Код Хадријанопоља (данашње Једрене) долази до велике битке између Гота и Римљана, 9. августа 378. године. Римљани су претрпели тежак пораз, а сам цар Валенс погинуо је на бојишту. Да би нагнално Готе на повлачење са Балкана, царство је било приморано да са њима склопи савез. Као федерати, Готи су се обавезали да као најамници царству пружају војну помоћ. Источни Готи насељени су у Панонији, а Западни северној Тракији.
Након смрти Валентинијана I 375. године, његов син Грацијан постао је цар на западу. Након битке код Хадријанопоља, Грацијан је у Сирмијуму прогласио искусног генерала пореклом из Хиспаније, Теодосија за источног цара. У религијском погледу, по први пут долази до слоге између западног и источног царства, будући да су и Грацијан и Теодосије били следбеници православља и Никејског хришћанства.
Теодосије је већ 381. године сазвао сабор у Цариграду, да би коначно решио спор са аријанцима. На овом сабору потврђен је Никејски Символ Вере. Само годину раније, 380., цар Теодосије је прогласио Хришћанство за државну веру Римског царства и отпочео прогон пагана и припадника разних јеретичких учења.
Док је на истоку дошло до стабилизације прилика, на западу долази до све већих превирања. Германски елемент постаје све снажнији, а западних цареви све више се ослањају на германске најамнике у војсци, што слаби њихов ауторитет. Долази до слабљења градова и градске привреде, а римска држава прибегава све већим пореским наметима да би финансирала најамнике, што доводи до опште несигурности. Све је већи и спољни притисак, будући да бројни Германски народи почињу сталне упаде у римске провинције, охрабрени слабошћу царевине.
Након новог сукоба са Готима на Балкану, Источно царство било је приморано да готском вођи Алариху препусти команду над царском војском на Балкану.[21] Утицај Гота сломљен је међутим, у великим нередима у Цариграду око 400. године када су Готи потиснути из војске.
Последње године своје владавине, Теодосије проводи у сукобу са узурпатором Максимусом, који је након убиства цара Грацијана контролисао велики део западних провинција. Након дужег сукоба, Теодосије је савладао узурпатора и бици на Сави и постао једини цар. На самртном одру, 395. године, Теодосије трајно дели царство на два дела, између своја два сина, Аркадија, који добија исток, и Хонорија који постаје западни цар.
Пропаст Западног царства, 410 — 476
Убрзо након Теодосијеве смрти, долази до велике кризе на западу, где малолетни цар Хонорије потпада под утицај моћног војсковође Флавија Стилохона. Већ 401. године долази до велике инвазије Аларихових Гота на Италију, а 406. племена Вандала, Алана и Свева у великим масама прелазе залеђену Рајну и насељавају се у западним провинцијама.
Након три опсаде и бројних преокрета, Аларих 410. пљачка Рим. Овај догађај има пре свега симболички значај и као такав представља значајну прекретницу у римској историји.
Дакле имамо Свебе у германској коалицији која је била на Балкану оссвојила Рим и била присутна у Панонији у 5 веку одакле је поново дошла у Длмацију у време Теодорика Великог. Остроготи након Визигота упијају у Панонији остатке Свева , Вандала уз Дунав као и прастановнике Гете који су присутни у Панонији од 4. века п.н.е.
За које се слажу да заједно са Скитима чине Протословене наравно и Готима.
"Вандали , Свеви и су делови такозване лугијске или лужичке коалиције којој се прикључују и Алани и Анти дакле Сармати.
Често се боре и издвајају од осталих германских племена иако повремено улазе са њима у савезе.
Свеви или Свеби (лат. Suevi, Suebi, Suevians (Јорданес, Прокопије) или Suebians) су били германски народ пореклом из близине Балтичког мора
Праћење развоја, као и саму етногенезу Свева отежава то што су многа германска племена себе самовољно сврставала у Свеве, како би се окористила њиховом ратничком славом. Тако и Цезар, који је 58. године п. н. е. поразио у Галији свевског кнеза Ареовиста, под именом Свева подразумева Германе источно од Убиера и Сигамбрера, племена која су већ тада била романизована, а западно од Херуска. И Касије Дион (Lucius Cassius Dio Cocceianus, 160.-229., римски сенатор, конзул, писац и историчар) уочава жељу неких Германа да се незаслужено назову Свевима, па упозорава да „многи истичу своје право на назив Свеви“. Како ћемо касније да видимо овој збрци је допринела и специфична свевска фризура, коју су као сопствено обележје присвојили и припадници других племена.
Колико су Свеви били силан и славан народ одлично говори и подела старогерманског времена, које се по немачком историчару Венскусу (Reinhard Wenskus, 1916—2002.) дели на доба Свева и на доба Гота, па је разумљиво да су многи желели да се уброје у један од ова два моћна племенска савеза.
Сматра се да су Свевима у време Тацита припадали Маркомани, Хермундури, Квадени, Лангобарди и, можда, Англи, док су за најплеменитије Свеве сматрани Семнони који су живели између Елбе и Одре. Само пола века касније Птолемеј из Александрије у овај савез (Syeboi) убраја Англе, Семноне, велике Бруктерере, Ангриваре и Тевтоноаре (на доњој Елби), а наводи и да се једна река у близини Одре зове Syebos.
По доласку Гота у 3. веку, а посебно Хуна који су у 4. веку тешко поразили пангермански савез у данашњој централној Немачкој, утицај и моћ Свева рапидно опадају. У савезу са германским Вандалима и иранским (можда и словенским) Аланима једно једино племе Свева 31.12.406. под вођством Еменриха (шпан. и порт. Hermerico, 360.-441.) прелази границу Римског царства, поражава римску војску у бици код Мајнца (лат. Mogontiacum) и продире до римске провинције Хиспаније (данашња Шпанија), где по старом варварском обичају лутријом добија Галицију.
Оном делу Свева који су остали у старој домовини придружују се и у њих се стапају делови Квадена, док се део Свева 470. придружио Алеманима са којима се десет година касније стопио. Почетком 5. века, међутим, делови Алемана узимају име Свева. На средњем Дунаву Свеве покоравају и асимилирају Лангобарди око 540. под вођством кнеза Ваха (Wacho). Позно-римски историчар Јорданес (Jordanes или Jornandes, умро око 552.) још око 550. разликује Алемане од Свева, при чему ове прве локализује на Алпима, а друге у Алеманији, која се налазила на југозападу данашње Немачке. У овом делу Европе се још задржало име Свева у данашњим Швабама (нем. Schwaben), за које се верује да су проистекли из Алеманског савеза. По начину изговора имена може да се претпостави да су Банатске Швабе (нем. Siebenbürgen) потомци Дунавских Свева, односно неког њиховог дела који се одупро асимилацији Гота и Лангобарда."
Вандали:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Вандали
Тацит је у свом спису Германија забележио присуство Вандала између река Одре и Висле 98. године. Према Јорданесу Вандали и Ругијци су доласком Гота натерани на даљу сеобу. Уколико прихватимо идентификацију Вандала са Пржеворском културом ова Јорданесова вест би се могла посматрати као веродостојна пошто је у неким деловима првобитне распрострањености Пржеворска култура замењена Велбарском чији су носиоци били Готи.
У средњем веку учвршћује се теза неколико аутора који Вандале сматрају за претке Венда, Лужичких Срба и Пољака.
"По Тациту Свеви су посебно поштовали култ Нертуса, односно Мајке земље. Осим тога, Тацит нас обавештава и о светом лугу код Семнона у који обични смртници смеју да улазе само везани како би демонстрирали своје покоравање боговима."
"Посебно је позната и типична фризура слободних Свева, такозвана „свевска пунђа“, којом су се ови разликовали како од робова, тако исто и од припадника осталих племена, али и да би у боју изгледали вишим. Пунђа се правила тако што би мушкарац своју косу чешљао на страну, затим је уплетао и увијао на темену. Ова мода се временом проширила и међу племенима у окружењу, па римски песник Марцијал (Marcus Valerius Martialis, од 38.-40. до 102.-104. н. е.) пише: „Са косом увезаном у пунђу дођоше Зугамбри."
Дакле по Тациту , Јорданесу и другим римским ауторима Готи поштују римског бога Марса.
Свеби поседју матријархални култ који је карактеристичан за седелачке односно ратарске дружине док номади и сточари имају партијархални пантенон.
Матријархални култ је наследство дабних времена у људској повести што се никако не може повезати са Германима.
Где је обележена територија Свеба и Венда-Вандала и свети Луг и остају Лужички Срби говоре словенски.
На Балкану , Панонији , Далмацији такође присутни Свеби говоре словенски.
Топоними у Пољској ма матичној земљи Свеба су српски.
Мени не требају јачи докази оно што ме мучи је да ли су Свеби и Вандали говорили словенски у 4 веку са обзиром да су носиоци Пшеворске културе?
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Пшеворска_култура
Зарубинска култура
https://sr.wikipedia.org/wiki/Зарубинска_култура
Свуда где су обитавали Свебиани , Алани , Вандали евентуално Јазиги остављају српске топониме отуд збуњујући српски топоними на Балкану пре Срба имамо их доста приписују их Јазигима.
Питање је само да ли су говорили словеснки јер оба носиоца овог имена у Европи на матичном месту и на Балкану говоре словенски.
Да ли је пука случајност? Не верујем....