- Poruka
- 37.740
-
- Popularno:
- kombinacija
- Preminuo general Nebojša Pavković
- Dirljiv susret Kraljeva i Novog Pazara:...
- Najbolji pasoši na svetu
- Putin ponudio NIS za Donjeck?
- Dodik razvlašćen, povučeni svi njegovi...
- L’Oreal preuzeo Gucci – za 4 mlrd eur
- Tramp preti ratom Kolumbiji, optuzio...
- Zemlje EU bi danas trebale podržati...
- Tara i medved. Koliko košta ručak...
Pričao mi Vjetar...
- Začetnik teme *pustinjakinja
- Datum pokretanja
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
- Poruka
- 37.740
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
Ostani mirno na istoj strani ulice
Ne stavljaj ruke na lice, nemaš što od mene kriti
Glavu gore, nama je ljubav lozinka
Ne pitaj je li pravedno što nas je prekrio mrak
Ni to što nismo zajedno, pusti suzu daj mi znak
Da još nije prestalo, da nikad neće prestati
Mogu proći i stoljeća, mogu ti i umrijeti
A ti me nisi prestala, i nikad nećeš prestati
Ljeta, zime, proljeća, za tebe ću živjeti
I pjevati
Ljubav je slijepa i luda, ne zna za Boga ni suda
Al' lijepo pjeva i lijepo dušu odijeva
Ako me ikada sretneš, ne stavljaj ruke na lice
Stavi smijeh iz stare razglednice
Ne pitaj je li pravedno što nas je prekrio mrak
Ni to što nismo zajedno, pusti suzu daj mi znak
Da još nije prestalo, da nikad neće prestati
Mogu proći i stoljeća, mogu ti i umrijeti
A ti me nisi prestala, i nikad nećeš prestati
Ljeta, zime, proljeća, za tebe ću živjeti
I pjevati
Poslednja izmena:
- Poruka
- 37.740
Ako me ikada sretneš, u ovom ukletom gradu
Ostani mirno na istoj strani ulice
Ne stavljaj ruke na lice, nemaš što od mene kriti
Glavu gore, nama je ljubav lozinka
Ne pitaj je li pravedno što nas je prekrio mrak
Ni to što nismo zajedno, pusti suzu daj mi znak
Da još nije prestalo, da nikad neće prestati
Mogu proći i stoljeća, mogu ti i umrijeti
A ti me nisi prestala, i nikad nećeš prestati
Ljeta, zime, proljeća, za tebe ću živjeti
I pjevati
Ljubav je slijepa i luda, ne zna za Boga ni suda
Al' lijepo pjeva i lijepo dušu odijeva
Ako me ikada sretneš, ne stavljaj ruke na lice
Stavi smijeh iz stare razglednice
Ne pitaj je li pravedno što nas je prekrio mrak
Ni to što nismo zajedno, pusti suzu daj mi znak
Da još nije prestalo, da nikad neće prestati
Mogu proći i stoljeća, mogu ti i umrijeti
A ti me nisi prestala, i nikad nećeš prestati
Ljeta, zime, proljeća, za tebe ću živjeti
I pjevati
Ako isti tren ne prestaneš sa tužićima ima vetrić da se pretvori u buru
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
- Poruka
- 37.740
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
- Poruka
- 37.740
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
- Poruka
- 37.740
Reči
Reči. Često smo u svađi, reči i ja,
i evo ne znam, nerado priznajem, ali ne znam,
ko je od nas dvoje kriv, ko mrtav a ko živ.
Kako za reči reći da su jedno?
Eto, ni počela nisam a već smo
novu bitku započeli i Bog bi znao
koliko reči stoji naspram mene jedne
i kočeperi se, i kostreši se, i mačeve vadi
samu sa sobom da me zavadi.
Reči. Samoj sebi ću zabraniti reči,
hoću, i neću se ni osvrnuti
kada me povuku za prste, ni kada
krenu put usana, praviću se da
ne postojim, da ih ne čujem
kako preteći i lukavo čekaju da
se usne nesmotreno razdvoje
pa da grunu, pa da vatru sunu
sve da sravne, sve spale, sve unakaze.
Reči. Uzmite ih, nosite, odvedite
bestraga sve do jedne, prve i poslednje,
mene su bezbroj puta ubile
ako su se samo slobode domogle,
ako su samo na trenutak slovo jedno,
iz cele vojske slova, ka slobodi usmerile,
sve bitke su unapred gotove,
sve poljane opustele i sve gore ogolele,
sve vojskovođe belu zastavu podigle.
Reči. Ko će pre odustati, ko posustati,
ko je tvrdoglav, ko bandoglav,
kome se inat a kome rđa hvata
po oštrom čeliku izvučenog mača,
kome ruka zadrhti dok seče,
a kod koga ni oko ne trpne
kad čelik o čelik kao jeka zvekne
pa jauk odjekne kao eho davno umrlih oficira
kojih se ni reči više ne sećaju iako su za njih živote dali.
... i bi reč, i svetlost bi ...
A Sloboda, nje ne bi. Ni ljubavi ne bi.
Čega bi, i čemu sve ako sloboda nije
i ako ljubavi nema...
Ostavljam reči i predajem rat,
previše rana osta za njima i kapa još
sveža i crvena krv, kao kiša crnog sunca,
kao reka nabujala huči i ruši i hara,
razara.
Reči. Sada ste same. Mene nema tu.
Moja bitka je okončana.
... ali, nije i rat gotov, to ne,
ne nedostaje ni meni tvrdoglavosti,
ima i po koje slovo smelosti,
one sulude hrabrosti koja najbrže
do humke odvede, ali šta je humka
naspram rata s vama koje ste
i dobru i zlu bili najava i pre nego
što je osetiti neko mogao
kolika snaga u vama obitava.
...i bi reč... i ništa ne bi.
nn
Reči. Često smo u svađi, reči i ja,
i evo ne znam, nerado priznajem, ali ne znam,
ko je od nas dvoje kriv, ko mrtav a ko živ.
Kako za reči reći da su jedno?
Eto, ni počela nisam a već smo
novu bitku započeli i Bog bi znao
koliko reči stoji naspram mene jedne
i kočeperi se, i kostreši se, i mačeve vadi
samu sa sobom da me zavadi.
Reči. Samoj sebi ću zabraniti reči,
hoću, i neću se ni osvrnuti
kada me povuku za prste, ni kada
krenu put usana, praviću se da
ne postojim, da ih ne čujem
kako preteći i lukavo čekaju da
se usne nesmotreno razdvoje
pa da grunu, pa da vatru sunu
sve da sravne, sve spale, sve unakaze.
Reči. Uzmite ih, nosite, odvedite
bestraga sve do jedne, prve i poslednje,
mene su bezbroj puta ubile
ako su se samo slobode domogle,
ako su samo na trenutak slovo jedno,
iz cele vojske slova, ka slobodi usmerile,
sve bitke su unapred gotove,
sve poljane opustele i sve gore ogolele,
sve vojskovođe belu zastavu podigle.
Reči. Ko će pre odustati, ko posustati,
ko je tvrdoglav, ko bandoglav,
kome se inat a kome rđa hvata
po oštrom čeliku izvučenog mača,
kome ruka zadrhti dok seče,
a kod koga ni oko ne trpne
kad čelik o čelik kao jeka zvekne
pa jauk odjekne kao eho davno umrlih oficira
kojih se ni reči više ne sećaju iako su za njih živote dali.
... i bi reč, i svetlost bi ...
A Sloboda, nje ne bi. Ni ljubavi ne bi.
Čega bi, i čemu sve ako sloboda nije
i ako ljubavi nema...
Ostavljam reči i predajem rat,
previše rana osta za njima i kapa još
sveža i crvena krv, kao kiša crnog sunca,
kao reka nabujala huči i ruši i hara,
razara.
Reči. Sada ste same. Mene nema tu.
Moja bitka je okončana.
... ali, nije i rat gotov, to ne,
ne nedostaje ni meni tvrdoglavosti,
ima i po koje slovo smelosti,
one sulude hrabrosti koja najbrže
do humke odvede, ali šta je humka
naspram rata s vama koje ste
i dobru i zlu bili najava i pre nego
što je osetiti neko mogao
kolika snaga u vama obitava.
...i bi reč... i ništa ne bi.
nn
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
- Poruka
- 37.740
Odličan haiku.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
Drevna bara
žaba skače u nju
vetar zapljuskuje vodu.
žaba skače u nju
vetar zapljuskuje vodu.
- Poruka
- 37.740
" Ako sam prijatelj, razgovaraj sa mnom.
Ako sam ljubav, razgovaraj sa mnom.
Ako sam čovek, razgovaraj sa mnom.
Ćutanje je lepo tek kada sve postane jasno.
Ćutanje je važno samo tad kad ono što veže
postane neraskidivo i snažno.
Ćutanje je samo za ono što se razume
i samo za onog ko ćutati lepo ume.
Ako ćutiš, a ćutnju ne razumeš
upitaj sebe koliko razumeti želiš
pre nego se razgovorima poslužiš.
Ako ćutiš jer nemaš više šta za reći
onda reci da iza tebe ne ostanu pitanja.
Sa čovekom se razgovara, sa čovekom se i ćuti.
Razdvoje se samo po važnosti svojoj
jer, ne postoje dve važnosti iste
niti isto istim baš u svemu biva.
Ako sam, budi. Ako si, biću.
Prijatelj.
Ljubav.
Drug.
Poznanik.
Slučajni prolaznik.
Stranac.
Neznanac.
Mnogo toga, što se biti može,
al' čovek, to se uvek biti treba,
čovek u kojem svaka reč živi kao istina.
Čovek, vetrom razvejan
vodom zalivan
suncem ogrejan,
u maglama izgubljen, zalutao i u blatu ogrezao
pod studi poklekao, oko sebe se osvrnuo
a ništa nije čuo, niša video
negde usput, da je čovek, sasvim je zaboravio.
Sve reči stanu u ćutanje i sva ćutanja
stanu u tišinu u koj se samo večni razmeju.
Ako sam noć, osvanuću kao dan
u tišini neizgovorenih reči izgubljenih u skrivnom vetru. " ~ ( noć i ja )
Ako sam ljubav, razgovaraj sa mnom.
Ako sam čovek, razgovaraj sa mnom.
Ćutanje je lepo tek kada sve postane jasno.
Ćutanje je važno samo tad kad ono što veže
postane neraskidivo i snažno.
Ćutanje je samo za ono što se razume
i samo za onog ko ćutati lepo ume.
Ako ćutiš, a ćutnju ne razumeš
upitaj sebe koliko razumeti želiš
pre nego se razgovorima poslužiš.
Ako ćutiš jer nemaš više šta za reći
onda reci da iza tebe ne ostanu pitanja.
Sa čovekom se razgovara, sa čovekom se i ćuti.
Razdvoje se samo po važnosti svojoj
jer, ne postoje dve važnosti iste
niti isto istim baš u svemu biva.
Ako sam, budi. Ako si, biću.
Prijatelj.
Ljubav.
Drug.
Poznanik.
Slučajni prolaznik.
Stranac.
Neznanac.
Mnogo toga, što se biti može,
al' čovek, to se uvek biti treba,
čovek u kojem svaka reč živi kao istina.
Čovek, vetrom razvejan
vodom zalivan
suncem ogrejan,
u maglama izgubljen, zalutao i u blatu ogrezao
pod studi poklekao, oko sebe se osvrnuo
a ništa nije čuo, niša video
negde usput, da je čovek, sasvim je zaboravio.
Sve reči stanu u ćutanje i sva ćutanja
stanu u tišinu u koj se samo večni razmeju.
Ako sam noć, osvanuću kao dan
u tišini neizgovorenih reči izgubljenih u skrivnom vetru. " ~ ( noć i ja )
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 178.319
- Poruka
- 37.740
" Kad bi najviše da kažeš, ćuti - ponavljam sebi i ovoga trenutka.
I ćutim. Ćutim i razmišljam po ko zna koji put o toj mudrosti ćutanja.
Nikad ja njome neću ovladati. Čini mi se i kad ćutim, govorim. I ljuti me to.
Osećaj ljutnje je znak da nešto činim loše. Loše ćutim.
Može li se loše ćutati? Može. Postajem ironična dok prekapam po sopstvenim mislima.
Znak lošeg ćutanja.
Liči na bonacu. Sluti nevreme.
Ipak ćuti - ponavljam. I pripazi na tu slutnju. Samo pripazi. I skloni se dok slutnja ne prođe.
Ostani u nekom nepristupačnom predelu gde se ni ćutnja ni reč ne mogu doseći.
Skloni se i ostani dovoljno dugo i dovoljno daleko dok loše ćutanje ne potope pljuskovi
i ne pročiste oluje koje sluti bonaca.
Kad bi najviše da kažeš, ćuti - ponavljam dok potiskujem uporna pitanja koja ničemu ne služe.
Zatvaram sve prozore i vrata. Prespavaću. Nevreme će stati. Spavaću dugo i neću ništa ni čuti ni videti.
Da, tako ću. Prespavati sva loša ćutanja i prevariti slutnju ostavljajući je da je potope kiše.
Kada se probudim moći ću reći - to je samo košmar, prošlo je.
Nikad ne prođe, ali to niko neće znati. Ćutnja izgubi onu lošu notu i postaje ono što treba da bude,
lepa, topla tišina. " ~ ( tragovima nevremena )
I ćutim. Ćutim i razmišljam po ko zna koji put o toj mudrosti ćutanja.
Nikad ja njome neću ovladati. Čini mi se i kad ćutim, govorim. I ljuti me to.
Osećaj ljutnje je znak da nešto činim loše. Loše ćutim.
Može li se loše ćutati? Može. Postajem ironična dok prekapam po sopstvenim mislima.
Znak lošeg ćutanja.
Liči na bonacu. Sluti nevreme.
Ipak ćuti - ponavljam. I pripazi na tu slutnju. Samo pripazi. I skloni se dok slutnja ne prođe.
Ostani u nekom nepristupačnom predelu gde se ni ćutnja ni reč ne mogu doseći.
Skloni se i ostani dovoljno dugo i dovoljno daleko dok loše ćutanje ne potope pljuskovi
i ne pročiste oluje koje sluti bonaca.
Kad bi najviše da kažeš, ćuti - ponavljam dok potiskujem uporna pitanja koja ničemu ne služe.
Zatvaram sve prozore i vrata. Prespavaću. Nevreme će stati. Spavaću dugo i neću ništa ni čuti ni videti.
Da, tako ću. Prespavati sva loša ćutanja i prevariti slutnju ostavljajući je da je potope kiše.
Kada se probudim moći ću reći - to je samo košmar, prošlo je.
Nikad ne prođe, ali to niko neće znati. Ćutnja izgubi onu lošu notu i postaje ono što treba da bude,
lepa, topla tišina. " ~ ( tragovima nevremena )
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.498
" Kad bi najviše da kažeš, ćuti - ponavljam sebi i ovoga trenutka.
I ćutim. Ćutim i razmišljam po ko zna koji put o toj mudrosti ćutanja.
Nikad ja njome neću ovladati. Čini mi se i kad ćutim, govorim. I ljuti me to.
Osećaj ljutnje je znak da nešto činim loše. Loše ćutim.
Može li se loše ćutati? Može. Postajem ironična dok prekapam po sopstvenim mislima.
Znak lošeg ćutanja.
Liči na bonacu. Sluti nevreme.
Ipak ćuti - ponavljam. I pripazi na tu slutnju. Samo pripazi. I skloni se dok slutnja ne prođe.
Ostani u nekom nepristupačnom predelu gde se ni ćutnja ni reč ne mogu doseći.
Skloni se i ostani dovoljno dugo i dovoljno daleko dok loše ćutanje ne potope pljuskovi
i ne pročiste oluje koje sluti bonaca.
Kad bi najviše da kažeš, ćuti - ponavljam dok potiskujem uporna pitanja koja ničemu ne služe.
Zatvaram sve prozore i vrata. Prespavaću. Nevreme će stati. Spavaću dugo i neću ništa ni čuti ni videti.
Da, tako ću. Prespavati sva loša ćutanja i prevariti slutnju ostavljajući je da je potope kiše.
Kada se probudim moći ću reći - to je samo košmar, prošlo je.
Nikad ne prođe, ali to niko neće znati. Ćutnja izgubi onu lošu notu i postaje ono što treba da bude,
lepa, topla tišina. " ~ ( tragovima nevremena )
U tom prostoru gde sija čistota tvoje duše , upravo tamo gde nalazim svoj smiraj ....gde to razumem
- Poruka
- 37.740
Више се не сећам ни кад је задњи пут дувала
Има три месеца
Прође Свети Никола и Нова година
Врло добро је знам и увек осетим
У костима
Не бих рекао никада да фалиће ми ветар
Па прекрстим руке сам и гледам
Нешто читам, пратим рад
Пријатеља у расцепу између свога добра и мог зла
Старе слике из прошлог времена
Да л' се види ишта, паркирај
Чекић изнад темена па трас
Ја не вредим ништа
Пусти ме да свирам, свирам
Да свирам сад сам
Понекад твоја реч ми не да миран сан
И не да мира
Миран сам ал' не разумем откуд сав тај бес
И нећу то да знам
Нешто није у реду
Па и свашта има да се размишља
Можда не бих да умрем паметан
Можда бих још да сметам
У твојим устима спава кошава
У мојим инат и бес и неправда
Ту сам где сам и нисам спреман
Нисам спреман на катул ферман
Бирај
Бирај
Ја знам, а ти то не знаш
Ти си пристао да верујеш
Па бирај
Бирај
Издаја и предају су мајка једна, оца два
Па бирај
Бирај
Бирај
Бирај
Бирај
Бирај
Ја никада ти нећу више открити ниједну тајну
- Poruka
- 37.740
- Poruka
- 37.740
" Snovi i buđenje jedne ose
Noć se neprimetno ulila u dan. Tišina je prekinuta uobičajenom bukom asvalta. Danas je jedan od onih dana kad ta buka nije u granicama podnošljivog.
Nije buka kriva. Ona je u svojim uobičajenim tokovima. Neovisna o prelivanjima i izlivanjima kapi vremana iz svojih korita. Preplave dan, uzburkaju tokove,
proveravaju puls, prebrojavaju neurone, traže pukotine u nervima preteći da pukotinu pretvore u novo korito, novi tok, novi recept sa novim izumom, novim imenom i novim lepilom za stare-nove pukotine, za prastare tokove i najnovije pritoke.
Zavese na prozoru pokazuju da se neki dašak vetra mota tu u okolini, lenjo, kao da je i on pospan. Osa je pre par trenutaka spavala mirno.
Sada se pomerila pravolinijski ka dole. Rekla bih, još kunja. Da li je sanjala nešto, pa se tako, kroz snove, pomerila ili je budna i spokojna sa ove strane zavese, zaštićena i bezbedna? Posmatram je dok nemirni prsti prevrću po slovima. Ne pomera se. Prozirna krila su mirna i sasvim nepomična. Ne pomara se nijednim delićem svoga malog tela. Da li da ustanem i proverim je li budna? Ne, ne, uznemiriću je pokretom. Kucanje joj ne smeta, čini se navikla je na gotovo ujednačen takt tipki. Prsti ne udaraju ravnomerno i jednolično. Zvukovi, stanke, laki i brzi pritisak, težak i još brži, žustriji, kao kakva notna partitura utapa se u buku novog dana, stvarajući sopstvenu simfoniju, ili možda operu, baletnu scenu, ko zna.
Zvuk jutarnjih zvona sv. Nikole mi zaokuplja pažnju. Brz pogled na zevesu pokazuje mi praznu, prozirno-belu tkaninu. Pokušavam pronaći osu. Nema je. Ha, evo je, ipak je tu. Potpuno budna uključuje se u tokove novog dana. Njeno zujanje je prijatno u odnosu na ostale zvukove. Prijatno.Hm, svašta može da bude prijatno u danu u kojem buka prevazilazi okvire podnošljivog. Buka koja ničemu nije kriva, a idealan je krivac za sve. Bar trenutno. Milisekundu.Nanosekundu.
Opet mi se osa izgubila iz vidokruga. Uzimam još jednu cigaretu. Osa se još negde krije. Čujem je, iako se to plaho zujanje teško razaznaje. Kako čoveku u pojedinim trenucima neka čula, neki određeni impulsi bivaju jači od svega ostalog. Zanimljivo. Mislim to o čulima, impulsima, damarima.
A da ipak ustanem, ugasim cigaretu, potražim osu? Prsti me bride, osećaju da će im zabava biti uskraćena. Bune se. Ako. Lepo je to. Neka se bune.
I ja bih, ali evo opet zvona sv. Nikole. Opominjuće.
Dobro, dobro, evo, priključujem se bučnim tokovima dana. Da, evo, bez bunta. Bez duvanskog dima? Hm, da prekinem ja ovu zabavu koja tako uveseljava prste.Da, da prekinem. I potražim osu. Možda je ponudim sa kojom kapi vode. Nisam sigurna da li bi joj se kafa svidela. Ponudiću je ipak. "
( partitura za solo ~ nn )
Noć se neprimetno ulila u dan. Tišina je prekinuta uobičajenom bukom asvalta. Danas je jedan od onih dana kad ta buka nije u granicama podnošljivog.
Nije buka kriva. Ona je u svojim uobičajenim tokovima. Neovisna o prelivanjima i izlivanjima kapi vremana iz svojih korita. Preplave dan, uzburkaju tokove,
proveravaju puls, prebrojavaju neurone, traže pukotine u nervima preteći da pukotinu pretvore u novo korito, novi tok, novi recept sa novim izumom, novim imenom i novim lepilom za stare-nove pukotine, za prastare tokove i najnovije pritoke.
Zavese na prozoru pokazuju da se neki dašak vetra mota tu u okolini, lenjo, kao da je i on pospan. Osa je pre par trenutaka spavala mirno.
Sada se pomerila pravolinijski ka dole. Rekla bih, još kunja. Da li je sanjala nešto, pa se tako, kroz snove, pomerila ili je budna i spokojna sa ove strane zavese, zaštićena i bezbedna? Posmatram je dok nemirni prsti prevrću po slovima. Ne pomera se. Prozirna krila su mirna i sasvim nepomična. Ne pomara se nijednim delićem svoga malog tela. Da li da ustanem i proverim je li budna? Ne, ne, uznemiriću je pokretom. Kucanje joj ne smeta, čini se navikla je na gotovo ujednačen takt tipki. Prsti ne udaraju ravnomerno i jednolično. Zvukovi, stanke, laki i brzi pritisak, težak i još brži, žustriji, kao kakva notna partitura utapa se u buku novog dana, stvarajući sopstvenu simfoniju, ili možda operu, baletnu scenu, ko zna.
Zvuk jutarnjih zvona sv. Nikole mi zaokuplja pažnju. Brz pogled na zevesu pokazuje mi praznu, prozirno-belu tkaninu. Pokušavam pronaći osu. Nema je. Ha, evo je, ipak je tu. Potpuno budna uključuje se u tokove novog dana. Njeno zujanje je prijatno u odnosu na ostale zvukove. Prijatno.Hm, svašta može da bude prijatno u danu u kojem buka prevazilazi okvire podnošljivog. Buka koja ničemu nije kriva, a idealan je krivac za sve. Bar trenutno. Milisekundu.Nanosekundu.
Opet mi se osa izgubila iz vidokruga. Uzimam još jednu cigaretu. Osa se još negde krije. Čujem je, iako se to plaho zujanje teško razaznaje. Kako čoveku u pojedinim trenucima neka čula, neki određeni impulsi bivaju jači od svega ostalog. Zanimljivo. Mislim to o čulima, impulsima, damarima.
A da ipak ustanem, ugasim cigaretu, potražim osu? Prsti me bride, osećaju da će im zabava biti uskraćena. Bune se. Ako. Lepo je to. Neka se bune.
I ja bih, ali evo opet zvona sv. Nikole. Opominjuće.
Dobro, dobro, evo, priključujem se bučnim tokovima dana. Da, evo, bez bunta. Bez duvanskog dima? Hm, da prekinem ja ovu zabavu koja tako uveseljava prste.Da, da prekinem. I potražim osu. Možda je ponudim sa kojom kapi vode. Nisam sigurna da li bi joj se kafa svidela. Ponudiću je ipak. "
( partitura za solo ~ nn )
