Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
Велика Русија и мала Србија су и даље две «дежурне мете» које многа западна гласила (штампана и електронска) готово свакодневно «разапињу на крст», јер не играју, поводом неких нерешених конфликата из доба распада Совјетског Савеза и проблема насталих око даље судбине српске покрајине Косово и Метохија (Космет), по сценарију иза кога стоје тајни и јавни носиоци политичке моћи у Вашингтону, Лондону и другим центрима.
Док се Русија у написима новинара водеће англосаксонске штампе («Вашингтон пост», «Њујорк тајмс», «Тајмс», «Гардијан», или «анализама» утицајних ТВ-станица попут БиБиСи-ја, СиЕнЕн-а и низа других) оптужује «за неоимперијалне тежње», Србији се истовремено приговара што «не разуме политичку реалност», већ и даље «живи у митовима», попут косовскометохијског.
Тобожњи аналитичари из САД свакодневно и папагајски понављају изјаве о смртној опасности што се над простор бившег Совјетског Савеза наднела због наводног буђења руског национализма и планова Москве за припајање непризнатих република – Приднестровље, Ј. Осетија, Абхазија – а можда и неких других «спорних» региона.
Србија се, у исто време, кобајаги добронамерно упозорава да се потпуно окане и примисли о било каквом облику права на Космет. Јер, у тој српској покрајини, како се стално истиче, «живи два милиона Албанаца који више не желе да имају било какве везе са Београдом».
Западна гласила, на исту тему, с највећим ниподаштавањем извештавају о намери београдских власти да, уношењем одговарајуће одредбе у нови Устав државе о високом степену аутономије за Космет, спрече насилно отимање ове исконски српске територије из састава земље.
Може Србија да доноси какав хоће највиши прави акт земље и да записује шта год жели о статусу Космета, али судбина те територије није у њеним рукама, хорски и сложно поручују Београду западни политичари, аналитичари и њихови помагачи из тобоже независних и слободних гласила, укључујући и «чисто» пропагандно гласило америчке ЦИЕ «Слободна Европа» из Прага.
Упорно инсистирање Москве да се поводом разрешења косметског проблема мора постићи сагласност обе заинтересоване стране (значи српске и албанске), што звучи сасвим разумно и логично, све више, мора се на то указати, нервира западне лаж демократе.
У пропагандном рату који се, поводом Космета, води у Вашингтону, Лондону, Берлину, Бечу, али и Варшави, Прагу, Будимпешти, стално се указује на потребу поштовања права народа на самоопредељење, што свакако одговара заговорницима стварања још једне албанске државе на Балкану.
Када руски политичари или штампа припомену да би, уколико се заиста Космет прогласи за «међународно признату државу», по истој логици и спорни региони у блиском руском окружењу могли да постану такође самосталне државне творевине, из све снаге се, засад само речима, пуца по тим аргументима и такве се тежње без устезања проглашавају за намеру Владимира Путина «да створи нову руску империју».
Упоредо са таквим провидним пропагандним и политичким триковима политички жреци из Вашингтона ужурбано раде на «убацивању» Грузије у састав НАТО пакта и стварању климе да се то исто догоди и са Украјином, упркос томе што се тамошње становништво томе масовно противи.
Стварање правог санитарног обруча или кордона око данашње Русије, у циљу њеног политичког, економског и војног маргинализовања и по могућности коначног разарања, то је истинска и неопозива накана садашње западне политике. То данас не види и не уочава само онај ко то намерно не жели.
Србија је, у геополитичком смислу посматрана, заиста «истурена тврђава православља на Балкану» и као таква «могући важан руски савезник», указују сада западни експерти. Зато и не чуде настојања, из Вашингтона и Лондона пре свега, да се везе између Москве и Београда што више олабаве, ако их већ, из историјских, културних, етничких и других разлога није могуће сасвим прекинути.
Због већ поменуте склоности «ка митоманији» и «животу у облацима», а и «претераног ослонца на Русију», Србија се у англосаксонском свету, а и добром делу «старе и нове Европе», посматра и промишља и као нека врста «реметилачког елемента» геополитичким плановима Запада да коначно завлада досад незапоседнутим просторима Евроазије.
Док се Русија у написима новинара водеће англосаксонске штампе («Вашингтон пост», «Њујорк тајмс», «Тајмс», «Гардијан», или «анализама» утицајних ТВ-станица попут БиБиСи-ја, СиЕнЕн-а и низа других) оптужује «за неоимперијалне тежње», Србији се истовремено приговара што «не разуме политичку реалност», већ и даље «живи у митовима», попут косовскометохијског.
Тобожњи аналитичари из САД свакодневно и папагајски понављају изјаве о смртној опасности што се над простор бившег Совјетског Савеза наднела због наводног буђења руског национализма и планова Москве за припајање непризнатих република – Приднестровље, Ј. Осетија, Абхазија – а можда и неких других «спорних» региона.
Србија се, у исто време, кобајаги добронамерно упозорава да се потпуно окане и примисли о било каквом облику права на Космет. Јер, у тој српској покрајини, како се стално истиче, «живи два милиона Албанаца који више не желе да имају било какве везе са Београдом».
Западна гласила, на исту тему, с највећим ниподаштавањем извештавају о намери београдских власти да, уношењем одговарајуће одредбе у нови Устав државе о високом степену аутономије за Космет, спрече насилно отимање ове исконски српске територије из састава земље.
Може Србија да доноси какав хоће највиши прави акт земље и да записује шта год жели о статусу Космета, али судбина те територије није у њеним рукама, хорски и сложно поручују Београду западни политичари, аналитичари и њихови помагачи из тобоже независних и слободних гласила, укључујући и «чисто» пропагандно гласило америчке ЦИЕ «Слободна Европа» из Прага.
Упорно инсистирање Москве да се поводом разрешења косметског проблема мора постићи сагласност обе заинтересоване стране (значи српске и албанске), што звучи сасвим разумно и логично, све више, мора се на то указати, нервира западне лаж демократе.
У пропагандном рату који се, поводом Космета, води у Вашингтону, Лондону, Берлину, Бечу, али и Варшави, Прагу, Будимпешти, стално се указује на потребу поштовања права народа на самоопредељење, што свакако одговара заговорницима стварања још једне албанске државе на Балкану.
Када руски политичари или штампа припомену да би, уколико се заиста Космет прогласи за «међународно признату државу», по истој логици и спорни региони у блиском руском окружењу могли да постану такође самосталне државне творевине, из све снаге се, засад само речима, пуца по тим аргументима и такве се тежње без устезања проглашавају за намеру Владимира Путина «да створи нову руску империју».
Упоредо са таквим провидним пропагандним и политичким триковима политички жреци из Вашингтона ужурбано раде на «убацивању» Грузије у састав НАТО пакта и стварању климе да се то исто догоди и са Украјином, упркос томе што се тамошње становништво томе масовно противи.
Стварање правог санитарног обруча или кордона око данашње Русије, у циљу њеног политичког, економског и војног маргинализовања и по могућности коначног разарања, то је истинска и неопозива накана садашње западне политике. То данас не види и не уочава само онај ко то намерно не жели.
Србија је, у геополитичком смислу посматрана, заиста «истурена тврђава православља на Балкану» и као таква «могући важан руски савезник», указују сада западни експерти. Зато и не чуде настојања, из Вашингтона и Лондона пре свега, да се везе између Москве и Београда што више олабаве, ако их већ, из историјских, културних, етничких и других разлога није могуће сасвим прекинути.
Због већ поменуте склоности «ка митоманији» и «животу у облацима», а и «претераног ослонца на Русију», Србија се у англосаксонском свету, а и добром делу «старе и нове Европе», посматра и промишља и као нека врста «реметилачког елемента» геополитичким плановима Запада да коначно завлада досад незапоседнутим просторима Евроазије.