Oproštajna propovjed jednog evangelističkog pastora
Fridrih Grizendorf, bivši dvorski sveštenik koga je njemački car Viljem Drugi poslao Vilsonu da primi 14 tačaka njegovog programa o samoopredjeljenju naroda bio je i vrlo obrazovan čovjek. Umro je 1958.godine. Pred odlazak u penziju kao pastor crkve u Evensburgu održao je svojim parohijanima ovu propovijed godine 1945. u svome selu Everburgu kraj Osnabrika, gdje se tada nalazilo na hiljade srpskih zarobljenika.
********************************************
"... Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe. No to je ustvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi.
Mi smo ih ranije samo poznavali, neko malo, a neko ni toliko. Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora-nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Hrvati (ustaše) i Italijani, i Arnauti, i Bugari i Mađari. A znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da "ko se ne osveti - taj se ne posveti", i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika.
Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo tu tragedinu i videli našu decu kako mrtva plivaju kanalima, ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje ljudi, pljačku, silovanje, rušenje i razaranje napih domova. Međutim, kako je bilo?
Kad su pukle zarobljeničke žice i kada se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su milovali našu decu poklanjajući im bombone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crnoj zvali. Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše - Srbija!
Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi, odnegovani na njihovom Svetosavskom duhu i junačkim pesmama, koje je naš Gete toliko voleo. Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, o toj pobedi i Srbima koji su je odneli, želeo sam da posvetim svoju poslednju svešteničku propoved".
„Parohijski Glasnik” organ Srpske pravoslavne crkvene opštine u Diseldorfu, Br.5 iz 1980., g. Str.7.
Kako vam se čini?
