Pričao mi Vjetar...

*

Napiši celu zbirku pesama pa je baci u vatru,
Napij se od domaće rakije,
Pobegni sa pesničke večeri i vodi ljubav u javnom toaletu,
Podigni revoluciju, pogini u ratu,
Odnesi ružu Branku Miljkoviću na grob,
Zamonaši se i ovekoveči dušu svoju Bogu ko najlepši kolač,
Napusti fakultet i pobegni u Francusku,
Recituj svoju poemu prosjaku,
Zaveštaj svoje organe i napiši epitaf na grobu,
Nauči žene da lome čaše
I da ne plaču,
Sedi bar dva sata u potpunom mraku,
Pusti svoju krv na knjizi ko posvetu,
Čudi se neprestano svemu,
Divi se odronu,divi se plamenu.

Tada ćeš znati, da poezije ima najmanje na papiru.

Autor: Kosta Kosovac


Naleteh na ovo izuzetno Dete...Slutim Velikog Pesnika i osećam još većeg Čoveka.
 
174663997_1269000463497506_8341341420192399706_n.jpg


Kosta Kosovac
 
Kakvo bih more bio ja, ako bi me nešto moglo ispiti, pa da presuše izvori ove pitke ljubavi i čiste ljepote koja teče kanalima između naših svjetova.
Ja sam okean čiji valovi izgovaraju tvoje ime, i jedino tvoje božansko lice se u njemu smije oglednuti i njegovom vodom skinuti svoj umor.
Oslušni ! Čuješ li grmljavinu ? To je brodolom onih koji pokušavaju da ukrote moje visoke talase, buru mojih osjećanja prema tebi, koju rađa ovo vječno nevrijeme koje izazivaš u meni.

( Iz knjige Ogrebotine ~ Draško Sikimić )

 
Čudni su putevi Gospodnji. I obični putevi su čudni... iako čuda ne žive više ni u bajkama.
Ko se ikad našao na njima, istraživao kuda vode, postavljao pitanja, potpitanja, tražio odgovore, galamio, ljutio se, ćutao, razmišljao, promišljao,
morao je bar zagrebati površinu pukog postojanja. Morao...nije morao, ali ako je to radio, hteo je razumeti više od onoga što pruža slika površne patine jednog prostog dana, oblika, lika, života ...
Ali, grebanje je fizički posao, pa onda sledi mukotrpno posmatranje, lupa, mikroskopi, knjige...gomila knjiga...i tišina. Duga tišina. Sedenje u tami.
Osama. Otuđenje. I onda, možda, samo možda...susret sa ponekim odgovorom, poneki zrak svetla obasja mrak i slepoću očiju pretvori u vid duše.
Ako uzmem samo ono što želim od sveta, ljudi, života, mogu li sebe nazvati ljudskim bićem. Teško da mogu. Ali eto, bivam oblik postojanja koji ima lik ljudske vrste. To me ne čini Bićem. Ni Čovekom.
Više se posmatra, manje govori. Više čuje, manje sluša. Prijatelji ti postanu Vetrovi, Priroda, Nebo i sva njegova tela. Postaneš ruglo svetu, možda te proglase i neuračunljivim, ali ne mari. Mala je to cena kakvih sve cena ima.
Kažu da se slabi ljudi hvataju reči poput - slučajnost, sudbina, i sl. Da li je baš tako...Da li Anštajnova teorija relativiteta puka brljezgarija, da li zaista razumemo na pravilan način sve te reči...da li ...da li...Nikad nisam nešto posebno volela Dalija.
Ništa nikad nije ništa. Ali, nikad ne reci nikad, jer nikad može da postane ništa. Ništa ima lepote. Nikad ne. Nedostaje mu zrno ničega.
Vreme je za plavičast dim, tišinu i osamu. Noć je, a "...noću sve se čuje..." .
Čujem Vetar, dobro je. U dvoje se lepše ćuti.

( slučajni put kroz poznato s nenamernim osvrtom na nepoznato )

 
O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.

Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.
U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.

Sa strašću bih se požurila
da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja večno sumorna.
A meni se uvek dopadalo:
kad su ptice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;
kad su senke u san sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.

Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove
i radosti moje sve pomutila
Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni časka me nije ostavljala.

Znam umreću i ostariću:
a nju uvek mladu,
zavek žednu bolova
na zemlji ostaviću.

Desanka Maksimović
166433762_2642849449346747_1615917521529188681_n.jpg
 
PUT LJUBAVI


Nasmiješi se.
ispruži ruku i prepusti se,pusti
da te povedem tamo gdje nikad
ni sa kim nisi bio.

Čemu smijeh, pusti sad, ne šalim se,
ja te ne vodim u Raj ,jer tamo
ne znam da li ću i sama stići.
vodim te u svijet svjetlosti i tame,
tame i svjetlosti, i tako do kraja.

Opet se smiješ ,a ja sam ozbiljna.
Ti, to znam ,ne pitaj kako
još nikad nisi ušao u taj svijet.
Pruži mi ruku,zažmuri i slušaj.
Čuješ zvuke harfe u daljini, a tamo
more, talas i neki vjetar mio
što miluje, da baš tako kao kad
te moja ruka dodiruje.

Ne smij se ludo, zažmuri samo,
vodim te dalje.
Ne otvaraj oči jer ispred nas je oganj živi
vatra guta sve ispred sebe,
da baš tako mili, i more gori,
jete ludo,kao I ja u tvojoj blizini.

Pusti, pusti me sad ,vodim te dalje,
gledaj, otvori se nebo, olujne padaju kiše
čini mi se, ognju se baš dobro ne piše.
I oluja podiže buru, bura uzbuni more,
diže se talas do neba
ne imade vatra nikakvog izgleda.
Oganj živi na tren je još bio
tek mali plavičast plam,
toliko samo da ga ugasi
sasvim mala kišna kap.

Ne mršti se tako, prolazi oluja,
bistri se plavo nebo,
smiruje razbješnjeli val.
I mirno je sve.
Jedino još se širi dim,
svježi miris paljevine, gorko-sladak,
pomiješan sa ukusom soli i datula.

Pa ti se jos mrštiš. Zasto ?
Znam,znam,oluja ti na svađu liči.
I meni. Ali vodim te dalje obalom,
more ostaje iza nas, evo gubi se i dim.
Ogromno prostranstvo se sužava
u put, put postaje staza ,a staza
se gubi u nekom žbunju.
Smijemo li dalje ? Vodim te,
ne brini ništa, samo žmuri.

Evo ulazimo u nepreglednu šikaru
trnje nam cijepa kožu,
krv prsti svud,ali ne brini,
sad ce kraj. I gle, oh oprosti mili,
sad ćemo malo tumarati
po pećinskoj tami.

Šta je to sa tobom, zašto si ljut,
to je priča samo, vjeruj mi
nećeš se izgubiti, meni je poznat put.

Slušaj kako kapi vode dobuju
sa zidova pećinskih slivajući se
u mali potok što protiče nekud,
hajde da vidimo kud. Hoćeš ?
Plašiš se ? Ne vjeruješ u stisak moje ruke ?
Vjeruješ ?Dobro, onda idemo putem potoka.
I otvor pećine nađosmo,
sunce ga svjetlošću okupalo.

Odjeća nam pocijepana, iskidani tabani,
izgrebana tijela, a sunce grije
milostivo, nesebično.
A ispred nas velika zelena livada,
na sredini postavljen sto za dvoje.

Konačno ti vidim osmjeh, al’ pusti me sad,
dovedoh te na kraj ovog putovanja.
Žmuri još, samo sad ne varaj i
slušaj, dobro me slušaj sad.

Nad livadom mjesečina, zrikavaca
zanosni čuje se poj, kao san.
Sto bješe za dvoje ? Da,da,
na stolu je sve za dvoje, jedino,
jedna je čaša,u čaši vino,
crno, oporo-slatkasto, kao i noć.

Hoćeš li piti prvi il’ da pijem prije ja ?
Ne otvaraj oči,
rekoh na kraju smo puta,
ostao je još samo jedan korak i
vraćamo se natrag u stvarnost.

Zašto uzmišeš, ludo, to je samo u priči,
za tren ćeš otvoriti oči
I nikada više ovim mjestima nećeš proći.

Nećeš da piješ ? Dobro, ja ću.
Zažmuri jako mili, i stegni
mi čvrsto ruku, ne boj se,
neću im dati da te odvuku.
Kojeg li straha na tvom licu,
gledaj sad, ispijam pehar,
hoćeš gutljaj ? Ne. Ispiću sve.
Pijem do zadnje kapi, izdao si me,
ostavio samu samo zbog straha.

I gle, zemlja se otvori pod
mojim nogama, pustam ti ruku,
slobodno idi, bježi, već osjećam
nečije ruke na struku.
Ne brini, to prvi zraci zore me grle
dok misli moje tebi hrle.
Svjetlost dana čvrsto me uze,
izbrisa nježno sve moje suze
i zaigra sa mnom valcer na snijegu,
a gore, tamo dalje,
stoji mala kuća na brijegu.

Što si ozbiljan ? Nasmiješi se,
stigli smo do kraja puta. Reci,
nisi nikad tuda prolazio ?
Znam da nisi, inače bi sa mnom
iz čaše pio.

Zašto si tužan, čemu ?
Neka ti ovaj put na priču liči
i ti je se sjeti ponekad
dok budeš držao nekog za ruku.
Ne ljuti se, mora to tako.

I jeste, u pravu si, bješe to ljubavi put.
Od strasti do svađe, od svađe do pomirenja
i tako redom, do kraja,
a na kraju,nema ničega sem povjerenja.
Nisi mi vjerovao i zato ti
ostaješ tu, ja moram dalje
i do sad sam hodila sama.

Ne zadržavaj me. I ne, to nikako,
ne kaj se što si sa mnom prešao
sav taj put a vratio se sam.
Ćuti ludo, mora to tako.
Vidiš, i mjesec uvijek putuje sam,
a ja sam ti kao i on,
vidiš ga, ne vidiš, sad te prati,
sutra ne, mora to, ludo moja,
do svitanja već zaboravit ćeš sve.

Otvori oči, pogledaj me, pomiluj
za srećan put, ne žali što
mi nisi vjerovao, uvijek postoji
prvi put.

A ja ću srećna otići dalje jer
pokazah ti ono što niko nije.
Ne ljuti se ludo moja, tako to mora,
a i ko bi drugi mogao prije ?

Ne ljuti se, ludo moja, otvori oči,
kreni dalje s osmjehom vedrim,
tako to mora, šašavo moje.
Dokle ? Dok ne kažes nekom -
zažmuri, prepusti se…vjeruj mi.

Da, ludo moja, put je od
početka do kraja bio put do beskraja.
Nasmiješi se…

Ne razumiješ me ?
A kako i bi, ko još razumije
onog što piše balade i putuje
putevima od kraja do beskraja.
Samo se nasmiješi…

N.

 
Poslednja izmena:
*pustinjakinja:
Ne znas ti

Ne znas ti sta mogu ja.
Mogu da cutim
da zatomim svaku rijec
mogu da odem
i da ti ne kazem zbogom
mogu da kazem
i da te slazem
da sve mi je tako svejedno
i da me nije briga
sto sve je tako sivo.

Ne znas ti,
mogu da ti kazem
da te ni malo ne volim
da isto mi je i
kad si tu i kad odes
ne znas ti,
mogu srce u celik da okujem
sve srusene zidove
u trenu da podignem
da porusim mostove
i nestanem ...
nestanem u tvrdjavi
zaborava.

Ne, ne znas ti i zasto bi znao
mozda bi iz samilosti ostao
zato je bolje odlazi
vjeruj u ono sto kazem
vjeruj i kad cutim
i kad lazem
jer..ne..ne znas ti
koliko ja mogu voljeti
voljeti..a ne priznati.
Kliknite za proširenje...
 
*pustinjakinja:
Sto puta ponovljena laž biva istina. :) Volim mantre, no ozbiljna sam po pitanju talenta,i iskrena, zaista su me davno slagali da umem da pišem, a ja poverovala.
Kliknite za proširenje...
Nosis jako, jako, jako dubok oziljak.
Znam, nosim ga i ja.
Mozda iz razlicitih razloga, ali osjecam kada je netko amputiran, kada rezonira poput mene.
Nedavno je moj tetak Josip umro od raka jednjaka, onaj dan kada je umro povratio je iz sebe nesto toliko trulo da je tetka stavila masku dok je cistila.
Imam 41 godinu, kunem se svime sto mi je sveto da zivot ne bi dao uzalud, ali da mi je netko ponudio njegovu sudbinu, a on zauzvrat da zivi, pristao bi.
 
Jugoslav Čvarak:
Nosis jako, jako, jako duboki oziljak.
Znam, nosim ga i ja.
Mozda iz razlicitih razloga, ali osjecam kada je netko amputiran, kada rezonira poput mene.
Nedavno je moj tetak Josip umro od raka jednjaka, onaj dan kada je umro povratio je iz sebe nesto toliko trulo da je tetka stavila masku dok je cistila.
Imam 41 godinu, kunem se svime sto mi je sveto da zivot ne bi dao uzalud, ali da mi je netko ponudio njegovu sudbinu, a on zauzvrat da zivi, pristao bi.
Kliknite za proširenje...

Razumijemo se, na koncu konca rođena sam tamo negdje gdje si ti, dolje južno :)
No znaš kako, o nečemu nikad ne govorimo čak ni bliskim ljudima.
Eto, meni Bog dao pa pišem, a šta znam imam li talanta ili ne. Za laž i glumu nemam, pa se sad češkam po kosi i pitam ima li smisla pisati ako se to nikom ne dopada :lol:
 
*pustinjakinja:
Razumijemo se, na koncu konca rođena sam tamo negdje gdje si ti, dolje južno :)
No znaš kako, o nečemu nikad ne govorimo čak ni bliskim ljudima.
Eto, meni Bog dao pa pišem, a šta znam imam li talanta ili ne. Za laž i glumu nemam, pa se sad češkam po kosi i pitam ima li smisla pisati ako se to nikom ne dopada :lol:
Kliknite za proširenje...
Samo pisi.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
189
safon
S
Nina
"Dečak koji je čekao pored reke - Misuri 1865."
Odgovora
1
Pregleda
157
Nina
Nina

Back
Top