Književnost Najdraži stih

[Nina]

Gde sam bio

Nisam znao otkud sam
došao ni gde sam
pošao.

Bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.

Ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.

Mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.

Nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.

Živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.

Nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.

Sve drugo izgledalo je
besmisleno.
jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.

Reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.

Uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.

Gledajući kroz prljavi
prozor
ni u šta.

Nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.

Ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.

Jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.

Jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.

Nisu uspeli.
„ej, Henk, probaj ti!“ smejali su se.

Prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.

Stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam želeo.

Ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.

Bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.

Nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.

Nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.

Tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.

A sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi
gde sam bio?

Čarls Bukovski

 

[kalis]

Ана

Од када сам тебе упознао, Ана,
песник кога најчешће читам је Петровић Брана.

Са сетом се сећам оне ноћи након свадбеног весеља,
у Требињу код наших заједничких пријатеља.
Остали смо сами испред смештаја нас двоје, Ана,
спонтано, без икакве намере и плана.

Јеси ли заиста била искрена када си рекла, Ана,
да ниси разумела свештеникове речи са венчања,
или си све знала о Кани Галилејској,
само си хтела мене да слушаш како ти говорим о њој?

Седели смо до јутра, Ана,
била си боса, голих табана.
Загрлио сам ти ноге,
грејао их са два длана
и два плућна крила –
твоја два стопала
мека као свила.
Рекла си ми да причам много, али лепо...!
А ја ти одвратио да бих се у тебе заљубио и на слепо
само глас да сам ти чуо преко телефона
или у пролазу испод неког балкона.

Сећаш ли се, Ана,
како су ми пред зору дрхтале кости
док сам ти читао своје две песме,
за које си констатовала да су обичне глупости?

Сутрадан смо били на Дучићевом гробу, Ана,
у цркви на врху Требиња –
Херцеговачкој Грачаници.
У њој ти говорио о Богородици Тројеручици,
Јовану Дамаскину
и Светом Сави.

Ћутала си све време, само си рекла, Ана:
Како је лепа Мајка са три длана...

Растали смо се потом тихо без речи, Ана,
волевши се читава два дана.

И сада се бар три пута дневно сетим једне Ане
и упорно настављам да читам поезију Петровић Бране.


Ђорђе Јовановић

 

[kalis]

Ne Umem Da Živim​

Ne umem da živim a živi mi se,
kad umrem rodiću se čini mi se.
O bože bože šta učini tvoj sin,
ti mu dade liru on je okači o klin.
I jauknu strašno ko niko pre njega,
odričući se i pesme i sebe i svega.
Srbija je zemlja u kojoj za pića
pesnike tuku za nova otkrića.
Kad postignem cilj i dospem u tminu,
nek se zna da nisam im`o otadžbinu.
Vreme je svemoćno ono zvezde melje,
da se zna da nisam im`o roditelje.
Pa i majku svoju najsvetiju zoru
sam sam izmislio kao metaforu.
Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi
dugo sam molio da me živog rodi.
I rodila me živog ko žarulju,
al me bez oružja pustila u rulju.
I budući da sam prvi put van tmine
ne umedoh da se branim od svetine.
I dotle je došlo o majko oprosti,
vraćam se natrag u tebe kroz kosti.
Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju
kako mi je bilo tesno u beskraju.

B.Petrović

 

[kalis]

Zidaru je lako: kad mu je teško kuće zida.
Lekaru je lakše: kad je bolestan ljude leči.
Meni je najteže ljubavi moja čista -
mene u jatima napuštaju reči.

B.Petrović

 

[Nina]

Ljubav - Marina Adamović

Posle trenutka,
kada je lekar završio priču,
pao je znojav
u krilo mile.

Pred njegovim okom
bila je magla.
Svetlost se prostirala
daleko, visoko.

Ćutao je,
ni dah iz ustiju nije pustio.
Telo je drhtalo zbog
znaka smrti.

Ipak, i tada, u tom trenutku
mirno su plovile njegovim venama
krvava ljubav
vera i
nada.

 

[Mister]

Ako mozes

Ako možeš da vidiš uništeno delo svog života

i bez reči da ga ponovo gradiš.

Ako bez uzdaha i protesta podneseš

gubitak onogo što si dugo čekao,

ako možeš da budeš zaljubljen, a ne i lud od ljubavi,

ako možeš da budeš jak, a da ipak ostneš nežan,

da ne mrziš one koji tebe mrze,

a da se ipak braniš i da se boriš.

Ako možeš da slušaš kako tvoje reči

izvrću nevaljalci da razdraže glupake

i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,

ako možeš da budes jednostavan i ako si savetodavac kraljeva,

ako možeš da voliš svoje prijatelje kao braću,

a da ti ni jedan od njih ne bude sve i sva,

ako znaš da razmisljaš, da posmatraš i upoznaješ,

a da nikad ne postaneš skeptik i rušilac,

ako znaš da sanjariš, a da ti san ne bude gospodar,

da misliš, a da ne budeš samo maštalo,

ako možeš da budeš čvrst, a nikada divlji,

ako možeš da si hrabar, a nikada neobazriv,

ako možeš da budeš dobar, ako možeš da budeš pametan,

a da nisi čistunac i sitničar,

ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza

a da te dve varke podjednako primasžš,

ako možeš da sačuvaš hrabrost i glavu kada je svi ostali gube,

tada će kraljevi - Sreća i Pobeda

biti zauvek tvoji poslušni robovi.

a ono što više vredi nego svi kraljevi i sve slave -

BIĆEŠ ČOVEK, sine moj!


R.Kipling

 

[Nina]

Zagrli me

Zagrli me večeras.
Zanemeo. Kao da se grliš poslednji put.
A on ćuti. Samo ćuti. Preglasno
da li je ova duša.

Hladno je, zagrli me
sakrij se od sveta u svom krilu,
samo večeras, idi sutra.

Neću, ne smem da volim,
samo me zagrli i ćuti.

Hladno je. I hladno je
glasan kao grom.
Sve je mutno, samo tvoja ruka
je svetlo. Svetlo i jasno.

NevenkaA

 

[Nina]

ŽUDNJA

…i nek me nema
u osmehu tvome
začaurene strahom
obložene očajem
nek ne budem ni tema
sećanju nijednome…i nek me nema
u uzdahu tvome
izbrazdane sumnjom
zaslepljene sujetom
nek ne budem ni sena
praštanju iskonskome

…i
nek me nema
u jecaju tvome
obnevidele čežnjom
otupele željom
nek ne budem ni pena
talasu izgubljenome

…i nek me nema
u radosti tvojoj
okovane setom
odbačene grehom
nek ne budem ni htenje
traženju prokletome
al^ nek me ima
u čekanju tvome
u zenici tvojoj…
nadanju obojenom slutnjom
utisnutom na licu
tvome
neugaslom žudnjom

Svetlana Djurdjević

 

[Baudrillard]

Bez straha

Nesvesna
ravnodušnosti
koja preti
njenoj
granici od sna

Bez straha
gleda u vreme
krupnim očima

Kaže da
ne boji smrti
I smeška se

Kao da zna nešto
što joj je prijatelj šapnuo
usput
da je zabavi i oraspoloži

Dok ne stigne
tamo
gde je čekaju

Aleksandra Leković

 

[milance19]

For the White Horse knew England
When there was none to know;
He saw the first oar break or bend,
He saw heaven fall and the world end,
O God, how long ago.

For the end of the world was long ago,
And all we dwell to-day
As children of some second birth,
Like a strange people left on earth
After a judgment day...

 

[Duki Lu]

Нек каже ко шта мисли
а ја знам
на свету човек је сам,
увек сам.
Нек каже ко шта мисли,
а ја знам: ма био кам,
цвет,
или плам –
и живећеш, и цвасти, и спламсати
сам.
Па нека каже ко шта хоће,
ја знам:
ако и заволиш кога,
заволећеш га зато што си сам.

Milorad Panić

 

[Prosepina]

Ово ће се неизвесно кретање завршити
сунцем. Осећам то померање југа
у своме срцу. Мајушно подне се руга
у камену, варница што ће осветлити
звездани систем мога крвотока.

А дотле све што буде нек је због песме.
Друга утеха нам не треба.
То трајање се руга
претњи црног и отровног неког сока

Не, неће се отровом то путовање завршити.
Неки ће свемир поново да нас створи.
Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори.
У камену спава мало сунце што ће нас осветлити.

Чујеш ли звездани систем мога крвотока!
Понављам: неки ће свемир поново да нас створи
макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори
над претњом црног и отровног неког сока.


– Бранко Миљковић

 

[Baudrillard]

Anino pismo, pismo Ani

Kada je stiglo
bilo je u drugom
pismu
kao koštica kao klica
primio sam ga na ruke
kucalo
je bilom eksplozivne naprave
nisam znao šta sa njim
pa sam
ga odložio
u tajnu pregradu sekretera
kao Andrić one
novce
za prikradajuće besparice
nije upućeno meni
pa
zašto se ustremio na mene
taj zalutali geler
onda sam
džarao
po pepelu slika
i najzad te ugledao
na obali
Save u odeći dečaka
sijala si o ***** ti
ova slika je
prasak
zašto nisi ostala na toj obali
sve je bilo tu
i
sve je bilo tvoje

U maju pogledam u nebo
i
začudim se što nema
krova naše kuće
i dalje smo tri
praseta
zatečena u oluji
ulaziš u grad na belom
konju
trljam oči
čujem kako se puca
i zaključujem
da ovo
nije Marinin performans
stvarna si
stvarnija od
svega stvarnog
i zvezda ti je na čelu
a ne na stomaku
imaš
bubi frizuru
koju ti je kreirao pegavac*
jela si mahovinu i
travu
i sad ti je liver u fronclama
zašto nisi ostala na
toj obali
i on je ratnik brđanin
ne znaš ništa o
njegovoj zemlji
koliko je to pametno
spariti se sa toliko
nepoznatog
videću ja tebe znam da bi rekla
drugovi sa
brda
u bideima hlade lubenice
i za nove praznike prave
puru
izobilje je glavobolja i vrtoglavica

Otac Josif ti bez braće
bio je
šef stanice
imala si besplatnu kartu
do kraja svih
pruga
mogla si da živiš na Grenlandu
ali ne ti si
krenula
u tajanstvo tih šuma
a kada si buncala u
groznici
videla si samo plavetnilo
stojiš na
skakaonici
sijaš kao Hedi Lamar
uzimam dah
i čekam
da vidim taj skok
pod vodom čujem
vi ste Polak
ma ne
kakav Polak
Jugoslav
ovde nema to vaše nešto … slav
ima
samo Polak
vidi šta su nam uradili
od pesme mama

____________

* pegavi tifus

Zorica Bajin Đukanović

 

[Nina]

„Jer, šta je lepota ako ne sam početak strašnoga,
koji smo taman još kadri da podnesemo,
pa mu se toliko divimo, samo zato
što s nehajnim prezirom neće da nas razori.
Svaki je anđeo strašan.“

Rilke, odlomak iz „Prve elegije“

 

[Nina]

Fridrih Niče: Usamljen

Kreštav roj vrana
u grad leprša preko sivih poljana.
Skoro će sneg – o, blago tom
ko sad još ima zavičaj i dom.

Sad stojiš ukočen i klet
i osvrćeš se – već koliko dugo!
Ah, zašto, ludo,
od zime pobeže u svet?

Svet – kapija što vodi
u pustinje, u nem i leden kraj!
Ko izgubi što si ti, taj hodi
i hodi, nigde ne staje taj.

Proklet da zimskim svetom
lutaš, sada si bled,
nalik na dim, što vazda letom
stremi u hladnijeg neba led.

Leti, o ptico, grakći, sa starim
pustinjskim napevom pesmu slij!
Ludo, srce što ti krvari
pod ledom i pod porugom skrij!

Kreštav roj vrana
u grad leprša preko sivih poljana:
- skoro će sneg, i teško tom
ko nema zavičaj svoj ni dom!

 

[Nina]

Domaćin čovek

Nisam ti ja, brale, čovek za te stvari!
Mislim, švaleracija, i tako to,
Ja sam domaćin čovek.

Današnje žene vole mazne i namirisane
ko one, Bože me prosti,
a ja i neokupan legnem!
doduše, samo kad je sezona
i ne u krevet nego u seno
da ujutru ne gubim vreme.

Nisam ti ja, brale,čovek za te stvari.
Mislim, politika i tako to.
Ja sam rođen da rmbam
od svanuća do kasno u noć
i da u nebo gledam
da mi kiša ne sjebe trud.

Ja sam domaćin čovek
kod mene prazna slama pod stoku ide
nemam kad da je, iznova, mlatim
ko ovi, Bože me prosti.
Nisam ti ja, brale, čovek za te stvari.
da lažem, kradem i tako to.

Ja sam domaćin čovek
prvo državi dam što je njeno
porez, prirez i sve što traži
i nema veze što je sve manja
a ovih, Bože me prosti,
džabolebonja na njenom jaslu
iz dana u dan sve više ima
dok ja za njivu radnike tražim.

Nisam ti ja, brale, čovek za te stvari
seks, droga i rokenrol
Ja sam domaćin čovek .
Novine nemam kad da čitam
a televizor, Bože me prosti
lupa gluposti!!

Da ne kažem ne zna šta priča.
Sve vesti čujem kad padne noć
a ja odem pred zadrugu
i popijem jedno, dva, tri piva
što kaže narod, ladna ko zmiče.

Ja sam ti, brale za pošten život
što bi se reklo, za danas, glup.
Onaj što ne da na svoje
ali i jednako poštuje tuđe.
Nisam od onih, Bože me prosti
što se saviju kako ko dune.

Ja sve što mislim glasno kažem,
domaćin čovek, kažu u selu.
Sad, kad još malo zagudi sever
a ja naseckam kiseo kupus
pa preko njega gruvanu, ljutu
u poverenju, zabole me…

Zoran Hristov

 

[Duki Lu]

Ako odeš
I upropastiš ovaj mirisni zrak
O kome ću i kome pisati
Kraj koga ću disati
Tako slobodno neobavezno
I kako ću vjerovati u tvoj horoskopski znak
Ako odeš
S jutra će se osuti bijeli puder
U nebo će se dignuti sva naša težina
Kao pero laka
Ako odeš ubijat će me neprestano
Miris tvog opojnog laka
Nas smo dvoje tu prugu gradili
Slatko se ljubili i slatko se svadili
A ako odeš
Ako odeš zaista
Nikad mi više duša neće biti čista
Ni laka
Ostat će to samo na krevetu raspremljenom
Ljubav od šećera i soli
Ljubav sasvim nejaka

Željko Krznarić

 

[Mister]

Niko kao ti

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.

Phil Bosmans

 

[Полексија]

...
"Ако је помало изгужван хаљетак коже на нама
ако је свака бора успомена једна горка
зар нисмо богатији..."
Мира Алечковић

 

[Nina]

Nenad Vesić –Pismo najdražoj

Princezo draga, Sunce naših dana,
Izatkana si od nežnosti, snova.
Smisao daješ besmislu, iznova.
Misao Ti si, moja, bogomdana.

Ohola, gruba, strepnja tišti mene.
Nesreće strašne prilaze sve bliže.
Anđeli pakla, osećam, nas traže.
Jadikovke, gnjila, rajsko pogane.

Dražesnim smeškom, Ti sve loše brišeš.
Radost je sudba nama podarila.
Anđele mili, na sreću mirišeš.

Životu mome, svrhu Ti si dala.
Obožavam Te, srcem, u kom bitišeš.
Javu mi krasiš, ružo moja bela

 

[Baudrillard]

Dođi i lezi pored mene

Šta politika, šta berze?!
Dođi i lezi pored mene.

Proklijaću kao krompir u podrumu,
Dok stanu ratovi, revolucije, štrajkovi,
Dok se umnože deonice, dok skoče tantijeme,
Dok se na grani zazelene novčanice.

Dole-gore cent ili groš,
Profit ili bankrot –
Sve su to trice i kučine,
Ako ne legneš pored mene
Biću kao isceđen stih.

Istina i pravda, viši ciljevi,
Strašni Sud i Novi Rim –
Sve su to smislili samo da nas rastave.
Daj, dođi i lezi pored mene,
Da ne skončam kraj nečije čizme
Il pod njom.

Telo ti dajem na revers,
Dušu na poček.
Od tvoga bitka
Treba mi jedino tvoj mišić – stidnik.

U oskudici i opštoj devalvaciji
Budi moj kolačić.

Daj, dođi i lezi pored mene,
Pribij se uz moje srce.
Napolju kao meso od kostiju opada lišće.

Radmila Lazić

 

[Etaernal]

 

[Nina]

Poaro – Milan Drašković

On je Herkul Poaro, čovek jajaste glave,
elegantni Belgijanac – brkove ne brije –
svaki zločin pokreće male sive ćelije
privatnog detektiva međunarodne slave.

Prikupljanje dokaza neophodna etapa.
Zagonetni slučaj Stajls i Smrt u oblacima,
Nemi svedok i Mačka među golubovima –
misterije preteške za inspektora Džapa.

Pomoć će tražiti i Arijadna Oliver.
Obratiti pažnju na Slučaj tužnog čempresa,
na Tragediju u tri čina pada Zavesa.

Uoči Svih svetih nečeg zloslutnog prisustvo.
Opasni rekviziti – otrov, nož i revolver,
za Sastanak sa smrću – vreme je za ubistvo!

 

[Me gusto]

МЕЛАНХОЛИЈА

Не вреди да је гониш,
неће извући узбрдо
тешка климава кола.
Није то митски коњ
с паром свемоћних крила,
но твоја уморна кобила
што пасе посну траву
крај прашног сеоског пута.
Ни весталка ни куртизана,
Нигде приспела ниси,
Уморна душо што
Када увече скинеш
Дебеле слојеве шминке,
Угледаш лице девојчице
И пијавице туге уместо обрва.
Као руком по ташни,
Не гледајући,
Пребираш по бићу
Трагове усахлих љубави
И сама у сан тонеш
Још лепа, топла и жива
Као свећа напола догорела.

(Из књиге Арапски капричо)

 

[Nina]

Pol Verlen i Artur Rembo u Briselu, 1873.