Može ali ponekad nije. Jedne prilike sam čula za klinku koja je tek krenula u srednju školu, ima brata i sestru, nema majku, samo oca koji je teško bolestan, plata koju prima umanjena jer je na dugom bolovanju. Teška priča koja me dotakla nenormalno. Uspjela sam doći u kontakt s njom, izašle smo na kafu i kolač i dogovorile da joj kupim šta joj je najpotrebnije. Sutradan smo otišle u kupovinu i kupile punooo toga, od donjeg veša, odjeću kompletnu,torbice, higijenske potrepštine, šminkicu i sl. Mlada je djevojka, začas sam se sjećanjem vratila u njene godine i bila svjesna šta joj je sve želja a i potreba, trudila sam se da ne bude prioritet samo ono što je potreba, idemo i šta su želje (ono i bez čega se može).
Elem, nismo taj dan stigle kupiti i obuću, ušle smo u par prodavnica, nije ništa izabrala, ja s posla već umorna joj kažem da ona sutradan prošeta nakon škole i izabere pa ćemo skupa otići i kupiti to što ona pronađe (rekla sam patike i čizme)
Našla, javila, našle se i vodi me kraljica mala u radnju u koju u životu nisam nogom kročila (iako 180 dana godišnje radim na dva radna mjesta i zarađujem dvije plate) jer je radnja, po mom mišljenju, preskupa. Izabrala je čizme koje su tada (prije 5 godina dakle) koštale 760 KM (380 eura).
Svi mogu i trebaju biti skromni.
Naravno da joj ih nisam kupila.
Nekako u meni i dalje živi nada da joj je neko dao krive savjete u fazonu: aaa jes ta budala, aj joj reci da ti kupi ove čizme daću ti ja za njih 300 maraka pa kupi sebi šta želiš..