične svrhe. Hrvatska ćirilica nije pretežno služila u liturgiji te je i hrvatski jezik njome pisan bliži živom govoru. Od Povaljske listine, natpisa na stećcima i isprava najviše se zadržala kao poslovno pismo u kancelarijama u Dubrovniku, kod domaćih feudalnih gospodara, i posebice na području slobodne komune Poljica kod Splita. U povijesti hrvatske pismenosti tim su pismom rano tiskane knjige, od Dubrovačkog molitvenika (1512.), preko protestantskih izdanja do bogate franjevačke nabožne književnosti. Glagoljaši su dobro poznavali ćirilicu, što je posvjedočeno u brojnim zapisima, u kojima se ogleda i vještina pisara što upućuje da su je učili kao i glagoljicu. U franjevaca u Bosni i Hercegovini obaveza je mladih klerika bila poznavanje svih triju pisama.
Paleografski razvitak ćirilice na našem je prostoru poseban. Kao poslovno pismo hrvatska je ćirilica razvila neke paleografske oblike kakvih nema ćirilica u pisanoj kulturi drugih slavenskih (Bugara, Srba, Ukrajinaca, Rusa) i neslavenskih (Rumunja) narodâ koji su se njome služili kao jedinim pismom."
A i ovde ima dosta toga o povijesti i razvoju Hr. ćirilice ili bosančice jedino šta je tekst na engl. jeziku, al ko želi uvik može prevest.
Hrvatsko ćirilično pismo
Marko Marulić (1450.-1525.): harvatsko pismo (hrvatsko pismo),
Paltasić iz Splita (16. stoljeće): harvatsko pismo,
Richard Daniel (u svojoj knjizi "Daniels Copy-Book: or a Compendium of the most usual hands..., London 1664."): Alphabetum Illiricum Sclavorum (Illirucum = hrvatski, na primjer Vat.Illir. dokumenti Vatikanske knjižnice svi se odnose isključivo na hrvatske dokumente), dakle hrvatska abeceda, vidi str. 50 Danielsove knjige.
Na istoj stranici možete vidjeti Alphabetum croaticum za glagoljicu 17. stoljeća (vidi Branko Franolić: "Hrvatski glagoljski tiskani tekstovi zabilježeni u Općem katalogu Britanske knjižnice", Hrvatski informacijski centar, London, 1994. ISBN 953-6058-04-9)
Još ranije, 1545. u Rimu, talijanski enciklopedist Giovanni Batista Palatino je predstavio glagoljicu u drugom izdanju svoje knjige Libro Nouvo (Libro nel qual s'insegna a scrivere ogni sorte lettera, antica et moderna...), među 29 pisama koje je dizajnirao za tisak.
Tvrdi da je glagoljicu (koju naziva Buchuizza - bukvica) stvorio sveti Jeronim i da je "različita od svih ostalih postojećih pisama". Ćirilica se pripisuje svetom Ćirilu. Palatino je također priložio stranicu s nadgrobnim natpisom bosanske kraljice Katarine (15. stoljeće; pokopana u Aracoeliju, Rim), napisanim hrvatskom ćirilicom, latinicom (hrvatski jezik) i latinicom (latinski jezik). Posljednja rečenica glasi SPOMINAK NJE PISMOM POSTAVLJEN (Monumentum ipsius scriptis positum - Spomenik napisan njezinim pismom):
Kratka bilješka o hrvatskom glagolizmu i ćirilici može se naći u djelu Viaggio in Dalmazia Alberta Fortisa, Venecija 1774.
Poznato je i da je knjiga europskoj javnosti donijela poznatu poemu Asanaginica. Bosanski franjevci (svi su Hrvati): bosanska ćirilica, bosanska azbukvica
Ivan Kukuljević Sakcinski (istaknuti hrvatski intelektualac, 19. stoljeće): Hrvatsko - bosanska ćirilica,
