Pričao mi Vjetar...

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

" Hladno mi je. Vetar je stao, čuju se i zrikavci, ali meni je hladno kao onih sivih, jesenjih noći koje se oduže u beskonačno, a nije jesen, leto je, kažu.
Hladnoća je stegla svoj zagrljaj, obavila me celu. Ledenim prstima dodirujem usne, proveravam dah. Tople su. Još sam tu. Dah je topao. Nutrina je topla, osećam je. Misli su uskomešane, uzavrele. Čudno je koliko su povezane misli i prsti. Dok pišem, ruke postaju tople. Ili je to neka druga toplina, neka druga poveznica, neki daleko veći, snažniji, dublji deo bića. Ne znam, ili samo možda ne želim da znam, ili prosto ne želim pisati o tome. Kome su potrebne moje nabacane, besmislene reči.
Hladno mi je. Danima mi je hladno. Nerazmišljanjem, nepitanjem, ignorisanjem odbijam hladnoću i njeno prisustvo. Nije mi time toplije, ali sigurno će biti. Mora. Kažu da misli menjaju tok istorije. Ko sam ja da poreknem.
Piši, kao da mi šapuću prsti, piši, tako je toplije. Oprostite moji dragi prsti, rekli su mi da je ćutanje zlato, poslušan sam đak. Nije smešno. Nisam ironična. Gde bih ja...
Hladno je, danima mi je hladno, a nije jesen, i nisu noći duge, i nisam umrla. Ili možda jesam. Možda ove usne, ovaj dah, ova nutrina i nisu moji. Možda...
Misli pretećom brzinom prelaze u prste, traže slabu tačku da se preobraze u bujicu reči. Zatvaram oči. Proveravam sve pukotine. Povlačim ruke u krilo i prekidam putanju topline.
Hladno mi je. "

( lavirintima noći )

 

[*pustinjakinja]

" Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa.
Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti.
Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi…" ~ H. Hese

 

[*pustinjakinja]

"... Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog…" ~ H. Hese

 

[*pustinjakinja]

Meni Bez Mene​

Ure od smole cure besmisleno,
sumorni čovjek snatri bestjelesno,
sutonska strast se boji bezimeno,
a ljubav jeca, jeca bespredmetno;

I sve je danas prazno beskonačno,
a vjetar duva, duva bezutješno
žna gole duše koje neprestano
ištu i grle beznadno, beskrajno.

Tin Ujević

 

[Branko Lori]

" Hladno mi je. Vetar je stao, čuju se i zrikavci, ali meni je hladno kao onih sivih, jesenjih noći koje se oduže u beskonačno, a nije jesen, leto je, kažu.
Hladnoća je stegla svoj zagrljaj, obavila me celu. Ledenim prstima dodirujem usne, proveravam dah. Tople su. Još sam tu. Dah je topao. Nutrina je topla, osećam je. Misli su uskomešane, uzavrele. Čudno je koliko su povezane misli i prsti. Dok pišem, ruke postaju tople. Ili je to neka druga toplina, neka druga poveznica, neki daleko veći, snažniji, dublji deo bića. Ne znam, ili samo možda ne želim da znam, ili prosto ne želim pisati o tome. Kome su potrebne moje nabacane, besmislene reči.
Hladno mi je. Danima mi je hladno. Nerazmišljanjem, nepitanjem, ignorisanjem odbijam hladnoću i njeno prisustvo. Nije mi time toplije, ali sigurno će biti. Mora. Kažu da misli menjaju tok istorije. Ko sam ja da poreknem.
Piši, kao da mi šapuću prsti, piši, tako je toplije. Oprostite moji dragi prsti, rekli su mi da je ćutanje zlato, poslušan sam đak. Nije smešno. Nisam ironična. Gde bih ja...
Hladno je, danima mi je hladno, a nije jesen, i nisu noći duge, i nisam umrla. Ili možda jesam. Možda ove usne, ovaj dah, ova nutrina i nisu moji. Možda...
Misli pretećom brzinom prelaze u prste, traže slabu tačku da se preobraze u bujicu reči. Zatvaram oči. Proveravam sve pukotine. Povlačim ruke u krilo i prekidam putanju topline.
Hladno mi je. "

( lavirintima noći )

 

[PetarSamotnjak]

TAKO TUGUJE VETAR

Kao što jecavi vetar kroz noć žuri,
tako moja želja tebi hrli,
tako se moja čežnja za tobom budi.
O, ti zbog koje bolujem,
šta znaš ti o meni?

Polako gasnu ova kasna svetla,
dolaze dugi i besni sati.
Noć ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi priča
osmehuje se kao ti.

Herman Hese

 

[*pustinjakinja]

" Prevari se čovek. Jednom, dvaput, stoput. Prevari se pa ustukne. Opeče se pa hladi opeklinu i kada ne peče.
I oprosti čovek. Jednom, dvaput, triput...stoput. Oprosti ali u dubini duše zna da vuk dlaku menja a ćud nikad. Oprosti, zažmuri,
ali uvek ostaje oprezan i sumnjičav jer zna duša, jednom gde se opeče, opeći će se opet i opet i opet...
I zaplakaće duša, onom jednom, najtežom suzom. U tišini punoj pitanja na koja i ne želi više čuti ništa jer... tišina već sve odgovore zna.
I vetar se uvek utiša kao da zna...a vetar, vetar zna. " ~ ( vetar i tišina )

 

[*pustinjakinja]

" Ako sam samo nekad i pomislila da nešto znam, da sam nešto naučila, tišina me blago dotakne za skute i šapne: ' Sedi...'
I sednem i slušam šta želi da mi kaže. I shvatim da ne znam ništa, da mora ispočetka da se uči. Iznova i iznova svaki dan.
Tišina je tu i kada odbijam onaj osećaj koji ne umem da objasnim i koji često odbijam da slušam.
Prisili me da slušam. I da čujem. Prisili me da gledam i da vidim.
Nekad joj tvrdoglavo okrenem leđa, ali ona kao brižna mati sledi moje korake dok je ne poslušam.
Ona ume da zagrli, ume da umiri i kada grdi i da obriše trag mračnih senki. Tišina, brižna ruka koja motri na najtaniji i najskiveniji deo duše. " ~ ( vetar i tišina )

 

[Branko Lori]

" Ako sam samo nekad i pomislila da nešto znam, da sam nešto naučila, tišina me blago dotakne za skute i šapne: ' Sedi...'
I sednem i slušam šta želi da mi kaže. I shvatim da ne znam ništa, da mora ispočetka da se uči. Iznova i iznova svaki dan.
Tišina je tu i kada odbijam onaj osećaj koji ne umem da objasnim i koji često odbijam da slušam.
Prisili me da slušam. I da čujem. Prisili me da gledam i da vidim.
Nekad joj tvrdoglavo okrenem leđa, ali ona kao brižna mati sledi moje korake dok je ne poslušam.
Ona ume da zagrli, ume da umiri i kada grdi i da obriše trag mračnih senki. Tišina, brižna ruka koja motri na najtaniji i najskiveniji deo duše. " ~ ( vetar i tišina )

 

[*pustinjakinja]

Blago sakupljenih godina

Čuj me devojčice,
uzmi jednu običnu, najobičniju staklenku
i učini je dvorcem za snove.
Uzmi najlepše boje iz očiju
slučajnih prolaznika
iz osmeha dečijeg jedan slatki kikot
mašnu iz mamine kose
i komadić svilene kravate
onaj kamenčić što ti je
bezobrazno u cipelu zalutao
i prstohvat latica iz maturskog buketa
jedan trun večernje izmaglice
i sve to zajedno
u staklenku stavi
zavrni poklopac što snažnije možeš
i ne otvaraj, sačuvaj do prvih kišnih kapi
pa odvoji i njih par u društvo već sakupljeno dodaj
i tako svakog dana, noći, svakog časa
ponešto slučajno nađeno dodaj
i sanjaj, sanjaj i dok te brige muče
i dok te nesanica za čuperak vuče,
sanjaj i kada hodaš i kad u mestu stojiš
sanjaj kad pomisliš da više se sanjati nesme
ili da za snove možda postalo je kasno
sanjaj, sanjaj i kada prve pahulje
padnu ti po kosi
i kada ne priliči da dama bosonoga po baricama skakuće
i kada ti svi kažu da si sada ozbiljna i zrela
i da ne bi kamenčić šutati smela
ti se samo nasmej glasno
i sanjaj, sanjaj kristalno jasno

nn

Nekako sam i zaboravila na ove reči, pa neka ih i ovde.
Mogla bih ponekad nešto i da sačuvam...

 

[*pustinjakinja]

" Pismo bez adrese

Dugo Ti nisam pisla pisma. Cijela vječnost, čini se. Tako se pričinja i da je noć vjećnost, a nije. Par sati svega.
Ovo je, sada već bila, jedna od onih ( Bogu hvala, sve rjeđih ) noći u kojima prošlost pozove.
Umiju to da potaknu neka nesvakidašnja dešavanja, neki sumorni i sivi dani, neki vjetrovi koji liče na buru, a nisu bura.
Nije mi žao zbog toga. Neprospavana noć je dah života. Za smrt nikad nije ni rano ni kasno. Ona uvijek dođe u svoje vrijeme.
Znaš šta sam radila noćas? Ne. Ti si spavao. Čitala sam poslednje napisano. Zanimljivo je da nisam obrisala, iako sve uredno brišem.
I pitam se da li je to korak naprijed ili nazad. Naprijed, ipak, ako pročešljam sve godine, sve riječi, sve noći...
Kažu da nesanice muči ljude nečiste savjesti. Nije da je moja čista, ali sam sklona vjerovati da besane noći nemaju samo ljudi bez savjesti,
a nemanje iste potire bilo kakvu mogućnost čistoće ili nečistoće.
Dobro je, evo se smiješim, a noć je bila od onih preteških. Nebo je u dva navrata pustilo par kapi, tek onoliko koliko treba čovjeku da pomisli kako Nebo uvijek zna... i kako nas nikad ne ostavlja same u mraku.
Sjećaš li se onog mog, naizgled glupavog, pitanja? Da li si razmišljao o njemu? Nije toliko ni bitno, i najiskrenije, više me ne zanimaju odgovori.
Ja moram još da razmišljam iako sam većim djelom sigurna da imam potpun odgovor, a on je - želje su jedno, mogućnosti i stvarnost drugo.
Dakle, svako hodi svojim, odabranim putom. Bez ljutnje, prijekora, zamjeranja, krivnje, ili, daleko bilo, mržnje.
Mržnja... čak i sama riječ užasno zvuči, a ja sam je osjetila. Od tebe. Ima li veće ironije u životu od mržnje onoga koga volimo...Nema.
Ali i mržnju sam i razumjela i oprostila. Ne bih ni sama sebi vjerovala da nisam dobro preispitala svaki detalj, svaki damar, svaki treptaj i svaku noć sličnu ovoj.
Boli li? Boli, dabome da boli. Nikad neće ni prestati, ali oboje znamo, ima i težih i jačih i neprebolnih boli. Ili ne znamo oboje? U to već nisam sigurna.
Znaš, kad moje vrijeme istekne, tačno znam gdje bih voljela i s kim biti, ako postoji vrijeme poslije vremena.
Ti, i pored onoga što duša ište, ne pripadaš tamo i tom vremenu. I to nema veze sa osjećanjima. Bar ne mojim. Za tvoja i onako nikad nisam bila sigurna kakva su.
Niko kao ti ne zna kako dišem. ali ne u svemu, samo u onim tananim pukotinama duše koja su, ako ih se dirne, u stanju da nas raspu u paramparčad.
Uvijek si znao kako. I znam da dok dišemo nećeš prestati da prolaziš tim pukotinama i na paramparčad razbijaš najljepše što čovjek ima i može da pruži.
Više me to i ne ljuti, a ti znaš, kad prestanem i da se ljutim, onda je kraj. Kraj. Tačka. Smrt.
Ne znam da li si to i želio, toliko ne mogu da tvrdim, ali si uspio. Valjda tako treba i mora. Kako drugačije svemu naći opravdanje...
Savjest... mirna, nemirna... Mnogo šta muči moju savjest, ali više ne i ti. Kad dovoljno dugo o svemu razmišljaš, kad previše vremena i pažnje uložiš u bilo šta na ovome svijetu, možeš sa 99% sigurnosti da kažeš - dosta je, ili, tako je - a ja sam tebi posvetila decenije. Decenije duše, decenije vremena, decenija opraštanja.
Opraštanje... nije lako kako zvuči i dugo nisam mogla sa sigurnošću sebi reći - da, sad si oprostila u potpunosti.
No, već izvjesno vrijeme, možda i godinama može da se broji, mogu to sa sigurnožću da kažem.
I ovo me je noćas, preispitujući se ponovo, sjetilo - ja tebi halali ti meni haram... Tebi halal, i tad i do kraja ovog mog vremena, a i poslije.
Ja... ma naćiću ća ja načina da s osmjehom, kao i uvijek, i to progutam. I ne zamjerim. Ko zna šta je u tvojim mislima i duši i šta i koliko možeš sebi da priznaš. Sebi, ne meni, ne svijetu, možda čak ni Bogu...ali sebi, sebi... trebalo bi...
Opet se smiješim jer znam šta ćeš da misliš dok budeš čitao ove redove. Malo je tužno što ćeš tako da misliš, ali... šta je tu je. Ima i većih tuga od naših besmislenih misli.
Da završim, za sad... Pisaću ja opet, nekad, nekih teških, previše dugih i previše tamnih noći.
I voljeću te, uvijek i zauvijek. Drugačije ni ne može.
No to ne znači da sve može i sve nestaje i sve se briše kao klik na tastaturi, nažalost, ne biva to tako u životu.
Znaš sigurno priču o dasci i ekserima i rupama... ja sam pokušala svoje prebrojati. Pokušala... nema im broja. Najgore je što je mnogo više eksera koji stoje nepovađeni nego onih koji su povađeni. Da li si pokušao nekad da prebrojiš svoje? Nisi. I nemoj.
Šta još da ti kažem, a da nisam više puta... Ništa. Evo, svanulo je uveliko, pa ću završiti sa - dobro ti jutro...
Dobro ti jutro i ne zamjeri ako sam ti prošetala kroz snove. Znao si reći da moja šetnja kroz snove donosi lijepo, neka i ova šetnja bude na lijepo.
Adio...i budi mi zdravo.

p.s. I ne raduj se prviše, moja duša je prepuna ljubavi, možda je kasno za ovo vrijeme, ali ovo vrijeme nije jedino vrijeme. U ovom vremenu si bio, sve što je ispred više ne pripada tebi. Šteta, uspio si zauvijek ubiti ono - bivše, sadašnje i buduće. A možda i nije šteta nego blagoslov. Nebo zna... "

( pošiljalac kao i primalac - nepoznat )

 

[*pustinjakinja]

" Rekao je da nikad za ništa ne moli.
Rekla je - pametno i ne treba.
Ona je molila. I ne stidi se priznati. Molila, ali ne bilo koga ili za bilo šta. Za ljubav najmanje. Nije čak ni za razumevanje.
Molila je, ali smo jednom, samo za jedno.
Ume ona da zamoli i za oproštaj ako smatra da je pogrešila. Ume. Još uvek ume.
I ne stidi se toga.
Rekao je on puno toga. Dobrog, manje dobrog. Najviše besmislenog.
Ali, to je on. Takvog ga je zavolela. Takvog ga je i ostavila na mestu gde počivaju najlepše godine. Baš onako kako i dolikuje večnosti.
Na mestu gde vetrovi nikad ne utihnu..." ~ ( provetravanje sećanja )

 

[*pustinjakinja]

 

[Branko Lori]

Kao dah vetra , kao najčisti planinski potok
Da si otvorila blog pod hitno i pod moraš
Toliko bisera razbacanih po celoj krstarici
Sakupi to i napravi prelepu ogrlicu dostojnu tebe

" Pismo bez adrese

Dugo Ti nisam pisla pisma. Cijela vječnost, čini se. Tako se pričinja i da je noć vjećnost, a nije. Par sati svega.
Ovo je, sada već bila, jedna od onih ( Bogu hvala, sve rjeđih ) noći u kojima prošlost pozove.
Umiju to da potaknu neka nesvakidašnja dešavanja, neki sumorni i sivi dani, neki vjetrovi koji liče na buru, a nisu bura.
Nije mi žao zbog toga. Neprospavana noć je dah života. Za smrt nikad nije ni rano ni kasno. Ona uvijek dođe u svoje vrijeme.
Znaš šta sam radila noćas? Ne. Ti si spavao. Čitala sam poslednje napisano. Zanimljivo je da nisam obrisala, iako sve uredno brišem.
I pitam se da li je to korak naprijed ili nazad. Naprijed, ipak, ako pročešljam sve godine, sve riječi, sve noći...
Kažu da nesanice muči ljude nečiste savjesti. Nije da je moja čista, ali sam sklona vjerovati da besane noći nemaju samo ljudi bez savjesti,
a nemanje iste potire bilo kakvu mogućnost čistoće ili nečistoće.
Dobro je, evo se smiješim, a noć je bila od onih preteških. Nebo je u dva navrata pustilo par kapi, tek onoliko koliko treba čovjeku da pomisli kako Nebo uvijek zna... i kako nas nikad ne ostavlja same u mraku.
Sjećaš li se onog mog, naizgled glupavog, pitanja? Da li si razmišljao o njemu? Nije toliko ni bitno, i najiskrenije, više me ne zanimaju odgovori.
Ja moram još da razmišljam iako sam većim djelom sigurna da imam potpun odgovor, a on je - želje su jedno, mogućnosti i stvarnost drugo.
Dakle, svako hodi svojim, odabranim putom. Bez ljutnje, prijekora, zamjeranja, krivnje, ili, daleko bilo, mržnje.
Mržnja... čak i sama riječ užasno zvuči, a ja sam je osjetila. Od tebe. Ima li veće ironije u životu od mržnje onoga koga volimo...Nema.
Ali i mržnju sam i razumjela i oprostila. Ne bih ni sama sebi vjerovala da nisam dobro preispitala svaki detalj, svaki damar, svaki treptaj i svaku noć sličnu ovoj.
Boli li? Boli, dabome da boli. Nikad neće ni prestati, ali oboje znamo, ima i težih i jačih i neprebolnih boli. Ili ne znamo oboje? U to već nisam sigurna.
Znaš, kad moje vrijeme istekne, tačno znam gdje bih voljela i s kim biti, ako postoji vrijeme poslije vremena.
Ti, i pored onoga što duša ište, ne pripadaš tamo i tom vremenu. I to nema veze sa osjećanjima. Bar ne mojim. Za tvoja i onako nikad nisam bila sigurna kakva su.
Niko kao ti ne zna kako dišem. ali ne u svemu, samo u onim tananim pukotinama duše koja su, ako ih se dirne, u stanju da nas raspu u paramparčad.
Uvijek si znao kako. I znam da dok dišemo nećeš prestati da prolaziš tim pukotinama i na paramparčad razbijaš najljepše što čovjek ima i može da pruži.
Više me to i ne ljuti, a ti znaš, kad prestanem i da se ljutim, onda je kraj. Kraj. Tačka. Smrt.
Ne znam da li si to i želio, toliko ne mogu da tvrdim, ali si uspio. Valjda tako treba i mora. Kako drugačije svemu naći opravdanje...
Savjest... mirna, nemirna... Mnogo šta muči moju savjest, ali više ne i ti. Kad dovoljno dugo o svemu razmišljaš, kad previše vremena i pažnje uložiš u bilo šta na ovome svijetu, možeš sa 99% sigurnosti da kažeš - dosta je, ili, tako je - a ja sam tebi posvetila decenije. Decenije duše, decenije vremena, decenija opraštanja.
Opraštanje... nije lako kako zvuči i dugo nisam mogla sa sigurnošću sebi reći - da, sad si oprostila u potpunosti.
No, već izvjesno vrijeme, možda i godinama može da se broji, mogu to sa sigurnožću da kažem.
I ovo me je noćas, preispitujući se ponovo, sjetilo - ja tebi halali ti meni haram... Tebi halal, i tad i do kraja ovog mog vremena, a i poslije.
Ja... ma naćiću ća ja načina da s osmjehom, kao i uvijek, i to progutam. I ne zamjerim. Ko zna šta je u tvojim mislima i duši i šta i koliko možeš sebi da priznaš. Sebi, ne meni, ne svijetu, možda čak ni Bogu...ali sebi, sebi... trebalo bi...
Opet se smiješim jer znam šta ćeš da misliš dok budeš čitao ove redove. Malo je tužno što ćeš tako da misliš, ali... šta je tu je. Ima i većih tuga od naših besmislenih misli.
Da završim, za sad... Pisaću ja opet, nekad, nekih teških, previše dugih i previše tamnih noći.
I voljeću te, uvijek i zauvijek. Drugačije ni ne može.
No to ne znači da sve može i sve nestaje i sve se briše kao klik na tastaturi, nažalost, ne biva to tako u životu.
Znaš sigurno priču o dasci i ekserima i rupama... ja sam pokušala svoje prebrojati. Pokušala... nema im broja. Najgore je što je mnogo više eksera koji stoje nepovađeni nego onih koji su povađeni. Da li si pokušao nekad da prebrojiš svoje? Nisi. I nemoj.
Šta još da ti kažem, a da nisam više puta... Ništa. Evo, svanulo je uveliko, pa ću završiti sa - dobro ti jutro...
Dobro ti jutro i ne zamjeri ako sam ti prošetala kroz snove. Znao si reći da moja šetnja kroz snove donosi lijepo, neka i ova šetnja bude na lijepo.
Adio...i budi mi zdravo.

p.s. I ne raduj se prviše, moja duša je prepuna ljubavi, možda je kasno za ovo vrijeme, ali ovo vrijeme nije jedino vrijeme. U ovom vremenu si bio, sve što je ispred više ne pripada tebi. Šteta, uspio si zauvijek ubiti ono - bivše, sadašnje i buduće. A možda i nije šteta nego blagoslov. Nebo zna... "

( pošiljalac kao i primalac - nepoznat )

 

[Branko Lori]

 

[KPCTAHK]

Šapat u vetru
-----------------

Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu podnošljivije i duši blagougodnije i kako bih time olakšao preteško životno breme i u fokusu svojih, pesničko-titravih, nadanja, maštanja i inspiracije imao vremena da se usredsredim, zberem i priberem na druge, za život važnije, svrsishodnije i upotrebljivije, teme. Možda, mada i u tome postoji sumnja, bih i uspeo u tome, svakoliko sam jak, nikad nisam mlak i verni sam sluga Gospodu mome, ali čim pogledam u cveće, zvezde i sve ono što je prelepo i oku mamljivo u pirlutavom dašku vetra, onoj blagugodnosti koja mi nadima grudi i u meni silinu i milinu želje za ljubavlju budi, začujem njene šapate, a to me sprži do srži. Razgovetno čujem kako izgovara moje ime, onako blagomileno kao što samo ona ume, lepe dane spomene i onda mi dovikne:

»Kiki, nikada ne zaboravi me ! Uvek sećaj se našeg zaveta u večnu ljubav, naših suza na rastanku, naših vapaja upućenih Bogu, ali i naših kletvi bezdušnicima kojima je naša ljubav smetala i nikada, čak ni tada kada me više ne bude, ne zaboravi me …«

Zadrhtim od dodira tog blagog povetarca koji mi te reči, kao šapat anđela, miris mirisa, himnu bogova, ali i kao opelo nesrećnika, donosi. Niz obraze se, kao zrno graška velike, onako same od sebe, ili ih prokleta sudbina meni tako često šalje, naročito kada sam od svoje rodne grude sve dalje i dalje, kotrljaju, kao reka ponornica koja hirovito jurca ka svome ponoru, suze. Srce mi se, tako bolno-jako da mi se zaustavi dah u grlu, zgrči. Nemam snage da vrisnem, a urlikn`o bih kao ranjena zver, a onda se, kao grmljavina nebeska, baš ona i onakva zemlju-treseća, prolomi krik moje samoće, moje čežnje, čemera i muke, koji vetru dovikne da joj ove reči odnese:

»Zaboravit` te neću nikada, moja jedina ! Sve dok živim bićeš moga srca kraljica, mojih misli voditeljica i moje duše spasiteljica ! Budi srećna, neizmerno sreća, to mi je najveća životna želja !!! «

Krstan Đ. Kovjenić

 

[PetarSamotnjak]

 

[*pustinjakinja]

 

[Branko Lori]

''Pusti me.
Vetrovi ponovo duvaju
Kroz mene.
Ne brini, nije mi hladno
Volim kad mi se misli skupe
I čekaju da oluja prođe.
Volim kad mi srce ćuti
I vrlo sporo kuca.
Priznajem
Umorile su me borbe...''

Brankica Veljkovic

 

[*pustinjakinja]

" Čovek najteže stiče smirenje. Lakše je steći sva materijalna blaga nego mir i spokoj. Možda neretko i pomislimo da smo smireni, dozvolimo sebi tu gordost, a da i ne slutimo koliko često će ona biti proverena.
Ni osama nije pošteđena te provere. Ona, možda i najčešće, biva testirana jer jedino osama i daje čist uvid u najdublji deo naše duše.
I bez mnogo saznanja o svim tim dubinama, jedno sam oduvek negde duboko osećala i znala - s nemirima znam, ali me mir tera da kopam dublje i dublje.
Mir postavlja pitanja sopstvu. Ničemu i nikomu drugom sem sebi samome.
Kopajući nailazimo na maskirane figure koje liče na iskrivljene grimase i one pozorišne izakulisne delove u kojima se priprema lik za scenu.
Jedna po jedna figura će nestati samo ako smo spremni da je prepoznamo.
Zamorno je, tegobno to kopanje po sopstvu. Pomalo opasno, pomalo isprekidano strahovima da tako ogoljeni, bez maski, bez zakulisnih delova,
nećemo moći preživeti.
Da, istina, svet je okrutno mesto. Zahteva sve te maske, svu tu šminku, kostime i nesvesno postajemo zarobljenici pozorišta.
Pozorišta, te daske života, neretko nas opsene svojom lepotom. Ali, ako uspemo da pogledamo po pozorišnom prostoru, uvidećemo da je ono osvetljeno blještavim svetlima reflektora. Kada se ona pogase, vlada mrak. Nema sunca u tim prostorijama. Nijedan zrak ne dopire u unutrašnjost pozorišta.
A kako je pozorište slika i prilika naših života, ne možemo a da se ne zapitamo koliko čistog, sunčevog svetla dopire do nas.
I onda se ukaže sva blještava svetlost svih lažnih sunaca kojima su naše vanjske oči zaslepljene.
Zato je lakše sa nemirima. Nemiri traže pitanja i izvan nas, nemiri imaju u sebi i besa i svega onoga što lako odvuče u potpuni mrak odvodeći nas daleko od traženja po skrivenim dubinama sopstva.
Kako biti siguran da je mir zaista Mir? Teško je to reći, a ne oslušnuti dobro da li je odgovor stigao iz mraka ili iz svetla.
I zato retko dozvolim sebi da pomislim da sam pronašla tajnu smirenja. Svesna da će iz mraka da izroni senka koja će da me proveri.
Ne plaše me senke. Osim Boga i sebe gotovo sigurno ( ali narvno, ne i potpuno ) ne mogu reći da se plašim ičeg drugog, iako reč 'pobeći' često
prebiva u mom rečniku. Pogrešna je to reč, ali nisam tome pridavala značaj. Valjalo bi naći neku prigodnu zamenu. " ~ ( hodanje po (ne)miru )

 

[Branko Lori]

Tišina je prestol svih emocija. U tišini se voli najdublje, u tišini se donose velike odluke, u tišini se pakuju koferi, u tišini se čak i vraćaju zalutali. U njoj nema mesta lažima... jer na kraju, svako od nas kada ostane u tišini, gleda sebe u ogledalu.
Danica Miletić

 

[*pustinjakinja]

Kušač duše

Ti si ona mera kojom sve merim
ona prva i poslednja reč koja
poput potpisa i pečata stoji na
svim važnim stranicama života.

Kad ne znam da li sam naučila,
kad nisam sigurna koliko sam iskrena,
kad zapnem sa opraštanjima
i posegnem za istinima, tražim tebe.

Ti si iskušenje za sva moja - nikad,
za sva (ne)smirenja i moja (ne)poštenja,
senka mojih mrakova koja izroni
kao dokaz svih mojih propadanja.

Odavno ne moram ni da te tražim,
svako "jesam" ili "znam" te dovede
pred lice moje duše i vrata srca
da me pokoleba ili ogrne maglama.

Ti si onaj kantar na čijim tasovima
počivaju moje loše i moje dobro
i uvek budna posmatram koji tas
u koji čas i koliko dugo, mnome vlada.

nn

 

[Branko Lori]

Kušač duše

Ti si ona mera kojom sve merim
ona prva i poslednja reč koja
poput potpisa i pečata stoji na
svim važnim stranicama života.

Kad ne znam da li sam naučila,
kad nisam sigurna koliko sam iskrena,
kad zapnem sa opraštanjima
i posegnem za istinima, tražim tebe.

Ti si iskušenje za sva moja - nikad,
za sva (ne)smirenja i moja (ne)pštenja,
senka mojih mrakova koja izroni
kao dokaz svih mojih propadanja.

Odavno ne moram ni da te tražim,
svako "jesam" ili "znam" te dovede
pred lice moje duše i vrata srca
da me pokoleba ili ogrne maglama.

Ti si onaj kantar na čijim tasovima
počivaju moje loše i moje dobro
i uvek budna posmatram koji tas
u koji čas i koliko dugo, mnome vlada.

nn