eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Доста је сваком дану зла свога
Аутор: уредник Миодраг М. Поповић, Број 995, Рубрика Уводна реч
- изводи из текста -
Живимо у добу информација. Кажу, не без основа, да информација данас има већу снагу него што је некад имало оружје за физичку борбу. Сама по себи, та могућност није ни добра, ни лоша.
Лошом је чини некритичка, често и недобронамерна употреба од стране човека. Оно што би било незамисливо и нашим најближим прецима, данас је, захваљујући развоју телекомуникација, постало нешто уобичајено: посредством медијских агенција и интернета, извештај о неком догађају на другој страни Земљине кугле стиже до нас за пар минута. Оно што некада нису радили ни највећи, Богом изабрани и благословени пророци, данас је могуће свакоме ко уме да укључи компјутер.
Звучи познато? Пре два миленијума, док је био међу људима, Господ је рекао: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима“ (Мт 24,4-6). Дакле, Господ није рекао (како то неки погрешно тумаче) да ће у наше време бити више ратова у односу на раније епохе, него је рекао „чућете“. Чућете вести из удаљених крајева, за шта ваши преци нису имали технолошке могућности.
У добу информација, апсурдно, као да информација сама по себи није довољна. Ко, шта, где, како... све то постаје мање битно, а у први план избија нешто сасвим друго: како искористити информацију, како је „спиновати“, преокренути тако да се из ње извуче максимална корист. Кад год се деси нешто што је важно, или бар занимљиво за јавност, сви који се јавно оглашавају и износе своја сазнања или своја виђења тог догађаја, чине то из неке своје визуре, најчешће „зачињене“ личним убеђењима и интересима. У томе предњаче политичари, али ни остали јавни посленици не заостају у настојању да из догађаја извуку што више личне користи и политичког профита. По обичају, истина је ту најмање битна. Много је важније да се јавно мњење усмери у корист тренутних политичких потреба. О последицама својих тешких, отровних, лажљивих и клеветничких речи, они не размишљају; те последице ионако неће сносити они сами, него неко други, најчешће потпуно недужан.
Друга, ништа мање погубна особина овог нашег доба „атомске технике и прешумске етике“ (бл. авва Јустин Поповић) је то да је човек затрпан обиљем информација о догађајима на које ни на који начин не може да утиче, па испада да је једини ефекат те засутости мноштвом вести заправо стварање немира у души и мислима, које попримају онеспокојавајуће, апокалиптичке боје. Уз свест о сопственој немоћи пред природним стихијама и људским злоделима, то представља најбољи начин да се у човеков ум и срце усели неспокој који га, онда, одвраћа од бриге за оно најважније - душу и њено спасење - и, попут јеванђељске Марте, окупира бригама овога света.
Зато нам Господ и каже да се чувамо да нас ко не превари. Зато и додаје: „Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде“ (Мт 24,6Б). У Символу вере исповедамо да верујемо у једног Бога који је Сведржитељ, који није само створио све видљиво и невидљиво, него се стално брине о својој творевини. Препустимо, дакле, Њему бригу о ономе на шта ми ни на који начин не можемо да утичемо. По Његовим речима: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за себе. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт 6,34). Све што је више од тога - није од Бога. Препустимо Њему, једином Свемогућем, и бригу за оне који, заслепљени сопственим најприземнијим интересима, не чују заповест „Не сведочи лажно на ближњега свога“, не би ли се дозвали разуму и схватили да, ако је новинарство „седма сила“, то ипак не значи да они треба да буду „седме силеџије“.
Аутор: уредник Миодраг М. Поповић, Број 995, Рубрика Уводна реч
- изводи из текста -
Живимо у добу информација. Кажу, не без основа, да информација данас има већу снагу него што је некад имало оружје за физичку борбу. Сама по себи, та могућност није ни добра, ни лоша.
Лошом је чини некритичка, често и недобронамерна употреба од стране човека. Оно што би било незамисливо и нашим најближим прецима, данас је, захваљујући развоју телекомуникација, постало нешто уобичајено: посредством медијских агенција и интернета, извештај о неком догађају на другој страни Земљине кугле стиже до нас за пар минута. Оно што некада нису радили ни највећи, Богом изабрани и благословени пророци, данас је могуће свакоме ко уме да укључи компјутер.
Звучи познато? Пре два миленијума, док је био међу људима, Господ је рекао: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима“ (Мт 24,4-6). Дакле, Господ није рекао (како то неки погрешно тумаче) да ће у наше време бити више ратова у односу на раније епохе, него је рекао „чућете“. Чућете вести из удаљених крајева, за шта ваши преци нису имали технолошке могућности.
У добу информација, апсурдно, као да информација сама по себи није довољна. Ко, шта, где, како... све то постаје мање битно, а у први план избија нешто сасвим друго: како искористити информацију, како је „спиновати“, преокренути тако да се из ње извуче максимална корист. Кад год се деси нешто што је важно, или бар занимљиво за јавност, сви који се јавно оглашавају и износе своја сазнања или своја виђења тог догађаја, чине то из неке своје визуре, најчешће „зачињене“ личним убеђењима и интересима. У томе предњаче политичари, али ни остали јавни посленици не заостају у настојању да из догађаја извуку што више личне користи и политичког профита. По обичају, истина је ту најмање битна. Много је важније да се јавно мњење усмери у корист тренутних политичких потреба. О последицама својих тешких, отровних, лажљивих и клеветничких речи, они не размишљају; те последице ионако неће сносити они сами, него неко други, најчешће потпуно недужан.
Друга, ништа мање погубна особина овог нашег доба „атомске технике и прешумске етике“ (бл. авва Јустин Поповић) је то да је човек затрпан обиљем информација о догађајима на које ни на који начин не може да утиче, па испада да је једини ефекат те засутости мноштвом вести заправо стварање немира у души и мислима, које попримају онеспокојавајуће, апокалиптичке боје. Уз свест о сопственој немоћи пред природним стихијама и људским злоделима, то представља најбољи начин да се у човеков ум и срце усели неспокој који га, онда, одвраћа од бриге за оно најважније - душу и њено спасење - и, попут јеванђељске Марте, окупира бригама овога света.
Зато нам Господ и каже да се чувамо да нас ко не превари. Зато и додаје: „Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде“ (Мт 24,6Б). У Символу вере исповедамо да верујемо у једног Бога који је Сведржитељ, који није само створио све видљиво и невидљиво, него се стално брине о својој творевини. Препустимо, дакле, Њему бригу о ономе на шта ми ни на који начин не можемо да утичемо. По Његовим речима: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за себе. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт 6,34). Све што је више од тога - није од Бога. Препустимо Њему, једином Свемогућем, и бригу за оне који, заслепљени сопственим најприземнијим интересима, не чују заповест „Не сведочи лажно на ближњега свога“, не би ли се дозвали разуму и схватили да, ако је новинарство „седма сила“, то ипак не значи да они треба да буду „седме силеџије“.


