Nesumnjivo Hrvati

[Mrkalj]

Jasno, nekoliko stotina godina pod okupacijom teritorije Hrvatske je rezultovalo stvaranjem nove rase, kao amalgama okupatora i starosedeoca.
Slican proces smo videli u Bugarskoj recimo.

Uhvaćeno pismo beogradskog ustaškog stožera broj 9, sakrivenog iza oltara katoličke crkve „Krista Kralja” u Beogradu, koje glasi:

Velemožnom gospodinu stožernome poručniku Poglavnikove tjelesne bojne Zagreb



Dragi stožerniče, hrabri ustašo!

Šaljem ti list po našem hrabrom ustaši Zvonku uz blagoslov katoličke crkve Krista Kralja u
našem budućem katoličkom Beogradu. Pripovjedao mi je Zvonko, da su naši hrabri ustaše muslimani i katolici pobili i poklali srbijanske cigane u Mačvi i Šapcu.

Zvonko mi reče, da je on sam svojom rukom zaklao dvadeset i pet pravoslavaca u Mačvi, temu zato katolička crkva oprašta sve grjehove, a sveti otac papa nagradit će sve hrabre hrvatske sinove, koji su stavili pod katolički mač ove balkanske šizmatike.

Svi katolici Hrvati i muslimani, ustaše u Beogradu, učlanjeni su u našoj tajnoj ustaškoj
organizaciji i čekaju nestrpljivo aneksiju Beograda hrvatskog grada, domovini Hrvatskoj.
U cijeloj ciganjskoj Srbiji razapeli smo uhodarsku mrežu, koja radi punom parom.

Zaostali Hrvatii muslimani ostali su u prividnoj službi ciganjske Srbije i imade ih priličan broj u svakom uredu i po ministarstvima i ostalim branžama. Naveli smo ti i tajne šifre za dopisivanje. Zagreb će poslati upute, koje imaju delegati u ciganjskom Beogradu.

Glavni stožer radi na tome, da se unište pravoslavci na Balkanu, na slavu katoličke crkve.
Sabiramo podatke o srpskim komitama i vojvodama, jer smo došli u posjed njihovih spisa i
naređenja. Dakle vidiš, da hrvatska stvar napreduje preko Drine do Niša i od Niša do Soluna.

Podatke smo danas poslali sa spisima. Prenio ih je broj 129 u Zemun. Informiraj se kod glavnog stožera u Zagreb da li je broj 129 uručio sve. Novac za Niš i Kragujevac šaljemo redovno.

Za Dom spremni!
Ustaški stožer broj 9.

PS. Uz list se prilaže otisak pečata „Topličkog četničkog odreda” sa grbom i potpisom,
odsječenog sa jednog četničkog spisa.

 

[Mrkalj]

Jasno, nekoliko stotina godina pod okupacijom teritorije Hrvatske je rezultovalo stvaranjem nove rase, kao amalgama okupatora i starosedeoca.
Slican proces smo videli u Bugarskoj recimo.

 

[minotauro]

То је тачно што кажеш, али нећемо цепидлачити; инструмент је или исти или је врло сличан био овоме иначе не би исто име било примењено. Српски гуслари су били још и у Пољској почетком XV столећа. Нисам убеђен да је инструмент као такав дошао овде са Турцима Османлијама, који су у XIV ст. били толико страни свет, и до те мере да Срби који одлазе у емиграцију пред претњом агарјана још сад и носе те инструменте са својим развијеним песмама.

Једноставно, није убедљиво приписати тај инструмент Турцима.

Словенски гусли како се спомињу и у нашим летописима су сличније харфи него данашњим гуслама.

Не знам што је толико тешко рећи да су многи обичају које смо прихватили дошли са Отоманима, и што би то уопште био проблем. Вероватно да су и ове данас гусле старије од самих Турака и да постоје на блиском истоку вековима. Отоманско царство је држава која је најдуже у континуитету владала овим простором, једина уз Југославију која је обухватала све Србе.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Словенски гусли како се спомињу и у нашим летописима су сличније харфи него данашњим гуслама.

Не знам што је толико тешко рећи да су многи обичају које смо прихватили дошли са Отоманима, и што би то уопште био проблем. Вероватно да су и ове данас гусле старије од самих Турака и да постоје на блиском истоку вековима. Отоманско царство је држава која је најдуже у континуитету владала овим простором, једина уз Југославију која је обухватала све Србе.

Meni nije teško reći da je instrument turski, samo bih voleo da čujem da neko to argumentovano obrazloži.

Imaš celu temu o guslama, pa tamo nastavi: https://forum.krstarica.com/threads/poreklo-gusala.952193/

 

[Mrkalj]

Osvrt na ovu temu prof. Čede Antića:

 

[Mrkalj]

Antić o hrvatskom identitetu utemeljenom kao anti-srpskom identitetu:

 

[Brđanin]

Kako je tekla hrvatizacija prije nego što su Hrvati primili štokavicu? Razlika u jeziku je bila velika barijera za utapanje Srba katolika u hrvatski etnički korpus.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Kako je tekla hrvatizacija prije nego što su Hrvati primili štokavicu? Razlika u jeziku je bila velika barijera za utapanje Srba katolika u hrvatski etnički korpus.

Osvrnu se na temu kroatizacija Srba, kao i na ovu Mrkaljevu: https://forum.krstarica.com/threads...ovensko-i-pravoslavno-i-danas-postoji.943712/

Neke procese sam tu pojasnio, skroz do Firentinske unije u prvoj polovini XV stoleća i nastanka iliromanije. U suštini, hrvatska nacionalna ideja iznikla je iz ilirske, u jednoj rečenici rečeno.

Mada kada malo bolje razmislim nisam najsigurniji šta tačno pitaš..?

 

[Brđanin]

Osvrnu se na temu kroatizacija Srba, kao i na ovu Mrkaljevu: https://forum.krstarica.com/threads...ovensko-i-pravoslavno-i-danas-postoji.943712/

Neke procese sam tu pojasnio, skroz do Firentinske unije u prvoj polovini XV stoleća i nastanka iliromanije. U suštini, hrvatska nacionalna ideja iznikla je iz ilirske, u jednoj rečenici rečeno.

Mada kada malo bolje razmislim nisam najsigurniji šta tačno pitaš..?

Pa da li je bilo kroatizacije prije nego što su Hrvati uzeli štokavski jezik, jer je postojala jezička barijera. Mada znam da je Rim zabranjivao Hrvatima u nekoj mjeri čakavski, nisu mogli da pišu na njihovom jeziku sve do 18.vijeka. Ne znam da li je situacija bila sa štokavskim.

 

[Mrkalj]

Kratak osvrt Srđe Trifkovića iz 2018.:

 

[Mrkalj]

Pa da li je bilo kroatizacije prije nego što su Hrvati uzeli štokavski jezik, jer je postojala jezička barijera. Mada znam da je Rim zabranjivao Hrvatima u nekoj mjeri čakavski, nisu mogli da pišu na njihovom jeziku sve do 18.vijeka. Ne znam da li je situacija bila sa štokavskim.

Kako je tekla hrvatizacija prije nego što su Hrvati primili štokavicu? Razlika u jeziku je bila velika barijera za utapanje Srba katolika u hrvatski etnički korpus.

Tekla je kroatizacija među katoličkim štokavcima, Bunjevcima i Šokcima. Mada i među jednima i drugima, dakle katolicima, još u 19. veku nalazimo ljude koji se tome izrazito energično i slikovito protive.

 

[Brđanin]

@Mrkalj
A kako i kad je Dubrovnik kroatizovan?

 

[Mrkalj]

@Mrkalj
A kako i kad je Dubrovnik kroatizovan?

Dubrovniku se, u modernoj hrvatskoj istoriografiji, hrvatskoj književnosti, kulturi, nauci, pripisuje i uzlet „srednjovekovne hrvatske književnosti“. Dubrovnik je mesto gde se „uvijek i sa radošću govorilo hrvatskim jezikom“. Hrvatski velikani su Ruđer Bošković, Ivan Gundulić, Marin Držić, Valtazar Bogišić… Tako kažu u Zagrebu. A šta kaže istorija, stari spisi dubrovačkih arhiva, libri venecijanskih biblioteka?


Tamo se Dubrovnik sa hrvatstvom ne dodiruje, u Dubrovniku je hrvatsko ime nepoznato sve do sredine 19. veka kad, posle pada Napoleona, nova sila u tom delu Jadrana, Austrija, u Dubrovniku i njegovom zaleđu (Konavle) nalazi katolike koji se, gle čuda, osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Nošena iskustvima sa prostora Dalmatinske Zagore, Hrvatske, Slavonije, Žumberka, Carska kancelarija u Beču donosi odluku da na katoličanstvo Dubrovnika i zaleđa umesto srpstva kalemi hrvatstvo, kao najbližu entitetsku odrednicu.

Tako je počela kroatizacija Dubrovnika. Ono što danas imamo u gradu ispod Srđa, u Konavlima, hrvatstvo zasnovano na mržnji prema Srbima, delo je bečkog dvora i Katoličke crkve. Onome ko ne poznaje istoriju Dubrovnika, ali stvarnu, a ne falsifikovanu, zaista izgleda čudno da taj grad, ovakav kakav je danas, sa okolinom, pre samo stotinu i nešto godina nije imao gotovo nikakvih dodira sa hrvatstvom.


Počnimo sa kraja; u kalendaru „Dubrovnik“ za prostu 1898. godinu, štampanom u dubrovačkoj Štampariji A. Pasarića, nalazimo, uz ostalo, i podatak kojim jezikom se u to vreme govori u Dubrovniku i to, stoji u kalendaru, „govor u kući“. Od 11.177 stanovnika Dubrovnika njih 9.713 izjasnilo se da govori srpskim jezikom. Italijanski je koristilo 716, nemački 285, mađarski 384 stanovnika grada. Neki su se izjasnili da govore češki, slovenski, poljski i ruski, ali niko, ni jedan jedini stanovnik Dubrovnika, nije rekao da govori hrvatskim jezikom. Ali, hrvatska istorija, rečeno je na ovom mestu mnogo puta, satkana je od laži i falsifikata. Na tome se radi pedantno, strasno, sa velikom upornošću, na početku uz podsmehe drugih, ali na kraju se smeju falsifikatori i lažovi. Njihovi poslovi uspevaju, posledice njihovih dela su strašne za druge (u pravilu za Srbe), ali to prolazi jer srpsku priču niko ne priča. Posebno to ne radi srpska država. Valjda zato što je i nema.

Hrvatski istoričar Vinko Foretić, u delu „Povijesti Dubrovnika do 1808“ spominje Joakima Stulija (1729-1817) i njegov rečnik napominjući da je to „zaista rječnik hrvatskog jezika“. U stvarnosti Stuli (Stulić) je za osnovu svog rečnika uzeo dubrovački govor, koristeći dela srpskih pisaca 18. veka kao što su Orfelin i Rajić. Stuli nikada nigde svoj rečnik nije nazvao hrvatskim, a njegov savremenik, Italijan, Franko Apendini, napisao je istoriju dubrovačke književnosti u kojoj pojmove „ilirski“ i „slovinski“ zamenjuje sa „serbico“. Ni on ne spominje hrvatski jezik.


Marin Franičević, hrvatski istoričar i pesnik, u „Povijesti hrvatske književnosti od renesanse do prosvetiteljstva“ spominje Dubrovčanina Marka Bruerovića, pisca i dramatičara, inače Francuza (pravim imenom Brueere Derivaux), iznoseći podatak da je stari dubrovački gospar, Medo Pucić, učio Bruerovića „hrvatskom jeziku“.

Ovo je jedna od laži koja ulazi u niz najhrabrijih, jer zaista valja imati mnogo hrabrosti i nimalo obraza pa napisati da je Medo Pucić nekoga učio da govori hrvatski. Pucić je bio pesnik i istoričar književnosti, rođen 1821. godine u Dubrovniku, svuda i svagda predstavljao se kao Srbin, jezik kojim je govorio i pisao nazivao je srpskim, osnivač je Srpske čitaonice u Dubrovniku, a 25. januara 1870. postao je redovni član Srpskog učenog društva u Beogradu. Umro je i sahranjen 1882. godine, u Dubrovniku. Sa današnjeg stanovišta Medo Pucić je bio žestoki srpski nacionalista.


U dubrovačkim arhivima može se i danas naći (nadam se, bili su tamo do 1990. godine) veći broj pravnih dokumenata koji regulišu odnose između Dubrovčana, prevedenih sa latinskog i italijanskog na „lingua serviana“. U pitanju su godine: 1597, 1598, 1608, 1613… I Ignjat Đorđić (1675-1737), dubrovački pesnik, u svojoj pisanoj ostavštini nekoliko puta spominje katolički priručnik, na „lingua serviana“ ispisan ćirilicom, koji se u njegovo vreme koristio po dubrovačkim crkvama.


Pokojni akademik Pavle Ivić, u delu o jeziku i književnosti Dubrovnika i Dubrovčana navodi dva dokumenta, prvi iz 1568, drugi iz 1606. godine, jedan je testament, a drugi pismo, za koje kaže da su napisani srpskim jezikom, na srpskom pismu. Dubrovčanin Natko Nodilo, istaknuta ličnost javnog života Dubrovnika, osamdesetih godina 19. veka, pisao je: „U Dubrovniku, ako ne i od prvog početka, od pamtivjeka, govorilo se srpski, govorilo kako od pučana, tako i od vlastele, kako kod kuće, tako i u javnom životu“.


Dubrovački Srbin, katolik, Jorjo Tadić, pronašao je u dubrovačkim arhivima zapis u kojem stoji da je Marin Držić jednom kazao: „Ovaj Mehmed-paša je našeg jezika i roda“. Držić je, nema sumnje, veoma dobro znao ko je Mehmed-paša Sokolović, da je rođen 1505. godine, gore u bosanskim gudurama, ne tako daleko od Dubrovnika, kao Bajo Nenadić, u srpskoj porodici.


Marinov stric, Đore Držić, pisao je pesme, a u jednoj od njih kaže:„Skoro je Đurđev dan, moje krsno ime“, što više nego jasno govori ko su bili Držići, kakva im je bila tradicija.


Dum Ivan Stojanović, jedan od najuglednijih Dubrovčana druge polovine 19. veka, bio je katolički sveštenik, ali sa duboko usađenim osećanjem srpstva. U knjizi „Dubrovačka književnost“ napisanoj pred smrt, 1900. godine, Stojanović ističe da su Dubrovčani po veri uglavnom katolici, ali po poreklu i jeziku Srbi. Stojanovića danas u Dubrovniku niko ne sme da spomene, što je razumljivo, ali nije razumljivo zbog čega Beograd ignoriše ovog velikog humanistu, intelektualca, Srbina. Možda baš zato što je bio Srbin katolik.


O fenomenu Srba katolika, na čijem su uništavanju Vatikan i Austrija stvorili „hrvatski Dubrovnik“, napisano je svega nekoliko knjiga i studija. Tu bez sumnje valja izdvojiti „Srpstvo Dubrovnika“Jeremije D. Mitrovića i studiju „Srbi katolici“ koju je sredinom devedesetih napisao Svetozar Borak. I jedna i druga knjiga u Srbiji nemaju ni delić pažnje kakvu zaslužuju.


Odgovor zašto je to tako sigurno leži u činjenici da službeni Beograd i dan-danas, umesto istorijskih istina, prihvata postavke, odnosno laži i falsifikate hrvatskih povjesničara, teoretičara književnosti, intelektualaca, etnologa.

Ratko Dmitrović

 

[Krishna]

@Mrkalj @Brđanin @Slavan @Konstantin Veliki @psmaniac @Берекин @veliki krang
Не знам је ли поменута Ђурђа Бједов на овој теми. Она је рођена Сплићанка као што је познато, а родитељи су јој били Срби из околине Книна. Хрвати њу представљају као Хрватицу, али пуно горе од тога је што њено српско порекло не помињу ни српски извори - бар не они који се могу наћи на нету.

 

[Brđanin]

A zašto su Srbi u krajevima Austrije pristali na ujedinjenje, ako su ih do juče Frankovci kamenovali, a Hrvati kroatizovali?

 

[Mrkalj]

A zašto su Srbi u krajevima Austrije pristali na ujedinjenje, ako su ih do juče Frankovci kamenovali, a Hrvati kroatizovali?

Osnovni razlog - niko ih nije pitao.

U ovoj su Ćirilici dvojica istoričara to lepo elaborirala (malo pročešljaj, nisam tačno odredio vreme rasprave o tome).

 

[veliki krang]

@Mrkalj @Brđanin @Slavan @Konstantin Veliki @psmaniac @Берекин @veliki krang
Не знам је ли поменута Ђурђа Бједов на овој теми. Она је рођена Сплићанка као што је познато, а родитељи су јој били Срби из околине Книна. Хрвати њу представљају као Хрватицу, али пуно горе од тога је што њено српско порекло не помињу ни српски извори - бар не они који се могу наћи на нету.

Ima sličnih primera i drugde, recimo ja pojma nisam imao da je Arijan Komazec Srbin, a to čak ne negiraju ni sami Hrvati, samo je ovde slabo ko to znao...

 

[Mrkalj]

@Mrkalj @Brđanin @Slavan @Konstantin Veliki @psmaniac @Берекин @veliki krang
Не знам је ли поменута Ђурђа Бједов на овој теми. Она је рођена Сплићанка као што је познато, а родитељи су јој били Срби из околине Книна. Хрвати њу представљају као Хрватицу, али пуно горе од тога је што њено српско порекло не помињу ни српски извори - бар не они који се могу наћи на нету.

Nešto sam naleteo na čuvenu sportistkinju Đurđu Bjedov, poznatu Splićanku.
Znam od ranije da se pominjalo njeno srpsko poreklo.
Naravno kod braće Hrvata ona je "nesumnjivo Hrvatica".

O čemu se radi? Ima li pouzdanih informacija?
(Ovde me ne zanima njeno potencijalno lično izjašnjavanje, jer se svako izjašnjava kako mu volja.)

 

[Mrkalj]

Ima sličnih primera i drugde, recimo ja pojma nisam imao da je Arijan Komazec Srbin, a to čak ne negiraju ni sami Hrvati, samo je ovde slabo ko to znao...

Srbi u Hrvatskoj od Nikole Tesle do Dada Prša


http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/82566/Srbi+u+Hrvatskoj+od+Nikole+Tesle+do+Dada+Prša.html

Nedavna izjava splitskog gradonačelnika Željka Keruma, u kojoj je naveo „da Srbi nikad nisu ništa dobro doneli Hrvatskoj", izazvala je veliku polemiku i ponovo skrenula pažnju na Srbe koji su rođeni ili se afirmisali u Hrvatskoj, od naučnika Nikole Tesle, preko Josifa Runjanina, koji je komponovao hrvatsku himnu, pa sve do rokenrol ikone ovih prostora Džonija Štulića


Veliki broj znamenitih Srba rođen je ili se afirmisao u Hrvatskoj:

Naučnici
- Nikola Tesla, naučnik u oblasti fizike, elektrotehnike i radiotehnike
- Milutin Milanković, inženjer, geofizičar, klimatolog i astronom
- Jovan Karamata, matematičar
- Josif Pančić, botaničar

Lingvisti
- Sava Mrkalj, filolog i reformator jezika
- Milan Rešetar, slavista, lingvista, istoričar
- Pero Budmani, lingvista i filolog

Filozofi
- Gajo Petrović, filozof, član Praksiks grupe i urednik istoimenog časopisa

Književnici i pesnici
- Josif Runjanin, kompozitor
- Petar Preradović, pesnik
- Zaharije Orfelin, pesnik, slikar, istoričar
- Dejan Medaković, književnik, istoričar umetnosti i akademik, bivši predsednik SANU
- Vladan Desnica, književnik
- Grigor Vitez, pesnik, dečji pisac, prevodilac
- Simo Matavulj, književnik
- Marko Car, književnik
- Jovan Sundečić, književnik
- Vojin Jelić, književnik
- Arsen Diklić, književnik

Slikari i vajari
- Sava Šumanović, slikar
- Đorđe Petrović, slikar
- Vojin Bakić, vajar
- Dušan Džamonja, vajar

Političari
- Svetozar Pribićević, najvažniji politički predstavnik srpskog naroda u Austrougarskoj, kasnije u Kraljevini SHS
- Medo Pucić, književnik, naučnik i političar
- Valtazar Bogišić, istoričar prava, ministar pravde Crne Gore, profesor, pravnik
- Svetozar Borojević, feldmaršal, general Austrougarske vojske, baron

Crkveni poglavari
- Josif Rajačić, karlovački mitropolit, srpski patrijarh i upravnik Srpske Vojvodine
- Patrijarh Pavle, poglavar SPC

Glumci
- Rade Šerbedžija
- Pero Kvrgić
- Bogdan Diklić
- Zdravka Krstulović

Sportisti
- Miloš Milošević, plivač
- Predrag Stojaković, košarkaš
- Arijan Komazec, košarkaš
- Jasna Šekarić, reprezentativka u streljaštvu, višestruka olimpijska, svetska i evropska šampionka
- Jelena Dokić, teniserka
- Siniša Mihajlović, fudbaler
- Vladimir Vujasinović, vaterpolista
- Dado Pršo, fudbaler
- Vladimir Beara, bivši fudbalski golman

Pevači i kompozitori
- Arsen Dedić, muzičar i kantautor
- Đorđe Novković, kompozitor
- Branimir Džoni Štulić, rok muzičar, frontmen grupe „Azra"

Je l' vi poznajete Radeta Šerbedžiju? Je l' istina da je on Srbin?", „Je', al' dobar glumac!", ovako teče jedan od dijaloga u filmu Rajka Grlića „U raljama života", snimljenom još 1984. godine, koji na duhovit, ali prilično tačan način opisuje odnos prema Srbima u Hrvatskoj, čak i u vreme bratstva i jedinstva.

Ne ulazeći u istorijske razloge netrpeljivosti, sukoba i otvorene mržnje jednih prema drugima (a još manje u merenje njihovih intenziteta u različitim periodima), nemoguće je ne primetiti da je za zatezanje ionako napetih odnosa potrebno tako malo. Poslednji put povod je bio nastup gradonačelnika Splita Željka Keruma, koji je bez imalo ustezanja kazao da „nam Srbi nikad nisu ništa dobro donijeli", a na pitanje zašto tako razmišlja, odgovorio je: „Zato jer sam tako odgojen". Dodao je još i da po prezimenu tačno zna ko je srpskog porekla i da Srbi „moraju znati gdje im je mjesto". Kazao je Kerum još ponešto, pominjući i imperativ odsustva srpske krvi u venama svog budućeg zeta, ali je to manje važno od toga da je taj njegov nastup i u Hrvatskoj ocenjen kao „skandalozan i primitivan".
To je ponovo otvorilo raspravu o tome da li su „Srbi ipak dobra donijeli Hrvatskoj", pa tako na jednom poznatom hrvatskom internet portalu na temu „Znameniti hrvatski Srbi" već danima traje nabrajanje zaslužnih građana Hrvatske koji su (bili) srpske nacionalnosti. Jedan od učesnika rasprave upitao je „kako se Kerum osjeća kad sa desnom rukom na srcu odaje počast himni koju je uskladio jedan Srbin". I zaista, hrvatsku himnu „Lijepa naša" komponovao je Josif Runjanin, poreklom iz Loznice, rođen u Vinkovcima, a umro u Novom Sadu. „Ne samo da su nam Srbi puno toga dobrog donijeli, nego neke od civilizacijskih tekovina koje danas uživamo, kao nešto sasvim uobičajeno, ne bi postojale da nije bilo Srba", ističu forumaši, misleći naravno na velikog naučnika Nikolu Teslu, poreklom iz Smiljana kraj Gospića. Za njegovu navodnu izjavu da je „jednako ponosan na svoju srpsku majku i hrvatsku domovinu" sada mnogi smatraju da mu je podmetnuta, jer u to vreme „Hrvatska nije ni postojala". U Smiljanu, kao i u mnogim krajevima Hrvatske, danas nema Srba, a bez obzira na to, na obeležavanju 150-godišnjice njegovog rođenja 2006. godine tadašnji premijer Sanader apostrofirao je da je „Tesla bio ponosan na svoj srpski rod i hrvatsku domovinu".

Prema popisu iz 1991, onih koji su se izjasnili kao Srbi bilo je 578.000, ili 11,8 odsto, dok je deset godina kasnije, nakon „Oluje" i „Bljeska", srpska zajednica brojala 201.000 ljudi, ili 4,5 odsto stanovništva. Baš u Splitu, Srbi su svrstani u kategoriju ostalih, pa se prema nezvaničnim podacima, svega šestoro njih odvažilo da se izjasni da pripadaju toj nacionalnoj grupi. Sanda Rašković-Ivić tada je kazala da bi, zbog iskazane hrabrosti, „sve njih rado pozvala na večeru".

Prema podacima Dalmatinske eparhije Srpske pravoslavne crkve, broj Srba u Dalmaciji nije lako precizirati zato što je u njoj živeo i veliki broj Srba rimokatoličke vere.
- Najbolji primer za to je i dr Lujo Bakotić, koji se i sam deklarisao kao Srbin katolik. On navodi da je broj stanovnika Dalmacije pred Prvi svetski rat bio oko 600.000. Od tog broja, bilo je oko 120.000 Srba pravoslavne vere i otprilike još 20.000 do 25.000 Srba katoličke vere, većinom intelektualaca. Izvesnog broja Srba katolika bilo je čak i među rimokatoličkim sveštenstvom. Najbolji primer je znameniti dubrovački kanonik Dum Iva Stojanović. Celog svog životnog veka kao sveštenik, ali i pisac, radio je na slozi i jedinstvu srpskog naroda, zbog čega je često bio napadan, trpeći uvrede čak i u hramu u kojem je služio - navode u ovoj eparhiji.

Prema etničkoj mapi srpskohrvatskog prostora centralne Jugoslavije, koja je 1936. godine rađena za potrebe Krunskog saveta kneza Pavla, 90 odsto stanovništva u zapadnoj Slavoniji, Baniji, Kordunu, Lici i Dalmatinskoj Zagori činili su Srbi. Tada je u granicama današnje Hrvatske bilo 1,2 miliona Srba. Pet godina kasnije, u NDH, nemački vojni predstavnik Glez fon Horstenau zapisao je da Srbi u Hrvatskoj čine 31 odsto stanovništva i da su najviše koncentrisani u Savskoj, Vrbaskoj i Primorskoj banovini. U nemačkim službenim izvorima, u NDH je krajem 1940. godine živelo 1.847.000 Srba, a tri miliona Hrvata.

Samo ime i prezime koji „zvuče srpski" bili su razlozi zbog kojih su tokom devedesetih godina mnogi stanovnici Hrvatske gubili poslove, brakove, a (bez preterivanja) i glave. Veliki broj onih čija pripadnost srpskoj naciji nije bila sporna to su vatreno poricali, trudeći se da pokažu veću privrženost novoj državi od onih u čiju se „ispravnost" nije sumnjalo. Zbog toga se nečije priznanje srpskog porekla bilo ravno incidentu, koji se i završavao - incidentno. Šokantno je zato zazvučala nedavna izjava novinara i kritičara Igora Mandića, koji se na hrvatskoj državnoj televiziji otvoreno založio za ponovno stvaranje federalne zajednice Hrvata i Srba, ističući da je „reč o dva plemena istoga naroda". Odmah je reagovala Hrvatska čista stranka prava i protiv Mandića podnela krivičnu prijavu.

- Pozivanje na novo zajedništvo, a znajući kako su završila sva dosadašnja zajedništva sa Srbima u obe Jugoslavije, jeste otvoreno zagovaranje novih ratova i novog genocida nad hrvatskim narodom - navodi se u prijavi.

Mandić je reagovao u svom stilu, odgovorivši samo: „Dobro, a šta se tu može...".
Problematika Srba u Hrvatskoj ne završava se samo zahtevima za stanarska prava i povraćaj imovine, koja kao i da nije puno odmakla. S vremena na vreme u novinama osvane vest u kojima su glavni sadržaj srpsko-hrvatski odnosi, tačnije u kojima su glavni akteri Srbi i Hrvati, kao ona od pre neki dan, kada su mediji objavili da je grupa Srba švercovala Albance koristeći se brodom u vlasništvu Hrvata.

Ipak, prava zanimljivost vezana je za muzičke teme. Pored činjenice da je hrvatsku himnu komponovao Srbin, najbizarnija epizoda u životu hrvatskih Srba vezana je za Đorđa Novkovića, čuvenog hitmejkera, producenta i oca pevača Borisa Novkovića. Pesmu „Danke, Dojčland" kojom se Hrvatska zahvalila na nemačkoj pomoći oko priznanja, 1992. godine komponovao je upravo Đorđe Novković, Srbin iz Šapca, koji je svoju najveću popularnost i karijeru ostvario u Zagrebu.

S.D.-B.R.

 

[Brđanin]

Dubrovniku se, u modernoj hrvatskoj istoriografiji, hrvatskoj književnosti, kulturi, nauci, pripisuje i uzlet „srednjovekovne hrvatske književnosti“. Dubrovnik je mesto gde se „uvijek i sa radošću govorilo hrvatskim jezikom“. Hrvatski velikani su Ruđer Bošković, Ivan Gundulić, Marin Držić, Valtazar Bogišić… Tako kažu u Zagrebu. A šta kaže istorija, stari spisi dubrovačkih arhiva, libri venecijanskih biblioteka?


Tamo se Dubrovnik sa hrvatstvom ne dodiruje, u Dubrovniku je hrvatsko ime nepoznato sve do sredine 19. veka kad, posle pada Napoleona, nova sila u tom delu Jadrana, Austrija, u Dubrovniku i njegovom zaleđu (Konavle) nalazi katolike koji se, gle čuda, osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Nošena iskustvima sa prostora Dalmatinske Zagore, Hrvatske, Slavonije, Žumberka, Carska kancelarija u Beču donosi odluku da na katoličanstvo Dubrovnika i zaleđa umesto srpstva kalemi hrvatstvo, kao najbližu entitetsku odrednicu.

Tako je počela kroatizacija Dubrovnika. Ono što danas imamo u gradu ispod Srđa, u Konavlima, hrvatstvo zasnovano na mržnji prema Srbima, delo je bečkog dvora i Katoličke crkve. Onome ko ne poznaje istoriju Dubrovnika, ali stvarnu, a ne falsifikovanu, zaista izgleda čudno da taj grad, ovakav kakav je danas, sa okolinom, pre samo stotinu i nešto godina nije imao gotovo nikakvih dodira sa hrvatstvom.


Počnimo sa kraja; u kalendaru „Dubrovnik“ za prostu 1898. godinu, štampanom u dubrovačkoj Štampariji A. Pasarića, nalazimo, uz ostalo, i podatak kojim jezikom se u to vreme govori u Dubrovniku i to, stoji u kalendaru, „govor u kući“. Od 11.177 stanovnika Dubrovnika njih 9.713 izjasnilo se da govori srpskim jezikom. Italijanski je koristilo 716, nemački 285, mađarski 384 stanovnika grada. Neki su se izjasnili da govore češki, slovenski, poljski i ruski, ali niko, ni jedan jedini stanovnik Dubrovnika, nije rekao da govori hrvatskim jezikom. Ali, hrvatska istorija, rečeno je na ovom mestu mnogo puta, satkana je od laži i falsifikata. Na tome se radi pedantno, strasno, sa velikom upornošću, na početku uz podsmehe drugih, ali na kraju se smeju falsifikatori i lažovi. Njihovi poslovi uspevaju, posledice njihovih dela su strašne za druge (u pravilu za Srbe), ali to prolazi jer srpsku priču niko ne priča. Posebno to ne radi srpska država. Valjda zato što je i nema.

Hrvatski istoričar Vinko Foretić, u delu „Povijesti Dubrovnika do 1808“ spominje Joakima Stulija (1729-1817) i njegov rečnik napominjući da je to „zaista rječnik hrvatskog jezika“. U stvarnosti Stuli (Stulić) je za osnovu svog rečnika uzeo dubrovački govor, koristeći dela srpskih pisaca 18. veka kao što su Orfelin i Rajić. Stuli nikada nigde svoj rečnik nije nazvao hrvatskim, a njegov savremenik, Italijan, Franko Apendini, napisao je istoriju dubrovačke književnosti u kojoj pojmove „ilirski“ i „slovinski“ zamenjuje sa „serbico“. Ni on ne spominje hrvatski jezik.


Marin Franičević, hrvatski istoričar i pesnik, u „Povijesti hrvatske književnosti od renesanse do prosvetiteljstva“ spominje Dubrovčanina Marka Bruerovića, pisca i dramatičara, inače Francuza (pravim imenom Brueere Derivaux), iznoseći podatak da je stari dubrovački gospar, Medo Pucić, učio Bruerovića „hrvatskom jeziku“.

Ovo je jedna od laži koja ulazi u niz najhrabrijih, jer zaista valja imati mnogo hrabrosti i nimalo obraza pa napisati da je Medo Pucić nekoga učio da govori hrvatski. Pucić je bio pesnik i istoričar književnosti, rođen 1821. godine u Dubrovniku, svuda i svagda predstavljao se kao Srbin, jezik kojim je govorio i pisao nazivao je srpskim, osnivač je Srpske čitaonice u Dubrovniku, a 25. januara 1870. postao je redovni član Srpskog učenog društva u Beogradu. Umro je i sahranjen 1882. godine, u Dubrovniku. Sa današnjeg stanovišta Medo Pucić je bio žestoki srpski nacionalista.


U dubrovačkim arhivima može se i danas naći (nadam se, bili su tamo do 1990. godine) veći broj pravnih dokumenata koji regulišu odnose između Dubrovčana, prevedenih sa latinskog i italijanskog na „lingua serviana“. U pitanju su godine: 1597, 1598, 1608, 1613… I Ignjat Đorđić (1675-1737), dubrovački pesnik, u svojoj pisanoj ostavštini nekoliko puta spominje katolički priručnik, na „lingua serviana“ ispisan ćirilicom, koji se u njegovo vreme koristio po dubrovačkim crkvama.


Pokojni akademik Pavle Ivić, u delu o jeziku i književnosti Dubrovnika i Dubrovčana navodi dva dokumenta, prvi iz 1568, drugi iz 1606. godine, jedan je testament, a drugi pismo, za koje kaže da su napisani srpskim jezikom, na srpskom pismu. Dubrovčanin Natko Nodilo, istaknuta ličnost javnog života Dubrovnika, osamdesetih godina 19. veka, pisao je: „U Dubrovniku, ako ne i od prvog početka, od pamtivjeka, govorilo se srpski, govorilo kako od pučana, tako i od vlastele, kako kod kuće, tako i u javnom životu“.


Dubrovački Srbin, katolik, Jorjo Tadić, pronašao je u dubrovačkim arhivima zapis u kojem stoji da je Marin Držić jednom kazao: „Ovaj Mehmed-paša je našeg jezika i roda“. Držić je, nema sumnje, veoma dobro znao ko je Mehmed-paša Sokolović, da je rođen 1505. godine, gore u bosanskim gudurama, ne tako daleko od Dubrovnika, kao Bajo Nenadić, u srpskoj porodici.


Marinov stric, Đore Držić, pisao je pesme, a u jednoj od njih kaže:„Skoro je Đurđev dan, moje krsno ime“, što više nego jasno govori ko su bili Držići, kakva im je bila tradicija.


Dum Ivan Stojanović, jedan od najuglednijih Dubrovčana druge polovine 19. veka, bio je katolički sveštenik, ali sa duboko usađenim osećanjem srpstva. U knjizi „Dubrovačka književnost“ napisanoj pred smrt, 1900. godine, Stojanović ističe da su Dubrovčani po veri uglavnom katolici, ali po poreklu i jeziku Srbi. Stojanovića danas u Dubrovniku niko ne sme da spomene, što je razumljivo, ali nije razumljivo zbog čega Beograd ignoriše ovog velikog humanistu, intelektualca, Srbina. Možda baš zato što je bio Srbin katolik.


O fenomenu Srba katolika, na čijem su uništavanju Vatikan i Austrija stvorili „hrvatski Dubrovnik“, napisano je svega nekoliko knjiga i studija. Tu bez sumnje valja izdvojiti „Srpstvo Dubrovnika“Jeremije D. Mitrovića i studiju „Srbi katolici“ koju je sredinom devedesetih napisao Svetozar Borak. I jedna i druga knjiga u Srbiji nemaju ni delić pažnje kakvu zaslužuju.


Odgovor zašto je to tako sigurno leži u činjenici da službeni Beograd i dan-danas, umesto istorijskih istina, prihvata postavke, odnosno laži i falsifikate hrvatskih povjesničara, teoretičara književnosti, intelektualaca, etnologa.

Ratko Dmitrović

A kad je postao hrvatski? Vidim da su i prije Prvog svetskog rata Srbi bili većina.

 

[Mrkalj]

A kad je postao hrvatski? Vidim da su i prije Prvog svetskog rata Srbi bili većina.

Od 1900. preko 1939, 1941. i 1971. do 1991.

Odredbom pape Pavla VI. od 22. srpnja 1971.. Zavod nosi ime Pontificium Collegium Chroaticum Sancti Hieronymi (Papinski hrvatski zavod svetog Jeronima), što je priznala i talijanska država dekretom Predsjednika Republike 11. listopada 1982..

Prema tvrdnjama upućenih, za tu promjenu imena iz Papinski ilirski zavod u Papinski hrvatski zavod je sa svjetovne strane zaslužan dr Vjekoslav Cvrlje, jer se osobno založio kod Tita te uspio dobiti njegov pristanak za preimenovanje ustanove [1].


Međutim, to ni danas nije gotova priča, jer hrvatska ideja je prazna po sadržini i predstavlja negaciju srpstva. Tako da, kad god Rusija postane jaka, Srbija dobije od Engleza dozvolu da izađe na more, tako da moramo više da radimo na razbijanju ideoloških i lažnih obrazaca u istoriji koji dominiraju zaslugama i pregalaštvom hrvatskih ideoloških radnika.

https://jadovno.com/dubrovnik-u-ndh/#.YwUO_ZaxWSw

 

[Krishna]

Ima sličnih primera i drugde, recimo ja pojma nisam imao da je Arijan Komazec Srbin, a to čak ne negiraju ni sami Hrvati, samo je ovde slabo ko to znao...

Да Аријан је Србин, отац му се звао Милан и исто је био кошаркаш. Осим Аријана Комазеца, full Срби од хрватских спортиста који ми тренутно падају на памет су и бивши фудбалер Миладин ("Дадо") Пршо и актуелни Марко Ливаја. Сва тројица односно четворица су Срби Далматинци.
Комазеци су пореклом из Комазеца код Обровца https://sr.wikipedia.org/wiki/Комазеци
Миладин "Дадо" Пршо је пореклом из Затона код Обровца https://sr.wikipedia.org/wiki/Затон_Обровачки#Презимена
Марко Ливаја је пореклом из Лећевице у залеђу Сплита https://sr.wikipedia.org/wiki/Лећевица#Презимена

 

[veliki krang]

Да Аријан је Србин, отац му се звао Милан и исто је био кошаркаш. Осим Аријана Комазеца, full Срби од хрватских спортиста који ми тренутно падају на памет су и бивши фудбалер Миладин ("Дадо") Пршо и актиелни Марко Ливаја. Сва тројица односно четворица су Срби-Далматинци.
Комазеци су пореклом из Комазеца код Обровца https://sr.wikipedia.org/wiki/Комазеци
Миладин "Дадо" Пршо је пореклом из Затона код Обровца https://sr.wikipedia.org/wiki/Затон_Обровачки#Презимена
Марко Ливаја је пореклом из Лећевице у залеђу Сплита https://sr.wikipedia.org/wiki/Лећевица#Презимена

Komazec sada, koliko sam razumeo, pati od bipolarnog poremećaja i u jednom minutu od nekontrolisanog smeha brizne u nekontrolisani plač. Šteta.

 

[Pumpaj Dinstanović]

A kad je postao hrvatski? Vidim da su i prije Prvog svetskog rata Srbi bili većina.

Treba imati na umu da je to na izborima uglavnom bila koalicija Srba i autonomaša. Tako su držali Hrvate u opoziciji.

 

[Doktor Džekil]

https://vm.tiktok.com/ZMNcctfFD/


Šta ti je navika