Pisani istorijski izvori za srpsku istoriju u originalu i prepisu (1. Srednji vek)

[Pumpaj Dinstanović]

Upavda uopšte ne zvuči kao stvarno ime. Je li se neko nekad tako zvao?

 

[Mrkalj]

Upavda

Još nisi namestio III i IV dole levo?!?

 

[Mrkalj]

Inace ovo je takodje nova teza. Sada se smatra da verski objekti nisu stradali usled naleta Slovena i Avara, vec usled unutar vizantijskih verskih sukoba krajem 5. i pocetkom 6. veka.

Kole, kapa dole!

 

[NickFreakyrgios]

Upavda uopšte ne zvuči kao stvarno ime. Je li se neko nekad tako zvao?

Управда је могао бити надимак којим га његов народ зове као Управа или као што се на пример код Руса обичај крвне освете звао правда.
Исти је корен речи , није морало бити баш лично име али надимак који је имао од свог народа.
Тако се исто мислило да је антикос надимак који је добио када је поразио Анте па је испало да ке антикос наследна титула краља Анта који ће наследити сви после њега до Ираклија.

 

[Mrkalj]

Priča iz narodne tradicije:

 

[Kole11]

Zitije sadrzi opis borbe Justinijana sa Reciradom, bugarskim saveznikom. Nakon tog dvoboja Justinijan je bio tesko ranjen pa je morao duze vremena da se leci, a zatim je otisao u Magrum kod ujaka koji je sakupio porazene Sabinijanove vojnike.


Када је Бугарима у помоћ дошао Речирад, Селимиров син (Rechirad Selimiri filius), Јустин није могао ни молбама ни убеђивањем да раскине његов савез са Бугарима, и око тога наступи тешка расправа између Јустинијана и његовог брата Речирада, затим дође до свађе и увреда, а онда и до двобоја између њих, и Јустинијан, иако још немајући двадесет година, уби противника изванредном храброшћу, на обали реке Мораве (Muravae), латински зване Мочиус (Moschius), и због тога велику награду прими, као и заповедник Јустин и његови војници Илири. Како је у том сукобу Јустинијан задобио опасну рану, би отпремљен у Констатинопољ на лечење, где га је владар Анастасије најбоље примио, али је радио да га од православне вере одвоји; забринут због тога, његов учитељ Богумил пошаље младића код Јустина у логор, а он затим оде у отаџбину код мајке удовице, давно напуштене од Истока. Али Јустинијан кратко оста на домаћем огњишту (дворишту) и ујаку оде, који је у Маргуму, панонској тврђави, сакупио преостале војнике војводе Сабинијана, побегавше од Гота, и вежбао их. Он га пошаље у Италију код Теодориха краља готског, Аналимировог сина (Analamiri или Amalamiri), оног истог војводе који је мало раније Сирмијумску област Бугарима отео, да помоћ испослује, и добро би примљен, добије помоћ и дуго би тако рећи талац Равене, док је Јустин готску војску користио; становао је код Теодориха као брат, што је илирски обичај да се братимљењем спајају и повезују.

I zaista, navedeni dogadjaji postoje kod Marcelina, 502. godine Bugari su provalili u Trakiju, a 505 godine se desio sukob u Magrumu gde je porazena Sabinijanova vojska

1 Sept. 501— 10th indiction, consulship of Probus and Avienus 31 Aug. 502 502 1. The familiar race of the Bulgars again devastated the oftravaged Thrace as there was no Roman solidery to resist them. 2. In the fifth month after commencing his attack on the very rich city of Amida, Choades, the king of the Persians, broke into it after it had been betrayed with the connivance of its monks, and killed its monastic traitors.

1 Sept. 504— 13th indiction, consulship of Sabinianus and Theodorus 31 Aug. 505 505 Sabinianus, the son of Sabinianus Magnus, was appointed Master of the Soldiery and gathered arms against Mundo the Goth. He set out to fight taking with him ten thousand armed recruits and wagons of arms and provisions. When battle had begun at Horreum Margi and many thousands of his men were lost in this conflict and drowned in the Margus river, and especially as the wagons had been lost at the fort called Nato, Sabinianus fled with a few men. So much of the soldiers' hope was destroyed in this unfortunate war that mortal men could never hope to make it up.



Hmmmmm, Brajs veli da je Marnavic citao Marcelina, pa je onda u svojoj masti osmislio ovo pisanije tako da se sve uklopi. Da li?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ovaj, i ti iz ovog izvlačiš da su Krivda i Upravda bili stvarna imena ljudi od krvi i mesa koji su se rađali i umirali?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Управда је могао бити надимак којим га његов народ зове као Управа или као што се на пример код Руса обичај крвне освете звао правда.
Исти је корен речи , није морало бити баш лично име али надимак који је имао од свог народа.

Tvrdnja nije da je to nekakav nadimak, već rođeno ime.

I to je toliko smešno, jerbo...ljudi, Justinijan, koji će postati poznat (i to posebno čuven naravno tek posle svoje smrti) Upravda. Sasvim slučajno, jedan od najvećih zakonodavaca sveta; idol pravnika i pravnih istoričara.

 

[Mrkalj]

Tvrdnja nije da je to nekakav nadimak, već rođeno ime.

Dobro, a jesi našao ime Istok i Viglenica?

 

[NickFreakyrgios]

Tvrdnja nije da je to nekakav nadimak, već rođeno ime.

I to je toliko smešno, jerbo...ljudi, Justinijan, koji će postati poznat (i to posebno čuven naravno tek posle svoje smrti) Upravda. Sasvim slučajno, jedan od najvećih zakonodavaca sveta; idol pravnika i pravnih istoričara.

Ако их није било срамота да у то верују у 19. веку не знам зашто би их било сада. Управда баш одговара законодавном имену.
Друго сасвим небитно да ли су мена Управда и Неправда од крви и меса то само повећава мистко име које би имао , данас би било Правда.
Прича је само доказ да је реч постојала у језику да није измишљена.

 

[Kole11]

Dobro, a jesi našao ime Istok i Viglenica?

Ovo su originalni citati Alemanija.

Nomen Biglenizae Theophilus in vita Iustiniani prodidit
Istokus etiam appellatus est ab Illyriensibus
Uprauda a suis gentilibus dictus est

Uz Viglenicu ide nomen prodidit, uz Istokus appellatus a uz Uprauda dictus.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ако их није било срамота да у то верују у 19. веку не знам зашто би их било сада. Управда баш одговара законодавном имену.
Друго сасвим небитно да ли су мена Управда и Неправда од крви и меса то само повећава мистко име које би имао , данас би било Правда.
Прича је само доказ да је реч постојала у језику да није измишљена.

Da, to mi je bila i poenta.

 

[Kole11]

Upravnik vatikanske biblioteke, Nikola Alemani, u predgovoru svog izdanja Tajne Istorije, navodi izvore koje je koristio u komentarima. I tako u drustvu Prokopija, Agatija, Manandera i ostalih, nasao se i Teofil, Justinijanov ucitelj.

Quorum omnium narratio nes eorum maxime testimonio innituntury qui Procopio aequales fuere , atque eadem quae ille de Iustiniano scri pserúnt, scilicet Hesychius Milesius, Agathias Myrrhi naeus , Menander Protector , Evagrius Scholasticus, loannes Epiphaniensis, Cyrillus Scythopolitanus, Theophilus Iustiniani praeceptor , Innocentius Maronianus, Eu stathius Byzantius et ex Latinis Victor Tunnunensis , Flavius Cresconius Corippus, Gregorius Turonensis , Liberatus

I sada mi treba da verujemo Brajsu, Radojicicu i Petrovicu da je Alemanija prevario Marnavic, tako da je Alemani pomislio da postoji izvor Teofil i da ga uvrsti zajedno sa Prokopijem i ostalima. A tog coveka koji ga je prevario Alemani nijednom ne pominje. Valjda ga je bilo sramota da navede da ga je pravario bas Marnavic. Ali ipak je zalozio sav svoj autoritet da objavi takvu glupost.

 

[Mrkalj]

I to je toliko smešno, jerbo...ljudi, Justinijan, koji će postati poznat (i to posebno čuven naravno tek posle svoje smrti) Upravda. Sasvim slučajno, jedan od najvećih zakonodavaca sveta; idol pravnika i pravnih istoričara.

Јеси нашао примере тог имена (Јустинијан) пре Јустинијана? Да ли се неко уопште тако звао?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Upravnik vatikanske biblioteke, Nikola Alemani, u predgovoru svog izdanja Tajne Istorije, navodi izvore koje je koristio u komentarima. I tako u drustvu Prokopija, Agatija, Manandera i ostalih, nasao se i Teofil, Justinijanov ucitelj.

Quorum omnium narratio nes eorum maxime testimonio innituntury qui Procopio aequales fuere , atque eadem quae ille de Iustiniano scri pserúnt, scilicet Hesychius Milesius, Agathias Myrrhi naeus , Menander Protector , Evagrius Scholasticus, loannes Epiphaniensis, Cyrillus Scythopolitanus, Theophilus Iustiniani praeceptor , Innocentius Maronianus, Eu stathius Byzantius et ex Latinis Victor Tunnunensis , Flavius Cresconius Corippus, Gregorius Turonensis , Liberatus

I sada mi treba da verujemo Brajsu, Radojicicu i Petrovicu da je Alemanija prevario Marnavic, tako da je Alemani pomislio da postoji izvor Teofil i da ga uvrsti zajedno sa Prokopijem i ostalima. A tog coveka koji ga je prevario Alemani nijednom ne pominje. Valjda ga je bilo sramota da navede da ga je pravario bas Marnavic. Ali ipak je zalozio sav svoj autoritet da objavi takvu glupost.

I šta kaže ona Bugarka za ime Upravda?

 

[NickFreakyrgios]

Da, to mi je bila i poenta.

Не капирам неко се зове Г(р)ојник , Кочапар и пошто нам се то име не свиђа ми га одбацимо да се тако сигурно није звао.
Могао је бити и Истиније па је латинизиран у Истинијан или Лустинијан. Небитно извор то говори.

 

[Kole11]

ona Bugarka

je tvoja koleginica, doktor istorije, koja ima istrazivacku strast i koja se odusevila kada joj je prijatelj pokazao Alemanijeve komentare za koje nije znala da postoje i koji nisu bili obelodanjeni.

To bi uravo ti mogao da uradis sa informacijom koju sam ti dao o Tribalima Jovana Lidijskog, ali neces. Tvoj kolega hoce, uskoro.....

 

[Mrkalj]

I šta kaže ona Bugarka za ime Upravda?

Kao, ne razumeš bugarski? Lenjost.

 

[Mrkalj]

Da, to mi je bila i poenta.

Onda ti je poenta propala jer takvih imena ima zasvedočenih šakom i kapom:

Slovačka: Pravdomil, Pravdomila, Pravdoljub, Pravdoljuba, Pravoljub, Pravoljuba, Pravoslav, Pravoslava;

Ruska: Правдолюб, Праволюб, Правомил, Православ, Правдина, Правда.

Ukrajinska:
Всеправ - всеправдивий. (слов’янське).
Правомир - який правує миром (світом і людьми). (слов’янське).
Православ - який славить світ Прави. (слов’янське).
Правдолюб - яка любить правду, правдивий. (слов’янське).
Правдолюба - яка любить правду, правдива. (слов’янське).
Правомира - яка правує миром (світом і людьми). (слов’янське).
Православа - яка славить світ Прави. (слов’янське).

Bugarska: Правдолюб, Правдомил, Правдомир, Православ, Правда, Правдолюбка, Православа

Prema tome, ne može se isključiti da je ime Upravda bilo popularno do pre 1500 godina, kao i da je ostalo u narodnom predanju, što vidimo po narodnoj priči "Krivda i Upravda".

 

[Pumpaj Dinstanović]

ima istrazivacku strast i koja se odusevila kada joj je prijatelj pokazao Alemanijeve komentare za koje nije znala da postoje i koji nisu bili obelodanjeni.

A šta kaže?

 

[St0oNo0gA]

Nikola Alemani, Italijan grckog porekla je bio upravnik vatikanske biblioteke krajem 16. i pocetkom 17. veka. On je u vatikanskim arhivama pronasao delo Prokopija naslovljeno sa Tajna Istorija, delo posveceno caru Justinijanu ali sa osetljivim detaljima, tako da ga je Prokopije sakrio sa zeljom da bude objavljeno nakon njegove smrti.

Prokopije je bio clan Justinijanovog dvora i svedok njegovog zivotnog puta. Napisao je nekoliko knjiga u kojima nije mogao slobodno izraziti svoj negativan stav prema caru, pa je zato i napisao ovo Tajnu Istoriju. Kao i svi Grci uostalom, tako je i Prokopije gajio netrpeljivost prema varvarima, odnosno ljudima koji nisu Grci ili Latini, pa tako i prema caru Justinijanu.
Prokopije se pozabavio varvarskim poreklom careva Justina i Justinijana i clanova njihove porodice, njihovim prijateljskim odnosom prema nekim varvarskim plemenima, neprijateljskom odnosom prema verskim jereticima i njihovim crkvama, gradjanskim ratom izmedju Plavih i Zelenih....Ovaj gradjanski rat koji je izbio za vreme cara Justina je veoma znacajan, jer prema Prokopijevim recima Justinijan podrzao Plave (Venete) koji su po njegovim recima poceli da se oblace i ponasaju u skladu sa varvarskim obicajima. Ovaj deo je posebno zanimljiv jer se uklapa u teoriju prof. Kurte o postepenoj tribalizaciji vizantijskog drustva tokom vizantijskog mracnog doba tj. 6. do 8. veka.

Izdvojio bih citate iz izdanja Nikole Alemanija, koji mogu biti od znacaja za srpsku istoriografiju, https://books.googleusercontent.com...eZ6l9I5blMafvhQEespgpPK769Uro2KOC8sESMBIWh2Wk

Everything was done the wrong way, and of the old customs none remained; a few instances will illustrate, and the rest must be silence, that this book may have an end. In the first place, Justinian, having no natural aptitude toward the imperial dignity, neither assumed the royal manner nor thought it necessary to his prestige. In his accent, in his dress, and in his ideas he was a barbarian. When he wished to issue a decree, he did not give it out through the Quaestor's office, as is usual, but most frequently preferred to announce it himself, in spite of his barbarous accent;

Све је урађено наопако, а од старих обичаја ниједан није остао; неколико случајева ћu илустровати, o осталом морам ћутати, да би ова књига могла бити довршена. На првом месту, Јустинијан није имао никакву природну склоност ка царском достојанству, није ни имао краљевске манире нити је сматрао да је то потребно његовом престижу. По свом акценту, одећи и идејама, он је био варварин. Када је желео да изда декрет, није га издавао преко канцеларије квестора, као што је то уобичајено, већ је најчешће волео да га сам објави, не марећи за свој варварски акценат;

Nikola Alemani je takodje pronasao knjigu pod nazivom Vita Justiniani (Justinijanovo zitije), koju je napisao Teofil, Justinijanov licni ucitelj. Alemani je smatrao da treba delove te knjige da objavi zaledno sa Prokopijevom Tajnom Istorijem, zato sto ta dva dela cine logicku celinu. Citati koji su nama od interesa;

Bigleniza soror Iustini, mater Iustiniani Imperatoris , de qua hic Procopius nomine dissimulato , Iornandes lib . de success, Marcellinus ad Cons. Mavortii. Nomen Biglenizae Theophilus in vita Iustiniani prodidi

Sabatius Iustiniani pater , cuius nomen bis legimus, semel hic apud Procopium : iterum apud Theophanem , quem paulo ante citavimus. Istokus etiam appellatus est ab Illyriensibus. Theophilus in vita Iustiniani

Iustinianus Imperator Iustini ex sorore nepos et filius adoptivus; quare in Novellis patrem saepius eum appellat. Uprauda a suis gentilibus dictus est. . Idem Theophilus.


Dakle na ilirskom jeziku, Justinijanova majka se zvala Viglenica, otac Istok a Justijanovo ime je glasilo Uprauda.

Rekonstrukcija Justinijana i Teodore

 

[Kole11]

Jordanes, 6.vek, http://www.thelatinlibrary.com/iordanes1.html

Na razvalinama Atiline drzave ostala su da vladaju trojica brace Ostrogota, Valamir, Tudimir i Vidimir. Atilini sinovi su ih smatrali otpadnicima.

Ergo, ut ad gentem, unde agimus, revertamur, id est Ostrogotharum, qui in Pannonia sub rege Valamir eiusque germani Thiudimer et Videmir morabantur, quamvis divisa loca, consilia tamen unita (nam Valamer inter Scarniungam et Aqua nigra fluvios, Thiudimer iuxta lacum Pelsois, Vidimer inter utrosque manebant), contigit ergo, ut Attilae fili contra Gothos quasi desertores dominationis suae, velut fugacia mancipia requirentes, venirent ignarisque aliis fratribus super Valamer solum inruerent.

Вратимо се сада племену с којим смо започели, наиме Остроготима, који су боравили у Панонији под својим краљем Валамиром и његовом браћом Тудимером и Видимером. Иако су њихове територије биле одвојене, ипак су циниле јединствену целину. Јер Валамир је боравио између река Скарниунга и Аква Нигра, Тудимер у близини језера Пелсо а Видимер између њих. Десило се да су Атилини синови, сматрајући Готе дезертерима од њихове владавине, наишли на њих као да траже одбегле робове и напали само Валамира када његова браћа нису ништа знала о томе.



Jordanes takodje, citirajuci Priska, navodi ime mitskog gotskog junaka iz Panonije, Vidigoja

Qua pace Attila, Hunnorum omnium dominus et paene totius Scythiae gentium solus in mundo regnator, qui erat famosa inter omnes gentes claritate mirabilis. Ad quem in legatione se missum a Theodosio iuniore Priscus istoricus tali voce inter alia refert: ingentia si quidem flumina, id est Tisia Tibisiaque et Dricca transientes venimus in loco illo, ubi dudum Vidigoia Gothorum fortissimus Sarmatum dolo occubuit

Током овог мира Атила је био господар свих Хуна и готово једини земаљски владар свих племена Скита; човек чудесан због своје славе међу свим народима. Историчар Приск, којег му је у амбасади послао млађи Теодосије, између осталог каже ово: Прелазећи моћне реке - наиме, Тизију и Тибизију и Дрицку - дошли смо до места где је давно Видигој, најхрабрији од свих Готa, страдаo од руке Сармата.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Kao, ne razumeš bugarski? Lenjost.

Pa pretpostavljam da je Kole11 pročitao, pa ga zato pitam šta kaže.

 

[Kole11]

Citirajuci Teofila, Alemani navodi cinjenicu da su rimski kralj Teodorik i Justin, vizantijski car, bili pobratimljeni. U sazetku zitija, u Marnavicevom izdanju, navodi se da je Justin kao zalog tog bratstva poslao mladog Justinijana u Rim kod kralja Teodorika, gde je ovaj boravio neko vreme.

Potvrdu za ove navode pronalazimo u pismu koje je maloletni rimski kralj Atanarik, Teodorikov unuk, poslao caru Justinu 526. godine. Pismo je napisao i objavio Kasidorius, https://www.gutenberg.org/files/18590/18590-h/18590-h.htm#Footnote_503_503

„Најискреније тражим ваше пријатељство, о најчистији кнеже, који су још познатији због широког ширења ваших услуга него због љубичасте одеће и краљевског престола. За ово пријатељство имам наследно право. Ви сте мог оца украсили хаљином конзула [Еутхариц, Цонсул 519] исплетеном дланом и усвојили га као сина по оружју, име које бих ја, као млађа генерација, могао прикладније добити [501]. Мој деда је такође добио почасти од вас [502] у вашем граду. Љубав и пријатељство [стр 348] требало би да пређу са родитеља на њихово потомство, док би мржњу требало закопати у гробницу; и зато са поверењем, као онај ко због мојих нежних година не може да вам буде предмет сумње, и као онај чије сте претке већ познавали и неговали, од вас захтевам ваше пријатељство у истим компактима и условима под којима ваш реномирани претходници доделили су је мом господару и деди Божанског сећања [503]. Биће ми нешто боље од господства да имам пријатељство тако врсног и тако моћног владара. Моји амбасадори (А и Б) ће потпуније отворити сврху вашег поверења према вашем спокојству. '

Atanarik ovde potseca Justina na staro prijateljstvo sa njegovim dedom Teodorikom, prijateljstvo koje bi trebalo i potomci da neguju. Justin je u to doba bio upravnik licne garde cara Atanasija i veoma vazna politicka licnost.

Takodje, kod Prokopija nalazimo na drugi posredni dokaz prijateljstva izmedju Teodorika i Justina. Naime kraljica Amalasunta, Teodorikova cerka i majka maloletnog kralja Atanarika, je nameravala da citavu Italiju, tj zapadno rimsko-gotsko kraljevstvo jednostavno prepusti na upravljanje Justinijanu, nesigurna u sposobnosti svog maloletnog sina i uplasena od ljudi koji je okruzujru. Do toga nije doslo jer je Amalasinta ubijena, sto je Justinijanu dalo povod da pokrene tzv Gotski rat.

Prokopijev citat:

Wherefore Amalasuntha was in great perplexity; for, on the one hand, she had no confidence in the loyalty of her son, now that he had gone so far in his depravity, and, on the other, she thought that if Atalaric also should be removed from among men, her life would not be safe thereafter, since she had given offence to the most notable of the Goths. For this reason she was desirous of handing over the power of the Goths and Italians to the Emperor Justinian, in order that she herself might be saved.


Justinijanovo zitije zaista izvanredan izvor koji pomaze boljem shvatanju politickih odnosa u Vizantiji pocetkom 6.veka, Vizantiji ciju su sudbinu tada odredjivali Iliri i Goti. I zaista je neverovatno da ovo delo bude odbaceno i da se ne uzima u nauci za ozbiljno samo zbog pomena dva imena: Istokus i Uprauda.

 

[Pumpaj Dinstanović]

@Kole11

Dubrovački renesansni književnik Antun Sasin (1518–1595) je povodom spaljivanja Savinih mošti 1594. pisao kako su Osmanlije izgubile Ostrogon jer „ždegoše slavna Savu“ (Slijepčević, I, 2002:91). Katolički biskup i pisac Ivan Tomko Mrnavić (1579–1637), rodom iz Šibenika, na latinskom je jeziku objaviobiografiju Sv. Save, panegirično ga opisujući kao katoličkog svetitelja u narodu smatranog za „drugog patrijarha“, koji je „naročito staranje posvetio srpskoj crkvi, koju je, zbog blizine jeretika (misleći na pravoslavne) zatekao pre kao zaraslu njivu nego li kao obrađen vinograd: zbog toga je svom snagom legao na to da je očisti od zabluda i vrati kultu katoličke pobožnosti“ (Mrnavić, 1939:127). Povod za spaljivanje Savinih posmrtnih ostataka ovaj pisac vidi u osveti „bezbožnog“ Sinan-paše, jer su Srbi i Bugari „ukrasivši vojničke zastave slikom Svetoga Save“ pristupili antiosmanskom savezu (Mrnavić, 1939:135). Zanimljivo je i to što ovaj katolički biskup pisanje završava tvrdnjom da su njegovi preci „uzajamnim ženidbenim vezama“ povezani sa „kraljevima silnoga Nemanje“, istovremeno nazivajući srpsku dinastiju „kraljevima ilirske krvi“ (Mrnavić, 1939:141).

Premda faktografski mahom neverodostojan, pomenuti spis mnogo govori o političkim idejama doba i područja u kojem je nastao, kao i o mestu koje su etničke odrednice mogle imati u tadašnjoj društvenoj dinamici. Mrnavić je, kao katolički prelat, na idejnom planu sve balkanske Slovene u otporu islamskim osvajačima „preveo“ pod okrilje zapadnog hrišćanstva, pri čemu ih je često zbirno nazivao „Ilirima“. (Poznato je da je na istom idejnom tragu Ilirski pokret u 19. veku težio ujedinjenju Južnih Slovena pod Habzburzima.) Prema tome, Sv. Sava je za Mrnavića bez sumnje bio ujedinjujući slovenski („ilirski“) simbol (doduše sa katoličkim predznakom), a ne znamen nekakve međuetničke granice. To znači da je jedina iole važna etnička oznaka u geografskim predelima pritisnutim, s jedne strane, islamskom pretnjom, a s druge nadmoćnijom mletačkom ili austrijskom vlašću, moglo eventualno biti slovenstvo („ilirstvo“), a ne hrvatsko-srpska podela. I za pomenutog Sasina, Sava je bio inspiracija zajedničke hrišćanske borbe, u okviru koje bilo kakvo srpsko-hrvatsko „razgraničenje“ još uvek nije dobilo mesto u istoriji.

https://www.researchgate.net/public...s_boundaries_Sociological-historical_approach