Pričao mi Vjetar...

[*pustinjakinja]

Kakva je to ljubav između dvoje ako niko drugi u životima ne sme da postoji...
Niko ne sme da se voli isto toliko - najviše na svetu.
Ne znam moj Vetre, ne znam.
Ništa tako komplikovano i tako lepo kao čoveka Bog nije stvorio.
Mislim da postajemo zreliji onog trenutka kada shvatamo da komplikovano u stvari biva sasvim jednostavno,
kada nas enigma više ne privliča i kada jednostavnost postane ono što je privlačno.
Lepe su enigme. Što lepši um, to privlačnije. Kakva zamka, kava iluzija...
Sve lepote ovog sveta su jednostavnost. I nema nikakvog između. Voliš ili ne voliš, npr. tebe Vetre...
Kakva je to Ljubav ako zanemarimo tuđa osećanja, potrebe, želje, snove... Nikakva. Sebična, a sebičluk je sve sem ljubav.

 

[*pustinjakinja]

Noćas si tih Vetre. Uvek nepogrešivo znaš kad da me i ti ostaviš.
Voliš to. Zabavlja te.
Ako, lepi moj, ako. Ništa kao tišina, noć i samotni časi nije tako plodonosno.
Znaš li kako je kad se igra na kartu koja dobije? Znaš. Dabome da znaš.
Vidiš, ja ne znam da li je čovek svestan te igre. Volela bih da nije.
Tada bih mogla beskrajno praštati i voleti.
Nisam sigurna da jedan čovek može biti toliko nesvestan svoje besvesti. Nisam.
Nisam Bog, moj Vetre, a nisi ni ti. Ti noćas tihuješ, ostavljaš me mojim tišinama i nedoumicama.
Blago čoveku koji nije imao pitanja, podpitanja, misli i promisli...
Nisam Bog, to je jasno, ali da li me to opravdava u ovoj noći u kojoj sem tišine i pitanja nema ničega.
Nema ni tebe, moj Vetre...

 

[*pustinjakinja]

Lepe moje, crne oči...
Laku noć ...

 

[Branko Lori]

Svima nam ponekad treba tišina kao pauza želja za amnestijom
Vreme za ponovno povezivanje sa našim autentičnim indetitetom
Oni koji "osećaju" nikada ne miruju , žive pako i raj u svakome trenutku
Nisu sve priče napisane da bi se čitale , neke su pisane da bi se zaboravile ....
Od onoga ko je to napisao
Sunce je u tvome srcu , može ostavi opekotine u tvojoj duši
Noć je u tvojoj glavi , može ostaviti zvezde u tvome umu - nastavi sa pisanjem
Ne potcenjuj moć mraka i štetu od svetlosti !

Jesi li lepa večeras
Onako, malko ljuta
Da se vidi na usnama,
I srećna
Kada god pričaš očima.
Jel znaš da noću
Kada se misli probude
Samo me tišina
Nagovori da zaspim,
I neumorno podseća
Na crte lica,
I onaj mekani deo vrata,
Tu negde
Gde su ostali tragovi
Moje nemoći pred tobom.
Y.B.

 

[*pustinjakinja]

Ne pokazivati emocije.
Ne pokazivati ranjivost.
Ne biti ljudsko biće.
Gomila gluposti kojima nas od malena kljukaju.
Biti hrabar.
Biti snažan.
Biti svoj.
Biti... tjah! U svim tim mudrostima gotovo da zaboraviš ko si.
Suze su slabost, pa tako prestanemo plakati.
Suze presahnu i da ne primetimo da su presahnule.
Tužne niko ne voli, prestanemo pokazivati tugu.
Tako i ne primetimo koliko nas tuga izjede iznutra.
Lepa reč je slatkorečiva opasnost.
I tako prestanemo koristiti lepe reči.
Nemoj ovo, nemoj ono, svet voli pobednike!
***e mi se za svet! Je li svet briga za mene, tebe, za milione, milijarde...
Da, znam. Gubitnički pogled na svet. I za to mi se...
Uče nas da je nešto neoprostivo loše osećati. I kad razmislim, a i ne moram razmišljati, i za nauk mi se...
A ti vetre i tvoje priče... koga i za njih briga. Da ne kažem, je l' ...
Dođe čoveku da glasno poželi ono što nikad ne bi nikome poželeo. Takvih misli se najviše plašim.
I ako ih samo namirišem u nekom dašku vetra znam da je vreme povući se u tišinu tišine i očitati sebi bukvicu.
Sebi, dabome. Svet je takav kakav je i ne treba ni da ga menjam ni da me se tiče. Treba da menjam sebe, ono što jedino može i da se promeni.
Gde bi nam kraj bio kad bi svi krenuli samo od toga - promeniti sebe...
Ali i za to mi se...
Umorna sam od mudrosti. Umorna od hrabrosti.

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

 

[Branko Lori]

Uvek je izgledala kao da je na putu ka dalekom snu
Ona je otelotvorila slobodu vetra , tišinu pustinje
Njene ruke su prepune pustinjskih ruža
Lunarna duša
Svetleća senka
Boem vremena

 

[PetarSamotnjak]

 

[*pustinjakinja]

Uvek je izgledala kao da je na putu ka dalekom snu
Ona je otelotvorila slobodu vetra , tišinu pustinje
Njene ruke su prepune pustinjskih ruža
Lunarna duša
Svetleća senka
Boem vremena

Sviđa mi se ovo...Zanimljivo...

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[*pustinjakinja]

 

[Branko Lori]

 

[*pustinjakinja]

Pod velom

Odakle dolaziš tugo,
imaš li ime, mesto,
ulicu i broj
imaš li lika i oblika,
postojiš li ili si tek utvara
izašla iz nemirnog sna.

Zašto se ne bi predstavila?
Evo sedi, slobodno sedi
imam vremena i mogla bih
voditi duge razgovore, samo sedi.

Nećeš? Što i bi.
Razgovori odaju tajne,
a ti si tako tajanstvena.

Lažem. Baš kao što i ti
nosiš veo tajanstvenosti.

Lakše je, zar ne,
nepoznata i nepozvana prijateljice.
Zamagliti istinu.
Zaogrnuti je velom tajni.

Da li su lepe tajne
ili je samo lepa igra vetra
dok pokušava da razgrne veo,
da li je lepa zabluda u kojoj
se gube imena, lica, snovi?

Pitanja. Um se poigrava,
a srce, srce ćuti
posmatrajući kako tuga
ostavlja obrise senki
po dalekom horizontu
po kojem se prosipa suton.

nn

 

[*pustinjakinja]

"...A ja, ja sam bio prasina
koju kako pozeli vjetar odnosi
a ja, moram to nauciti
kako zivjeti sa tim
da te vise i vise volim..."

 

[Branko Lori]

Pod velom

Odakle dolaziš tugo,
imaš li ime, mesto,
ulicu i broj
imaš li lika i oblika,
postojiš li ili si tek utvara
izašla iz nemirnog sna.

Zašto se ne bi predstavila?
Evo sedi, slobodno sedi
imam vremena i mogla bih
voditi duge razgovore, samo sedi.

Nećeš? Što i bi.
Razgovori odaju tajne,
a ti si tako tajanstvena.

Lažem. Baš kao što i ti
nosiš veo tajanstvenosti.

Lakše je, zar ne,
nepoznata i nepozvana prijateljice.
Zamagliti istinu.
Zaogrnuti je velom tajni.

Da li su lepe tajne
ili je samo lepa igra vetra
dok pokušava da razgrne veo,
da li je lepa zabluda u kojoj
se gube imena, lica, snovi?

Pitanja. Um se poigrava,
a srce, srce ćuti
posmatrajući kako tuga
ostavlja obrise senki
po dalekom horizontu
po kojem se prosipa suton.

nn

 

[PetarSamotnjak]

 

[*pustinjakinja]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

 

[Branko Lori]

Kakva je to ljubav između dvoje ako niko drugi u životima ne sme da postoji...
Niko ne sme da se voli isto toliko - najviše na svetu.
Ne znam moj Vetre, ne znam.
Ništa tako komplikovano i tako lepo kao čoveka Bog nije stvorio.
Mislim da postajemo zreliji onog trenutka kada shvatamo da komplikovano u stvari biva sasvim jednostavno,
kada nas enigma više ne privliča i kada jednostavnost postane ono što je privlačno.
Lepe su enigme. Što lepši um, to privlačnije. Kakva zamka, kava iluzija...
Sve lepote ovog sveta su jednostavnost. I nema nikakvog između. Voliš ili ne voliš, npr. tebe Vetre...
Kakva je to Ljubav ako zanemarimo tuđa osećanja, potrebe, želje, snove... Nikakva. Sebična, a sebičluk je sve sem ljubav.