" Kako voleti ljude
( deo drugi )
Bezuslovna Ljubav, ideal koji deluje kao lepa, pesnička metafora, lagan roman, romantičan film, natpis iz žute štampe i ništa više.
Lepo zvuči i verovatno ne postoji niko ko nije bar razmišljao o toj misterioznoj Bezuslovnoj Ljubavi.
Nema je često ni tamo gde je uglavnom, nakon svih obrni-okreni teorija svrstamo, a to je roditeljska ljbav. Trebalo bi da bar tu postoji, ali
na žalost, negde svesno, negde nesvesno, kao takva ni tamo ne postoji. Verovatnoća postojanja je u malim procentima čak i tu.
Verujem u nju. Provela sam mnogo besanih noći propitujući sebe, i da, posle svih tih noći, verujem. Otkrijemo je posle mnogih ispita koje padnemo.
Pod uslovom da smo ih svesni.
Koliko ljudi, toliko ćudi i nijedna savršena. Kako zavoleti baš taj deo, tu nesavršenost? Ponekad deluje nemoguće i uglavnom i ne uspeva u univerzalnom smislu reči ljubav. Uspe u najbliskijim odnosima, u onim na prvu simpatičnim i prijemčivim kontaktima, sve ostalo je naizgled nemoguće.
Da li je baš nemoguće ili naše poimanje Ljubavi naprosto nije ispravno? Verujem da je ovo drugo. Ako izuzmemo porodičnu, partnersku, prijateljsku ljubav,
shvatćemo da pojam koji objedinjuje sve vrste ljubavi u onu jednu sa velikim Lj, nije puki ideal, ali jeste nešto što iziskuje veliki trud, učenje i sazrevanje.
Mnogo je lakše voleti ljude sa kojima ne delimo ništa jer sve što u toj ljubavi treba da prihvatimo je njihova različitost i nesavršenost koje su jednake našim.
Dovoljno je biti Čovek i voleti ljude, ne biva nemoguće i teško.
Posedujem samokritičan um. Samokritičnost neizbežno vuče sa sobom i kritičnost, dakle ni mrvu više ili manje nisam pošteđena tog dela naše prirode.
Sklona sam i analizama. Analitički um ima večitu potrebu da sve objasni, raščlani, oduzme pa opet sabere sve što ga okrzne. To je dobra osobina kad se koristi na neživim bićima. Analitički um može da zaintrigira šta se dešava ako stonogi otkinemo sve noge i može da ih pokida sve svestan da ih ne može sastaviti opet. Podnošljivo kod opita sa stonogom. Mogu i komarcu krilca da se oduzmu, iako sa onog najvišeg aspekta ne bi trebalo dirati ni stonogu ni komarca, i oni su bogomdana živa bića. Dakle, analitički um mora svesno da se uzdrži svakog rasčlanjivanja, jer ne može sve da se ponovo sastavi. Većina je srećom svesna. No sa analitikom sam želela nešto drugo reći, ali odoh u nekom trećem pravcu. Fokus je na analizi ljudi koje srećemo ili ne srećemo.
Tamo gde počinje analiza, mesta za Ljubav ponestaje već kod prvog koraka. Postoji ona narodna o dlaci u jajetu i bez greške, naći ćemo je do kraja analize.
Volela sam to da radim. Da analiziram ljude. Kako je samo nepotrebno i pogrešno...
Ljude treba da prihvatimo, ili ako ne može drugačije ne prihvatimo. Neprihvatanje nije nužno nedostatak ljubavi, tek je ona fina, suptilna distanca koja je neosetna da bi bila uvredljiva. Na prvu deluje licemerno, ali ne, ne mislim na glumu. Mislim na ono; To mi prosto ne prija i odustajem od bilo kakvog preispitivanja sebe ili drugog i bilo kakve potrebe da razumem ili da me razumeju. Nema nametanja, Nema sile. Nema odbacivanja čoveka. Jer moja ruka ostaje otvorena ako zatreba ( ili bilo čija ).
Niti je dobrota prelazna, niti zlo. Kada bi uspeli to da shvatimo verovatno bi uspeli i da volimo ljude bez potrebe da ih zgazimo. Ljubav je samo to, ne zgaziti drugoga jer je drugačiji, jer drugačije misli, jer mi se ne sviđa, jer sam ustala jutros na levu nogu, jer mi je dosta svega itd. itd.
Ništa osim poneke virusne ili bakterijske infekcije nije prelazno, a čak ni to nam ne smeta da volimo ljude, mada je nedavna istorija pokazala da sam stoprocentno u krivu.
Nije ni lepota prelazna ma koliko mi nastojali biti u društvu lepih ljudi. Nije ni ružnoća ma koliko se ista izbegavala. Ljubav nema lika, a najlepša je. Ljubav nema oblik, a najopipljivija je. Ljubav nema dodir, a osećamo njen zagrljaj. Nije sunce, a njena toplota je neizmerna.
Da li je se zbog toga plašimo toliko, jer je nematerijalna, oku nevidljiva, uhu nečujna...? Čovek se uglavnom plaši onoga što ne može da vidi, čuje, opipa, razume...
Suma sumarum, manje analize i više prihvatanja i gotovo pa smo na cilju...
Kod partnerske Ljubavi analiza je rušilački faktor. U tom delu za nju nema mesta. Ima razgovora, ima poštovanja, ima kompromisa...svašta nešto, analize ne sme biti ako nismo u stanju da je iskontrolišemo. Nje uglavnom tu i nema. Ima je u onim drugim oblicima odnosa između dvoje ljudi koji se pogrešno svrstavaju i idu rame uz rame sa ljubavlju.
Tema je široka. Neiscrpna. No ovde ću je završiti sa dva citata;
" Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I lepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život." ~ M.Selimović
i meni omiljeni na ovu temu;
"Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi." ~ Duško Radović
( Ovo me je podsetilo da neke sledeće, besane noći napišem ono što sam propustila, a to je priča o ljudima koji umeju da vole. I nisu legenda, oni zaista postoje. Obični su, imaju mane, ali su u jednom savršeni, a to savršenstvo je njihova neumitna sposobnost da vole sve oko sebe. ) " ~ ( noć i ja )
