Када је у питању тај наш одбрамбено-отаџбински рат 1992-1995, написано је мноштво књига, наводно више хиљада, текстова, чланака, снимљено подоста филмова, како и бива у сваком рату, прва жртва бива истина. И када је започео грађански рат у бившој БиХ, у старту је убијена истина, машинерија лажи је радила пуном паром, ради и данас, против Срба је стао моћан играч који зна ту игру играти, ту у том пропагандном рату Срби нису имали шансе.
Пропаганда у Србији у тим ратним годинама, како кад, некад би се афирмативно приказала борба Срба пречана за голим опстанком, како би српски лидери у Српској бивали "непослушни" и не пристајали на неке погубне идеје и иницијативе, и медији би окренули ћурак, и пидружили се демонизацији Срба у Српској.
Није било лако то предеверати, није било лако у том слуђивању остати бистрог ума. Лидери Срба у Српској су разумјели реалност, лидери у Србији јок. Наравно, не замјерам, не критикујем, свега ту бјеше, и политичких игара у позадини, и притисака, и пријетњи, и ултиматума, и наравно да ћу увијек бити опрезан код доношења суда, али догађаји су доказали да је ту било и превише неразумијевања.
Милошевић је ту игру разумио, прогледао, видио јасну слику када су га продане душе испоручиле хашкој инквизицији. Зато је његово понашање у Хагу без мрље, показао је величину у борби протигв хашке жгадије. Прије тога је лутао, између југословенства и српства, између вјерности идеји која је доживјела историјски пораз и родољубља, између властољубља, самољубља и добробити свог народа, да ли гедати добро Србима или угађати западним "партнерима", у том лутању доста грешака у корацима.
Помоћи Српској јесте било, прије свега од стране обичног народа у Србији, бјеше и подршке, и та помоћ и подршка обичних људи у Србији нама у Српској је много, много значила. Помоћи власти у Србији, опет како кад, бјеше некад помоћи, дал због политичког рејтинга у самој Србији, дал због искрених намјера да помогну, хвала свакоме, бјеше и санкција, преко медија сатанизовања и Срба и омаловажавање наше бирбе за голим опстанком.
Срби у Српској су имали против себе бројне непријатеље, однос у војним ефективима бјеше јако неповољан по Србе, а друга страна је имала помоћ силника, војну и политичку, бјеше ту политичких игара, пуно замки, кварних иницијатива, мировних планова, повољне су српски лидери прихватили, неповољне јок, на крају у Дејтону имали смо епилог крваве приче.
Омјер 51:49% је задат много прије Дејтона, у Дејтону је главни преговарач испред Срба потезом пера предао српско Сарајево, барем онај највећи део, сепско Сарајево које и имало своју економску, демографску, симболичку и политичку важност.
О одредбама и рјешењима у анексима, далеко од доброг, међутим све анексе је испред Српске потписао овлаштени представник Српске у Дејтону М.Крајишник. Сигурно би било боље за Србе да је у Дејтону био др Караџић, али знало се да ће он бити "тврђи" преговарач, зато је превентивно и "елиминисан".
Срби у Српској су се у тим годинама одбранили, прије свега заслугом ВРС, али и свих људи у Српској, одбранили су ову нашу Српску, плаћена је огромна цијена, преко 20.000 најбољих Срба, припадника ВРС дало је животе.
Рат, онај оружани, је завршио ДМС, који је такав какав јесте, наставља се онај пропагандни, искваренији, подмуклији, српски непријатељи покушавају кварним играма у миру остварити ратне циљеве. Да би се то остварило потребно је и моделирати прошлост гдје е се и унизити борба Срба за опстанком на своме, и наставити демонизација ВРС. И то ће потрајати, зато ми који смо претекли, на ћутање и немамо право.