Pričao mi Vjetar...

1618411863053.png
 
"Plači,razmišljaj i živi;jednog dalekog dana/kad budes budućnost svoja najviša/ovaj ponosni orkan biće za tebe poput oblačka"

:heart:

Where the wild roses grow
In the silent fields of loss
Beloved names are etched in stone
For those who lived and loved and lost
See the ones who come to pray
And lay their hands upon the ground
Last words they couldn't say
Spoken softly to the clouds
.....................................
.............................
 
Tamo, onamo, postovaću ipak u svom ćošku iako nema veze sa romantikom, ali već ste i navikli da na ovoj temi ne vrvi sve od romantike.
Inspirisano ko zna kojim Vetrovima.

serenity-painting-of-a-woman-reading-by-sherree-valentine-daines.jpg


Razbacane misli

Lijepo je pročitati neku tuđu misao, mudrost, nešto što će bar podstaći na razmišljanje, ako ne na promjene nas samih. Ljepše od toga je imati neku sopstvenu misao, neku kap žvota koja bi nekome pomogla, ako već nije nama samima, kap života koju, taman poslednja, ne štedimo, vec poklanjamo drugome.

Nisam neki mudrac. Mislila sam da jesam, da dosta toga znam, da sam dosta iskusila, nučila, vidjela, pročitala.Vjerovala da i nije loše za polovinu života gdje sam bila tada, pa rekoh sebi ; "polako...sad uči natenane...ovo bješe nekako prebrzo..."

No...osvanu jutro u kojem sam shvatila da ništa ne znam. Nekada mi to bješe tek uzrečica, no sada je istina.

Nema te filozofije ni tog znanja koje nas može naučiti životu. Sva mudrost je pretočena u jednu čašu - čašu iskustva.

I naučih ono što nisam nikad mogla shvatiti - živi tren, živi sad.

Prekasno. Naučeni smo da planiramo, da brinemo unaprijed, da zahtjevamo od sebe i drugih korak unaprijed.

Nikakvo čudo, mene još pokušavaju vratiti na to. Možda im na trenutak i uspije, jer zabluda je da se lako mijenja karakter.

Onda mi pogled zaluta na moj kutak sobe i sjeti me da im kažem - NE. Da sam bar davno to umjela.


Svi mi to znamo, nije novo ni čuti a ni ovdje pročitati - živi danas - ali ne primjenjujemo. I lažemo ako to poričemo.


Ne, ništa to nije loše. Sve što znate i što su Vas naučili, ispričali Vam, sve je to ( manje više ) istina.


Jedno Vam nisu rekli...Onog trenutka kada počnete živjeti trenutak izgubili ste snove...želje...nadanja...i najvjerovatnije ostali sami bez svega što život znači.


Čovjek je stvoren da ne bude sam, da stvara porodicu, potomstvo. Stvoren je da uči, planira, teži ka uspjehu. Da nije tako svi bi vjerovatno bili nomadi i bez emocija i mogućnosti reprodukcije brinući samo o sebi i sitnim životnim potrebama.

Koliko kontradiktornosti. I malo logike u reklo bi se vrlo logicnom. Ali, zar nije čitav život kontradiktoran ?

Sa jednim se rodimo, drugo nas uče, treće nam pokaže život, pa ti sad budi pametan i mudar da bi olakšao i sebi i svima oko sebe put do kraja.


Jedino sto bih ja lično poslije svega mogla reći je - živi svoju ličnu filozofiju. Bila ona i pogrešna.

I... planirajte, to je znak da Živite. Bar sitnice, bar za kratak period, ali planirajte slobodno... Trenutak, trenutak nije samo ono što mi želimo zapamtiti ili zaboraviti. On je više od toga.
Čitav Život je sazdan od trenutaka. I ovaj tekst je bio jedan trenutak.

( nn ~ iz stare škrinje )

H0649-L209695363.jpg
2018_CKS_15508_0054_000(eugen_von_blaas_a_venetian_beauty).jpg


 
kalendulaposadkaiuxodvotkritomgrunte_DF268AAB.jpg


Сунце зaђе за Невен за гору,
Jунаци се из мора извозе,
Броjила их млада Ђурђевица,
Све јунакe на броj наброjила,
До три њена добра не наброjи:
Прво добро Ђурђa господара,
Друго добро ручнога ђевepa,
Треће добро брата poђенoгa.
За Ђурђем je косу одрезала,
За ђевером лице изгрдила,
А за братом очи извадила.
Косу реже, коса опет расте;
Лицe грди, а лице израста;
Али очи не могу израсти,
нити срце за братом рођеним.

( из " Косовског циклуса" )

neven-23.jpg


Лако је теби ​


Лако је теби кад имаш брата
па може да те штити и брани.
Кад се у дворишту играте рата,
он увек стоји на твојој страни.
Од свих је бољи.
Од свих је јачи.
Зато брат тако много значи.

Лако је теби кад имаш брата:
смеш да се правиш важан пред свима.
У биоскопу нема карата,
он само трепне и - већ их има.
На утакмици нигде места,
он само мигне - три клинца дигне.
Познаје сваког кондуктера.
Познаје сваког посластичара.
Има у граду триста другара.

Мени је тешко јер немам брата
па пазим с ким се играм рата,
јер није свако на мојој страни
спреман да увек баш мене брани.
А кад се с другом децом потучем,
обично дебљи крај извучем.

Код куће радим сам за двоје
и што је моје и што није моје:
и угаљ вучем,
и рубље скупим,
и собу спремим,
и млеко купим...

И тако: пошто немам брата
морам да будем вредан сам,
да будем двоструко вредан сам
и да одрастем сасвим сам.

Од свега што на свету знам
најстрашније је кад си сам.

M. Антић
 

galeb-15.jpg


" Куцало је прољеће на врата. Сунце се купало у тишини морског плаветнила и све је мирисало на радост.
Галебови су играли свој љубавни танго по плаветнилу широког неба мамећи поглед у непрегледно пространство.
- Остни Жељко још који дан - прозборила је тихо Анастасија.
-Не могу, знаш да мама нестрпљиво чека да се вратим. Али ето мене натраг већ следећи мјесец.
Анастасијин поглед је клизнуо према маленом дјечаку који је несташно јурио лопту.
- Бранислав не зжели да идеш. Плаче чим му поменем твој одлазак - рекла је тихо.
- Знам...ех и мени се тешко растати и на кратко од њега, али то је само кратко.
Анастасија је клизила погледом са једног на друго лице двије највољеније особе у свом животу.
Од неке необјашњиве слутње дрхтај и језа прођоше њеним тијелом. Одмахнула је главом као да тјера неке невидљиве сјенке и устала да спакује Жељкове ствари. За трен је застала гледајући у лелујави прољећњи дах који их је окруживао свом својом љепотом. Крајичком ока, на једном удаљеном крову видјела је како слијеће рода. Осмјехнула се; - Враћају се роде...са њима и нови животи - помислила је.

- Морамо да кренемо - зачуо се Жељков глас - аутобус нас неће чекати.
- Браниславе, дођи да испратимо ујака - позвала је дјечака.

Малишан је застао и одречно одмахнуо главом, а бујица суза које су више одавале бијес него ишта друго, сручи се низ мало лице.
- Нее...нећу да га пратим ! Нећу да ујко иде ! - вриштао је малишан.
- Али, сине, вратиће се он брзо...сад мора да иде - покушавала је мајка да га смири.
И Жељко је покушао и ријечима и загрљајем, али није помагало.
- Не вриједи - прошапутала је Анастасија - идемо...Бранислав ће остати са оцем - рекла је дубоко уздахнувши.

Слутња од малоприје необјашњиво је заједно са дјечаковим сузама стезала њене груди све јаче.
Но није жељела да јој се препусти. Осмјех је заблистао на њеном лицу док је проговарала ; - Брзо ће проћи мјесец дана и бићеш опет са нама.
Загрлила је чврсто брата и кренули су на станицу. Но ријечи више нису хтјеле напоље. Ћутали су обоје, свако са својим мислима.
Растајали су се они и до сад. Није био први пут. Али...и једно и друго нису могли овога пута да се изборе са неком чудном и необјашњивом тугом која се јасно видјела у погледу.

Аутобус је био све ближе. Још један чврст загрљај и обећање ; - Брзо ћу се вратити...
- Нећу плакати - говорила је Анастасија док су је сузе примјетно гушиле - видимо се ускоро.
- Да...видимо се ускоро - рекао је Жељко грлећи чврсто своју једину сестру.

Аутобус је кренуо даље и ускоро нестао из видокруга. Крик галеба је проломио поподневну тишину...негдје у даљини талас је ударао о гребен...са крова удаљене куће полетјела је рода...
Анастасија је сломљеним кораком пошла кући не могавши одагнати осјећај да је драго биће видјела задњи пут.
- Шта ми је...какве су то глупе мисли - помислила је одмахујући одречно главом.

Дани су лагано пролазили..прољеће је улазило у своју пуну љепоту...галебови су се вољели...рода више није била усамљена...
Анастасија је чекала...и чекала...Жељка није било...Једнога дана неко је дошао и реко јој ;- Жељко више неће доћи...
Неће доћи...неће доћи...неће доћи...одзвањало је у њеној глави док је покидана душа вриштала у својој немоћи.

Прољеће је опет...Море и галебови су негдје далеко...
И овдје има кровова и Анастасија погледом тражи на њима гнијезда и роде. Нема их...пусто је...празно...А она још чека...сасвим сама...тихо..безгласно.

Чека, јер...па рекао је...обећао је...вратиће се..."

( из старе шкриње ) нн

https://www.youtube.com/watch?v=s0vEy_PAf1g
 
:heart::zag:
*pustinjakinja:
galeb-15.jpg


" Куцало је прољеће на врата. Сунце се купало у тишини морског плаветнила и све је мирисало на радост.
Галебови су играли свој љубавни танго по плаветнилу широког неба мамећи поглед у непрегледно пространство.
- Остни Жељко још који дан - прозборила је тихо Анастасија.
-Не могу, знаш да мама нестрпљиво чека да се вратим. Али ето мене натраг већ следећи мјесец.
Анастасијин поглед је клизнуо према маленом дјечаку који је несташно јурио лопту.
- Бранислав не зжели да идеш. Плаче чим му поменем твој одлазак - рекла је тихо.
- Знам...ех и мени се тешко растати и на кратко од њега, али то је само кратко.
Анастасија је клизила погледом са једног на друго лице двије највољеније особе у свом животу.
Од неке необјашњиве слутње дрхтај и језа прођоше њеним тијелом. Одмахнула је главом као да тјера неке невидљиве сјенке и устала да спакује Жељкове ствари. За трен је застала гледајући у лелујави прољећњи дах који их је окруживао свом својом љепотом. Крајичком ока, на једном удаљеном крову видјела је како слијеће рода. Осмјехнула се; - Враћају се роде...са њима и нови животи - помислила је.

- Морамо да кренемо - зачуо се Жељков глас - аутобус нас неће чекати.
- Браниславе, дођи да испратимо ујака - позвала је дјечака.

Малишан је застао и одречно одмахнуо главом, а бујица суза које су више одавале бијес него ишта друго, сручи се низ мало лице.
- Нее...нећу да га пратим ! Нећу да ујко иде ! - вриштао је малишан.
- Али, сине, вратиће се он брзо...сад мора да иде - покушавала је мајка да га смири.
И Жељко је покушао и ријечима и загрљајем, али није помагало.
- Не вриједи - прошапутала је Анастасија - идемо...Бранислав ће остати са оцем - рекла је дубоко уздахнувши.

Слутња од малоприје необјашњиво је заједно са дјечаковим сузама стезала њене груди све јаче.
Но није жељела да јој се препусти. Осмјех је заблистао на њеном лицу док је проговарала ; - Брзо ће проћи мјесец дана и бићеш опет са нама.
Загрлила је чврсто брата и кренули су на станицу. Но ријечи више нису хтјеле напоље. Ћутали су обоје, свако са својим мислима.
Растајали су се они и до сад. Није био први пут. Али...и једно и друго нису могли овога пута да се изборе са неком чудном и необјашњивом тугом која се јасно видјела у погледу.

Аутобус је био све ближе. Још један чврст загрљај и обећање ; - Брзо ћу се вратити...
- Нећу плакати - говорила је Анастасија док су је сузе примјетно гушиле - видимо се ускоро.
- Да...видимо се ускоро - рекао је Жељко грлећи чврсто своју једину сестру.

Аутобус је кренуо даље и ускоро нестао из видокруга. Крик галеба је проломио поподневну тишину...негдје у даљини талас је ударао о гребен...са крова удаљене куће полетјела је рода...
Анастасија је сломљеним кораком пошла кући не могавши одагнати осјећај да је драго биће видјела задњи пут.
- Шта ми је...какве су то глупе мисли - помислила је одмахујући одречно главом.

Дани су лагано пролазили..прољеће је улазило у своју пуну љепоту...галебови су се вољели...рода више није била усамљена...
Анастасија је чекала...и чекала...Жељка није било...Једнога дана неко је дошао и реко јој ;- Жељко више неће доћи...
Неће доћи...неће доћи...неће доћи...одзвањало је у њеној глави док је покидана душа вриштала у својој немоћи.

Прољеће је опет...Море и галебови су негдје далеко...
И овдје има кровова и Анастасија погледом тражи на њима гнијезда и роде. Нема их...пусто је...празно...А она још чека...сасвим сама...тихо..безгласно.

Чека, јер...па рекао је...обећао је...вратиће се..."

( из старе шкриње ) нн
Kliknite za proširenje...
EzSBxcGVEAUGC_p
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
189
safon
S
Nina
"Dečak koji je čekao pored reke - Misuri 1865."
Odgovora
1
Pregleda
157
Nina
Nina

Back
Top