Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

[Jan Hus]

 

[Zauzet+]

 

[Branko Lori]

Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
Stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
Bežao bih u svet, tražio samoću
I, kad bih mogao, na nebo se peo;

Svirao, pevao, bez reda i veze
Melodije lude, očajne i drske,
Kako plamti nebo, kako plaču breze,
Kako svira vetar i vapiju trske.

Kao kakav divljak azijskih plemena,
Što besni od bola, a nesrećan nije,
Šibajući tela obnaženih žena
U daire lupa, jauče i pije,

Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
I stotine struna u svesti mi zvone.

U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
Ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.

To sazrela mladost nekog cilja traži:
Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi,
Čak i bol bi htela: kad je bol razdraži,
Da se troši, krši, i besni i ludi.

Milutin Bojic

 

[gost 359182]

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
– baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve sto sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
– tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no sto se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

Mika Antić

 

[Jan Hus]

 

[Nestor21]

 

[Nestor21]

 

[Svjetlanaa]

 

[Svjetlanaa]

 

[Nestor21]

 

[Mina Medina]

 

[Jan Hus]

 

[Jan Hus]

 

[Beskraj]

Razmisljam o tebi...I onda shvatam.Shvatam da zavidim svemu onome sto te okruzuje.Vazduhu koji dises,onom carsavu na kome spavas,jastuku na kome drzis glavu i sanjas nekada lepe nekada ruzne snove.
Zavidim casi iz koje pijes,zavidim onoj koja se svakog jutra budi pored tebe...
Zavidim.Moja ceznja za tobom postaje sve cudnija.Ponekada me zaboli misao ,koja je van svakih mojih misli.Plase me.Nedostaje mi neko koga poznajem,a koga nemam pored sebe.Zato u trenucima postajem nemirna,nepredvidiva...cak i zavidna.
Jer moja ceznja je sva stopljena u tebe i tvoje postojanje.
Ponekada te tako mrzim...a ponekada tako volim.Veruj mi toliko sam umorna od razmisljanja,i zamisljanja.A u stvari tako nemocna.
Umorna sam od svoje vecite jave,potrebno mi je da sanjam...potreban mi je miran san.
Onaj san koji bi sanjala jednog jutra na tvome ramenu.
Beskraj

 

[Mina Medina]

 

[Zauzet+]

 

[Svjetlanaa]

 

[Jan Hus]

 

[gost 359182]

 

[Mina Medina]

 

[Branko Lori]

 

[Jan Hus]

 

[Mina Medina]

 

[gost 359182]

Pleši sa mnom, iako ne znam da plešem.
Makar malo.

Zgaziću te par puta, znam.
I neću uspeti da uhvatim ritam,
malo zbog vina,
malo zato što sam trapav.
Zagrli me
i njišimo se, bar.
Makar malo.

Kasnije ćeš dobiti par izvinjenja,
i cvet ako treba.
Samo pleši sa mnom večeras.

Sutra me ogovaraj,
Pričaj sve najgore o meni,
nemoj da mi se javiš na ulici,
Samo noćas,
noćas pleši sa mnom.
Makar malo.

 

[*pustinjakinja]

"...i ne zam što te traži ova duša po bespućima,
nekako joj lakše biva kad te u njima sreće,
sve prazno je, sve pusto je
kad se izgubiš i nema te..."