Srbi pre Adama i posle njega - Radić piše čiste laži

supertruper:
Kojem Univerzitetu,jel na onom gde su jankovića izbacili a studente uči radić koji ne zna latinski_ Cornix cornici ocullos non efodiet.
Kliknite za proširenje...

Не, пошто је овај јужњак, сигурно мисли на онај Универзитет где мораш да се учипиш, Добар дан-добар дан, јел ово вама испало 500 еврића професоре?.

f_bribery.gif
 
Историја код балканских народа је пуна фалсификата

рекао је мр. Миле Дакића на округлом столу историчара у Институту за европске студије, Београд, децембра 2010 године, на којем је покренуто питање о лажној историји.
Треба срушити досадашње клишее такозване историје, пуне фалсификата, нетачности и произвољности које српском народу наносе велику штету како данас тако и у будућности. Државни приоритет мора поставити неопходност да Србија и Срби ревидирају досадашњу историју, коју су писали победници, и једним историјски тачним, на доказаним чињеницама и без политичких обојености напишу историју о Србима.

У овом кратком осврту на српску историографију покушавам, да бацим поглед на неке табу теме из којих произлазе заблуде и неистине.[2] Невоља је и у томе што се многе негативно рефлектирају на садашњост и будућност српског народа, па и према Србима у дијаспори. Посљедице су огромне, јер историја оптерећена лажима и нерашчишћеним темама ствара трпна стања, неслоге код српског народа и српске државе. Нужно је и неопходно приступити научној обради историје српског народа коју треба ослободити од фалсификата, насталих код српских и историчара народа српског окружења, посебно од романтичарског периода и новијег времена хрватске историографије.

Не бирају се средства да се истинама прогласе митови, да се лажи понављају с циљем да постану истине. Неке државе троше огромна средства да створе лажну историју о својим народима, да прикрију горке истине и да друге оптуже за своја недјела.

Српска историја мора разоткрити, прихватити или документирано одбацити:

Истине или заблуде о временима српске историје прије Немањића и да ли српска државна историја почиње с династијом Немањића? Да ли се могу, или не постићи сношљиви односи, научно фундирани договори, да се проуче вијести о Србима [5] књиге и радови на нивоу САНУ и историјских института и да се постигне научни став о периоду српске историје прије Немањића.

Аутори тих периода се служе бројним изворима, посебно изворима страних писаца ( Симо Лукин, Олга Луковић Пјановић, др Јован Деретић и други ).

Поставља се питање, који су разлози да већина српских историчара бјежи од сваког сучељавања и сваке помисли о потреби научног понирања у историјске или неисторијске теме српске историје? То само по себи изазива сумње !

Треба разграничити стварна, на документима заснована увјерења од одбацивања тога периода оних историчара који не желе мијењати своја увјерења и сазнања.[6] Не може небављење тим периодом бити разлог одбацивања. Званична Србија постепено напушта и период средњег вијека, славиећи 200. годишњицу своје државности. Који су стварни разлози ?[7]



[2] упорна ћутња о отвореним темама потврђује и неистине о нама и нашој прошлости ( прим. аут. )
[5] Херодота, Плинија, Птоломеја, Еузебија Памфиле, Антонимуса Равенског и других
[6] неки народи би се поносили с таквим вијестима о себи ( прим. аут. )
[7] неки злослутно примјећују, да се не смије бити старији од свјетских моћника.

Цео текст објављен је на "Српској политици"
http://www.srpskapolitika.com/
 
Слажем се са изнетим, мислим да је питање времена када ће почети одговорније одношење према српској историји. Треба проблеме отворено изнети а то значи прво разоткрити све лажи титоистичких историчара и Руварчев хипер критицизам на који је и Павић указивао и не само он. Даље, то значи ревизију томова и томова лажне историје писане у духу ББ диктата. Новим историчарима треба дати подршку али ја осим Милановића не видим ни једно друго име, или су се уморили или их мрзе да раде, писати историју није ни мало лака ствар и, манимо се деретићевштине он је као и радић у огледалу
 
Налетела сам случајно на текст из старог српског родослова (о Немањићима)..препис старијег оригинала је из 16. века и штампан је у Гласнику Србске Словесности бр.5 доступном преко библиотеке Историје Балкана.
(стране 24 и 25 електронског издања)

На странама што прилажем овој теми за објективне истраживаче српске историје, види се да средњевековни српски аутор говори о истоветности језика Гота,Скита и Срба (претпоставља да је тако било и у време Александра Великог), док о "ВисоГотима" (који населише Германију и од којих су Чеси, Моравци, Шлезани,Штајерци,Крањци, Тоти? и Словаци) да такође разумеју наш језик. (по старинском требало би да "разумеју" значе и говоре).

antickisrbiglasnikdssst.jpg


На овој другој копираној страни било ми је занимљиво да се оснивање- изградња града Београда (на ушћу Дунаве и Саве) приписује римском цару Ликинију (за кога сви стари родослови твде да је Србин), а разрушење истог града , освете и прогона ради...(и клетва..да остане ненастањен) римском цару са нашег тла- Константину.
Поред поменуте двојице царева рођених на нашем тлу (у подвученим редовима) родословац помиње и трећег римског цара, Диоклеција, рођеног у хумском селу Солон.

belogradciklicinijeglas.jpg
 
Direktor Etnografskog Muzeja u Ljubljani , u vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca - Dr. Niko Županić, napisao je 1924. godine studiju u kojoj pokušava da tačno pronikne i rastumači zapise Plinija i Ptolomeja o Srbima koji se pominju mnogo pre ikakvog pominjanja Slovena, i to u predelu Kavkaza..

Pre 10 godina, ova je studija ponovo štampana u Beogradu..Podaci o njoj su:

СПОБОДНА КЊИГА
ИЗДАЊА ВЛАДИМИРА МАКСИМОВИЋА
БИБЛиотекА идеЈе
Цивилизацијска утемељавања и национални развој
Књига 16
др Нико Жупанић
СРБИ ПЛИНИЈА И ПТОЛОМЕЈА
Приређено и прештампано друго издање
Изворник:
Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу
поводом тридесетпетогодишњице научног
рада од пријатеља и сарадника (стране 555-589)
Уредио зборник Павле Вујетић
Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
Београд, 1954
Главни и одговорни уредник Владимир Максимовић
Књигу препоручује Спободан Стојадиновић
Маркетинг и комуникације Јелисавка Јеличић
Дизајна и опрема
Тираж 200 примерака
Штампа Јуниор Београд 1997


Predgovor za izdanje iz 1924.godine napisao je etnolog Veselin Čajkanović
i u njemu se ističe da je :

Г. Жупанић је, насупрот скептичном становишту историчара (Миленхофа, Јиречека, Станојевића), покушао да утврди да је народ који Клаудије Птоломеј (географ из IIвека после Христа) спомиње под именом Serboi, идентичан са нашим прецима.

Поред Птоломеја спомиње још један класичан писац, Плиније Старији (познати полихистор из Iвека пре Христа), Србе.

Г. Жупанић је даље, ставио себи у задатак да, у области Азовскога и Црнога мора, ближе одреди крај у коме су ти старински Срби становали, вероватан правац њихових сеоба, па онда, етнички однос њихов према многобројним народима и племенима која се спомињу као њихови суседи (Cissi би можда били Чеси) и, што је врло важно, све различите форме у којима се, код старих писаца, јe њихово име.

Најзад, Г. Жупанић је дао и своју српског имена. Он је тражио објашњење у језицима, и нашао да у аворском Sur значи "човек", а би је наставак за множину, и према томе Serbi значило би првобитно "homines, дружина, племе, народ"која је Г.Ж. покренуо, врло су тешка и и према томе не може се ни очекивати решење које би било потпуно и дефинитивно.

У раду има доста несигурних претпоставака, али су такве ствари у палеоетнологији неизбежне, а често и потребне, да би се преко њих могло прећи на сигурнији терен испитивања. Мој је утисак да филолошка критика и Quellenforschung Плинија и Птоломеја немају више шта да кажу, и нешто одређеније и сигурније можемо очекивати само од других наука и других метода рада. За сада, Г.Ж. је питање покренуо и поставио на добру основу, и надати се је да ће и други, а пре свију сам Г.Ж. терати ствар даље. Јер у питању је ништа мање него да историју нашег народа обогатимо са неколико векова.


S obzirom da se o ovom delu istorijske pojave Srba u periodu mnogo pre, tako uobičajene terminologije , Slovena tako malo zna i govori .... skenirala sam ovu knjižicu (koja sadrži 37 strana i dve mape) ..Postoji mogućnost da nisam uspela sve grčke nazive da pravilno prenesem ( i tu su uglavnom tačke), kao i da su mi promakle neke sitnije greške, ali verujem da ćete se snaći..I u narednim postovima pročitaćete još jednu od nepoznanica srpske istorije..
 
SRBI PLINIJA l PTOLEMEJA

PITANJE PRVE POJAVE SRBA NA SVETSKOJ POZORNICI SA HISTORIJSKOG, GEOGRAFSKOG I ETNOLOŠKOG STANOVIŠTA

Ishodište srpskog plemena i postanak srpske nacije još je zavijen u tamu. Kod najboljih i najmerodavnijih poznavalaca ranog Srednjeg veka Južnih Slovena, kao što su K. Jireček i S. Stanojević, Srbi nastupaju ,pod svojini vlastitim imenom tek od početka IX. stoleća posle Hr., kad se prvi put spominju (Sorabi) u ratu Fra*naka protiv panonsko-slovenskog kneza Ljudevita.1


Ali se po našem mišljenju nosioci srpskog imena i tvorci srpske države i nacije spo*minju već nekoliko **** pre IX stoleća: na slovenskom severozapadu, u slivu srednje Labe i njene pritoke Sale, u VI i Vil stoleću,2 kao i u severnoj Kavkaziji za vreme prvih rimskih careva.


Kavkaski i polabski Srbi su, istina, rastavljeni od balkanskih daljinom vremena i.prostora, no ipak oni stoje po našem mišljenju u uzročnoj vezi sa postankom srpske nacije i države na tlu Ilirika. Zgrada srpske histo*rije stoji danas bez temelja, poduprta izmišljenim kombinacijama kao privremenim potporama, ma da joj se može postaviti istinska i prava osnova. Uzrok tome treba tražiti .u naučnom hiperkriticizmu V. Jagića i K. Mullenhoffa,_ čijim su „uticaju podlegli južnoslovenski hi*storičari, a donekle i slavni naučnici K. Jireček i Niederle.
1 Annales regni Frankorum {Ann. Einh.) ad a. 822: „Exercitus de Italia propter Liu-dewiticum bellum corificienđurh in'Pannbniam misšus est, ad cuius adventum Liudewitus Siscia civitate relicta ad Sorabos, quae" natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur, fugiendo se contulit et uno e.\ ducibus eorum a quo receptus est, per dolum mterfecto, civi-tatem eius in suam redegh dicionenr. (Navedeno u delu: F. Kos, Gradivo za zgodovino Slovencev v srednjem veku. Knjiga II, str. 63. Ljubljana 1906. — H. JKvnaHHh: Cucre« HcropiijcKe aHTponojionije 6aJiKa»cK[ix Hapoaa: „CrapHHap" H. P. III, crp. 52. Beorpaa 1908.).
J U spisu Vibla Sequestra ,,De fluminibus" iz VI. stoleća stoji: „Albis Suevos a Cervetris dividit". (Navedeno u delu L. Niederla, Slpvanske starožitnosti", dil III, str. 69. Praga 1919.). — Fredegaiil Chronlcoti, IV, c. 68: Multis post haec vecebus Winidi in Torin-gia et relequos vastandum pagus in Francorum regnum inruunt; etiam et Dervanus dux gente Surbiorum, que ex genere Sclai'inorum erant et ad regnurn Francorum iam olem aspecserant, se ad regnum Samonem cum suis tradedit (Navedeno u delu: F. Kos, Gradivo za zgodo*vino Slovencev, I. str. 206, Ljubljana 1903.).



Jagić je neprirodnim izlaganjem Konstantina Porfirogenita o dolasku Hrvata Srba na jug odbio svaku vezu izmedju „Belih Srba" i Srba Ilirika, ia K. Jireček nije priznavao kavkaskih Srba Plinija i Ptolemeja. Tih nihilističkih nazora o Srbima u protohistorijskoj dobi drže se još danas historičari uopšte, pa i St. Stanojević u poslednjem izdanju svoje historije srpskog naroda.3 Braneći vesti Konstantina Porfiroge*nita o dolasku Srba na jug, nadamo se da smo dokazali,-1 da Jagićeva skepsa nije osnovana i da smo vratili auktoritet carskom piscu, kao što ga mislimo u ovoj studiji vratiti Pliniju i Ptolemeju, u koliko se to tiče Srba.

Prema našem mišljenju Srbi su došli u današnju postojbinu iz „Bele Srbije" t.j. iz zemlje polabskih Srba, koji su živeli u Saksoniji;5 na Labu je pak ime Srbin doneseno iz Kavkazije, jer se tamo Srbi spominju u opšte prvi put u historiji. Ovom prilikom nećemo se ba*viti historijom dolaska Srba iz Kavkazije u srednju Evropu, već samo prvim konstatovanjem nosilaca srpskog imena.
1. Srbi kod Plinija
Idući hronološkim redom, bavićemo se prvo Plinijem, jer je on živeo i pisao u I stoleću, a zatim Ptolomejem, koji je pisao u II stoleću posle Hrista, za vladavine cara Marka Avrelija 161—180.

C. Plinius Secundus rodio se u severnoj Italiji u gradu Komu (Comum) na Larijskom Jezeru godine 23 posle Hrista, za vlade cara Tiberija. Već u mladosti se posvetio vojničkoj karijeri, učestvovao u ratnim pohodima po Germaniji, zauzimao pod carevima Neronom i V.ešpazijanom administrativno-politička i.vojnička mesta, a pod kraj života bio je zapovednik ratne mornarice u Mizenu kod Napulja. Pri*likom provale Vezuva, 79 godine po Hristu, platio je životom svoju prirbdnjačku radoznalost. Od Plinijevih književnih radova najviše nas zanima prirodnjačka enciklopedija Natul'citis Historici u 37 knjiga, koja se .sačuvala i sadrži bezbrojne podatke i izvatke iz grčkih u latinskih pisaca. On je pisao sa namerom da navede sama fakta za prak*tična upustva.i svrhe,: te ponosito beleži, da je sakupio oko 20.000 važnih stvari i oko 2000 pisanih radova,kojima je dodao mnoge dotle nepoznate dogadjaje i predmete,

Naturalis historiae praef. 17: maius meritum esset operis amore, non tinirrii causa, perseverasse et hoc populo Romano praestitisse, non šibi. XX rerum dignarum cura — quoniam, ut ait Domitius Piso, thesauros oportet esse, non libros —
. 3 Станоје Станојевић,Историја српског народа, Београд, 1910.
4 N. Županić, Bela Srbija Zagreb, 1922, — Idem, Etnogeneza jugoslovena: (Rad „Jugosl. Akademije", knj. 222, str. 164), Zagreb 1920.
'" Idem, Bela Srbija, 12.
------------------------------------4-----------------------------------------

lectione voluminum circiter II quorum pauca admodum studiosi attin-gunt propter secretum materiae, ex exquisitis auctoribus centum inclusimus XXXVI voluminibus, adiectis rebus plurimis, quas aut igno-raverant priores aut postea invenerat vita.6

Koliko su to bogastvo podataka i opširnosti kod Plinija s jedne strane dobri, toliko imaju i lošu stranu, jer je za pisca bilo teško da svari toliki materijal i proveri pojedinosti a da ne radi brzo i površno.

Izmedju mnogobrojnih od Plinija upotrebljenih radova treba naročito naglasiti tri, koji sačinjavaju kostur njegova geografska rada, a to su:
1. karta zemlje od M. Vipsanija Agripe,
II. Varonovo (Varo) delo o razudjenosti zemlje zbog mora, koja su prodrla u kontinente, i
III. statistički podaci o provincijama rimske imperije.

Ovi su izvori toliko proučavani i proveravani, da u glavnom nema više sumnje o njihovoj sadržini i važnosti.7 Karta M. V. Agripe dovršena je godine 7. pre Hr. i bila je pristupačna javnosti u jednom rimskom portiku. Pomoću nje je Plinius stvorio pojam o licu zemlje i prirodno je, da se njome često koristio, i kad je izrično spominje i kad je ne spo*minje; Osim pisanim izvorima iz raznih epoha, Plinije se neki put poslužio i savremenim izveštajima o prilikama nekih mesta i zemalja.

Tako se u opisu pontijskih oblasti po svoj prilici koristio vestima i podacima, koje mu je dao Mitridat, pretendent na bosporski presto. Ovaj je, naime, godine 47 i 48 posle Hr. ratovao protiv svoga brata Kotisa, bosporskog kralja i savladan od njega pomoću saveznika Rimljana, došao je u Rim da od cara Klaudija (41—54 po Hr.) moli milost i oproštenje, a s njime su bili njegovi pratioci koji su zajedno s rimskim oficirima, učesnicima rata, valjda dali Pliniju obaveštenja o istočnom pontiskom primorju i tamošnjim narodima.8 .
* -
Opisujući Kimerijski Bospor i narode na obalama Azovskog mora (Maeotis lacus), Plinije spominje i Srbe [Naturalis historia, VI, 19: A Cimmerio a'ccolunt Maeotki, Vali, Serbi,. Serrei, Scizi, Gnissi).
Od Kimerija ovamo obitavali su na obali Azovskog mora Meoćani (Maeotici), do njih Vali, do Vala Srbi, do Srba Sereji, do Sereja Scizi i na kraju Gnisi. Već na prvi pogled izgleda, da bi prema Pli*niju Srbi .i njihovi susedi morali biti primorci, samo.se-pita na kojoj obali, da li na istočnoj, južnoj ili severnoj ? Za orijentisanje treba pre svega znati što znači Cimmerium? Sam Plinius opisuje u prethodnoj
0 U ovoj se raspravi služim Maj'hoffovim najnovijim izdanjem Plinija, koje je priznato kao najbolje : C. Plini Secundi, Naturalis historiae, libri XXXVII, post Ludovici lani obitum recognovit et scripturae discrepantia adiecta edidit Carolus Mayhoff, vol. I, libri I-VI. (Bibliotheca scriptorum Graecorum et Romanorum Teubneriana). Lipsiae MCMVI.
1 O. Dellefsen. Die Anordnung der geographischen Bucher des Plinius und ihre Quellen. (Quellen und Forschungen zur alten Oeschichte und Geographie, herausgeben von W. Sieglin. Berlin 1909. Heft 8, str. II).
8 Idem, op. c. 113, \,14.
---------------------------------------------------------5------------------------------------------------
 
glavi kimerijski Bospor i gradove s azijske i evropske strane, jer je po tadašnjem geografskom shvatanju ova moreuzina delila evropski kontinent od azijskog; varoš Kimerium (danas Kerč) nalazila se na krajnjem ušću moreuzine u Azovsko more [Naturalis historia, VI, 18: Ora ipsa Bospori utrimque ex Asia atque Europae curvatur in Maeo-tim, oppida in aditu (Bospori primo) Hermonasa, dein Cepoe Mile-siorum, mox Stratoclia et Phanagoria ac paene desertum Apaturos ultumoque in ost'o Cimmerium, quod antea Chimerion vocabatur].
Da bi se sedišta Srba ustvrdila, treba prvo odrediti mesta naroda, koje je Plinije spomenuo na krajnjim krilima, t. j. sedišta Meoćana i Gnisa, jer su prema njemu Srbi sedeli negdje u sredini izmedju jednog i drugog krila.
Za Meoćane se izrično kaže da su živili do grada Kimerija, samo se ne zna u kom su se pravcu od ovoga grada prostirala sedišta njihovih suseda. Južno od Kimerija ne možemo ih tražiti, jer bi ušli u Crno more, a u zapadnom pravcu na poluostrvo Krim, dok bi u istočnom opet Scizi i Gnisi dospeli u gornji sliv reke Kubana i naposletku, u severnom pravcu, na ušće Dona (Tanais) i tamošnji grad Tanais. Za koji pravac treba da se odlučimo? Sva*kako za poslednji.
Zbog toga moramo postaviti Meoćane u oblast ušća reke Kubana (Vardanus, Hypanis) i bližnjeg azovskog primorja, a na sedište Gnisa upućuje sam Plinije, koji gorenavedenu rečenicu o Srbima nastavlja ovako: dein Tanain amnsm gemino ore influentem incolunt Sarmatae, Medorum, ut ferunt, suboles, et ipsi in multa genera divisi. Od Gnisa dalje stanovali su dakle na donjem Donu Sarmati, narod medijskog t j. iranskog porekla. Prema tome treba Srbe tra*žiti negde u sredini izmedju ušća 'Dona i ušća Kubana, na istočnoj obali Azovskog mora, i to tako da su im na jugu morali biti nepo*sredni susedi Vali a na severu Sereji i do ovih Scizi sa Gnisima.
Ako su ova plemena u istini stanovala na istočnoj obali Azov*skog mora, dugoj oko 250 km, ona su po svoj prilici zauzimala zemlju crnomorskih kozaka (Kubansku oblast) u upravnom smislu ruske države.
To je otprilike sliv-primorskih reka: Karakuban, Kirpili, Bei-sug (Rombites), Celbas (Theophanius), Kagujejka (Rombites) sa jejom i Kagalnikom do ušća reke Maniča u Don.
Meoćani su morali sedeti na poluostrvu Tamanu do Karakubana; severnije, Jcao bližnji susedi Vali, možda do reke Kirpili; izmedju ove reke i Čelbasa po svoj su prilici bila sedišta Srba i Sereja (Serrei), dok bi za Scize i Gnise preostao deo primorja izmedju Čelbasa i ušća Dona. Spomenuti predeo treba dati Srbima prema Pliniju, ako se strogo držimo nje*gova teksta, njegova reda nabrajanja, i ako je on tim redom zaista hteo odrediti medjusobni geografski položaj navedenih plemena.

Ali ako su Srbi stanovali više u unutrašnjosti, trebalo bi im sedišta pomaknuti od primorja u istočnom pravcu, otprilike oko

---------------------------------------6------------------------------------------

vododelnice izmedju čelbasa i Beisuga te Jegorlika, pa bi po tom bili blizu najsevernije okuke Kubana, dakle u njegovom srednjem toku.
Spomenuti susedi Srba kao i red nabrajanja treba da se proveri još i drugim izvorima i radovima, da bi se moglo nešto pouzda*nije kazati o postojbini samih Srba.

Meoćani (HerodotIV 123,.......; Maeotici: Mela, I, 14) bili su podeljeni na više rodova i za njih kaže H. B. Hannay, da su pred*stavljali potomke starih Matai-a ili Medijanaca i da su dali ime jezeru.9 l
ako su se razlikovali od ostalih Sarmata, ipak izgleda, da su bili srodni sa njima.10 Prema K. Kretschmeru Sarmati su bili skitski narod iranskog porekla, dakle član indoevropske zajednice11. U jeziku Skita (Skuča) javlia se često glas l, dok medjutim iranski dijalekti ne znaju l već samo r. Kod Skita se ipak u glavnom sačuvao iranski glasovni sistem.
Za Meoćane primećuje Herodot da odavno ne govore čisto i dovodi to u vezu s uticajem Amazonaka u čemu mi vidimo etničko mešanje kavkaskih starosedioca alarodijskog porekla s pridošlim Meoćanima indoevropskog porekla, dok linguista Kretschmer ukratko primećuje, da osobenost i nečistoća meotskog govora ukazuje samo na dijalekatsku dife*renciju skitskog jezika.

Tamo, gde se u zemlji Sarmata govori o Amazonkama, treba, po našem mišljenju, pretpostaviti naselja alarodijskih Kavkazaca, kod kojih je u porodici vladao matrijarhat, dok je kod Indoevropljana bio uobičajen patrijarhat, — dve institucije, koje su se dijametralno razli*kovale u shvatanju porodičnog i socijalnog života.
U vreme Herodota Sarmati su sedeli na istoku reke Dona. (Tanais), docnije pak nala*zimo kod raznih pisaca njihova plemena zabeležena na zapadnoj strani te reke, a to pretpostavlja etničku metastazu oko sredine II. stoleća pre Hr., koja je bila od ogromnog značaja.12 Herodotova etnološka konstelacija se poremetila i nova narodna imena osvanuse na površini. Geograf Strabo (oko 60 pre Hr. do 20 po Hr.) iz Amazije primetio je i saopštio ovu pro'menu.12
Paleoetnolozi, naročito K. Miillenhoff vide, da se ljudsko more Evrazije prvo zatalasalo u stepama visoke Azije i da su se talasi proširili preko Urala, a mi dodajemo da su udarali najmanje do Karpata i do Visle. Oko 130. godine pre Hr. srušila se baktrijska monarhija, Saki su prodrli u Arahoziju, a u južnoj Rusiji, negde na Dnjepru, ispod Kijeva, spominje već Ptolomej
8 Herbert Bruce Hannay, European and other race origins, str. 194. London 1915.
10 PWRE, I", 2546 = Pauly-\Vissova, Rea!encyclopadie der classischen Altertum-swissen schait Neue Bearbeitung begonnen von Georg Wissova. I. sq. Stuttgart 1894 sq.; Ia str. 2546.
11 PWRE, Ia, 253; II" 924. « PWRE. 1°, 2544.
----------------------------------------7-------------------------------------

Hune.(13) Ako ne pre, to od tada Sarmatia i Sarmatae nisu više etnički, već kolektivni pojmovi, jer pod njima ne možemo shvatati samo skitske Sarmate nego plemena raznih narodnosti.

Izgleda da je isti udar azijskih nomada prema zapadu poremetio i etničke odnošaje u Kavkaziji: da su narodi sa severnog ravnog dela pritiskali na gor*štake, a ovi su opet uzmicali .na južnu stranu planina, kao što ćemo .videti docnije kod provale Zinha (Žiga, Ziha) u primorje Čerkesa i Henioha.

Meoćane Plinije spominje još na jednom mestu, gde na*braja na severnoj obali Azovskog Mora: Nomade, Antropofage, Sa-uromate i Esedone. i nastavlja da na morskoj obali do Tanaisa sta*nuju Meoćani a za njihovim ledjima Arimas'pi [Naturalis historia, IV, 88: Super quos (Agathyrsos) Nomades, deinde Anthropophagi, a Buce vero super Maeotim Sauromatae et Essedones at per oram ad Tanaim usque Maeotae, a quibus lacus nomen accepit, ultimique a tergo eorum Arimaspi].

Reka Buces znači valjda današnju Moločnoju vodu. Iz toga vidimo, da je sam Plinije odredio Meoćanima jedanput mesto kod Kimerija, a drugi put zapadno od donjeg Dona. Ali pošto kaže da su u pozadini Meoćana živeli Arimaspi, prema W. Tomasceku pretci Huna j Turaka u pustinji Gobi (prema drugima jedan narod iz oblasti Urala), nije moguće zamisliti Meoćane na severnoj azovskoj obali, jer bi onda njihova pozadina bila severna Rusija i trebalo bi Arismaspe tražiti tamo a ne na istoku, a to bi bilo u protivnosti sa izvorom. Sve nam se čini, da su Meoćani stanovali u ćelom istočnom azovskom primorju, kamo ih obično i kartografi11 postavljaju, ili da su se morali iseliti iz stare postojbine. Ako su, dakle, Meoćani za*uzimali ćelo istočno primorje, onda njihovi susedi spadaju u poza*dinu Meoćana, a specijalno Srbi u srednji tok Kubana.
 
Vale u ovom obliku ne spominje osim Plinija, ni jedan izvor na meotskoj obali, već samo Hale, koji su bili prema W. Toma-scheku15 jedno skitsko-meotško pleme. Za unošenje Vala-u tekst Plinija okrivljuje se H e r m o l a u s B a r b a r u s ( 1492), koji je prvo*bitne Hali Sernis zamenio sa Vali Serbi iz Ptolomeja (V, 8, 13),
"Ovakvu redakciju odobravaju naučni kapaciteti kao K. Miillenhoff i u najnovije doba K. Mayhoff, čuveni izdavač Plinija. Ali se takvom protivi shvatanju K. Muller u svojim primetbama ka tekstu Ptolemeja tvrdeći, da su Vali i Serbi živeli na kaspijskoj strani Kavkazije i da je kombinacija spomenutih kritičara geografski malo verovatna. Osim toga i Tabula Peutingeriana iz IV stoleća po Hr. beleži
"'Cl. Ptolemaei Oeographiae lib. III. cap. S, § 10: Metaju 5e Baorepnuv Kat 'Ptuso->.avu)V Xouvoi Kai u.to to !5ia 8pn 'AiuiSoKOi Kai Naiopoi. Edidit C. MiiMeruS. I, 1. Parisiis MDCCCLXXXII1,
. » F. W. Putzger, Historischer Handatlas. bearbeitet und herausgegeben vori A. Bal-damus, E. Schabe u. J. Koch, 37. Auflase. Karta 3. Die alte Welt Oestlicher Teil. Biclefeld-Leipzig 1914.
'•'• PVVRE, VII,2230.
------------------------------------------------------------8-----------------------------------------------

na tamanskom (Sindijskom) poluostrvu R e g i o Hale, tako da ti eba Hale tražiti na močvarnom terenu donjeg Kuhana (Vardanus). Na prevlaci izmedju pbeju pdviraka jezera Aftani sedeli su Tati (ThataiJ i kao južni susedi Sindijci.16

Serbespominje osim Plinija jedino još Ptolemej u II.stoleću posle Hrista i to izmedju Keraunijskih planina i Volge (Ra), dakle na suprotnoj strani meotske oblasti u području Kaspijskog mora dosta daleko na severu i već gotovo izvan granica Kavkazije. Hermolai Barbari castigatipnes Plinianae (Romae 1492, 1493) imaju u tekstu Vali Serbi; kritičar Detlefsen se odlučio u svom prvom izdanju Plinija za Hali Sernis,]1 a u drugom na osnovi uporedjenja starih rukopisa za Haliserni.™ Kao što će se u toku ove rasprave pokazati, ove formalne diferencije ne igraju tako važnu ulogu, i ne mogu ništa promeniti u značenju faktičkih etnoloških prilika.

Serrei. Ovaj oblik je utvrdjen na osnovi pregleda i uporedjenja rukopisnih izvora i štampanih izdanja do Janove edicije.19 Hermo-laus Barbarus je mesto Serri uneo Arrechi, i to iz Strabona i Ptolemej a, dok starija izdanja rimskog geografa Pomponija Mele (I, 19), imaju Serri20 i to medju plemenima u istočnom crno*morskom primorju: Melanchlaeni, Serri, Svraces, Colici, Coraxi, Phthi-rophagi, Heniochi, Achaei, Cercetici, et iam in confinio Maeotidis Sindones.

Prema mišljenju K. Kretschmera stanovali su Serri ili južno od reke Kubana, gde se obično spominju Toreti, Ah'ajci, i He-niohi, ili pak u pozadini Čerkesa (Cercetici), negde na srednjem Kubanu.21

No nama se čini da se Kretschmer kod izlaganja nije držao, reda, kojim P. Mela nabraja primorska plemena i koja izgleda da odgovaraju faktičnim prilikama. Mela, naime, po našem mišljenju na*braja narode počevši od juga ka severu, ka donjem toku Kubana, gde su živeli Sindoni, i prema tome treba da su bili od onih najviše uda*ljeni Melanhleni i Serri. Sve govori zato da treba Meline Serre tra*žiti u Kolhidi uz tamošnje Melanhlene, Korakse, Ahejce, Marde, Cercete, Kefalotome.

U Plinija se zaista nalazi jedno mesto koje podupire naše mišljenje (Naturalis historia, VI, 15): Subicitur Ponti regio Colica, in qua iuga Caucasi Ripaeos montes torquentur, ut dictum est, altero latere in Euxinurn et Maeotium devexa, altero in Gaspium et Hyrcanium mare, reliqua litora ferae nationes tenent Melanchlaeni, Coraxi, urbe Colchorum Dioscuriade iuxta fluvium Authemunta nunc deserta,
i« PWRE, VII, 2232.
11 D. Detlefseni editionis beroliniensis vol. l. 1866.
18 D. Detlefsen, Die Geographischen Biicher der Naturalis historia -des C. Plinius Secundus. QueIIen und Forschungen zur alten Geschichte und Geo»raphie, herausgegeben von W. Sieglin, Heft 9). Berlin 1904.
18 Jani editionis TeubneriV-ae x'ol. I, Lipsiae 1854.
10 PWRE II- 1745.
" PWRE1II« 2745.

---------------------------------9---------------------------------------------
 
quondam adeo clara, ut Thimosthenes in eam CCC nationes dissimilibus linguis descendere prodiderit, et postea a nostris CXXX interpretibus negotia gesta ibi sunt qui conditam eam ab Amphito et Techio, Castoris ac Pollucis aurigis, putent, a quibus oriam Heniochorum gentem fere constat.
č a Dioscuriade oppidum Heracleum distat a Sebastopoli LXX. Achaei, Mardi, Cercetae, post eos Seraci, Cephalotomi, in intimo eo tractu Pityus oppidum opulentissimum ab Heniochis direptum est.

Na prvi pogled začudjava, kad na jedanput čujemo u Kolhidi o Kerketima (Cercetae) i njihovim susedima Ahejcima i Heniohima, koji su poznati staros;edioci severozapadnog kav*kaskog primorja, južno od donjeg Kubana.

Medjutim se treba setiti spomenutog komešanja izmedju naroda koje je započeto u 2. stoleću pre Hr. u centralno-azijskim stepama i koje je zatalasalo i stanovnike Kavkazije, tako da su se smirili tek posle Hristovog rodjenja.
Valjda se Psesi i Zinhi (Zihi, Zehi, Zigi) pod pritiskom sa severa po*češe seliti iz oblasti Kubana preko prelaza Goič u dolinu reke Tuapse i osvajati staro primorje Ahejaca, Toreta, Kerketa i Henioha.

Prvo su sišli u 2. stoleću pre Hr. Psesi od Kubanske pritoke Pšiš, a u 1. stoleću pre Hr. su im sledili Zinhi, koji su stanovali otprilike izmedju gornjeg Kubana i njegove pritoke Labe.22

U etnološkom pogledu moramo gle*dati u Zinhima praoce Čerkesa, dok starosedioce spomenutog pri*morja (Ahejce, Torete, Kerkete, Heniohe moramo ubrojati u gruzinsku (kolhijsku:ibersku) grupu Kavkaskih aborigena."3

Prirodna posledica invazije Zinha u primorje bila je emigracija starosedelaca u jugozapadne predele Kavkazije, naime u Kolhidu, Iberiju, pa čak i u Malu Aziju, u oblast Trapezunta. Te migracije su ispunile vreme od I stoleća pre do II stoleća posle Hrista.

Južno od kolhidske Koraksike ležala je regio Golica, gde su stanovali kolhidski Kerketi a blizu njih sa severne strane morali su biti i Toreti, jer u listi naroda crnomorskog primorja P. Mela (l, 110) navodi i Toretica izmedju kolhijske oblasti Melanhlena i Golica.-1

Kao što smo čitali kod Plinija Heniohi su zauzeli i uništili staroslavnu luku i trgovište Dioskurias", za koje Mela kaže (l, 111) da je bila in Heniochorum finibus, najranije za vreme cara Tiberija i to tako temeljito da je ostala u ruševinama i nije se više podigla.

-Heniochi su pokazati silnu ekspanzivnu moć u Kolhidi i Iberiji i prodrii su čak u Armeniju, tako da su na kraju imali u vlasti i veliki teren izmedju gornjeg Coroha, gornjeg Eufrata, Kure (Cyrus) i Arasa.25 Već rano, najdocnije u VII. ili VI. veku pre Hn, u Kolhidu su, sem kavkaskih aborigena zalutala sa severa i neka, skitska (Geloni, Epargiti), a verovatno i finska plemena (Melanhleni),
» PWRE VIII, 253-278. ™ PWRE VIII 277. « PWRE VII! 265. » PWRE VIII 273.
-------------------------------------------10------------------------------------

koja su govorila istočnim indoevropskim idiomima, odnosno finskim jezikom.2'1 Tako sada .vidimo da Serre P. Mele treba postaviti u Kolhidu, negde u oblast reke Riona, ako zaista spadaju u tekst toga pisca, kao što misli K. Kretschmer.27
S c iz i (pre Szizi) prema prvom izdanju Plinija od Detlefsena (1866) a Cizi u izdanju Jana28 bili su narod na istočnoj obali Azovskog u blizini ušća Dona. Prema W. Tomascheku narod Chisoe ili mora i.prema Plinijevom nabrajanju morali su sedeti severno od Serreja Chiseoe identičan je sa našim Scizima29 a Chisoe ima Tab. Peut. u blizini Aspurgiana, izmedju Psakana (Psaccani) na lacus Salinarum i Nerdana (Vardana).
Tomaschek je mišljenja, da su Chisoe bili verovatno čerkesko pleme u današnjoj Kabardi, a u Tab. Peut. su Chiseoe izmedju Phrystanita i Amazona, te s toga smatra i to ime samo za ditografiju u blizini zapisanog imena Chisoe.
Zacelo Plinijevi Scizi nisu ništa drugo nego Plotemejski Zinhi, Ziyxoi ili Zigi (Zigae) kod istog Plinija u istoj knjizi i u istoj glavi.30

Ptolemej, navo*deći narode od Meotide prema Hipijskim planinama i Koraksu, po*stavlja Arihe i Zinhe ispod planine Koraksa, pa bi prema tome tre*bali da tražimo Zinhe negde u gornjem toku Kubana. Na taj način bi se ovi približili narodu Chisoe (ili Scizima) u Karbardi, a sve to kao da znači toliko kao identičnost obeju.
Kod Gnisa prema rukopisnim izdanjima i izdanju Jana (op. c.) a u ostalim oblicima: Gnispsi, Gypsi, Psesii, Gonapsi, kao što ih na*vodi Mayhoff u primedbama izdanja teksta Plinijevog. Odlučili smo se za oblik Gonapsi, u kojem vidimo od Ptolomeja navedene Ko-napsene (Kova\]/r)voi) iznad planine Koraksa, a sa središtem negde izmedju najzapadnijih izdanaka Koraska i donjeg toka Kubana.
Posto smo proverili sedišta Meota, Vala, Sereja, Sciza i Gnisa i prema drugim antičkim izvorima izlazi, da Plinijevom na*brajanju i rasporedu plemenskih imena nisu sasvim tačno odgova*rala i faktička sedišta dotičnih plemena.
U istini Meoćani nisii sedeli samo u blizini Kimerija, niti smemo tražiti Scize ('Zige, Zinhe) na ušću Dona a u sredini izmedju obih pak Srbe na azovslcom primorju. Pre možemo kazati, da su Meoćani sedeli na celoj spomenutoj obali, dok su se ostala plemena u njihovoj pozadini vrstala prema unutra*šnjosti uz liniju Kubana; do njegovog gornjeg toka, gde smo ko-statovali Zige (Zinhe, Zilie). Pošto na Vale (Hale) dolazi donji tok Kubana, treba Srbe i Sere/e tražiti na srednjem Kubanu.
*• PVVRE, VII, 1015.
»• PWRE, 11«, 1745.
2S Jani editionis Teubnerianae vol. I, Lipsiae 1854.
» PWRE III 2301, 2309.
M Naturalis historia, VI,19.
-----------------------------------11---------------------------------------------
 
Ili da dopustimo mogućnost, da su navedeni narodi zaista živeli u staro doba izmedju Kimerija i gornjeg Kuhana, a da su se docnije, za.vreme Plinija primaknuli ušću Dona?!
Kao rezultat našeg proučavanja Plinijevih Srba i njihovih su-seda možemo postaviti konstataciju, da su u l stoleću posle fir. ili možda i pre Serbi i Serrei živeli izmedju severozapadnog grebena Kavkaza (Corax) i Azovskog mora, u susedstvu Žiga (Zinha) Ko-napsena, Tata i Vala (Hala).
II. Srbi kod Ptolomeja
Cl. Ptolemaeus,31 rodom iz Aleksandrije u Egiptu živeo je u II. stoleću posle Hr. i najviše radio za vladanja cara Marka Aure-lija. Za nas je najvažnija njegova ............................. upustvo za opis zemlje, koje delo ćemo u ovoj studiji u potrebiti.32 Ona u l knjizi ima principe matematičke geografije, a ostali je deo (2-8 knjiga) tabelarni opis pojedinih zemalja i tamošnjih, naroda. U 5. knjizi svoje „geografije" spominje Ptolomej i Srbe.

Plinije je Srbe spomenuo samo jedanput i to samo jednom reci, a ništa pobliže nije kazao o njihovom geografskom položaju. Isto ih tako i Ptolomej navodi samo jedanput, ali njihova sedišta ograničava geografskim objektima, jednom planinom i jednom rekom.

On piše da su izmedju Keraunijskih planina i reke Ra stanovali Orineji, Vali i Serbi :................................................. .................................................. ....33 Pre svega treba znati: da su ona tri naroda živela u Azijskoj Sarmatiji, jer ih Ptolomej, opisujući ovu zemlju na*vodi u njenom obimu.

Ona se prema severu prostirala do nepoznate zemlje, a prema zapadu do reke Dona (Tanais) i onog dela Meotskog jezera, koji leži izmedju ušća Dona i Kimerijskog Bospora: ..............................................84 Sa južne je strane Azijska Sarmatija bila. ograni*čena Crnim morem do reke Koraksa i odavde pograničnom linijom
»'. Cl.' Plolemaei, Geographiae lib.'-,V, cap. 8, § 12: Metalu 5e ^: Mai&nSć;
rd>v 'Jifjruccbv ćpfecov jiSTd too^ 2ipOKT]vou5 ^rjoaioi, sita o£ ©drai Mccid-tai, i:^' oc^ Tupttp.{3ai, sita 'Aajfoopvittvofj elra p.fexPl ^°^' K6pOK05 6pou5 "Aptxoi kcu Z^"xoi, usžp 6e ra eiprj}ifeva roo KopotKO^ Kova\}rrivo£ Kat MereijBoi.
82 Služimo se izdanjem: Claudii Ptolemaei geographia. E codicibus'recognovit, pro-legomenis annotatione, indicibus tabulis instruxit Carplus Mullerus. Editore Alfredo Firmin et Didot Instituti Francici Tipographo, via jacobi. Parisiis -MDCCCLXXXIII.
" Geographiae lib. V, cap. 8, §. 13.
** Ibidem, lib. V, cap. 8, § 1.
---------------------------------12-----------------------------------------------

Kolhide, Iberije i Albanije do obale Hirkanskog ili Kaspijskog mora: Από δε μεσεμβρίας τω τε 'εΛ-τεΰ-ΰεν μέρει του Ευξείνου πόντου μέχρν Κόρακος ποταμού και τί) εντεύθεν γραμμι] Κολχίδος και Ιβηρίας και Αλβανίας μέχρι της Ύρκανίας της και Κασπίας θαλάσσης.35

Na istoku se Azijska Sarmatija prostirala do Kaspijskog mora, i to počevši od ušća reke Soane (danas Sulak, koji nastaje iz Andijskog i Avar*skog Koisu-a) i odatie prema severu do ušća reke Ra.

Od ove tačke dalje prema severu graniči Azijska Sarmatija sa Skitijom, delomice uz reku Ra (Volga) do njenog pregiba (geografski položaj 85° 54°), delomice uz meridijan koji vodi preko ove tačke u nepoznat svet:

Από δε 'ανατολώΛ' τφ εντεύθεν μέρει της ΎρκαΛ-'ίας θαλάσσης, εν φ μετά την του Σοάνα πόταμου έκβολήν, ης ή ν)-έσις ειρηται, Άλόντα πό*ταμου έκβολα'ι πς Ι/' μ ^' γ ο" — Οϋδωνος ποταμού έκβολαί 315 μη' γ" 'Ρά πόταμου έκβολα'ι πίΧ" μη' Ι-" γ" και τη Σκυύάα παρά τον 'Ρά πο-ταμόν μέχρι επιστροφής, ης ή ύέσις επέχει μοίρας πε' νδ' και παρά τον εντεύθεν μεσημβρη··όν μέχρυ ΤΓ|; αγνώστου γης.30

Po V. Borisovu37 tumačenju i kartografskoj predstavi ovoga mesta kod Ptolomeja, granica Azijske Sarmatije išla je uz Volgu od njenog ušća do pre*giba kod gradaSamare i odatle crtom do ušća reke Suhone u Dvinu kod Velikog Ustjuga, gde počinje takozvana nepoznata zemlja. Isti ruski kartograf uneo je prema Ptolomejevom shvatanju ušće reke Volge (Ra) nedaleko na sever od ušća reke Udon (danas Kuma). Srbi bi dakle prema Ptolemejevoj podeli Eurazije, morali sa svojim susedima Orinejima i Valima sedeti u Azijskoj Sarmatiji, koja se u glavnom prostirala izmedju Dona i Volge, izmedju Crnog i Kaspij*skog mora sve do grebena Kavkaskih planina na jugu.

Pošto je Azijska Sarmatija predstavljala opširnu teritoriju, po-kušaćemo da postojbinu Srba pobliže odredimo na taj način što ćemo protumačiti, šta je Ptolemej predstavljao imenom Ra i imenom Kerav-nijskih planina, jer su izmedju njih sedeli Orineji, Vali i Srbi.

Ime reke Ra3S označuje Volgu. tek od Marina Tirskog, t. J. od prelaza 1. veka posle Hr. u drugi.39 Ime je najverovatnije fin*skog porekla, jer još i danas Mordvini nazivaju ovu reku Raw ili Rau, u odredjenom obliku Rawš i odatle vizantijski Ros u anonimnom geo*grafskom kompendiju, kao i nahr alRos kod Ibn Hauqual-a. Na prvi mah
35;ibid. V, 8, 3. -- ' - - „
311 ibid., V, S, 8.
37 BeiecMBo BopucoBo, Kapta CapAiatiR — HMH-feu>Hen Pocifi ct> npHJieraioaiHMii MacrtiMH CKnc})iH — Cn6npn bi II B-feicfc no P. Xp. no rpeMecKOMy reorpađ)y FlTo^eMeio. BfainycKt III. kobho 1910.
;is još pre pojave geografa Marina Tirskog bilo je u trgovini, osobito kod lekara i botaničara, poznato ime lekovite biljke Pf|ov (Rheum Phaponticum, Rhabarbenvurzel), koja je rasla na obalama Volge i bila jedan od izvoznih predmeta u pristaništima Azovskog mora. Već Plinije 9pisuie lekovitu moć ovog korena, koji po svome imenu upućuje na reku Ra i tamošnje skitske trgovce, Natur. hist, XVII, 128.
'" PWRE,,I», 1—8.
---------------------------------13---------------------------------------
 
bi se moglo pomisliti da ime dolazi od Skita (Skuča), ali su oni Volgu nazivali Oaros, kako su već u Vi veku pre Hr. čuli i zapisali pontijski Jelini. Neki drže, da ovo ime dolazi od avest. vo"ru „široki", što bi mnogo docnije morali Turci prevesti sa Atl. Prvobitno se pod Ra razumevao gornji tok Volge, gde od vajkada stanuju Fini, dok su na donjem bili Skiti.

Za opredeljenje geografskog položaja nekih sarmatskih naroda i razumevanje prometnih arterija, potrebno je znati pojmove antičkih geografa o Volgi. Pre kraja I. veka posle Hr. antički je svet rdjavo predstavljao tok i sliv Oarosa, dok izvesni pojmovi o reci kod Ptolomeja, prilično odgovaraju faktičkom stanju, iako ima grešaka.

Prvo ćemo navesti stvari koje u glavnom odgovaraju istini: Prema Ptole-meju nastaje Volga iz dve izvorne reke, koje se slivaju dolazeći iz suprotnih pravaca, a to su Volga i Kama. Tačno da na donjem toku pravi takozvani Nesiotis „Ksora“, gde se Volga deli na više rukava i kanala stvarajući time mnogobrojna ostrva. Na kraju se mora pri*znati Ptolomeju, da je bio dobro upućen o zavoju Dona (Tanaisa) prema istoku, tako da se približio Volgi kod Caricina do rastojanja od 440 stadija, što je istina i gotovo tačno.

Pogrešno su pak shva*ćene ove stvari: Ptolemej ne zna Volginu deltu i njegovi odnosi izmedju delova Volginog toka ni malo ne odgovaraju prirodi. Tako je na pr. donji tok reke izmedju okuke kod Caricina i ušća silno razvučen i meri 6400 mesto 2500 stadija i to valjda iz razloga što je Ptolemej predstavljao uzdužnu osovinu Kaspijskog mora u pravcu istok-zapad mesto sever-jug i što je preterao prostiranje Azovskog mora (Maeotis) u severno-južnom pravcu. Rastojanje izmedju ušća reke Kure (Cyrus) i ušća Volge (Ra) u istini meri oko 5400 stadija, kod Ptolemeja pak samo 4000 stadija. Time je donji tok Volge spušten na jug, o čemu će biti još govora kod sedišta Srba. -Gornji tok Volge za*držao je do danas svoje staro ime Rau, dok se ime donjeg toka menjalo prema jeziku stanovnika, koji su u seobama naroda nadolazili i odlazili.

Poslednji put spominje ime Ra ................................. od P a p p o s a iz Aleksandrije, koji je pisao pre pčretka V. veka po Hr. (u izvadku jermenskog geografa Ps- M o s e s a -od Chorene), jer već jermenska obrada zemljopisa .postavlja u prevodu dotičnih glava iz Ptolorheja Atel mesto Ra, a na drugom se mestu ista reka opisuje sa sedamdeset rukava, koju Turci nazivlju Atei.

Položaj Keraunijskih planina opisuje Ptolemej u opštoj orografiji i napose u skupini Hipijskih i Keraunijskih planina kao i Koraksa (u koji prelaze kavkaske planine penjući se preko Kolhide i Albanije), osim toga i njihovog izdanka u pravcu prema Hirkanskom - Kaspij*skom moru, koji nosi isto tako ime Kavkaz: .................................................. ...............................(4o)


Položaji tačaka najvećeg rastojanja:40
kod Hipijskih planina...... 74" 54" i 81« 52°
kod Keraunijskih planina... 72° 30' 49" 30' i 84° 52»
kod Koraksa.............. 69° 48° i 75° 48°
kod Kavkaza.............. 75" 47° i 85° 48°
Pod Hipijskim planinama neki su (kao n. pr. Mannert i Ukert) podrazumevali niske visove Ergeni, koji se protežu od najvećeg pri-bliženja Dona i Volge prema jugu do reke Maniča, s visinom od 500 stopa. To teško odgovara istini i verovatnije je, da se pod........... krije visija izmedju Kaspijskog i Crnog mora, koja.seprovlači od Elbrusa (Eratostenov Kaspijski vrh) prema severu izmedju Kubana i Kume.41
S njene zapadne strmine teče reka Hippus (danas Osingiri) u Crno more, a jedan drugi Hippus (danas Čenis tsqhali „Konjska reka") u reku Fazis.
Ptolemej je stvar krivo prikazao, kad je na daleko rastavio Keraunijske i Hipijske planine od Kavkaske glavne kose, a to je učinio iz pogrešne pretpostavke da je rastojanje izmedju ušća Dona i paralele Bospora 3000 umesto 1000 stadija.
Prema M. Kiesslingu pak Hipijske su planine najviši i najširi deo kavkaskog hrpta od Elbrusa do Kasbeka u uzdužnom pravcu, a u pravcu širine izmedju stavropoljske zemaljske ploče i dubokog uleg-nuća doline reke Fazis. U ostalom isti naučnik sasvim umesno uka*zuje na nesuglasicu izmedju faktičkih orografskih i etnoloških prilika u severnoj Kavkaziji i kartografske prestave istih kod Ptolomeja.42
Kao „Kavkasos“, se u celokupnoj antičkoj literaturi shvatala visoka i duga kosa izmedju Crnog i Kaspijskog mora, koja deli istmu sličnu terito*riju u Cis- i Transkavkaziju.43

Ova planina, koja se strmo uzdiže na severozapadnom, pontskom primorju pravi impozantan utisak i nije čudo, što je Herodot (l, 203) drži za najveću i najvišu u opšte.
O se*vernoj strani zna Herodot samo toliko da su tamo slobodni Skiti, od kojih su neki verovatno upadali preko ove planinske pregrade na južnu stranu, u Mediju (IV, 1-3). Od Grka behu prvi koloniste iz Mileta, koji su za vreme Polikrata podigli grad Dioskurias na zapadnom pontskom primorju i doneli u Jeladu prve vesti o Kavkazu. Isto su tako i koloniste iz Fanagorije na Kimerijskom Bosporu stupili u pro*metne odnose sa stanovnicima iz oblasti Kavkaza i doneli podatke jonskim geografima, koji su postavili Kavkaz na krajnji istok svoje
** Geographiae, lib. V., cap. 7, § 8.
•" ibid.. V, 8, 9.
42 Primcdba /C Milllera. na Ptolemejevo izdanje I, 2, str. 913.
*" PWRE, Vili, 1716.
•» P\VRE XI 59 — 63. .
-----------------------------------------15---------------------------------------
 
zemaljske ploče, izmedju Ponta i Okeana. Na taj način doznajemo već iz fragmenata H e kate ja iz Mileta, da su na Kavkazu stanovali razni narodi i da se jedan deo predgorja zvao „Kolika ori“.

Iz Eshilova „Prometeja" vidi se da je Grcima bio poznat zapadni deo ove planine, kad pesnik kaže hiperbolično da je Kavkaz strm i blizak zvezdama. Kad je od Here gonjena lo našla na skitskom severu Prometeja, privezanog za Ripejsku planinu, savetovao joj je mučenik neka u daljem putu potraži ušće reke Hybrista, zatim neka ide rekom do Kavkaza i kod izvora neka predje do neba visoki gorski greben i zatim se spusti nizbrdice.dok ne stigne do Ama*zonki u Kolhidi.

Pod Hybristom pak treba razumeti reku Hypanis, danas Kuban, jer — kao sto je M. Kiessling dokazao, Eshil je zamenio kavkaski Hypanis sa Hypanis-Bugom, pa je zbog toga postavio Kavkaz na zapadnu mesto na istočnu stranu Azovskog mora.

Još kod Teokrita znače Phasis i Colchis kraj sveta i tek su osva*janja Aleksandra Velikog odstranile ove zablude geografske ograni*čenosti, ali su njegovi slavitelji uneli novu zabunu time što su novim geografskim objektima na novoj granici sve'a dali stara imena iz pod*ručja Kavkaza: Hindukuš i zapadni deo Himalaje, koji su se kod Aristotela zvali Parnasus (docnije Paropamissus), dobili su ime Kaukaz.

Posljedica toga je bila da se i legenda o vezanom Prometeju prenela od Ripeja na pontski Kavkaz i odatle prešla na pogra*nične planine Indije, te se tamo lokalizovala.

Bolje pojmove o Kav*kazu dobio je svet u 1. stoleću pre Hr. kad je Pompej progonio savladanog pontskog kralja Mitridata Eupatora do južnog podnožja Kavkaza, pak se geograf S t r a b o mogao poslužiti raznim izveštajima i podacima iz tog rata. Tada se utvrdilo, da se Kavkaz prostire na severu do sarmatske nizine, na zapadu do Sindike na Kimerijskom Bosporu i da se na jugu graniči sa jermenskim, moshijskim planinama i ograncima Taurusa.

-Što znači ime Kavkaz? Stručnjak Herman odgovara u naj*novije vreme, da je poreklo tog imena tamno,4S ali nama se ne čini tako. Prema Plutarhu potiče to ime od nekog pastira, prema Pherekydesu znači Caucasus „upaljač", dok prema Pliniju treba da ima etimološki izvor u skitskoj reci Croucasis „nive caudidus".10
Humboldt je izlagao ovo tumačenje iz sanskr. kas „svetliti se" \gravan- „stena", dakle Caucasus „svetla stena, planina", .a Klaprpth misli na. neki stari oblik koh Kafsp „Kaspijska planina", od prearijevskih Kaspijaca, koji bi bili najvažniji narod s južne strane Kavkaza. No moderna paleolingvistika tumači to drukčije i daje P liniju za
* PWRE. XI, 59.
4S Naturalis historia. VI, 50: Ultra sunt Scytharum populi. Persae illos Sacas unl-versus appeliavere a proxima gerite, antiqui Aramios, Sc.vthae ispi Persas Chorsaros et Cau-casum montcm Croucasim hoc est nive candidum.
------------------------------------16--------------------------------------------

pravo, ali ne drži reč za indoeuropsku već za alarodisku: 17 predskitsko Croucasim (r|r)Καύκασος „nive candidum" srodno je sa pelazgijskim (predgrčkim) κασσίτερος; „bela + kovina" i sa Cronium mare „Le*deno more".

Keraunijske se planine(Κεραύνια όρη), , prema opisu Ptolemeja, odvajaju od glavne kose Kavkaza kao ogranak u Sarmatskoj ravnici; s tim shvaćanjem dalo bi se uporediti i pisanje Eustathija ad Di-onys. (389): Είσί δε και ?τρός αρκτον του βορείου Καυκάσου όρη Κε*ραύνια.48 Ovu verziju usvaja ruski kartograf V. Borisov i identifikuje Keraunijske planine sa niskim hrbtom Ergeni, koji se proteže u južno-severnom pravcu do stepskih jezera iznad reke Kume.

O geo*grafskom položaju te planine pisali su i Mela i Plinius, ali je njihov opis nejasan49 dok po tvrdjenju Mittelhausa,50 podaci Strabona (501, 504) imaju geografsku vrednost. Ovaj, naime, vidi u Keraunijskim planinama najistočniji deo Kavkaske kose, koja je severna granica Albanije i vuče se ka Kaspijskom moru.51

S tim mišljenjem se slaže i C. Miiller,55 oslanjajući se na Str abona, koji je pisao, da Amazonke stanuju:: εν ταΐς ύπορίαις τάς προς αρκτον των Καυ*κάσιων όρων α καλείται Κεραύλαα,, kao i na T e o f a n a, koji postavlja izmedju Amazonki i Albanaca Gele, Lege i skitske narode. Ako bi se htelo bar malo računa voditi o Ptolemeiovoj predstavi Keraunij*skih planina, mogle bi se one donekle odnositi na Andijsku kosu,s3 koja se proteže od prevoja Darjala u severoistočnom pravcu.

Pošto smo razgledali geografski karakter i položaj reke Ra i Keraunijskih planina, izmedju kojih su — po Ptolemeju — živeli Orineji, Vali i Srbi, možemo pokušati da odredimo postojbinu Srba.
Kad Ptolemej spominje, da su Orineji, Vali i Srbi sedeli izmedju Keraunijskih planina i reke Ra, znači da treba tražiti po redu : Orinejce na jugu, u blizini istočnog Kavkaza, Srbe na Volgi, i to na njenom donjem toku, a Vale u sredini. Prema tome bi Orinejci po svoj prilici. morali stanovati izmedju spomenute planine i reke Tereka, Vali izmedju Tereka i Kume, a Srbi u slanoj stepi izmedju Kume i Volge. V. Borisov, po kome se Keraunijske planine gube u nizini severno od Kume, smestio je na svojoj mapi Orinejce i Vale u oblasti malih
*; Karl OStir, Illyro-Thrakisches. (PIoceCaH' otmchk H3 „ApXMBa]sa ap6ancKy crapHHy, je3HK n eTHOJiornjy, KftHra l, cb. 1—2, str. 125, 134). Beorpaa 1923.
48 Navedeno u primedbi C. Miillera na izdanje Ptolemeja, vol. I, 2, str. 914.
<" PWRE, XI, 269.
m ibid.
il ibid.
52 C. Miiller, op. c. 1. c. Secundum haec Ceraunii montes dicendi sunt i, qui e Cau-casio jugo versus deiiectentes in portas Albaniae juxta hod. Derbend oppidum.
63 Idem, ibidem : Secundum Ptolemaei tabulam Cerauiiionim nomen rcfferri possot ad montes qui haud longe a Sarmaticis portis (Dariel) ortum boreainque versus poriguntur et in nostris tabulis Leschiorum ditioni a borea hnminentes „Daš Andische-Oebirge" vocantur"
----------------------------------17----------------------------------------------
 
stepskih jezera severno od Kume (jezero Možarskis, reka Hor Zauhan. jezero Egine Kur, jezero Mali i Veliki Alicin, jezero Almatin), a Srbe ispod okuke Volge kod grada Sarepte.54

Isto se tako do reci držao Ptolemeja i historijski geograf K. Krets chmer,55 koji nalazi Srbe u slanoj stepi kao nomade. Tekstualno je uzeo Ptolemejeve Srbe i srpski istoričar Jovan Rajić, samo ih je smestio bliže ušću Volge-™ nego Borisov. Medjutim ovaj razvrstaj izgleda neverovatan, jer je ovim trima plemenima, odredjen toliko veliki prostor kao za nekoliko drugih velikih naroda.

Čak i da Ptolemej nije zamišljao donji tok Volge tako daleko na severu, kao što je u istini, već u blizini reke Kume, još su uvek granice postojbine ovih triju plemena suviše razmaknute. Prema Ptolemejevoj predstavi ušća i donjeg toka Volge, Srbi bi bili na srednjem toku Kume, po prilici gde su po V. Borisovu Skimniti i u tom bi se slučaju na zapadu graničili sa Zinhima na gornjem Kubanu, istočno sa Amazonkama, dok bi Valima morali odrediti mesto na srednjem Tereku, Orinejcima pak izmedju istočnog Kavkaza (Keraunijske planine) i Tereka, tamo gde je V. Borisov zabeležio Ptolemejeve Surane i Sakane.

Baš ovaj slučaj sa opredeljenjem srpske postojbine u Azijskoj Sarmariji, goni nas, da se na novo osvrnemo na karakter Ptoleme*jeve geografije, jer nam će onda biti jasnije, kako su Srbi mogli doći u slanu stepu na donjoj Volgi, mesto u područje Kavkaza.

L u d vi g Schmidt, učeni poznavalac historije starogermanskih plemena, koji se mnogo bavio i antičkom geografijom i etnologijom, drži da je Ptolemeju pri sastavljanju geografije služio kao jedini izvor.............. MarinaTirskog i da je njegova geo*grafija samo opis karata priloženih tome delu. Schmidt naročito kritikuje5' Ptolemeja radi Germanije, no od opšte je važnosti kad kaže: ako Ptolemej nije našao na mapi mesto za ime, on ga je zapisao na proizvoljnom, obližnjem praznom mestu.
Nekako slično se o Ptolemeju; izrazio i H. Kiepert,58 kao da su mu karte pre konstruirane, nego što je bio svršen prema njima abstrahovani tekst koji treba da pruža sadržinu mapa samo tabelarično i u brojkama, izračunatim prema crtežima.
Iz ove neprilike mogli bi nam se izvući samo tako, ako bi Ptolomeja mogli proveriti s pomoću drugih antičkih izvora, t. j. kad
•'•* B. Bopucoss op. c. •
•••••• PWRE, II", 1669.
5" Liporedi mapu „Caprnaiia espoiieHCKaa n asiaTCKaa" priloženu 80 strani deia: PaH«. J., Mcropis pa3Hbixt cJiOBeHCKHXT, Hapo,iOBT> Haiiiiane Bo.nrapt, XopBaTOsi>, n Cep6oB~b. Macib npBas bt, BieHHt 1793.
i: Ludwig Schmidt, Geschichte der deuischen Stanimc bis zum Ausgange der V61-kei-wanderung. Abhandlung I. A, B, !. Buch, sw. 20). 0Llei|el! und Frschuiigen zur alten Geschichte und Geographie, herausgegeben von W. Sieglin, Heit 7;. Berlin 1904.
is Heinrich Kiepert, Lehrbuch der alten Geographie, str. 10. Berlin 1878.
----------------------------18----------------------------------------------
bi pronašli i druge podatke o sedištima Orinejaca, Vala i Srba. Da vidimo!

Ime Orineji pišu jedni kodeksi .....
C. Mililer misli,01 da su Orineji možda iden*tični sa Plinijevim Oranima, koje on nabraja medju plemenima izmedju Meotide i Keraunijskih planina(62) Sunt qui circa Maeotim ad Ceraunios montes has tradant gentes: -a litore Napitas, supraque Essedonas Colchis iunctos montium cacuminibus, dein Camacas, Oranos, Autacas, Mazamacas, Cantiocaptas, Agamathas, Picos, Rymosolos, Acasco-marcos et ad iuga Caucasi Icatalas, Imadoćhos, Ramos. Anclacas, Tydios, Carastaseos, Authiandas.
Moguće je da su Orineji stanovali negde izmediu istočne obale Azovskog mora i zapadnog Kavkaza.

Vali. Oblici imena prema kodeksima......
Važno je saopštenje Plinija o Valima povodom opisa Iberije, naime da su stanovali kao susedi Suana od Kavkaskih vrata (Portae Caucasicae) u području Gurdinijskih planina baveći se zlatonosnim rudarstvom. pravcu prema Pontu graničili su s ratobornim plemenima Henioha i zatim Ahajaca,65

Na Tab. Peut. stoji zapisano iznad grada Dioscurias Divall i nešto malo više prema istoku ispod Sasones Sarmathe se čita Suebi Hiberi Divali Musetice.
Tako treba Valima odrediti otadžbinu u Iberiji izmedju prelaza Darjal i vrha Elbursa, gde se danas nalazi Činvali na red Ljašvi,6fi koja blizu grada Gori utiče u Kuru (Cyrus). C. Miiller tom prilikom primećuje: Fieri etiam potest in .........................

To u stvari ne menja ništa, jer Ai — držimo za dentalni prefiks, koju osobinu nala*zimo kod naroda alarodijske porodice,67 kao n. pr. ilirski Dimallum: predalb. maV „brdo", Di-baltum, izmedju dva potoka na barovitom mestu: alb. bal'te „bara".

Pošto pak kavkaski starosedioci kao i njihovi potomci pripadaju zajedno s Ilirima i Pelazgima (predindoevropskim sta*novnicima Balkanskog poluostrva), Alarodima nije čudnovato, što smo u slučaju sa Divalina konstatovali dentalni prefiks. Da su Hali istovetni sa Halima ili Falima tvrdimo na osnovi pravila,68 da u alarodijskom labi-
19 Parisiensis supll. 119, Parisiensis Goislin, 337; Athous Vatopedi monasterii; Fio-rentinus Laurentianus XXVIII, 38.
110 Parisiensis 1401, Parisiensis 1402, Vindobonensis l, Oxoniensis Seldanus II 45,
Florentinus Abbatiae, Vaticanus 191. '
01 U Primedbi 5 u izdanju Ptolemejevog teksta I. 2. str. 919.
mNaturalis historine lib. VI, 21 :
03 Codex Parisiensis 1401, C. Parisiensis Suppl. 119, Parisiensis 1402, Parisiensis Coislin 337, C. Athous Vatopedi monasterii, C. Scorialensis ! 1).
"* Codex Vaticanus 191.
'* Natar hist. VI, 30:
110 Reka Ljašva ima sestru po imenu u Bosni. Izgleda nam da je ime predindo-evropskog porekla.
" A.'. Oštir, Ulvro-Thrakisches, str. 102, 122 itd.
'* K. OStir, Bcitragc zur alarodischen Sprach\vissenschaft, str. 98, Wien-Leipzig. 1921
--------------------------------19-----------------------------------------
 
jalni spirant f prelazi u labiovelarni spirant h ili u zvučni labijialni spi*rant w. Izgleda nam, da su imena germanskih naroda Taifala, Naharn-vala i Victofala kombinovana od dva imena i da u drugom delu s pra*vom gledamo Vale, koji su po našem mišljenju došli iz transmeotske postojbine u srednju Evropu.

Etimološki bi se, možda, ime Vali dalo dovesti u vezu s kauk. korenom xal (chal) „kuća" što može značiti i „porodicu", kao što znači i chatta „kuću" i „porodicu" ujedno.6y

Divali su dva **** napisani na Tab. Peut. upor. geogr. Rav. 69, 18 Patria Myseticon Dibalon Certinon i valjda su stanovali iznad planinske prečage, gde Kura (Cyrus) sabire svoje izvorne pritoke, u oblasti Musatice (Mosksiksi).

Tako možemo potvrditi mišljenje genijalnog paleoetnologa W. Tomascheka, koji se izrazio da je Ptolemei netačno postavio Vale na sever mesto na jug od centralnog Kavkaza70 Osetinci (Osi), potomci Alana još danas nazivaju Divale: Dual ili Du-altha. Nekada su Divali (Vali) zauzimali veliku oblast, i pod kraljicom Tamarom govorili su svoj (verovatno Tušima srodan) idijom, pa su ušli u politički sklop gruzijske (iberske) države i stupili posle prijema gruzinskog crkvenog jezika u kulturnu zajednicu sa pobednicima.

Po našem su mišljenju i iberski Vali verovatno pre I. stoleca pre Hr. bili izmedju Azovske istočne obale i Kuhana kao zapadni susedi Srba, no u opštem komešanju naroda, koje je počelo krajem IIstoleća pre Hr. prešao je jedan deo preko darjalskog prevoja na jug u Iberiju, dok je ostatak ostao u staroj zemlji, gde su ga zabeležili još Pli*nije i Tab. Peut. Izgleda da je ta seoba bila istodobna sa seobom Psesijevaca i Ziha u Čerkesko primorje, pred kojima su umakli Ahejci, Čerkesi i Heniohi u Kolhidu, Iberiju, Pontus i čak u Armeniju. Veliki je pak broj severnokavkaskih naroda zajedno sa Sarmatima napustio pod pritiskom Alana transmeotsku domovinu, prešao Don i uputio se prema srednjoj Evropi.

Serbi („Servoi“). Oblici Ptolemejovog teksta prema kodeksima i starijima izdanjima:“Sirvoi“ (editio princeps-codex Ingojstadiensis),“Serioi“ (codex Florentinus - Laurentianus, XXVIII, 9; idem, XXVII!, 38; idem XXVIII, 42); Serii (edd. Vic. Ulm.).
K. Miiller primećuje uz ime „Servoi“ da su „ignoti" t. j. da ih nijedan drugi izvor osim Ptolemeja ne pominje.: Time hoće izdavač teksta ovog geografa da kaže, da ne priznaje Srbe u K. M ayhof f ovom izdanju Plinija već Serreje (Serrei) i nastavlja: „Fortasse suni Suebi Hiberi, quos infra Sasones et iuxta Divalos Tab. Peut. habet (ad hod. Siwai montem, a Tchivali boream versus, a Dariel faucibus austrum versus). Kao što piše Ptolemej, Srbi su stanovali severno od Vala, a kad smo time odredili mesto u Iberiji na zapadu do Ljašve, treba Srbe tražiti
69.. R.Erkert, op. c. l, 79.
70. PVVRE, V, 1231.
----------------------------------------20--------------------------------------
severno od Vala, otprilike u oblasti centralnog Kavkaza, tako da su oni uglavnom imali svoju postojbinu u. severnoj Iberiji, a Tuski i Šarani su im bili istočni susedi. Sliv reke Aragve, koja utiče kod grada Mzchet u Kuru, valjda je bio uglavnom domovina iberskih Srba.

Verovatno su Srbi došli iz oblasti Kubana na jug starim voj*ničkim i trgovačkim drumom koji vodi od Kimerijskos Bospora preko Surube, Koruzije, Ebriape, Serake i- dalje preko prelaza Darjal (istočno od Kasbeka) i Kavkaskih vrata (portae Caucasicae) u Iberiju (Gruziju). Tu su se kod južnog izlaza kavkaskog bedema zaustavili, imajući u ruci najvažniji strategijski ključ. Opisujući Kav*kaska vrata, Plinije je zabeležio i uspomenu na seobe naroda, koji su se obično služili spomenutim drumom i klancem.71
Dalje ćemo pokušati da- pokažemo da su Srbi začelo kav*kaski starosedioci, kao i njihovi susedi Vali (Hali), za koje W. To-maschek po svoj prilici bez prava tvrdi da su bili meotski-skitsko, t. j. indoevropske pleme.
111. Stanovište K. Jirečeka prema Srbima Plinija i Ptolomeja
Polazeći od istraživanja K. Miillenhoffa, K. Jireček ne priznaje Ptolomejeve Srbe, kao ni Vale , već tvrdi, da je neki vizantijski prepisivač Ptolemejeve „Geografije" poznavajući Srbe svoga doba, promenio Plinijeve Serre (Serreje) iz susedstva Čerkesa (Cercetae) i Hala u „Servoi“ sa dodatkom „to su tobožnji Srbi Kav*kaza, o kojima se raspravlja i u novijim knjigama".72
Za nas — kao historičar tumačimo tekst izvora, da bi odredili historijske činje*nice i geografske vrednosti i pojmove,- te da ih posle po mogućnosti protumačimo — preostaje odgovornost, da li treba da u tekstu Pli*nija stoji Serbi ili što drugo, da li je zaista neki srednjevekovni pre*pisivač izmenio Ptolemejeve „Serioi“ u „Servoi“
. Mi smo svoju dužnost historičara i paleoetloga" učinili time, što smo se poslužili najnovijim i priznatim izdanjima oba antička pisca, koja se smatraju kao rezultat sviju dosadašnjih studija oko sredjivanja, pregledanja i uporedjivanja tekstova,, kako bi bili što verniji originalu. Činiti još više, značilo bi ulaziti u područje linguista, paleografa i filologa.

Tekst najnovijeg izdanja Plinija, t. j. izdanja K. Mayhoffa, ima u tekstu Serbi, a nojnovije izdanje Ptolemeja po K. Mulleru ima „Servpi“, te su time na osnovi prethodnog dela ove studije doka*zani Srbi Kavkazije za doba1.i 2. stoleća posleHirista.
~> Natur hist Vi, 30;
"•- Constantin Jireček, Geschichte der Serben, str. 33 prim. 1. (Geschichte der euro-
paischen Staaten, herausgegeben von A. H. Heeren. F. A. Ukert W. v. Giesebrecht und
K. Lamprecht 38 tes Werk). Gotha 1911. .

----------------------------------21---------------------------------------
 
No ipak ćemo se upustiti u raspravu o odnosu imena Serrei ili Serri prema imenu Serbi, pošto smo već rekli, kako stoje Vali spram Hala i Divala.

Prvo pitamo one, koji tvrde da je neki vizantijski prepisivač uneo u Ptolemeja „Servoi“ za „Serioi“, ko je to bio, kada. je i gde ie to učinio ?! Dok se za to ne podnese dokaz, držimo stvar za bez-predmetnu i svršenu.

Drugo pitanje je da li su Serrei (Serri) kakvo drugo, zasebno pleme nego što su Srbi ? Oko toga pitanja se upravo i vodi spor, te ako taj zapleten čvor razrešimo, stvar će biti potpuno jasna i jednostavna.
Po našem mišljenju se ovo pitanje kao i mnoge pale-oetnološke i paleogeografske stvari Balkanskog poluostrva i istočne srednje Evrope ne mogu resiti bez poznavanja orijentalskih jezika i orijentalske etnografije, naročito bez poznavanja mnogobrojnih kav*kaskih naroda, koje smatramo ključem evropske paleoetnologije. Nama začelo nedostaje temeljno poznavanje kavkaskih jezičnih i narodnih prilika, no ono malo znanja upotrebićemo pri rešavanju problema o kavkaskim Srbima.

Pre svega mora se istaknuti da kavkaski starosedeoci nisu srodnici Indoevropljana, ni Mongola, ni Semita, već spadaju u porodicu Alarodijevaca, čiji su članovi osim spomenutih Kavkazaca još i: stari Egipćani, Libijci, Berberci, Iberci, Baski, Ligurci, Reti, Etrušćani, Pelazgi, Hetiti, Mitanci, Kaspijci, Elamci, Sumerci i mnoga druga staro-evropska plemena pre poplave Arijevaca (indoevropljana). K. Oštir ubraja ovamo i Ilire.

Alarodistikom su se bavili osobito F. H o mm e l, C. Paulv, P. Kretschmer, N. J. Marr, a u najnovije doba K. Oštir,73 profesor ljubljanskog univerziteta. Pošto su do sada historičari, linguisti i kritičari tekstova zanemarivali da izvore razjasne i s ove strane, to se kod izvesnih pitanja polemika naučenjaka više **** izrodila u neplodne prepirke. Pri tome ima iznimaka i treba odati počast W. Tomascheku, koji je kao jedan od prvih prilično shvatio zadatak istočnoevropske i kavkaske paleoetnologije tumačeći izvore s pomoću mongolskih, kavkaskih i iranskih jezika. Za njim su pošli K. Kretschmer, M. Kiessling i naročito J. Marquart, ali je tim novim načinom samo mali deo materijala obradjen.
Kavkazija je krila u sebi u antičko doba veliki broj plemena i naroda, a ovi nisu imali jedno, već više imena, kap što je i danas slučaj u Kavkaziji. U koliko su imena imala isti koren reci, -mogla
~3 K. Ošlir Beitrage zur alarodischen Sprachwissenschaft, Wien-Leipzig, 1921. — Idem. Alarodica I. (Posebni odtisek iz zbornika -Razprave". Znanstvenega društva za huma-nistićne vede, str. 273—310). Ljubljana 1923. — Idem, Illvro-Thrakisches. (!~loceo"HH oriicaK us ,,ApxnBa sa apSancK.v ctapHHv/jesiiK 11 eTHOJiomjy", KH.n"ra I, cb. l—2, crp. 78—137). Beorpaa 1923. — Idem. Sumerski izvor abacističnih številnih imen. (Ponatis iz „Časa" XVI. letnik. Lju-bjana 1922. — Idem, Illvro-Pelasgica. (Sop. ottis iz „Ap.KMsa sa ap6. crapMny", 11,1. crp. 21-70.). Beorpaa. 1924.
------------------------------------22----------------------------------------

su imati razne prefikse i sufikse, naročito pluralne, koji su dosta ka*rakteristični. Imena su pak davali kavkaskim narodima osim brojnih inorodnih suseda još i arijevski narodi kao : Skiti, jelini, Tračani, Perzijanci, Jermeni, Sarmati i drugi, te nam je za antičko doba s po*dručja Kavkaza saopšteno za isti narod više imena ili varijanata istog imena. Zato nije čudnovato, ako je kod Plinija i Ptolomeja u listi naroda i plemena isti narod više **** naveden, bilo da pisci nisu razumeli i razlikovali variante, bilo da su prepisivali iz ranijih pisaca bez kritike i unosili raznodopska imena u sastav svojih radova, kako bi velikim brojem narodnih i geografskih imena imponovali.

O pontskom kralju Mitridatu Eupatoru se priča, da je govorio preko dvadeset jezika svoje države, koja nije bila velika po obimu, ali šarena u etno*grafskom pogledu. O sajmovima u gradu Dioskurias, na kolhijskom primorju, priča Plinije, obično je silazilo do 300 naroda raznih jezika, i bilo je 130 tumača na poslu.7' Svakako ovo saopštenje ne treba razumeti od reci do reci, već kao hiperboličan izraz za etnološko šarenilo Kavkazije.

Danas ima u Kavkaziji Indoevropljana (Rusa, Oseta, Jermena, Perzijanaca), Mongola i pre svega kavkaskih brdjana starosedioca, od kojih se mnogi nazivaju istim imenom hao i u staro doba.

Kav*kaski autohtoni se dele na tri glavne skupine, i to na: Čerkesku (Adighe, antički „Kerketa“) izmedju Kubana i Crnog mora, lezginsku (Legae) na jugoistoku, u Dagestanu; gruzinsku u Kolhidi i Iberiji. Izmedju ovih glavnih skupina, postoje još i prelazni dijalekti, naime izmedju Čerkesa i Gruzina žive Abhazi, a izmedju Čerkesa i Lezginaca Čečenci (Nahčuoi), koji stanuju od Andijske planine na jugu do Tereka na severu.

Kavkaski jezici i ako sami medjusobno pokazuju mnoge dife*rencije, ipak imaju toliko zajedničkog, da se mora pretpostaviti nji*hovo zajedničko poreklo, i razvoj iz jednog prajezika.75 Sa stanovišta jezične podelie treba razlikovati dve glavne skupine, naime severno-kavkasku i južnokavkasku. U prvu spadaju: Čerkesi, Abhazi, Avari, Kaziumiiki, Arčinci, Hirkanci, Kurinci, Udinci, Čečenci, i još druga plemena; u drugu: Gruzinci, Mingrelci, Laži i Svani. Za naše pitanje je od važnosti jedna osobina kavkaskih dijalekata, naime upotreblja*vanje nominalnih sufiksa i prefiksa.

U pitanju Plinijevih i Ptolemejevih Srba nas zanimaju u prvom redu pluralni sufiksi kod kavkaskih nomina,711 koji glase kod glav*nih gruzinskih dijalekata ovako: -bi (-eb), -ni, -ar, -al, -ral, -lar, a koji se u kuuirinškim govorima javljaju u jednostavnom i sastavljenom
71 Naturalis histona. V!, 15.
•s R. v. Erkert, D!e Sprachen cles kaukasischen Stammes l, str. VI.VVien 1895. — Erkertovo mišijenie potvrdiuic i O. Hiising, Volkerschichten im Iran. (Mitteil. d. Anthropolog. Gescll.-in. VVien, Bd. XXXVVi, H f t. 6, str. 211). Wien 1916.
10 R. v. Erken, op. c. ii, str. 367.
---------------------------------------23----------------------------------
 
obliku kao: -ar, -Ir, -ur, -ri, -bi, -be, -mar, -ml, -lar; kao.- -bi, -ni
-ri u poddijalektima Darvinaca i Laka; -al, -ni, -U, -bi, -ni, -na u avarskom, andijskom i didonskom govoru; -ar, -bi, -ni u čečenskim narečjima; -rakhva u abhazijskom idijomu. Osim toga pojavljuju se u govorima Avara, Laka, Dargvinaca, Didonaca i Kiirinaca dentalni sufiksi -t, -d kao i -th kod Abhazaca.77 Avarsko -bi je prema F r. Miilleru78 istovetno sa kašiku, -bal (— -bi -f al) = arci. -b -hiirk.-vi = tuš. -bi koje opet odgovara pluralnim sufiksima -bi, -pi, phi kod južnokavkaskih dijalekata. Izolovani stoje -š (-as, -iš, -uš, -uoš,-si) u tušetsko-čečenskom \-khua, -tsga u abhaškom idijomu.

Po svemu izlazi, da je sufiks -bi stalni fenomen kod nomi*nalnog plurala u kavkaskim jezicima i narečjima i to držimo kao nasledstvo iz starih vremena, dok su bila plemena više na okupu i u tešnjoj vezi. N. J. Mar r drži pluralni sufiks -p (-b) direktno kao stari etnički sufiks kavkaskih (jafetitskih) naroda. (HđpeTHHecidH C6op-HMK-b, I, 114, nerporpau, 1922.).

Od starih južnokavkaskih jezika najbolje je proučen elamski,79 koji je isto tako imao nominalne sufikse za "osobe (koje donekle odgo*varaju odredjenom članu): r i k za singular, p za plural, a za stvari služi sufiks m. Tako n. pr. suki znači „kralj biti": suki-k „kralj", suki-p „kraljevi", suki-me „kraljevstvo". Elamski pluralni nastavak.na*lazimo n. pr. kod starokavkaskog naroda „kaspioi“(Kas-p -i), koji su sedeli u Azarbaijanu, južno od Kaspijskog mora. Labijalni glas p kod Elamaca odgovara labijalnom b kod Kavkazaca, koja oba spadaju u alarodijsku porodicu. Narod Kaspioi je u antičko doba zabeležen i na drugim mestima ali sa pluralnim sufiksima / i p: Kassi u babi*lonskim napisima i Kasjapa u Rigvedi, Kocrcatoi kod grčkih pisaca.

Iz navedenih primera vidimo, da su kavkaski narodi upotre*bljavali nominalne pluralne sufikse isto tako u antičko doba kao i danas (osobito -bi i -ni) i da su za isti narod prema tome posto*jali razni oblici imena. Ako ovo iskustvo primenimo na Srbe, mo*žemo dobiti oblike Ser + bi = Serbi; Ser + ni =_ Serni. Koren je bezuvetno ser. Oblik Ser +i == Seri, mogli su dati indoevropski susedi, a još pre i izvesna kavkaska plemena, koja su isto tako pra-
" Idem, op. c. H, 368: „švar-tA = \vir, und har-i/t = ihr lassen šich mit defn (rieben n, cf den. Plural auf ni beim Namen) in den georgischen Hauptdialecten als Pluralzeichen „des Verbs sebrauchten Endungen — t, Ih, vergleichen; desgleichen daš Pluralelement — x im Cer-kessischen und Udischen, vielleicht abhaz. —kliva mit deni Plural^Ilment -x der dritten Person .in svanetischen Formen wie ll-x (sie) „sind" vom Singular U (er) ,,ist"; ferner die Piiiralzeichen
-S, -ž, -č, in den čečenischen Dialecten (cf. auch Dargvv. Formen \vie nu-ša = wir, nu = ich; Avar ni-r = wir, nu-ž = ilir; die enveiterten Piuraleiemente -š — im Rutul. Caxurischen und — č — (im Arčinischen) mit dem in Svanetischen Formen wie xvi-š-th xi-S-th (von xui xi.) steckenden pluralen Element S. —
's Friedrich Miiller, Die Sprachen der lockenhaarigen Rassen, II. Abt: die Sprachen der mittellandischen Rasse, I. Halfte, str. 217. (Grundriss der Spracrnvissenschafl, Bd. III). Wien 1885.
"!1 G. Hiising, op. c. 1. c. 226.
-----------------------------------------24---------------------------------------

vila plural sa sufiksom –i kao danas Hiirkanci i Jusi u Dagestanu. Čak i oblik Sern-is koji dolazi u kodeksima Plinija mogao bi se objasniti možda kao kombinovan sufiks ni + š, tako da je možda jedno kavkasko pleme dodalo već kompletnom pluralnom sufiksu još-š, koji upotrebljavaju lezginski govori Rutula i Čahura.

Koren, dakle, ostaje uvek ser; menjaju se samo pluralni su*
fiksi prema govorima naroda, koji su imali Sere na misli i na ustima.

Da bismo videli oko čega se vodi spor izmedju kritičara Pli-
nijeva teksta, uporedićemo izdanja G. Brotiera80 iz godine 1779.,
Detlefsena81 iz godine 1904. i K. Mavhoffa iz godine 1906.
Izdanje Brotiera: Izdanje Detlefsena: Izdanje Mayhoffa:
A Cimmerio accolunt Ma- A Cimmerio accolunt Ma- A Cimmerio accolunt Ma-
eotici, Vali, Serbi, Ar- eotici, Haliserni, Serrei, eotici, Vali, Serbi, Ser-
rechi, Zingi, Psesii. Scizi, Gnissi. rei, Scizi, Gnissi.

Ako je Hermolaos Barbarus zaista u XV. stoleću mesto Hali Sernis (koji se oblici nalaze u kodeksima Plinija) postavio Ptole-mejeve Vali Serbi, što ima i Brotierovo izdanje, nije stvarno ništa pogrešio, već je samo uneo druge oblike, jer su, kao što smo poka*zali Vali identični sa Malima, a Serni sa Serbima.
Svakako je za samu stvar suvišno, po našem mišljenju, ako Detlefsen uzima u svoje izdanje teksta uz Haliserni još i Serrei ili kad čitamo kod Mayhoffa uz Serrei još i Serbi. Ako je Plinije prvobitno zaista zapisao uz Serbi i Serrei, to ne znači ništa, jer je često isti narod navodio više **** bilo u istom obliku bilo u varijanti. To je doneo , sobom način njegovog kompilatorskog pisanja.

Kada dakle C. Miiler piše82 ,,quod olim in Plinii (6, 19) editionibus legebatur. A Cimmeris accolunt Vali (Hali codd.; Hale ad Bosporum in Tab. Peut), Serbi (Sernis codd.), conjecturis nititur haud probandis", ima verovatno pravo u formalnom pogledu, a u suštini ćela stvar ne menja ništa.

Iz svega se vidi, da K. Jireček i njegova historička škola nema pravo kad negira Srbe u Kavkaziji misleći da je neki bizan*tinski prepisivao Ptolemeja izmenio u tekstu Sepioi u 2spj3oi. Prvo*bitna postojbina Srba nalazila se negde na srednjem i verovatno delimicena susednom donjem Kuhanu u blizini Zinha (Scizi), Psesijaca, Tata, -Aspurgiana i Vala (Hala).

U opštoj seobi naroda,— koja je na istoku počela u 2. stoleću pre Hr., a u Kavkaziji se nastavila još i u 1. stoleću pre Hr. — izgleda da su se razbile jedinice navedenih naroda na dva ili možda na tri dela: jedan je deo ostao
80 Oaii Plinii Secundi, historiae naturalis libri XXXVII, quos recensuit et notis illu-stravit Oabrlel Brotier. tomus II, (Typis J, Barbon, via mathurinensium) Parisiis MDCCLXX1X.
81 D. Detlefsen, die Geographischen Biicher (II, 242 —VI Schluss) die Naturalis' Historia des C. Plinius Secundus mit vollstandigem kritischen Apparat. Berlin 1904.
82 C. Muller, op. c. I, 2 str. 919, primedba 6. ,
---------------------------------25----------------------------------------
 
na starom mestu, drugi je prešao na južnu stranu kavkaske kose, treći je pak prešao zajedno sa Sarmatima reku Don (Tanais) i zau*stavio se ili na Karpatima, ili na Dunavu, Visli, Odri i Labi. Nama izgleda, da su narodi iz južnog dela Azijske Sarmatije ustanovili i Nemcima prve narodne i državne organizacije (plemenske konfede*racije). Istu ulogu su imali Sarmati i Kavkasci u široko rasprostra*njenoj masi Slovena.

Osvajači su zaboravili svoj jezik, no ostala su imena i ideje socijalnih tvorevina, plemenskih organizacija i primitiv*nih država. Sve govori za to, da su Česi, (Scizi, Chisoe, Cissi, Zihi), Srbi pa možda i Psesijci (Pšovani?), Tati i Vali — zajedno ostavili Kavkaziju, i naselili se izmedju gornje Visle i Labe, gde ih nalazimo u početku Srednjeg Veka opet kao susede, što se ne može smatrati kao puki slučaj. Obim ove studije ne dozvoljava da se upu*štamo u daljne izlaganje ove pojave, ali već unapred možemo izjattii, da Sasi, Suebi, Chatti (Hessi) Lugijci, Avarini, Naharnavali, Buri, Helisii nisu bili prvobitno germanskog već alarodijskog porekla, dakle tudji Nemcima ili Slovenima, u kojima su etnološki u glavnom potonuli.

U uvodu je spomenuto da se u ovoj studiji ne mislimo baviti dolaskom Srba iz Kavkazije u Srednju Evropu, pošto je to zasebno pitanje, ali želimo konstatovati, da su verovatno Srbi najkasnije u IV stoleću posle Hr, ako ne i pre, sedeli u oblasti Erdeljskih Karpata (Tran-silvanskih Alpa) u Mezogotiji jer Ammianus Marcellinus83 naziva ove planine montes Serrorum.

Pošto smo utvrdili da Serri znači isto što Serbi, spomenuto mesto latinskog pisca potvrdjuje Srbe u području južnih Karpata, gde su se privremeno zadržavali na svome putu u srce Evrope. Doba života i rada Amijana Marcelina znači krajnu vremensku granicu, terminus ante quem, i prema tome Srbi su mogli biti već i pre na spomenutom mestu.

On se rodio oko 330 god. u Antijohiji, umro je u Rima oko 400 god., a dovršio je svoj histo*rijski rad nešto pre smrti. Za nas je osobito važno, da je na putu iz Antijohije preko Trakije za -Rim posetio bojišta izmedju Gota i Rimljana, jer se upravo u vezi sa gotskim ratovima pod carem Va-lensom spominju i montes Serrorum, teško pristupačne, strme planite, koje probija reka Aluta.

Za Jazigima, koji su brzo-posle Hristova rodjanja stigli u rav*nicu izmedju Dunava i _Tise, uputiše se preko Dona u srednju Evropu, možda i Srbi. U vrtlog opšte seobe naroda, koja je počela u 2. stoleću pre Hr. upadoše.docnije možda i meotski Srbi, pa možda i Česi(Zihi, Zinhi, Cissi, Žekhi). Sve nam se čini, kao da su u isto doba zauzeli severni Srbi pak i južni luk planinskog venca, -koji razgraničava Sarmatiju od Dakije i imenovali ga svojim narodnim
83 Ammiani MarceUini, Rerum gestarum libri qui supcrsunt. (Franciscus Eyssenhardt recensuit. Editio minor.) Berolini MDCCCI,XXI, lib. XXVII, 5, 2—3:
-------------------------------26----------------------------------------------

imenom Montes Serrorum i možda delomice ...........R1 Pre Ptolemeja se ove planine nisu tako imenovale, što je važno konstatovati.

Izgleda da su se manje, izolovane čete Srba (možda u društvu sa Jazigima) zaletele već u 1. stojeću posle Hr. iz Sarmatije ili Dakije u Panoniju, u naše zemlje na Dravi i Savi.

Plinius naime spominje, na*vodeći plemena na Dravi, i Serete: 85 Amries clari et navigabiles in Danuvium defluunt Dravs e Noricis violentior, Saus ex Alpibus Carnicis pla-cidior, CXX intervallo: Draus per Serretes, Serapillos, Jasos, Andizetes, Saus per Colapianos Breucosque. Misli se, da su Sereti bili u oblasti donje Drave86, a Ptolemej spominje u donjof Panoniji (Pannonia Inferiorj, u savskoj dolini, grad Serbitium,87

Grad Serbitium (codices : ..............; Tab. Peut. 1: Servitium; Itin. Ant. 268: Ser-vitti; Geogr. Rav. IV, 9: Serbitium) ležao je na raskrsnici sisačkog i dalmatinskog rimskog druma, gde je Germanicus godine 7 posle Hr. u ilirskom ratu prešao preko Save otprilike tamo, gde danas leži Stara Gradiška. Bez svake sumnje su uticali Huni i Avari na naseljenje na onim mestima, gde ih je zatekla historija u početku Srednjeg veka.
 
IV. Etimologija imena Srb

„Dunkei ist, allen neueren Deutungsversu-
chen zum Trotz, auch der Name der Serben,
der in der Lausittz und in den Balkanlandernwiederkehrt". "
C. JirečeK Geschichte der Serben I, 71
Pre dve godine smo pisali, da treba tražiti poreklo Srba na istočnoj strani Meotide, i nagovestili kojim jezikom treba tumačiti značenje imena.88 Na tome stanovištu stojimo i danas, no pre nego što udjemo u raspravljanje, navešćemo prethodna etimološka tumačenja.

te Nat. hist. III. 147:
8« PWRE I! 1745.
87 Geograph. II,15, 4:
"8 H. Жупанић: О пореклу имена Србин („Нови живот“,кљига ИЏ,стр 60.61,Београд 1922)


-------------------------------------------------27--------------------------------------------------------





Već u X. stoleću posle Hr. tumačio je car Konstantin Porfir o ge nit Vli ime Srb, dovodeći ga zbog spoljašnje sličnosti reći u vezu sa latinskim servi i odatle serbula, narodno ime za obuću robova tako da st'Cerbulijanima nazivaju oni, koji imaju jeftinu i prostu obuću. Tako ime je pak predato Srbima kao robovima romejskog cara89.

Jasno je, da je dovodjenje značenja Serbli i servi u etimološku srodnost delom igranje recima, delom. naglašavanje stare legitimnosti Vizantije na srpsku zemlju, dok F. Šišić, za σέρβουλαprimećuje kao da je car imao na umu srpsko-hrvatsku reč crevlje, koja se čuje u jugozapadnim krajevima naše države i na tamošnjem primorju.

K. Z e u s s90 je hteo ime Srba protumačiti gotskim hvair-ban, staronord hverfa wenden", got. hvairbon ,,wandeln, vagari" a tome bi trebao odgovarati jedan slovenski koren, kao što odgovara got. hairto taihun — slov. „s.rć." „desjat", kao da je w posle h urinut samo u nemačkom jeziku.
Značenje Srb, nastavlja Zeus, moglo bi se dovesti u sklad sa nemačkim imenom Suevus, Vandalus i da je možda nešto o 'tome znao češki glosator pišući:' Sarabaitae, proprie currentes, vel šibi viventes.

Ka ovom tumačenju proprie currentes, možemo dodati, da u gruzinskom jeziku znači sirbili „daš Laufen" (iz rbena) samo to nema verovatno nikakve veze sa Srbima.

Jaškin misli, da Serb dolazi-od perz. ser. „glava", Serb glavar"92 J. Do-brovski i po njemu J. P. Šafarik izvodili su Srb-Srbadija od Sarmati-Sarmatija, no docniie se Safarik predomislio i izvodio Srbe od ser „roditi" (sankrit. su), dakle Srb[ „rodjaci, srodnici, narod".93

Sto se tiče značenja imenaΣαρμάται, Σαυρομάταιono uopšte nije indo*evropska već alarodijsko i znači „kopljanici" od predmak.σάρισσα „koplje" + ματα „narod"; slično Σάκαι > Σκύαι (ΙίίίΓο-τοξόται.9*.

Veliki slavista F r. Miklošič95 traži koren i značenje imena Srb u poljskom pasierb „pastorak", pasierblca „pastorkinja", ruski paserb, malorus. paserb - paserbica. Možda nije isključen suprotan slučaj, naime da pastrbo dolazi od Serb - Serbi, koji su nekada pretstavljali povlašćen stalež osvajača, porodicu, samo u tom slučaju Serb nije slo*venskog već alarodijskog porekla. Dosta je mogućno da sepa-s.rb..
80 Σέρβλοι.δέ.τή ιών- Ριομαία-ν διαλέκιφ δοΰλοι Ηροσαγορεύονται δδεν και σέρβοολα ή κοινή ουνή-8-εια τα δοολικίός φησϊν ύ.τοδήρ,ατα και ϊϊ,ερβουλιανούς τους τα ευτελή και αενιχοά ύχο-δήματα φοροΰντας. ταύτην δε τΐνν έποοιμ-ίαν έσχον οί Σέρ"βλοι δια το δούλοι "γενέσΰ-αι του βασι-
λέως Ρωμαίων. Οοπ5ίαηίΙηο5 ΡοΓρΙι^ΓΟξίηίίιμ, Οβ 3άπιίπΪ3ίΓ3ηάο ΪΓηρεΓΪο. Κβοο§ηονιί ιιτιπιβ-παεί ΒεΙίΚεπίΒ. Βοπηβε ΜΟΟΟΟΧΙ, Ο3ρ. 32.
Čonstantinus Porphyrogenitus, De administrando imperio. Recognovit Imma-nuel Bekkerus. Bonnae MDCCCXL, cap. 32. . _
m.Kaspar Zeus, Die Deutschen und đie Nachbarstamme, 58, 608. Miinchen 1837.
91 A. Dirr, Theoretisch-praktische Orammatik der modernen georgischen Sprache. Wein-Leipzig 1904.
82 Navedeno u delu: L. Niederle, Slov. Starož. II, 486.
93 Navedeno u delu: 0. LUiuuuk, op. c, str. 6.
M K. OStir, Illyro-Thrakisches, str. 134.
" Franz Miklosich, Etymologisches Worterbuch der slavischen Sprachen. Wien, 1886.

----------------------------28------------------------------------


„pastorak" razvio paralelno sa imenom Srba i to od predslov. (ala-rodijskog) *sir+b „sin", srodno sa primerima navedenim od K. Oštira (Beitr. zur alarodischen Sprachwissenchaft, str. 107):

sum.-tur „Tier-junges", šum. eduru „sin", bask. šor naitre engendrer", i-zor trach-tig, lidijski Zul „sin" elam. šala „hćerka", ingilojski šul > gruz. svili, bask. se[r]in „sin", dakle pl. serbi, sinovi porodica, l ako latinsku reč servus „rob" drže lingviste za indoevropske (servare), ipak bi se u svom prvobitnom značenju možda mogla dovesti u vezu sa pale-evropskom (alarodijskom) *saxr + b/b ,,dete"„ „sin", „član porodice" „družinće" i od toga sekundarno „sluga", „rob".

U češkom i staro-srpskom jeziku znači otrok „rob", u slovenačkom pak „dete". U orijentu vladalalac naziva podložne svoje države sinovima, a sam se smatra otcem celog naroda.

Starešine zadruga mogli su nazivati članove porodice pak: robove „decom", „sinovima", momcima" (lat. puer, slovenački hlapec). Na kraju treba još spomenuti sa glasovne strane, da u paleoevropskim (alarodijskim) jezicima b prelazi preko aspirata bh u w86 i u tom pogledu e u i97.

U oba slučaja je ime Srb neslovenskog porekla. G. Daničić je video u imeuu Srb koren sar „čuvati, braniti" isto kap i kod imena Hrvat, determinirano u Sarbh sa značenjem branitelja ili borca98.

F. Solmsen je istog mišljenja kao što behu J. P. Šafarik i Fr. Miklošič, da Serb (Sorb) stoji u etimološkoj vezi sa pol. pasierb ili malorus. pryserbytsja „sich an jemand heften", koren sam pak izvodi od *sirbu, dalje od sibru (upor. starosrb. sebru „einer, der frei ist, aber nicht zum Adel gehort", novosrb. sebar „zemljoradnik" što treba da bude istovetno sa got. sibja „Sippe").99

Na kraju navodimo vrlo značajne reci hrvatskog filo*loga T. Maretića o ovom problemu: „Tako su dakle imena .Hrvat i Srbin još uvijek tamna kao i veliko mnoštvo drugih narodnih imena, ne samo po slovenskim već i po drugim zemljama. Reći ćemo uzrok, zašto je filolozima mnogo teže tumačiti narodna imena, nego druge reci u jezicima. To je zato, -jer kad filolog hoće da tumači riječ kao sin, živ, nositi i t. d. to je njemu .poznato značenje tih-reci i ono mu je od velike pomoći u .pOredjenju- jednih reci sa drugima, a u zgodnom poredjenju i stoji sva tajna etimologije; ali kad treba tumačiti riječi kao Hrvat, .Srbin, Slovenin, tu niko ne zna, što:te. riječi upravo znače i zato je s njima golema muka. Kad bi se znalo njihovo pravo značenje,-onda bi već tim samim bilo odvojeno preko polovine muke.i00
86 K. OStir, lllyro-Thrakisches, 102. "~ Idem, op. c. 79 sq.
88 Navedeno kod 4>. UJMUJHiia, op. c. str 7.
89 Felix Solmsen, Indogermanische Eigenamen als Spiegel der Kulturgeschichte. Herausgegeben von E. Fraenkl. (Indogermanische Bibiiothek, herausgegeben von H. Hirt und W. Streitberg, IV. Abteilung: Sprageschichte, str. 97). Heidelberg 1922.
"* J. Maretić, Slaveni u davnini, 73, Zagreb 1889.
-----------------------------29-------------------------------------
 
Razmišljajući o značenju imena Srba a priori nismo mislili na slovensko, pa ni na indoevropske poreklo reci, jedno iz razloga što se Srbi prvi put spominju u Kavkazu, drugo zbog pluralnog sufiksa-bi, koji je upravo karakterističan za jezike kavkaskih starosedioca, velike alarodske porodice.

No teško je pronaći, šta znači koren ser-, na koji se domeće pluralni sufiks -bi? Mislili smo i na Sere (sip«;, Serae), „ljudi sa svilom, svileni ljudi" od starokitajske reci sir (danas ssu, koreanski sif) „svila"101 i ako se to ime u antičko doba odno*silo na Kitajce. No putem trgovine sa svilom moglo je isto ime preći i na koji drugi narod prednje Azije, pošto je već Herodot znao za „medijska odela", dok ih medjutim Nearh, admiral Aleksandra „Ve*likog", naziva pravim imenom........

. Kitajski car Wu sklopio je godine 114 pre Hr. direktne trgovačke veze sa turansko-iranskim zapadom i kao odziv na ovaj promet može se smatrati spominanje Sera u helenistiškoj literaturi, kao proizvodjača cenjene i skupe tkanine. Tako je moglo jedno ili drugo pleme dobiti ime Serbi od posredne trgovine sa svilom. Na kraju nije isključena mo*gućnost, da je povodom prvog udara Huna prema zapadu u 2. sto-leću pre Hr. bilo jedno ili drugo pleme Sera bačeno Iz daleke Azije u Kavkaziju. Treba samo pomisliti, da već u doba Ptplemeja imamo Avarine u Nemačkoj i Hune na Dnjepru južno od Kijeva i da su u V. stoleću posle Hr. Huni dospeli do srca Galije, gde su na Katalanskim poljanama bili strahovitu bitku naroda.

To su medjutim kombinacije, za koje nema dokaza
.
Uvereni da imena starih i primitivuih naroda obično znače „ljudi" ili „rodbina" ili pleme" ili „govoreći", to smo tragali u kav*kaskim jezicima za recima, kojima bi se dalo objasniti poreklo i zna*čenje imena Srb i zaustavili, smo se kod avarske (lezginske) reci sur „homo" =» *saxr (sa/e/i/o/ur) i od tuda plur. ser + bi = serbi Jiomines, družina, pleme narod". Tako se lepo izlaže Serbi PHnija i Servoi Ptolemeja.

Druge varijante nastale su sa pluralnim sufiksima
-ni: Ser -f- ni — Ser ni ili -x (eh): ser -\- eh == Serachi, ili sufiksom
-i: Ser + / = Serri (Serrei).

Sur „čovek", može biti srodno-sa gore navedenom ser „roditi"; svakako ime Srb teško jev odvojiti od predslovenskog serb- „sin", koji smo koren već .-gpre. naveli. Oblike imena Srbi, Serbi, Serrei dokumentovali smo iz antičke literature i historije, samo treba još pronaći Sirache .(Serache)-koje predp-stavljamo na osnovu teorije.

I zaista čitamo u horografiji Pomponija Mele, da su Sirachi stanovali na Azovskom primorju izmedju Kimerijskog Bospora i Dona ovako: Meoćani, Tati, Sirachi, Fikori i Jaksamati, koji su bili najbliži ušću reke Dona.104 Prema tome su možda
1678.
102 Pomponii Melae, De historigraphia libri tres. Recensuit Carolus Frick (In aedibus •• ' MDCCCLXXX; lib. I, 114.
---------------------------------30-------------------------------------
Sirachi zauzimali gotovo isto mesto na istočnoj obali Meotide, koje je Plinius odredio Srbima, samo su.im ovde juž.ii susedi Tati mesto Vali, koja smo oba plemena konstatovali blizu ušća Kubana. Izjedna*čenje Serbi = Serrei (Serri) = Sirachi potvrdjuje ono što smo rekli povodom tretiranja PLinijevih Srba, naime da su sedeli negde u uglu izmedju. Kubana i Azovskog mora. Bez sumnje su Sirakeni (........) istovetni sa Melinim Sirachima, jer ih Ptolemej postavlja niže jak-samata tako da su južno od njih bili Psesi, Tati i Meočani, zatim Tirambi, Aspurgiani i još dalje kod planine Koraksa Arihi i Zinhi.103

Ako pogledamo na priloženu mapu videćemo, da su Psesijci, Tati, Aspurgiani sedeli na donjem Kubanu, a za Jaksamate znamo iz Mele, da su bili na ušću Dona, pa možemo prema tome reći, da su Sirakeni imali svoje mesto negde izmedju Kubana i ušća Dona, zapadno ili severp-zapadno od Hipijskih planina i Zinha. Možda je u vezi sa Srbima i naselje Suruba (............),loi koje je prema V. Boris ovu ležalo na donjoj okuci Kubana uz prastari trgovački i vojnički drum, koji je vodio iz Iberije preko Kavkaskih vrata i prevoja Darjala, Serake, Ebriape, Koruzije uz Kuban, ka Kimerijskbm Bosporu. Iz navedenih po*dataka možemo zaključiti, da su Srbi (Serrei = Sirachi = Sirakeni) živeli na prostoru izmedju ušća Dona, Hipijskih planina, Kubana i Azov*skog mora. Po svoj prilici su im sedišta bilu na srednjem i delimice na donjem Kubanu, tako da su negda na jugu dopirali do padine Koraksa (zap. Kavkaza), na severu do ispod ušća Dona, odprilike do reke Jeje.

Izjednačenje Sirachi = Serbi = Serrei daju nam prava za tvrdnju da su Srbi ili jedno njihovo pleme živeli i u Kolhidi kao su*sedi Čerkesa (Cercetae), Marda i Kefalotoma, i verovatno su sa severozapada Kavkazije sišli na jug kod provale Psesijaca i Zinha u severoistočno (čerkesko) primorje Ponta, kap što smo gore naveli. Plin i j e, naime, spominje ova plemena u blizini grada Dioskurias105 i njegovi Seraci valjda su identični sa Serrima starijih izdanja Pom-ponija Mele. U novijem izdanju ovog geografa,Serri su ispušteni106 na dotičnom mestu, ali neopravdano, kao što misli K. Kretšchmer sa kojim se slažemo i mr.
103 Geograpli. V, 8; 12. .
104 Suruba -možda iz suroba mnoštvo ili gomila ljudi, mesto skupljanja naroda, dakle grad ili sajmište; sufiks — oba, -eba izražava u kavkasko.m govoru ili abstrakta ili nagomi-Fovanje ili zajednicu: Rusoba — Rusi; Samhoba — Jermerii. — C. Milller, op. c. I, 2, str. 921 postavja Surubu u sredinu izmedju Kopyla i Jekaterinodara, na potok Angelinku, koji odvodi vodu Kubana u Maeotis. Srbi su vajda na donjem toku Kubana dopirali do ušća reke Pšiš i Pšehe, na kojima su sedeli Psesijci, odnosno Psakani.
1<B Nat hist VI, 15.
106 Pomponli Melae, De chorographia, libri tres. Recognpvit Garolus Frick. Lipsiae MDCCCLXXX, lib. I, 110: at in primo flexu iam curvi litoris oppidum est quod graeci mer-catores constituisse. et quia cum caeca tempestate agerentur, ignaris qua terra esset cvcni vox notam dederat, Cvcnum adpelasse di****ur, reliqua eius ferae incultaeque gentes vasto mari adsidentes tenent," Melanchlaena, Toretica, sp Colicae, Coralici, Phthirophagi, Heniochi. Achaei, Cercetici et iam in confinio Maeotidis Sindones.
-------------------------------31------------------------------------------
 
Kralj Siraha zvao se Zorsines,107 kojemu je godine 49 posle Hr. utekao od Rimljana progonjen bospOranski vladaoc Mitridates i koji je jzgubio bitku braneći svog gosta.108 To je prvi poznati srpski vladaoc u opšte.
Tako izgleda da sa Srbi bili dosta rasprostranjeni u Kauka-ziji i to pod raznim varijantama istog imena: Serbi, Serrei, Serri, Sirachi, Berači, Siraceni. Zivili su na Kuhanu, u Iberiji i Kolhidi.
l sam K. Miiller nije bio na čisto da li da prizna kavkaske Srbe ili ne, primećujući uz Ptolomejevo Sšpj3oi:. fortasse sunt Suebi Hiberi, quos infra" Sasones et iuxta Divalos Tab. Peut. habet (ad hod. Siwai montem, a Tchiwali boream versus, a Dariel faucibus austrum versus). Iidemque sunt 2)ur)pot qui cum Masaeis supra Sas-sones ponuntur in Scvthia infra Imaum.108 Pošto Ptolemej po*stavlja Srbe severno od Vala, iberski su Srbi zauzimali zaista u glav*nom ista mesta kao i Suebi Tab. Peut., naime u slivu reke Aragve, južno od prelaza Darjal. No, tome ne treba da se čudimo, jer su po našem mišljenju Sj^£j[Surebi} j_Suebi_ samo _ varijante ^ istog _imena, koj^e se mogu objasniti na osnovu ~dva "pravila: prvo se u kavkaskim jezicima pravi nominalni plural osim sa -b'i, još i sa -eb, drugo imamo u aloridijskim jezicima ispad liquide. Tako možemo od korena .-ser postaviti sledeće gramatički, pravilne oblike: Sarbi -Sarebi, Serbi -Serebi, Sirbi -Sirebi, Sorbi -Sorebi, Surbi -Surebi. Od tih teoretskih imena javila su se neka u VIIdo IXstoleću kod Srba na Labi i Iliriku, dakako u više ili manje iskvarenim oblicima: Surbi, Suurbi, Siurbi, Surbii, (od toga Surpe, Sur f e kod kralja Alfreda), Surabi, Sorabi; Arap Masudi je pisao Sarbin.

Polabska Srbija se zvala (go*dine 801) provincia Sarove, kod Kozme Zribia, u listinama cara Henrika II (godine 1040) Žurba pagus, u Lotar ovoj. listini (godine 1136) prov. Suurbelant.m U početku ove rasprave smo kazali da se Srbi na Balkanskom Poluostrvu spominju prvi put god. 822 pod imenom Sorabi, a u domaćem jeziku Srbin, Srblin, kod Rusa u kijevskom letopisu Serbi , Serbi.(111)
Ali kako da dobijemo iz jednog ili drugog gore navedenog teoretskog oblika Suebi? Teškoću pravi r. Kad bj se dalo glasovnim pravilom .opravdati u kavkaskim ili drugim alarodiijškim jezicima gubitak likvide, onda bi bilo lahko dokazati istovetnost historijski utvrdjenih oblika Suebi i Siebi (.....) sa Serbi ili
101 U napisima u Tanaisu ima ime Zmpdiviis i ZojpMvoc. Neki htedoše izlagati ime od avest. zavareo „sila" i zaena „oružje", što se pak protivi glasovnim zakonima. — (A1ax Vasmer, Untersuchungen iiber die altesten Wohnsitze der Slaven, I: Iranier in Siidrussland, Leipzig, 1923).
108 Cornelii Taciti, Ab excessu divi Augusti, XII, 15.
100 C. MUller, op. cit I, 2, str. 919, 920, primetba 6.
110 L. Niederle, Slovenske starožitnosti, Dil III, str. 114, Praha 1919.
111 Idem, op. c. II, str. 487.
--------------------------------32---------------------------------------


Sirbi. i na sreću ima ćela vrsta primera, da likvida ispada112 u starim alarodijskim jezicima kod gradacije glasova: ill.-thr. Diurpaneus: Diuppaneus: diuppaneus; dviap-.ceje : dvia-cr-osje.; si. * Isk-brt: Oskios; SKojijBpog : Scopips; -crapur) „dete, kćerka" -cdptog „sin" : paus „sin"; -.toptc,; -rrouo;, pus, „supruga",, etr. pu-ia „supruga"; 'Op6i]oro6c : O6r]0c>6c: V-i-adua: Odtra. i't. d. Na osnovu tih primera opravdano izvodimo Surebi > Suebi. Ako uzmemo na um, da su oba naroda bila u Kavkazu i da su došla u^sliv Labe sa istoka, onda se verovatnost još povećava.
Nemački naučenjaci misle da su Suebi pragermansko pleme i tumače značenje imena iz germanskog, u čemu se naročito istakao R. M u eh,"3 profesor germanistike na bečkom univerzitetu. On tvrdi da Suevi (.....) odgovara star. visokonem. swaba, swapa od sweban „spavati", dakle Suebi „Die Schlafmiitzen". Ipak ovaj ger*manista predpostavlja germ. koren * sweba „slobodan", si. „svojci" od pronom. korena sve-, svo-, a to daje u germ. siveba, „eigen traut" i sa b : sebjo ,,Sippe".lu

Ova, kao i druge germanske etimologije, ima vrednost narodnih etimologija, t. j. Germani su negermanske Suebe identifikovali sa svojim sweba „svoj", ali se ovaj koren ne nalazi u germanskom. Već iz historijskih razloga se ne možemo time složiti, jer Svebi (nosioci imena) prvobitno nisu mogli doći od ušća reke Eidere, već samo samo sa istoka iz azijske Sarmatije. Poreklo suevskog imena nije germansko i svi napori da ga razjasne german*skim i uopšte indoevropskim jezikom moraju ostati bezuspešni. Suebi su alarodijskog porekla, došli su sa istoka u sliv Labe, pokorili su tamo Nemce, stvorili im plemenske organizacije, ali su izgubili svoj jezik, dok su ostali ime i ideja političke tvorevine. Ova suevska (alamanska) ideja ljuto se borila sa franačkom idejom za političko prven*stvo u Galiji i Germaniji.
Ako su Suebi i Srbi iz istog izvora, —a to "prilično potvrdjuje historija i etimologija njihovog imena —, onda imamo u slivu Labe istu •pojavu, kao što je bila u odnosu Francuza prema Francima. Jedan deo Franaka pokorio je, naime, Romane u Galiji, zavladao je kao gospodujući stalež, ali je jezično i kulturno potonuo u romanstvu, dok je drugi deo u slivu Maina"ostao do danas rierriački. Od galskih Fra*naka ostalo je samo ime za romanski narod Francuza i ideja državne : tvorevine, francuska nacionalna ideja. Na isti način se moglo desiti, da je jedan deo Srba osvojio dobar deo amorfne mase Germana, drugi pak je iz jednog dela Slovena organizovao Srbe. U krajnjem
112 K. OStir, Illyro-Thrak. str. 88.
113 Rudolf Much, Deutsche Stammeskunde. Mit 2 Karten und 2 Tafeln, Leipzig 1905. 111 johann Hoops, Reallexikon der germanischen Aitertumskunde, Bd. 5, IV, str. 297. Strassburg 1918-1919.
-----------------------------------33-------------------------------------------
slučaju je moguće i to: da su osvajački Srbi upali medju Germane
već kao poslovenjeni, pa se posle brzo ponemčili. Ako Šuebi, putu*
jući iz Azijske Sarmatije u Germaniju nisu prelazili Karpate, što je
verovatno, već obišli luk Karpata sa spoljašne strane, onda ih je u svakom slučaju put vodio kroz zemlju Slovena, gde su mogli privre* meno boraviti.

U VI. veku posle Hr. piše Vibius Sequester u svom hidrografskom delu ,,De fluminibus": Albis Suevos a Cervetiis dividit.115 Samo uska linija Labe delila je nemačke ,,Su[r]ebe i sloven*ske Srbe.
-
Isti izvor i isto značenje imena Srb' i Sveb je linguistički mo*gućno i vrlo verovatno, no ovu teoriju bi trebalo podupreti još jačim historijskim razlozima, nego što je ovdje učinjeno.
Tretiranje Plinijevih i Ptolemejevih Srba nailazilo je kod histo*ričara na neku preteranu opreznost, koja naliči već na strah pred ovim problemom. Uvaženi istraživači prošlosti južnih Slovena napojeni negativnim duhom, obično su sa nekoliko reci prošli pored ovog prvog konstatovanja Srba.

Otkuda to? Mi mislimo od nepoznavanja socioloških faktora u istoriji, naime iz nepoznavanja načina postajanja države, naroda i narodnosti. Poznavaoci slovenske prošlosti bojali su se da priznaju Plinijeve Srbe, jer bi ih u tom slučaju morali držati za Slovene, a to ipak nisu mogli, pošto su tada Sloveni bili daleko od Kavkazije i Dona. U doba slovenske zajednice u Transkarpatiji116 Sloveni su naime prema istoku jedva prešli preko srednjeg Dnepra i poslednji istočni ogranci dopirali su do donje Sule, leve pritoke Dnjepra. Od grada Tanaisa na ušću reke Dona Sloveni behu udaljeni oko 550 km. a od.Kubana oko 800 km.. Ni Jireček nije pomislio, da su kavkaski Srbi mogli doći medju Slovene kao tudjT elemenat, kap osvajači i organizatori ljudstva, koji su mu dali i svoje ime, pa etnički uglavnom iščeznuli —jedan socijalni proces, koji Se toliko **** izvršio u histo*riji. Obično su nastale države i narodi aktom osvajanja ljudske mase od strane tudjinaca.
. *
Priložena karta antičkih i novih naroda Kavkazije nije načinjena sa svrhom, da prikaže sve narode te ih tačno postavi na svoja mesta, već zbog bolje orijentacije kod čitanja teksta ove studije. Podela kavka-
11= Cervetii, (u rukopisima još i: Cervetis, Servitiis) bila je srpska župa na desnoj obali Labe izmedju Alagdeburga i Lužice, u okolini današnjeg grada Zerbst, spomenuta i docnije u listinama nemaćkog cara Otona I. (god. 949), Otona II. (god. 1003) Kao Ciervisti, Zerbisti, Kirvisti. (Navedeno u delu: L. Niederle, Slovanske starožitnosti, Dil. III., Praha 1919., str. 69).
»s (Jporedi kartu L. Niederle, „Približna sidla Slovanu v dobč narodni jednoti", priloženu k strani 120 dela „Slovanske' starožitnosti", Dil I (puvod a počđtky n£-roda-slovanskeho, Praga 1902.
-------------------------------------------34--------------------------------
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

fosilvaso
Na današnji dan pre 45 godina....
Odgovora
4
Pregleda
229
fosilvaso
fosilvaso
Ride the lightning
Zašto Srbi Rusima opraštaju genocid silovanja Srbije 1945.?
4 5 6
Odgovora
126
Pregleda
1.452
Mrkalj
Mrkalj
H
Srpski i hrvatski nacionalizam
13 14 15
Odgovora
360
Pregleda
3.495
Ovi jedan
Ovi jedan

Back
Top