Zvonimirova krunidbenu darovnica se pominje u dva stara rukopisa jedan od kojih je jedan savremeni, nastao praktično u njegovo vreme. Kardinal Sv. Petra iz Vinkolija Deuzdedit je taj prepis ostavio 1086. godine, posvetivši ga papi Viktoru III (1086/87).
Fol 91v iz rkp
Vat Lat 3833:
Deuzdedit je počeo sastavljati
Collectio cannonum još za vreme pontifikata samog Grgura VII, 1083. godine. Dotična zbirka smatra se jednom od najvelih tekstova gregorijanske reforme, nastao i sam kao deo poduhvata koji je sam Grgur VII bio pokrenuo.
https://digi.vatlib.it/view/MSS_Vat.lat.3833
Drugo mesto u kojem je preneta Zvonimirova zavernica potiče iz 1192. godine. Za vreme pontifikata Celestina III (1191-1198) odnosno po njegovom nalogu bila je izrađena popisna knjiga (
Liber censuum) sa ciljem da da sistematizuje sve papske prihode. Radi toga, kancelar Papske države, komornik (čovek koji je bio na čelu Apostolske komore) Ćencio Saveli — inače budući papa Honorije III iz vremena kad je Stefan Prvovenčani postao kralj — vičan tim finansijskim poslovima, prošao je kroz arhivsku građu i sastavio jednu zbirku svih ubiranih prihoda u 7 vekova od 492. (od pape Gelasija I) do 1192. godine. I tako se u toj knjizi, koja je službeni papski dokument koji je bio u upotrebi naredna dva i po veka za vreme 32 Celestinovih naslednika, sve do pape Evgenija IV (1431-1437), našla i Zvonimirova zavernica.
Ta je knjiga očuvana pod rukopisnom šifrom
Vat Lat 8486. Od fol 97v kreće tekst koji se tiče Zvonimirovog krunisanja uz papskog legata, opata Gebzona. I ona je dostupna svakome na internetu, digitalizovanih u celosti, isto kao i prethodno citirani rukopis.
https://digi.vatlib.it/view/MSS_Vat.lat.8486
Jedini pristup koji
Kole11 primenjuje jeste da se svaki istorijski izvor koji ne odgovara nekim percepcijama, proglasi falsifikatom i zatrpa pod zemlju što je više moguće. To je učinio i sa ova dva dokumenta iz Vatikanske biblioteke. Sistematski ne želi ništa ni da komentariše, štaviše bukvalno se pravi lud kao da oni uopšte ni ne postoje, koristeći cirkularni argument da su oni falsifikati zato što su falsifikati. Bukvalno jedino što je uspeo da napiše jeste da se Ivan Lučić ušunjao sredinom XVII stoleća u vatikansku biblioteku i podmetnuo ove dokumente, sa ciljem da opravda izmišljanje kralja Zvonimira.
I to je, generalno, jedini njegov pristup ovde. Listom, istorijski izvori mu se ne sviđaju, dakle onda ih samo aklamacijom odbacimo i pišemo novu istoriju praveći se da oni ne postoje. To radi sa gotovo svim izvorima o kralju Zvonimiru. Kažem
gotovo, zato što neke odista priznaje, ali opet kaže da je kralj Zvonimir fabrikat hrvatske renesanse, što će reći da su po njegovoj slici ti hrvatski romantičari posedovali i tehnologiju vremeplova.
Pismo pape Grgura VII istarskom grofu Vecelinu (1079. g.) istina, još uvek nije proglasio falsifikatom. Ali s obzirom da se ono nikako ne može odnositi na Mihaila Vojislavljevića, kako je isprva tvrdio (reč je o o kralju u Dalmaciji kojeg je Grgur VII postavio za kralja i u čiju zaštitu kao njegov senior dolazi da zaustavi njegovog najbližeg suseda iz Istre; dakle, savršeno oslikavajući ono iz krunidbene zakletve), verujem da je to sledeći kandidat za proglašavanje falsifikatom.
Reč je o Bariju, iz južne Italije. Mislim da su nešto stariji Beneventanski anali, u kojima je knez Zahumlja isto titulisan:
