brundoje
Primećen član
- Poruka
- 870
Tema je vrlo nezahvalna za naučno proučavanje jer je stekla kultni status u javnoj i popularnoj kulturi. Istoričari, na primer, znaju da je u javnoj kulturi broj jasenovačkih žrtava višestruko uvećan od realno mogućeg, a isto zna i sama inteligencija u SPC. Takve zablude nije nimalo zahvalno razobličavati jer se prelako dospeva na stub srama, čak i sa optužbama za nacionalnu izdaju.
Sve to me tim više ubeđuje da je sama "duboka država" svesno prenapumpavala brojeve i svesno u priču ugrađivala namerno izmišljene monstruozne detalje i da sama i danas insistira na održavanju takve slike živom, dok ne umre i poslednji Srbin čiji je bar deda bio živ u to vreme i cela priča se ispuva kao novogodišnji balon. Ravnodušnost civilizovanog sveta, kako volimo da ga nazivamo, prema genocidu u NDH je više nego evidentna i čak ako je pripišemo i neprijateljskim odnosom koje njihove države imaju prema našoj, opet je indikativna ravnodušnost prosvećenih humanista u njihovim redovima, pa recimo i samih Jevreja, jevrejskih institucija i države Izrael, a tako će biti i kod nas dok pod hitno neka moćna i ugledna figura na patriotskoj liniji ne pruži moralnu, javnu i fizičku zaštitu istoričarima i episkopima koji bi o ovome malo glasnije govorili i više pisali kada bi takvu podršku imali. Zbog takvih stvari mi je i sam Srboljub Živanović ostavljao negativan utisak kad god sam gledao neko njegovo javno gostovanje. Na primer, svesno doprinosi ovom popularnom narativu kako su jugoslovenske i komunističke vlasti prećutkivale Jasenovac, ćutale o ustaškim zločinima, umanjivale žrtve, a kao savremenik dobro zna da to nije tako. Ja pripadam malo starijoj generaciji i sećam se i jugoslovenskog i Miloševićevog vremena, Jasenovac i zločini u NDH su u vreme komunizma bili daleko prisutniji u javnoj kulturi i u obrazovanju nego u vreme "nacionaliste" Miloševića usred rata, a o kasnijim režimima da ne govorim. Moja generacija je kući iz škole nosila ozbiljne traume o detaljima i masovnosti ustaških zločina, govorilo se o "najmanje 700.000", a što je preko svake mere naduvano, ekskurzije su iz Srbije išle za Jasenovac, a na tadašnjem (jednom) TV programu se bar jednom godišnje emitovala neka dokumentarna emisija na tu temu i bar nekoliko puta igrani filmovi u kojima su na ovaj ili onaj način ustaše prikazivane kao nemilosrdne i brutalne ubice, a u dnevnoj štampi bar ponekad neki feljton o tome, čak i u časopisima za mlade poput Politikinog Zabavnika. Državna politika je bila takva da se od tih brojeva i takve osude NDH ne sme odstupiti i tu nisam uspevao da shvatim pok. Živanovića kako je dozvoljavao da učestvuje u takvom narativu da se o toj temi sve vreme ćutalo, a da smo morali da dočekamo 21. vek i njega iz emigracije da bi se o tome prvi put otvoreno pričalo jer to nije tačno. Jedino što sam spreman da poverujem jeste da se to namerno radilo kako bi u budućim generacijama celokupna priča bila odbačena kao nepouzdana i takva da je u njoj nemoguće razlučiti šta je istina a šta laž.
