Pričao mi Vjetar...

[*pustinjakinja]

Opet sam snio majku na praznicni dan
i kao lutnja brujnu slutnja
sta bi znacio taj san

Blagi slast povratka
kljuc uvek iza dovratka
i staza kraj simsira urasla u travu

Sanovnik sa krupnim slovima
lako je to sa snovima
mnogo mi teze ide kada tumacim javu

U lesnjakovoj senci frustuk postavljen
pokraj hokle cvetni goblen
na trenutak ostavljen

Lanena letnja haljina
sa vezenim detaljima
pristaje uz rozetnu na bastenskoj kanti

U leji zlatnog seboja
u tom snu mladjana nego ja
onakva kakvu bih zeleo da pamtim

O mati veje sneg
i to me ne raduje vise
dospe na kraju sve na isti sled

Proslo je zanavek
severac pustovinom brise
i ravno je u nedogled

Naviru pahulje
noc slavi svojih pet minuta
vetar ne poznaje ni stid ni sram

 

[*pustinjakinja]

Slušam ovu pesmu, i meni predsvalja više od pesme.
Retko čitam komentare ispod, ali nekad treba...kriju neke lepe priče, obične, ljudske, a tako posebne.

I tako ispod Pesme

stoji priča ;

" Ispričacu vam ukratko nešto u vezi ove pesme. Pre 6 godina...radio sam u kompaniji kao magacioner ona je radila kao fakturista,uglavnom sve što bih ja uradio naloge ona je to morala da fakturise. Zaljubili smo se...i posle nekog vremena posvađali se...voleo sam je ,i znam da je volela mene...ali oboje smo bili takvi inatni da ne bismo znali tu svadju da smeksamo rečima...za mene je bila posebna...razmišljao sam kako da je vratim...voleo sam ovu pesmu oduvek a ona takodje...i onda sam odlučio da na svakom nalogu zaokružim jedno slovo ..na 14 naloga je bilo zaokruženo po jedno slovo a ona bi fakturisala Preko 80 naloga ..na 14 je bilo zaokruženo po jedno slovo...sećam se kao danas došao sam kući posle druge smene...ona je radila noc...ujutro u 6 h mi je stigla poruka PRINCEZO JAVI SE. U nastavku je pisalo zar si zaista mislio da neću skontati. Ne,ja sam se samo bojao da možda nije tako posebna ,da jednostvno ne bi karika za ta slova koja su označena. Ona je svako zapisala i spojila tekst. Sada mi je žena. I dan danas je volim najviše na svetu,al ne samo da je volim nego svaki dan je volim sve više,i više. Kada bi me pitala i dan danas,"koliko me voliš " moj odgovor je najviše od svih ljudi na svetu i na sve to danas još više nego juče a sutra,sutra ću te voleti još više nego danas. Još da nas Bog blagoslovi mi je jedina želja. Eto,želim da ovo podelim na ovu posebnu pesmu,ujedno posebnu u mom životu. ❤ "

 

[Branko Lori]

Put all your angels on the edge Keep all the roses, I'm not dead I left a thorn under your bed I'm never gone Go tell the world I'm still around I didn't fly, I'm coming down You are the wind, the only sound Whisper to my heart When hope is torn apart And no one can save you I walk alone Every step I take I walk alone My winter storm Holding me awake It's never gone When I walk alone Go back to sleep forever more Far from your fools and lock the door They're all around and they'll make sure You don't have to see What I turned out to be No one can help you I walk alone Every step I take I walk alone My winter storm Holding me awake It's never gone When I walk alone Waiting up in heaven I was never far from you Spinning down I felt your every move I walk alone Every step I take I walk alone My winter storm Holding me awake It's never gone When I walk alone

 

[Poli46]

Ne znam suštinu ove teme..i zato ću vam reći šta mi je šaputao
vetar jednog februarskog dana..Zamotana do nosa šetala sam poznatim
stazama..učinilo mi se da nisam sama.Tihi šapat vetra bio je oko moga lica.
Pričao mi je daleke svoje priče neispričane..neke daljine sam videla,osetila,
slušajući ga.Šaputao mi je neke priče o pustinji i pesku..o beskrajnim dinama,
o ledenom prijatelju sa severa,o moćnim vetrovima okeana..i o tome kako su
vetrovi deo jednog kosmičkog vetra koji njima upravlja..pravilno im raspodeljuje
moć. Ovaj koji mi je šaputao bio nežni povetarac koji najavljuje dolazak proleća.
Poli

 

[*pustinjakinja]

Ne znam suštinu ove teme.

Tema nije usko određena, suština je u inspiraciji trenutka, a Vetar je tek nevidljivi narator
koji se tu i tamo pojavi u ili između reči ... muzike, fotografije ...

Drago mi je što si svratila

 

[*pustinjakinja]

"Pustoš


Šta je Pustoš ? Puste ulice? Pusta soba? Da li je Pustoš u prijevodu - Biti sam? Kad je čovjek zaista sam? Je li samoća jednaka usamljenosti? I gdje je razlika?

Kad je taj čas kad zavlada - Pustoš ?

Oko nas, u nama ? Šta je to - Pustoš u Nama?

Nemanje dijaloga ? Nemanje monologa ? Je li Pustoš jednaka - Nemanje ?

Pitanja. Pitanje rađa pitanje.

Kad pogledam oko sebe, pustoš. Pusta je soba, jest.

Da li mora biti pusta ? Šta se mora? A šta se bira ?

Kad zavirim u sebe, hm...

Zavirićeš u mene ? Nećeš. Tu se ne zaviruje. Tu se čuvaju Tajne.

Da li u Pustoši postoje Tajne ? Odgonetni sam, čitaoče.

Zagrebaćeš ispod zidova prazne sobe ? Nećeš čitaoče. Odavno niko ne grebe zidove.

Slika koja odaje Pustoš kakva je ? Koje su boje ? Kakav ram ?

Treba biti umjetnik prepoznati sliku Pustoši. I opet, smije li umjetnik

biti i kritičar ? Možda. Sve je u životu i moguće i dozvoljeno.

Tako i umjetnici bez kista i platna. Tako i kritičari bez samokritičnosti. Tako i svako od nas bez dovoljno spoznaje i (sa)znanja o - Pustoši.

Dok odgonetavate i dajete stav o necijoj Pustosi, popijte hladnu kafu.Izuzetno prija.

Usput zavirite u svoje pune sobe. Ko zna kakva saznanja sve ne nađete.

Plašio bih se nezagrebanih površina i loše naslikane idile naivnih slikara.

Pustoš mi djeluje kao oaza u Pustinji."


( odlomak iz nenapisane knjige jednog nerodjenog pisca )




Pomalo čudno deluje s ove vremenske udaljenosti čitati sopstvene reči. No da, upotrebljivo je.



Negde sam zapisala nešto kao ; " Ovom životu nikad nije dosadno. Sit se ismeje, pun duha, prepun ironije..."

Vaistinu.

Bilo bi za očekivati da jedan Pustinjak može i zna do detalja da rečima oslika Pustoš.
Možda i može, ko zna osim njega ?

Sasvim slučajno ( mada, slučajnosti slučajno ne postoje, reče mi Pustinjak jedne prilike ) tekst o Pustoši je pisan u februaru pre nekih sedam godina.
Dug je to period. Puno odgovorenih pitanja. I puno novih potpitanja i pitanja. Reklo bi se da znam o Pustoši mnogo, kao i svaki pravi Pustinjak,
ali ako baš sve oslikam rečima, šta će ostati mašti čitaoca ?

Poenta je - ne dirati Pustinjaka. Sasuće svu Pustoš oko sebe i sve prekriti sivim peskom i crnim oblacima i crvenim tragovima stopa ...

U stvari, divno je pisati ovaj tekst i smešiti se iako je više tragično nego komično koliko se u stvari ljudi plaše nepoznatog.
U tom strahu, često iz najbolje namere, pokrenu lavinu sličnu vulkanskoj lavi, a priznaćete, jes' da malo liči i ima boje gore navedene, ali vulkan nije Pustoš,
no, ume da je napravi. Ali, šta je to za Pustinjaka koji ume da ode do Pustoši i nazad se vrati bez da mu zatreba kompas...Sitnica.

Ljudski je plašiti se i strah je u suštini dobar. Ljudski je i misliti da sve znamo o svemu. Ljudski je ne razumeti stvarnu sliku, kao što je sasvim prirodno
da istu sliku različito vidimo, doživljavamo i proživljavamo. Bivalo je dana kad ni meni nije htelo biti jasno da potpuno isti film ljudi koji su ga gledali zajedno sa mnom, prepričavaju potpuno drugačije. I to više nije isti film. To je njihov film. I niko, pa ni ja, nema pravo da kaže da to nije taj isti film.

Tako je i sa Pustoši(ma). Ko sam pa ja da nekome rušim pogled na svet ? I samo zato što ne diram u tuđi svet, dajem sebi za pravo da branim Pustinjaka
i njegovu Pustoš. Ne stoje svima isto one tri boje. Za njih zaista trebate proći sve svetove, krugove, pustinje i opet se zamisliti pred odrazom u ogledalu i zapitati se ; " Jesam li se zaista vratio ja ili je neko drugi došao umesto mene ? " ( nn )

 

[Branko Lori]

"Pustoš


Šta je Pustoš ? Puste ulice? Pusta soba? Da li je Pustoš u prijevodu - Biti sam? Kad je čovjek zaista sam? Je li samoća jednaka usamljenosti? I gdje je razlika?

Kad je taj čas kad zavlada - Pustoš ?

Oko nas, u nama ? Šta je to - Pustoš u Nama?

Nemanje dijaloga ? Nemanje monologa ? Je li Pustoš jednaka - Nemanje ?

Pitanja. Pitanje rađa pitanje.

Kad pogledam oko sebe, pustoš. Pusta je soba, jest.

Da li mora biti pusta ? Šta se mora? A šta se bira ?

Kad zavirim u sebe, hm...

Zavirićeš u mene ? Nećeš. Tu se ne zaviruje. Tu se čuvaju Tajne.

Da li u Pustoši postoje Tajne ? Odgonetni sam, čitaoče.

Zagrebaćeš ispod zidova prazne sobe ? Nećeš čitaoče. Odavno niko ne grebe zidove.

Slika koja odaje Pustoš kakva je ? Koje su boje ? Kakav ram ?

Treba biti umjetnik prepoznati sliku Pustoši. I opet, smije li umjetnik

biti i kritičar ? Možda. Sve je u životu i moguće i dozvoljeno.

Tako i umjetnici bez kista i platna. Tako i kritičari bez samokritičnosti. Tako i svako od nas bez dovoljno spoznaje i (sa)znanja o - Pustoši.

Dok odgonetavate i dajete stav o necijoj Pustosi, popijte hladnu kafu.Izuzetno prija.

Usput zavirite u svoje pune sobe. Ko zna kakva saznanja sve ne nađete.

Plašio bih se nezagrebanih površina i loše naslikane idile naivnih slikara.

Pustoš mi djeluje kao oaza u Pustinji."


( odlomak iz nenapisane knjige jednog nerodjenog pisca )




Pomalo čudno deluje s ove vremenske udaljenosti čitati sopstvene reči. No da, upotrebljivo je.



Negde sam zapisala nešto kao ; " Ovom životu nikad nije dosadno. Sit se ismeje, pun duha, prepun ironije..."

Vaistinu.

Bilo bi za očekivati da jedan Pustinjak može i zna do detalja da rečima oslika Pustoš.
Možda i može, ko zna osim njega ?

Sasvim slučajno ( mada, slučajnosti slučajno ne postoje, reče mi Pustinjak jedne prilike ) tekst o Pustoši je pisan u februaru pre nekih sedam godina.
Dug je to period. Puno odgovorenih pitanja. I puno novih potpitanja i pitanja. Reklo bi se da znam o Pustoši mnogo, kao i svaki pravi Pustinjak,
ali ako baš sve oslikam rečima, šta će ostati mašti čitaoca ?

Poenta je - ne dirati Pustinjaka. Sasuće svu Pustoš oko sebe i sve prekriti sivim peskom i crnim oblacima i crvenim tragovima stopa ...

U stvari, divno je pisati ovaj tekst i smešiti se iako je više tragično nego komično koliko se u stvari ljudi plaše nepoznatog.
U tom strahu, često iz najbolje namere, pokrenu lavinu sličnu vulkanskoj lavi, a priznaćete, jes' da malo liči i ima boje gore navedene, ali vulkan nije Pustoš,
no, ume da je napravi. Ali, šta je to za Pustinjaka koji ume da ode do Pustoši i nazad se vrati bez da mu zatreba kompas...Sitnica.

Ljudski je plašiti se i strah je u suštini dobar. Ljudski je i misliti da sve znamo o svemu. Ljudski je ne razumeti stvarnu sliku, kao što je sasvim prirodno
da istu sliku različito vidimo, doživljavamo i proživljavamo. Bivalo je dana kad ni meni nije htelo biti jasno da potpuno isti film ljudi koji su ga gledali zajedno sa mnom, prepričavaju potpuno drugačije. I to više nije isti film. To je njihov film. I niko, pa ni ja, nema pravo da kaže da to nije taj isti film.

Tako je i sa Pustoši(ma). Ko sam pa ja da nekome rušim pogled na svet ? I samo zato što ne diram u tuđi svet, dajem sebi za pravo da branim Pustinjaka
i njegovu Pustoš. Ne stoje svima isto one tri boje. Za njih zaista trebate proći sve svetove, krugove, pustinje i opet se zamisliti pred odrazom u ogledalu i zapitati se ; " Jesam li se zaista vratio ja ili je neko drugi došao umesto mene ? " ( nn )

 

[*pustinjakinja]

MIRISE MART


I opet je mart,

sunčano proljeće već glasnike šalje

i sve miriše na prvo cvijeće.


Mart je kao i onda,

kao što i opet će biti

i sunce na obzorju zracima svojim

tuđe snove obasjava...


Između iluzija cvatu ljubičice

stidljivo, nestvarnim mirisom sanja...


A noću, pod svjetlošću čarobnog fenjera

i bezbroj sjanjih nebeskih lampiona

s mirisom proljeća i čežnja miriše,

i čuješ i što se ne čuje i vidiš

i ono čega nema i neće biti.


Mart je, mjesec snova,

onih dosanjanih, što ih sunce

na obzorju stidljivo otkrije

i onih nedosanjanih što

zauvijek ostaju u martovskoj tihoj noći

da svjetle čarobnom svjetlošću

i mirišu opojnim mirisom nedorečenosti,

mirisom tajnih nebeskih odaja

u koje ne mogu svi ući...


Mart je i opet će biti

ali ni jedan neće imati isti san.

(1997.) nn

 

[*pustinjakinja]

NEGDJE U PROLJEĆE

Negdje u proljeće,
s mirisom trešnjina cvijeta,
stajah nad svježom humkom
dok sunce se igralo zamrlom suzom
vjetar je mrsio u kosi
priče našeg djetinjstva,
da, humku prekri grumenje crno,
vidjeh što ne vidje niko,
uz brata pođe i sestra.

Pomislih, košmare snivam,
i još ne otvorih oči od njih,
a vec je umrla i nečija ljubav
samo što ovaj put ljeto bi
i talas je tukao greben,
sunce ljubilo žal, u kosi,
namjesto vjetra, šaputao je
tužno maestral.

Ogrubjelo srce, pa ćuti,
al' duša ranjena još zla sluti
I ne diše, i ne sanja,
i ne traži od života više.
Zakuca jesen zlatna na
stara, izgrebana vrata,
sunce se toplo smiješi
hladnom srcu što slutnjom zebe,
šeretski oktobar sobom prođe
slikar novembar s kistom dođe.
Ejj, rano, bjehu to one iste boje
što srce ledom boje,
bjehu to crne sjenke na platnu bjelom
crnje od najcrnje noći novembarske.

Fijukala je košava neka,
da, baš kao da sad je čujem,
a magla gusta, vlažna,
u daljini miriše na snijeg,
ne vidim ništa sem suza na
dnu srca skamenjena,
ne razaznajem lica ni glasa,
i duša se još nada da
samo košmare sniva jer, zaboga,
ne može, ne, da nestane mati
ako su već nestale sestra i kći.

Al' ne, nije košmar,
jedan za drugim pada grumenje,
gavran crni otima krik.

Ne osta ništa,
ni proljeća, ni ljeta, ni jeseni.
Zima raširila nad suncem krila,
zamrzlo srce, još duša živa.
Ruke prazne, pogled nijem,
zar još nešto može da umre,
nešto što nije već umrlo pr'je.

Može. Gledah kako umrije žena,
oči crne svjetlosti se skriše,
bez života osta da luta sjen
sto više nema pravca ni puta.

Znam Bože, i Ti si plakao,
i Ti si bolom gledao,
ne pitam se više šta još
umrijeti može, jer znam, može,
ono malo duše u kojoj stanuješ Ti.

nn

 

[*pustinjakinja]

"O prolaznosti

Prolaznost. Šta je to ?
Činjenica da smo sami prolazni ? Jesmo li?
Kad sam realni ironik, da, prolazni smo.Crvi odrade svoj dio u lancu prirode.Kosti, ostanu kosti.Dakle, jos jedan trag...nečega.Trag, koji doduše, može da se izgubi.
Isto je i s pepelom.Trag koji se...izgubi.
Kad nastupa ta...prolaznost ? Prestankom udisaja ? Zadnjim izdahom?
Činjenično, tad nismo u stanju da se nasmijemo, a ni da kažemo da li je nešto...prošlo, da li smo mi...prošli.

S druge strane, ta priča o nečemu što zovu...duša.
Duša, šta je to ? Nevidljivo, neopipljivo, apstraktno, a opet, neosporeno.
Duša je...kažu...neprolazna.
Ne bih ovdje o duši. Negdje drugdje, neki drugi put.

Ovdje me zanima Prolaznost.
A opet, može li se objasniti Prolaznost bez tog djelića ? Neprimjetnog djelića koji čini prostor...izmđu.
Ne znam.To ...između...preobražava činjenicu u apstrakciju.
Dok sam ne prođem, ne ispustim taj zadnji izdah, mogu li napisati nešto pametno o...Prolaznosti ?
Ili se pojam Prolaznost upotrebljava dok još trajemo i imamo način da iskažemo nešto o njoj ?
Ne znam.Danas nisam realni ironik.Nije jedan od onih dana kad sam ljut na nešto.Nije.Možda nije pravi tren za razmišljanje o Prolaznosti.
Sigurno nije.
Postojala Konačna Prolaznost ili ne, vjerovatno zavisi od našeg pogleda na istu.
S obzirom da zastupam Neprolaznost Prolaznosti, možda je bolje pitanje šta to i kad i koliko, Prolazi dok jesmo?
Godine, to je sigurno i neumitno.Nekome prije, nekome kasnije.
No tu smo opet na putu ka Konašnosti.

Pogrešan start za tematiku i pitanje, šta prolazi dok još trajemo.
Prolazi li ono što smo bili ? Prolazi.Sasvim ? Ne.I ono što je prošlo, čini nas u sadašnjem trenutku potpunim.Dakle, poricanjem onoga jučer, da li smo danas ?Možda. Čovjek je šizofrena ličnost po samoj strukturi svoga bića, tako da je i to moguće.
Dakle, samim pobijanjem onoga jučer, nismo prestali Postojati Danas.

Šta još navodno Prolazi ?
Bijes ? Da, on da, što je dobro.Ljutnja, i ona prolazi, što je opet, dobro.Mijenja li ta prolaznost njihovo prošlo postojanje ?
Na žalost, ne.Ostaje da tinja u npr. čaši na koju smo bili ljuti, bjesni.I svaki gutljaj popijen iz nje vraća nam se kao bumerang.
Znači, ni to ne Prolazi dok mi trajemo.

Sjećanja, prolaze li sjećanja ? Čim se tako zovu, ne, ne prolaze.
Tuga ?Je li ona prolazna ? Ona jeste.Ta dama se makne, pojavljuje se povremeno i nestaje, u nekom kontinuiranom kruženju točka života.O njoj ostaje još da se piše kad se govori o Konačnoj Prolaznosti.

Bol.Zar tuga i bol nisu isto ? Nisu.Bol se javlja u više oblika.U fizičkom i psihičkom.Iz više razloga i više uzroka.Za razliku od tuge koja može biti samo sekundarna, uzročna i posljedična, bol umije da traje.
Da li to trajanje ima svoju Prolaznost ? Mozda.Opet nas vraća ka Konačnosti.
O bolu znam da može na nju da se...navikne.Ili bolje, nauči da se nosi sa njom. Da prolazi, ne svaka.Ne uvijek.Do možda s Konačnošću.

Mržnja, prolazi li ? Tamo gdje se nastani, teško prolazi.Ne treba je primati za stanara.Ne plaća kiriju, a uzima sve.
Ljubav.Je li Ljubav prolazna dok trajemo?

Tu su se dvojili realni ironik i onaj drugi čudak.Oba su zakljušili sto puta isto.Ljubav traje.Jednom Ljubav, uvijek Ljubav.
Sa njom se dešava da samo mijenja agregatna stanja.Zbog nje ni Konačna Prolaznost nije sasvim jasna.
Zbog nje se vjeruje u nevjerovatno.Zbog nje prolaznost postaje smiješna.Zbog nje živi teorija o Neprolazu Prolaznog.
Zbog nje.

Treba li držati ljubav u džepu kao kljuš za Neprolaz?
Ne.Ne postoji ni džep ni kljuš.Ljubav je slobodna.I tu je.U svemu.U svima.I ne zanima je da li je neko hoće ili neće.
Ona se smije našemu; - Sve će proći.
Nije to smijeh zloće, to je umirujući osmjeh blage ruka koja umiri sve nemire, ublaži sve boli, otjera tugu.

Ko kaže da Ljubav nema u sebi i tajnu Konačne Prolaznosti ?
Nisam taj koji se usuđuje reći;- Nema.

Moglo bi se još o Prolaznosti.Drugi put, kafa mi se ohladila."


( odlomak iz nenapisane knjige jednog nerođenog pisca )


( 25. фебруар 2014. ·nn )

 

[Branko Lori]

Kad čovek ode
da li i ljubav sa njim odlazi?
Kad čovek krene
da li se nebo za njim pokrene?
Raščinja li se lagano,
dlanom, sudba zlokoba
I dan i noć u mrtvom nizu,
da l’ nežno kapnu
Otrov nastanka da l’
jedno drugo u drugom traži
U trenu istom, u poslednjem bolu,
u belom blesku?
Il sva se smrzne
ko što se mrzne u ledenom srcu
srdžba zlobna
Da l’ tiho sve vene,
il sve se svrši u bučnom tresku?
Kad čovek vene i ljubav svene,
al uvek stoji
Nešto što zrakom fantomski lebdi
van našeg vida
Da l’ ljubav ljudska oko nas kruži
i dodir traži?
Skamenjen govor, dah našeg daha,
da l’ nađu odjek na drugoj usni?
…Kad čovek ode,
da l’ sve sa njime,
da li i ljubav sa njim odlazi?
Tanasije Mladenovic

 

[*pustinjakinja]

"Još jedna cigareta. Pogled u misao u oblaku dima.
Jedan glasni uzdah kao eho odjekuje noćnim smirajem.
Još jedna cigareta. Oblak se širi. Misao raste. Eho se i dalje čuje.
Suvišno je tumaranje nepoznatim.
Još jedan dim. I odlazim u noć.
Bez pitanja, bez traganja, bez želje za odgovorima.
Mir. Mek i topao mir. Mir netraganja.
Jos jedan dim. I odlazim u noć ."

 

[NickFreakyrgios]

"Ветар дише где хоће , фијук његов чујеш , одакле долази не знаш ни где му је крај.
твој дах куда иде , ка мени се јавља , то знам!"

 

[NickFreakyrgios]

Пустињски краљ.

Tog jutra sam se probudio
u ogledalu video novo lice,
tada sam znao da sam opet iznad ,
u kući svetlosti , u zagrljaju
svilenog jutra,
van kaveza svakodnevice.
U pesčanim dinama sam pronasao
svoje carstvo ,
pobegao napolje i izmenio svoje lice
kao sto zmija menja svoje košuljice.

Svoje utočiste sam pronašao u obilju palmi
i kaktusi su sada moje mudro cveće.
Vetar je moj glasnik,vetar je moj oblik
vetar je moje lice.
Senke su moje sluge , one prate u stopu
usamljene karavane i govore miko su moji
gosti danas,ko ce sutra biti moje pridoslice.

Nebo je moje ogledalo.
Zrno peska je moje ime.
Sunce broji moje grehe.
Sunce vidi i vrline.

 

[NickFreakyrgios]

"Nature of bad winds noone knows....."

 

[*pustinjakinja]

Zagrli me oko vrata
oluja se diže
ne može ti vjetar ništa
ako priđeš bliže
ako priđeš bliže ...

 

[*pustinjakinja]

" Pisma bez adrese

Dugo ne pišem, bar ne ništa pametno.
Dugo izbegavam i pisma bez adese. Pisana reč ostaje, pa sve mislim ako ne zapišem, nije ni bilo u mislima.
A bilo je. Biva. I...biće.
Proleće je blizu. Sve je posuto ljubicama. Ali, proleće na ovu adresu dugo ne stiže.
Postojalo je nekad, nekad je svraćalo, nekad dok sam bar pisala o njemu.Dok sam nanovo i nanovo svakog proleća ponavljala
jedne iste reči uplašena da nestanu...i reči i proleća... I nestali su. Bar u pismenom obliku. Bar prividno. Za svet koji me okružuje.
Linija manjeg otpora, rekli bi mnogi. I nije baš tako. Da je to tako lako, ne bi reke isticale iz korita, niti bi brane netragom nestajale, baš nekako s proleća...
Ni sad mi se ne piše. Ne onako kako bih želela.
Ali ne što ne želim, već, noć je, a noću je sve drugačije. Neka prespava. Dan, pet, godinu...
Do tada će možda i neko proleće stići na staru adresu...Razigrano, nasmejano, toplo.
Doći i podići me visoko, zavreti dok mi se ne zavrti u glavi, dok se ne nasmejem do suza...Kao što je uvek dolazilo i pre kalendara. Mnogo pre...
Koliko je godina prošlo, koliko proleća, koliko reka je poplavilo obale, koliko granica iscrtano, vetrova prohujalo...
Jedan grad, jedan mart, jedno proleće...za ceo život, Ceo Život.
Da smo bar uvek umeli ćutati, proleća ne bi lutala i ne bi ova noć bila puna pitanja ( ili se samo jedno pitanje slilo u sva ostala ).
No, neka sve prespava. Dan, pet, godinu... Dugo i strpljivo sam čekala jedno proleće koje će imati odsjaj onog davnog,
još malo čekanja ništa neće uzeti...a doneti može mnogo.
Noć, Mesec i mart nisu za mene racionalan trenutak. Sve postaje magija. No, jedno sam sigurna, ovaj put ne želim da tumačim ništa.
Ne želim da pogrešim. Zbog oboje. Samo želim da osetim, da se složi mozaik od reči, dela, osećanja...a hoće, složiće se. Uvek se složi.
I...hvala. I oprosti. "

 

[PetarSamotnjak]

 

[*pustinjakinja]

Veče na školju


Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
Pred likom boga svog —
Ištu. Al’ tamo,
Samo
Ćuti raspeti Bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

Aleksa Šantić

 

[*pustinjakinja]

"O Beskraju

" Beskraj .Hm...znamo li šta je to ? Ne vjerujem da znamo.
Još jedna velika, lijepa, zvučna riječ ? Vjerovatno.
Mada, nisam baš ubjđjen, da je samo riječ.
Jeste samo još jedna, zvučna riječ, koju koriste mnogi ne ulazeći u njenu suštinu.

Eh, ja i moja suština. Činjenice. Idiotizam!
Kompletan idiotizam, prijatelju ! Ko još traga za suštinom, traži poentu, bakće se činjenicama ? Niko brate, niko ! Ničemu ti to ne služi.Ničemu.
Sve se to, prijatelju, jednostavno pobije s par tmuštih riječi, nekom rupom u zakonu, nekom nizbrdicom u logici.
Sve, osim tog, tog beskraja.

A gdje je beskraj ? Gdje počinje, gdje završava ? Jer, logično je, sve ima tačku početka i tačku završetka. Nepobitna činjenica.
Opet ta prokleta - činjenica ! Eto, eto vidiš prijatelju, kompletan sam ti ja idiot !

No, ostavimo sad idiota po strani. Krenimo putem beskraja.

Sama riječ sadrži sve odgovore. Kratko, tamo gdje nema kraj. A početak ? Gdje je tu pa početak ?
Isto tamo gdje i kraj. Lucidno? Ne. Imaginarno? Ne.
Beskraj je baš to - tačka početka i tačka kraja, spojena u jednu - tačku beskraja.

Pa gdje je ta tačka ?
U nama, prijatelju.U nama.
Dug je to put.Dug i trnovit.Taj put do beskraja.

Neko reče, iz njega, tj. s tog puta, da se izaći, skrenuti lijevo - desno.Jok, prijatelju.
Jedan je to put. Nema skretanja. Ponekad samo zapneš o neki kamen i malo promijeniš liniju putanje, malo usporiš korak.
Ponekad samo naiđeš na nekog putnika namjernika koji će te malo gurnuti u stranu, žureći nekom svom beskraju.
Zateturaš malo, malo usporiš, i to je sve. Otreseš prašinu s odjela i cipela, i...nastaviš svojim putem, putem beskraja.
Ponekad upadneš u neki trnovit žbun, budeš sav izgreban, pun malih, crnih bodlji. Izađeš na čistinu, povadiš bodlje, i nastaviš.
Ideš - put beskraja
.
Nego, stižemo li svi u taj, taj beskraj ? Eee, vidiš prijatelju, tu sam te čekao !
Stižemo ! Svi ? Baš svi !
Kako ? Ljepo. Svako od nas je ona jedna tačka u kojoj se spaja početak i kraj.
I svako od nas čini po jedan beskraj.

Glupost, beskraj je samo jedan, reći ćete. Istina. Samo jedan.

Šta sam onda zbrljao ovdje ? Ništa prjatelju.

Jednoga dana svaka tačka ce stajati u tom istom beskraju, jedna do druge, čineći tako liniju. Liniju ? Kakvu sad liniju ?
Liniju, prijatelju, liniju koja spaja i razdvaja. Liniju između dana i noći. Liniju između dobra i zla. Liniju, prijatelju, koja se zove - horizont.

Gdje sad ovaj idiot ode ? Od beskraja ka horizontu, ihhh !
Da, prijatelju. Od beskraja ka horizontu. Jer...iza horizonta je - beskraj.

A ispred ? Šta je ispred ?
Ispred si ti, prijatelju, oni, ja, svi mi.
Znači, ipak se ne stiže do beskraja ?
Stiže, prijatelju, ako pređeš iza horizonta. A kako da pređem iza, pitaćeš me?
Tako, prijatelju, što ćeš to odlučiti prije spajanja početka i kraja u jednu tačku, prije linije koja spaja i razdvaja.
To je onda lako, reći ćeš.

Ni malo, prijatelju .Ni malo. U beskraj nije dovoljno vjerovati. Beskraj, prijatelju, treba živjeti.
Zar ga ne živimo ? Ne. Mi ga samo budni sanjamo. "

( odlomak iz nenapisane knjige jednog nerođenog pisca ~ davno pisano )

 

[Branko Lori]

(Pjesma o iskonu) Autor: Rig Veda, X, 129

Ni bitka ni nebitka nije bilo tada,
ni zračnog prostora niti nebesa nad njim.
Što je prolazilo čas tamo čas amo?
U čijem okrilju i gdje?
Što bješe to beskrajno bezdno voda?


Ni besmrtnosti ni smrti nije bilo tada.
Ni traga nije bilo danu ni noći.
Po svom je zakonu disalo Jedno,
bez titraja vjetra, a van toga
nije bilo ničega drugog ni daljeg.


U početku bješe tama zavita
u tamu i svemu je bio nespoznatljiv tok.
Životom moćno, uvito u prazninu,
Jedno se porodi snagom žarke težnje.


Ljubavna čežnja obuze ga prvo,
a to je bio zametak prve misli.
Proničuć’ srce mišlju,
mudraci su našli tu vezu
što bitak s nebitkom spaja.


Nit vodilju su tako napeli popr’jeko.
Što je tad bilo gore, a što dolje?
Oploditelji su bili i snage bujanja.
Dolje je bio poriv, a gore obdarenje.


No, tko to izvjesno zna,
objaviti tko nam to može?
Otkud su nastali oni,
otkud je došlo stvorenje?
Bogovi su kasnije došli,
po stvaranju svijeta.
Pa tko onda da zna,
iz čeg je to poteklo?


Iz čega se je razvilo stvorenje,
je li to djelo Njegovo ili nije,
Onoga što nad svemirom
bdije u najvišem nebu?
On sam to zna,
a možda ne zna ni on.

 

[*pustinjakinja]

DVIJE RUŽE


Dvije ću ruže
ponjeti sa sobom.
Jednu bijelu i jednu crvenu.
Crvenu, ružu ljubavi,
ružu njenu.
Bijelu, ružu vječnosti,
bola što ne prolazi,
ljubavi koja se ne mjeri,
vjernosti koja se ne govori.
Dvije ću ruže staviti
na vrata doma tvoga,
ne, neću plakati,
tiho ću dan čekati,
dan kada ću kraj tebe zaspati.

26.10.2007. nn

( pronađoh u sveskama, ima negde i oslikano, da ne bude zabune čiji je tekst )

 

[*pustinjakinja]

" Kišan, siv dan. Volim kišu. Volim kad na trenutak sve stane.
Voda će isprati sve naslage prljavštine. Sve će postati čistije. Jasnije.
Zato su suze dobre. Kiša ne može očistiti dušu, ali suze, one mogu.
A njih - nigde. Stale negde u grudima, negde u grlu, stale i utihle.
Gledam kako se kapi slivaju niz prozorsko staklo.Liče na suze.
Granje se njiše u rukama vetra i pitam se da li je nežan ili grub,
da li im briše suze ili ih dodaje.
Lep trenutak u kojem se spajaju kiša i vetar ne narušavajući tišinu
sutona koji se tromog koraka primiče gradu.
Misli su jasne, čiste. Mirne.
Još jedan pogled kroz prozor i mogu da se stopim sa sivilom dana.
Sivo je elegantno.
Dan će uskoro odšetati u noć, pročišćen i umiven, već pomalo snen.
Ostaće samo kiša i vetar. I snena misao ogrnuta toplom rukom duše. " nn

 

[NickFreakyrgios]

 

[Branko Lori]

Ona je nevidljiva,
Divljim burama
Kao tvrdoglavo seme
Odnekud doneta
U inat se primila I procvetala!