Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
-
- Popularno:
- Vučić baba roga a narod stado bez...
- Očekuju se milioni na protestima protiv...
- Da li su se žene zaista izborile za...
- Да ли мислите да ће опет доћи до...
- Drzavni i nacionalni interesi ne postoje
- Neiživljena devojka
- Traži momka koji zna da kuva i pere
- Kako će Putin stići do Budimpešte?
- Blokaderi sa fakulteta poručili...
- Proračunate prođu bolje?
Pričao mi Vjetar...
- Začetnik teme *pustinjakinja
- Datum pokretanja
Lovesiv
Poznat
- Poruka
- 8.649
- Poruka
- 37.740
"Običavamo reći; "ukrao/la si mi srce".
Lepo zvuči. Lepa pesnička metafora.
No još je lepša prosta činjenica da srce nije
parče nečega što može da se uzme ili ukrade.
Srce je deo našeg tela koje to telo čini živim.
Emocije čine da se zaljubimo, zavolimo,
i ako ikada upotrebimo onu metaforu gore,
trebalo bi da znamo da smo to svoje srce svojevoljno
nekome poklonili, poklanjajući mu time svoj sopstveni život.
Da, desi se nekad da nam se pokloni vrate.
Nekad se vrate namerno... nekad... igrom nekih, nama nepoznatih,
režisera koji vuku neke čudne konce.
No, nije li to još i najlepše od svega...
U tom vraćenom srcu ostao je svaki damar,
svaka kap života voljenog nam bića.
Time smo dobili i ono, što možda neko i nije želeo,
dobili smo srce s posvetom... s imenom od imena - Ljubav.
Nemamo nego to jedno srce, a voleti se može, i pokloniti to
jedno srce, na više nivoa Ljubavi.
Nekad ga poklonimo jer su nas odabrali, nekad jer smo odabrali.
I uvek bira - Ljubav.
Kad zavirim u ovo moje, kada uspem da umirim sve boli,
tamo vidim samo lepo i svetlo... i sve je obojeno nekim lepi,
svetlim bojama i potpisano imenom Ljubavi.
Poklanjajući svoje srce, svoj život, drugima,
sami sebi dajemo najlepši poklon u životu.
Samo dajući, možemo biti srećni.
Samo voleći, dajemo voljenoj osobi mesto u večnosti, želela ona to ili ne.
Ima li lepšeg dara nego kada ti neko ispiše večnost Ljubavlju...
Ima li lepšeg srca od srca u kojem svaki damar odiše
imenom od imena - Ljubav...
I zato, setite se, srce nam niko nikad nije ukrao.
I neće nikad.
Srce poklanjamo. Svesno. Bezuslovno.
Zato je Ljubav tako lepa. I večna. Zato je Ljubav - Život." ~ nn
Ko zna koji su vetrovi i u koje vreme čarlijali kada su ove reči pisane...
Lepo zvuči. Lepa pesnička metafora.
No još je lepša prosta činjenica da srce nije
parče nečega što može da se uzme ili ukrade.
Srce je deo našeg tela koje to telo čini živim.
Emocije čine da se zaljubimo, zavolimo,
i ako ikada upotrebimo onu metaforu gore,
trebalo bi da znamo da smo to svoje srce svojevoljno
nekome poklonili, poklanjajući mu time svoj sopstveni život.
Da, desi se nekad da nam se pokloni vrate.
Nekad se vrate namerno... nekad... igrom nekih, nama nepoznatih,
režisera koji vuku neke čudne konce.
No, nije li to još i najlepše od svega...
U tom vraćenom srcu ostao je svaki damar,
svaka kap života voljenog nam bića.
Time smo dobili i ono, što možda neko i nije želeo,
dobili smo srce s posvetom... s imenom od imena - Ljubav.
Nemamo nego to jedno srce, a voleti se može, i pokloniti to
jedno srce, na više nivoa Ljubavi.
Nekad ga poklonimo jer su nas odabrali, nekad jer smo odabrali.
I uvek bira - Ljubav.
Kad zavirim u ovo moje, kada uspem da umirim sve boli,
tamo vidim samo lepo i svetlo... i sve je obojeno nekim lepi,
svetlim bojama i potpisano imenom Ljubavi.
Poklanjajući svoje srce, svoj život, drugima,
sami sebi dajemo najlepši poklon u životu.
Samo dajući, možemo biti srećni.
Samo voleći, dajemo voljenoj osobi mesto u večnosti, želela ona to ili ne.
Ima li lepšeg dara nego kada ti neko ispiše večnost Ljubavlju...
Ima li lepšeg srca od srca u kojem svaki damar odiše
imenom od imena - Ljubav...
I zato, setite se, srce nam niko nikad nije ukrao.
I neće nikad.
Srce poklanjamo. Svesno. Bezuslovno.
Zato je Ljubav tako lepa. I večna. Zato je Ljubav - Život." ~ nn
Ko zna koji su vetrovi i u koje vreme čarlijali kada su ove reči pisane...
- Poruka
- 37.740
Hvala
Nikad nisam jasno znala
da li na tebe da se ljutim
ili da ti kažem veliko hvala.
Vreme je munjevito teklo
i ništa bitno nije reklo,
ostavilo je samo jasan trag
da postao si neko drag.
Neko ko poput deteta
čisto, nevino i jasno
sve moje zidove lako poruši
ostavljajući da vetrove pitam
odakle ti toliko ljubavi
i toliko čistote u duši
u ovom blatnjavom svetu
sazdanom od sujete.
Postide me tvoji koraci
oslobođeni od gordosti
i laki od nesebičnosti,
i tako postiđena, pognem glavu
povlačeći se u sigurnost
svojih tišina i krijući se
iza pustinjskih dina,
zamišljeno prebirajući
po sopstvenoj slabosti
za koju sam mislila da
više ni u tragovima ne postoji,
da je se duša više ne boji.
Porušiš sve moje zidove,
izvučeš iz mraka sve zablude,
zaostalie mi gordosti i
vešto, i od mene skrivene, slabosti.
Ispituješ bez namere moje damare,
sve boli o kojima ne želim ni reč
ti iskopaš i pred mene staviš
sve što pomislim da odavno
pobedih i pročistih od laži,
od gorkih plodova i slatkih prevara,
od trnja i dubokog mulja,
gordih misli i sebičnih pomisli.
Nikad nisam jasno znala
kako ti uspeva da zaviriš
iza svih mojih zidova,
ni da li da se ljutim ili kažem hvala,
ali jedno jasno osećam i znam
postidi me tvoja nesebična ljubav
i sva druga pitanje se izgube
i sve drugo, pred Čovekom poklekne.
I kao dete koje pogreši
podignem oči pune molbe
da mi oprostiš sve reči teške,
sve reči gorke i gorde,
da ti kažem beskrajno hvala
što me podsetiš koliko sam
nedostojna, slaba i mala.
nn
Nikad nisam jasno znala
da li na tebe da se ljutim
ili da ti kažem veliko hvala.
Vreme je munjevito teklo
i ništa bitno nije reklo,
ostavilo je samo jasan trag
da postao si neko drag.
Neko ko poput deteta
čisto, nevino i jasno
sve moje zidove lako poruši
ostavljajući da vetrove pitam
odakle ti toliko ljubavi
i toliko čistote u duši
u ovom blatnjavom svetu
sazdanom od sujete.
Postide me tvoji koraci
oslobođeni od gordosti
i laki od nesebičnosti,
i tako postiđena, pognem glavu
povlačeći se u sigurnost
svojih tišina i krijući se
iza pustinjskih dina,
zamišljeno prebirajući
po sopstvenoj slabosti
za koju sam mislila da
više ni u tragovima ne postoji,
da je se duša više ne boji.
Porušiš sve moje zidove,
izvučeš iz mraka sve zablude,
zaostalie mi gordosti i
vešto, i od mene skrivene, slabosti.
Ispituješ bez namere moje damare,
sve boli o kojima ne želim ni reč
ti iskopaš i pred mene staviš
sve što pomislim da odavno
pobedih i pročistih od laži,
od gorkih plodova i slatkih prevara,
od trnja i dubokog mulja,
gordih misli i sebičnih pomisli.
Nikad nisam jasno znala
kako ti uspeva da zaviriš
iza svih mojih zidova,
ni da li da se ljutim ili kažem hvala,
ali jedno jasno osećam i znam
postidi me tvoja nesebična ljubav
i sva druga pitanje se izgube
i sve drugo, pred Čovekom poklekne.
I kao dete koje pogreši
podignem oči pune molbe
da mi oprostiš sve reči teške,
sve reči gorke i gorde,
da ti kažem beskrajno hvala
što me podsetiš koliko sam
nedostojna, slaba i mala.
nn
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
Hvala
Nikad nisam jasno znala
da li na tebe da se ljutim
ili da ti kažem veliko hvala.
Vreme je munjevito teklo
i ništa bitno nije reklo,
ostavilo je samo jasan trag
da postao si neko drag.
Neko ko poput deteta
čisto, nevino i jasno
sve moje zidove lako poruši
ostavljajući da vetrove pitam
odakle ti toliko ljubavi
i toliko čistote u duši
u ovom blatnjavom svetu
sazdanom od sujete.
Postide me tvoji koraci
oslobođeni od gordosti
i laki od nesebičnosti,
i tako postiđena, pognem glavu
povlačeći se u sigurnost
svojih tišina i krijući se
iza pustinjskih dina,
zamišljeno prebirajući
po sopstvenoj slabosti
za koju sam mislila da
više ni u tragovima ne postoji,
da je se duša više ne boji.
Porušiš sve moje zidove,
izvučeš iz mraka sve zablude,
zaostalie mi gordosti i
vešto, i od mene skrivene, slabosti.
Ispituješ bez namere moje damare,
sve boli o kojima ne želim ni reč
ti iskopaš i pred mene staviš
sve što pomislim da odavno
pobedih i pročistih od laži,
od gorkih plodova i slatkih prevara,
od trnja i dubokog mulja,
gordih misli i sebičnih pomisli.
Nikad nisam jasno znala
kako ti uspeva da zaviriš
iza svih mojih zidova,
ni da li da se ljutim ili kažem hvala,
ali jedno jasno osećam i znam
postidi me tvoja nesebična ljubav
i sva druga pitanje se izgube
i sve drugo, pred Čovekom poklekne.
I kao dete koje pogreši
podignem oči pune molbe
da mi oprostiš sve reči teške,
sve reči gorke i gorde,
da ti kažem beskrajno hvala
što me podsetiš koliko sam
nedostojna, slaba i mala.
nn
- Poruka
- 37.740
Mika
dream catcher
- Poruka
- 24.291
Odu neki ljudi,
i kao slučajno ponesu naš osmeh,
u svojim pohabanim džepovma..
A mi..
Vetrom, među izgreva i zalaska
Mi osmeh crtamo…
Često i ne ispadne baš nešto naročito...
Ali...to je jedini koji imamo..
To je jedino što je nam ostalo...
i kao slučajno ponesu naš osmeh,
u svojim pohabanim džepovma..
A mi..
Vetrom, među izgreva i zalaska
Mi osmeh crtamo…
Često i ne ispadne baš nešto naročito...
Ali...to je jedini koji imamo..
To je jedino što je nam ostalo...
- Poruka
- 37.740
"Odu neki ljudi..." ...
Zato je vetar uvek tu da nam prenese sve što nam od njih nedostaje
Hvala što si provirila ovde
Mika
dream catcher
- Poruka
- 24.291
Vetar ih donese, vetar ih odnese....i opet ih vrati ponekad..."Odu neki ljudi..." ...
Zato je vetar uvek tu da nam prenese sve što nam od njih nedostaje
Hvala što si provirila ovde
Al moram priznati da se ja pomalo bojim vetra, pogotovo u tami, kad sam na otvoreno
- Poruka
- 37.740
Vetar ih donese, vetar ih odnese....i opet ih vrati ponekad...
Al moram priznati da se ja pomalo bojim vetra, pogotovo u tami, kad sam na otvoreno
Nisam verovala da se neko boji vetra dok nisam srela jedno moje divno dete, zato razumem kakav osećaj imaš u tim trenucima...
Mika
dream catcher
- Poruka
- 24.291
Da znas...idem ulicom, i okrecem se oko sebe...
Al zato ga volim slusati, i gledati kako se poigrava drvecem, kad sam unutra na sigurnom
- Poruka
- 37.740
Da znas...idem ulicom, i okrecem se oko sebe...
Al zato ga volim slusati, i gledati kako se poigrava drvecem, kad sam unutra na sigurnom
Taj strah koji sam kod nje videla, najpre sam mislila da je više onako, ali ona cela drhti i samo da uđe u zatvoreno i na sigurno... Generacija ste inače
Ni moj mir ne uspeva da je smiri...
Mika
dream catcher
- Poruka
- 24.291
Znam taj osecaj...to fiuce, ko da ti neko sapuce iza ledja, pa ko da te neko dodirnuo, a nema niko...nije prijatno, tako dolazi iznutra, neka jeza...Taj strah koji sam kod nje videla, najpre sam mislila da je više onako, ali ona cela drhti i samo da uđe u zatvoreno i na sigurno... Generacija ste inače
Ni moj mir ne uspeva da je smiri...
Grlim i tebe i generacija....nije sama, reci njoj
- Poruka
- 37.740
Znam taj osecaj...to fiuce, ko da ti neko sapuce iza ledja, pa ko da te neko dodirnuo, a nema niko...nije prijatno, tako dolazi iznutra, neka jeza...
Grlim i tebe i generacija....nije sama, reci njoj
Hoću
...nekako je uvek lakše kad znamo da nismo usamljeni u nekim neobično-običnim situacijama i stvarima...To važi čak i za nas pustinjake- samotnjake...
- Poruka
- 37.740
Znaš, dragi moj,
ne kockam,
ni zelena čoja,M
ni zvuk ruleta
mi nisu strast.
Mene vuku
tanane niti Mojri,
mene mame maestrali,
pjesma slavuja
u rosna jutra,
i male, obične stvari,
kao što su
par usklađenih koraka
uz obalu ćudljivih rijeka,
kao što su par ruku
spletenih u vjencu vječnosti.
I, znaš, dragi moj,
Mojre se često poigraju baš,
ali ja volim igračke svoje
poput razigranog djeteta
dok ih lomi i ponovo spaja,
vječna djevojčica u meni spava.
Probudi je ponekad ova čudna žena
i iznenadi osmjehom,
u kojem spava,
nedokučiva neka tajna.
( 2013, nn )
Listam neke stare žvrljotine, i naravno, nigde naslova... Možda negde i postoji, ali ko bi znao sad gde je
Imenovaću je za sad ovako: Mojre i Maestrali
ne kockam,
ni zelena čoja,M
ni zvuk ruleta
mi nisu strast.
Mene vuku
tanane niti Mojri,
mene mame maestrali,
pjesma slavuja
u rosna jutra,
i male, obične stvari,
kao što su
par usklađenih koraka
uz obalu ćudljivih rijeka,
kao što su par ruku
spletenih u vjencu vječnosti.
I, znaš, dragi moj,
Mojre se često poigraju baš,
ali ja volim igračke svoje
poput razigranog djeteta
dok ih lomi i ponovo spaja,
vječna djevojčica u meni spava.
Probudi je ponekad ova čudna žena
i iznenadi osmjehom,
u kojem spava,
nedokučiva neka tajna.
( 2013, nn )
Listam neke stare žvrljotine, i naravno, nigde naslova... Možda negde i postoji, ali ko bi znao sad gde je
Imenovaću je za sad ovako: Mojre i Maestrali
- Poruka
- 37.740
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
Kako li sam uspela ovo M ubaciti ovde
A ne možeš sada da izbrušeš ( prošlo ti 15 min )
Kad nećeš da otvoriš blog
Ja tamo prepravljam i doradjujem posle mesec dana
Pišem , brišem ,,,dobra opcija
- Poruka
- 37.740
A ne možeš sada da izbrušeš ( prošlo ti 15 min )
Kad nećeš da otvoriš blog
Ja tamo prepravljam i doradjujem posle mesec dana
Pišem , brišem ,,,dobra opcija
Neću.
( mada, nedostaje mi nekih dana...)Spavanje?
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
- Poruka
- 37.740
- Poruka
- 37.740
" Opet je septembar. Uvek isti, a drugačiji. Uvek lep. Odakle mu sva ta lepota i pored svih proteklih vekova...
Opet je septembar. Isti a drugačiji. Da li sam ispisala sve o septembrima, pitam se dok suton odnosi odgovore nekim svojim daljinama.
Tiho je. Ili je tišina samo unutar mene..." ~ ( tragom misli )
"...
On ira où tu voudras, quand tu voudras
Et l'on s'aimera encore, lorsque l'amour sera mort
Toute la vie sera pareille à ce matin
Aux couleurs de l'été indien ..."
Opet je septembar. Isti a drugačiji. Da li sam ispisala sve o septembrima, pitam se dok suton odnosi odgovore nekim svojim daljinama.
Tiho je. Ili je tišina samo unutar mene..." ~ ( tragom misli )
"...
On ira où tu voudras, quand tu voudras
Et l'on s'aimera encore, lorsque l'amour sera mort
Toute la vie sera pareille à ce matin
Aux couleurs de l'été indien ..."
- Poruka
- 37.740
Obećanje
Obećala sam ti pjesmu.
Bez tuge, bola, suza.
Pjesmu od osmjeha,
osmjeha boje tvojih očiju,
pjesmu, od svih pjesama drugačiju.
Oprosti, takva pjesma se sonet zove,
a ja, ja ne umijem pisati sonete,
ja sam pisac tužnih poema
ona što elegiju u duši nosi
i poneku pastoralu rasutu u kosi.
Moje Muze s vjetrovima druguju,
moji Pegazi na izvoru duše vodu piju,
a tu, tu caruje jesen, novembarseke magle puste
I sa njima tvoje oči ugasle od tmine,
oči u kojima se čita tuđe neko ime.
Oprosti umrljana slova jesenjom kišom,
nečitke riječi olujom rasute,
umjesto pjesme od osmjeha
umjesto sunčanih soneta, ja sklapam zadnji stih
u koji bih zauvjek utkala boju očiju tih.
Još nije vrijeme, još su nezrele sjetve,
strpljivo ću čekati vrijeme žetve,
zalivaću klicu kišama plavim
grijati je toplinama beskrajnim
dok ne dozri do zamaha kose.
U otkos jedan sve će stati
jednog ljeta sve će nestati
naučiću tad sonete pisati
naučiću ponovo disati
I ode nekim očima toplim sricati.
Do tada, ne zalazi u moje poljane
klicama zaborava zasijane,
uzmi ove razbacane rime
i sačuvaj kao amanet, zakletvu nijemu
da te se neću sjećati sledeće zime.
Obećala sam ti pjesmu od osmjeha.
ja držim obećanja, i, evo ti pjesma ova,
oprosti samo što u njoj nema
ni traga tebe, ni djelića mene,
ni naznake od dva oka bez boje, bez osmjeha.
( nn, 2012. )
Obećala sam ti pjesmu.
Bez tuge, bola, suza.
Pjesmu od osmjeha,
osmjeha boje tvojih očiju,
pjesmu, od svih pjesama drugačiju.
Oprosti, takva pjesma se sonet zove,
a ja, ja ne umijem pisati sonete,
ja sam pisac tužnih poema
ona što elegiju u duši nosi
i poneku pastoralu rasutu u kosi.
Moje Muze s vjetrovima druguju,
moji Pegazi na izvoru duše vodu piju,
a tu, tu caruje jesen, novembarseke magle puste
I sa njima tvoje oči ugasle od tmine,
oči u kojima se čita tuđe neko ime.
Oprosti umrljana slova jesenjom kišom,
nečitke riječi olujom rasute,
umjesto pjesme od osmjeha
umjesto sunčanih soneta, ja sklapam zadnji stih
u koji bih zauvjek utkala boju očiju tih.
Još nije vrijeme, još su nezrele sjetve,
strpljivo ću čekati vrijeme žetve,
zalivaću klicu kišama plavim
grijati je toplinama beskrajnim
dok ne dozri do zamaha kose.
U otkos jedan sve će stati
jednog ljeta sve će nestati
naučiću tad sonete pisati
naučiću ponovo disati
I ode nekim očima toplim sricati.
Do tada, ne zalazi u moje poljane
klicama zaborava zasijane,
uzmi ove razbacane rime
i sačuvaj kao amanet, zakletvu nijemu
da te se neću sjećati sledeće zime.
Obećala sam ti pjesmu od osmjeha.
ja držim obećanja, i, evo ti pjesma ova,
oprosti samo što u njoj nema
ni traga tebe, ni djelića mene,
ni naznake od dva oka bez boje, bez osmjeha.
( nn, 2012. )
- Poruka
- 37.740
…tamo u snovima
na granici nemogućeg,
tamo gdje horizont
ljubi zemlju
a vjetrivi marginom hode,
tamo, putem bez putokaza
znakova i stajališta,
na granici bez obilježja,
tamo će se sresti
svi koji se sreli nisu
svi koji znaju ko su
kuda idu i gdje su,
tamo, u sjenci zaborava..
( nn, 2007. )
na granici nemogućeg,
tamo gdje horizont
ljubi zemlju
a vjetrivi marginom hode,
tamo, putem bez putokaza
znakova i stajališta,
na granici bez obilježja,
tamo će se sresti
svi koji se sreli nisu
svi koji znaju ko su
kuda idu i gdje su,
tamo, u sjenci zaborava..
( nn, 2007. )
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
…tamo u snovima
na granici nemogućeg,
tamo gdje horizont
ljubi zemlju
a vjetrivi marginom hode,
tamo, putem bez putokaza
znakova i stajališta,
na granici bez obilježja,
tamo će se sresti
svi koji se sreli nisu
svi koji znaju ko su
kuda idu i gdje su,
tamo, u sjenci zaborava..
( nn, 2007. )
- Poruka
- 37.740
" Prepoznaj me u zvizduku vjetra
pamti me po spajanju dva svijeta
i po poljupcu s okusom istine
sto nudi premalo, a trazi previse..."
