Najdraži stih

M

ms

Gost
Cao.

Volela bih da napisete ili vase ili pesme drugih autora koje su na vas ostavile dubok utisak. Ja cu poceti sa pesmom Zaka Prevera - Barbara.

Barbara

Seti se Barbara
kisa je lila nad Brestom onog dana
a ti si isla nasmejana
srecna mokra razdragana
po kisi
seti se Barbara
Nad Brestom lila je kisa neprestana
Sreo sam te u Sijamskoj ulici
Osmehnula si se
i ja ti osmeh uzvratio
Seti se Barbara
ti koju nisam poznavao
ti koja me nisi poznavala
seti se
Ipak se seti onog dana
ne zaboravi
jedan covek je stajao u kapiji
i pozvao te po imenu
Barbara
i ti si k njemu po kisi potrcala
mokra srecna razdragana
u zagrljaj si mu pala
seti se toga Barbara
ne ljuti se sto ti Ti govorim
Ti govorim svima koje volim
i kad sam ih samo jednom sreo
Ti govorim svima sto se vole
i kad sam ih prvi put video
Seti se Barbara
ne zaboravi
onu mudru srecnu kisu
na tvome srecnome licu
i nad onim srecnim gradom
tu kisu nad vodom
i nad Arsenalom
O Barbara
Rat je velika svinjarija
Sta se s tobom dogodilo
kad je ovo kisno nebo
oganj, krv i celik lilo
a onaj sto te je grlio ljubavno
je li ziv nestao ili mrtav davno
O Barbara
nad Brestom kisa neprestano lije
kao sto je nekada lila
sve je razoreno nista ko pre nije
strasna kisa sve je u crno zavila
nema cak ni bure
gvozdene krvave
vec oblaci jure
da ko psine svisnu
s kisom iznad Bresta
istrunu nestanu
u morskom bezdanu
daleko od Bresta
koji i sam nesta.
 
Pazi kad sam hteo istu.onda ova
JEDNOJ PROLAZNICI

Ulica je zaglusna urlala oko mene.
Duga,tanka, u crnini, velicanstvo bola,
Prosla je neka zena, a ruka joj ohola
Pridizase, njihase skutove izvezene;

Hitra, otmena, s hodom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grcu osobenjaka,
NJenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Sto zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja...a zatim noc!Trenutna prelesti
S cijeg pogleda namah novim zivotom disem,
Zar cu te samo u vecnosti ponovo sresti?

Drugde, daleko!Prekasno!Mozda nikad vise!
Jer ne znas kuda cu, ne znam kuda si nestala,
Ti koju mogah voleti, ti sto si to znala!

BODLER
 
Evo po meni jedne od najdubljih i najlepshih pesama koje sam u zivotu prochitala:


Vrati mi moje krpice



Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

Vasko Popa
 
Jedino luda jedino pesnik

Iz bistrog zraka
kada utesna rosa
na zemlju vec pada
nevidljivo i necujno
laku obucu jer nosi
ta rosa tesiteljska poput blagih uteha
secas li se onda, secas, plameno srce
kako si negda zedno bilo
nebesnih suza i rosnih kapi
kako si zedjalo, umorno i sprzeno
dok su po zutim stazama travnim
opaki zraci sunca u sutonu
vitlali oko tebe kroz crno drvece
jarki zraci, zaslepljujuci, zlokobni


Ti zenik istine - rugali su se
Ne. Ti si samo pesnik
zverka, lukava, grabljiva, pritvorna
osudjena da vara
da vara uceno i hotice
pohlepna plena
maskirana razlicno
u sebe samu
maskirana u vlastiti plen.
To da je - zenik istine.

Luda jedino. Pesnik.
Samo sareno pricalo
pod maskama lude o svemu i svacemu
leprsajuci po varljivim parovima reci
po dugama-varkama
izmedju laznih nebesa
sunjajuci se i svrljajuci naokolo
jedino luda. pesnik jedino

i to je zenik istine...

Ne miran, ukocen, gladak, hladan
u kip pretvoren
u sveti stubne smesten pred hramove
vrata nekog boga
ne. nego dusman takvih kipova vrline
divljini, zavicaju, blizi nego hramovima
pun macije obesti
kroz svaki prozor iskacuci
hop. u svakakvi udes
svaku prasumu nanjusivsi
da bi u prasumama
medju sarolikim zverima grabljivim
ti poput greha zdrav, lep i saren vitlao
sladostrasnih usana
opijen rugom, paklom krvozedno
loveci plen, krisom trcao obmanjujuci...

ili orlu slican koji dugo
dugo nepomicno u bzdane gleda
u svoje bezdane...
oh.. kako se oni sunovracuju tu
nanize, sve dublje
u sve dublje dubine obrusavaju
i zatim se
naglo
okomito strmoglavi
strelovito sjuri medju jagnjad
svirepo ih zeljan
i mahnit za dusama jagnjecim
srdit i jarostan prema svemu
sto izgleda samo dobrostivo
poput ovce kudravo
blesasto, blagonaklono od jagnjeceg mleka...

eto takve su
orlovske, panterske
pesnikove ceznje, takve su
tvoje ceznje ispod hiljadu maski
ti ludo. Pesnice.

ti koji si coveka gledao
kao boga i kao jagnje
rastrgnut boga u coveku
kao i ovce u coveku
i smejati se rastrzuci

to je, to je tvoja blazenost
blazenost orla i pantera
blazenost pesnika i lude

u bistrom zraku
kada se srp mesecev
zelen medju purpurnom rumeni
i zavidan vec prikrada
i dusmanin danu
svakim svojim korakom potajno
kosi vreze ruza
sve dok ne padnu nazad
blede, u senu noci
tako padoh i ja sam negde
iz ludila moga za istinom
iz bezumnih mojih ceznji
za velikim danom
umoran od dana, bolan od svetla
padoh dole, u suton u senku
istinom Jednom
spaljen i zedan nje
secas li se jos, secas plameno srce
kako si nekad zedno bilo

Bas ja izgnan da budem
od svake istine
luda sam i nista drugo
PESNIK jedino.

FRIDRIH NICE
 
Jedino luda jedino pesnik

Iz bistrog zraka
kada utesna rosa
na zemlju vec pada
nevidljivo i necujno
laku obucu jer nosi
ta rosa tesiteljska poput blagih uteha
secas li se onda, secas, plameno srce
kako si negda zedno bilo
nebesnih suza i rosnih kapi
kako si zedjalo, umorno i sprzeno
dok su po zutim stazama travnim
opaki zraci sunca u sutonu
vitlali oko tebe kroz crno drvece
jarki zraci, zaslepljujuci, zlokobni


Ti zenik istine - rugali su se
Ne. Ti si samo pesnik
zverka, lukava, grabljiva, pritvorna
osudjena da vara
da vara uceno i hotice
pohlepna plena
maskirana razlicno
u sebe samu
maskirana u vlastiti plen.
To da je - zenik istine.

Luda jedino. Pesnik.
Samo sareno pricalo
pod maskama lude o svemu i svacemu
leprsajuci po varljivim parovima reci
po dugama-varkama
izmedju laznih nebesa
sunjajuci se i svrljajuci naokolo
jedino luda. pesnik jedino

i to je zenik istine...

Ne miran, ukocen, gladak, hladan
u kip pretvoren
u sveti stubne smesten pred hramove
vrata nekog boga
ne. nego dusman takvih kipova vrline
divljini, zavicaju, blizi nego hramovima
pun macije obesti
kroz svaki prozor iskacuci
hop. u svakakvi udes
svaku prasumu nanjusivsi
da bi u prasumama
medju sarolikim zverima grabljivim
ti poput greha zdrav, lep i saren vitlao
sladostrasnih usana
opijen rugom, paklom krvozedno
loveci plen, krisom trcao obmanjujuci...

ili orlu slican koji dugo
dugo nepomicno u bzdane gleda
u svoje bezdane...
oh.. kako se oni sunovracuju tu
nanize, sve dublje
u sve dublje dubine obrusavaju
i zatim se
naglo
okomito strmoglavi
strelovito sjuri medju jagnjad
svirepo ih zeljan
i mahnit za dusama jagnjecim
srdit i jarostan prema svemu
sto izgleda samo dobrostivo
poput ovce kudravo
blesasto, blagonaklono od jagnjeceg mleka...

eto takve su
orlovske, panterske
pesnikove ceznje, takve su
tvoje ceznje ispod hiljadu maski
ti ludo. Pesnice.

ti koji si coveka gledao
kao boga i kao jagnje
rastrgnut boga u coveku
kao i ovce u coveku
i smejati se rastrzuci

to je, to je tvoja blazenost
blazenost orla i pantera
blazenost pesnika i lude

u bistrom zraku
kada se srp mesecev
zelen medju purpurnom rumeni
i zavidan vec prikrada
i dusmanin danu
svakim svojim korakom potajno
kosi vreze ruza
sve dok ne padnu nazad
blede, u senu noci
tako padoh i ja sam negde
iz ludila moga za istinom
iz bezumnih mojih ceznji
za velikim danom
umoran od dana, bolan od svetla
padoh dole, u suton u senku
istinom Jednom
spaljen i zedan nje
secas li se jos, secas plameno srce
kako si nekad zedno bilo

Bas ja izgnan da budem
od svake istine
luda sam i nista drugo
PESNIK jedino.

FRIDRIH NICE
 
Deca srece

Covek je imao psa
psa kog je zvao Amor
latinski to je ljubav
covek ga hranio pas ga lizao
covek je milovao psa
i lizao ga kad su bili sami
ponekad cak i lajao
da ugodi
psu
to je moj pas
moja ljubav
govorio je covek
to je moj covek lajala je Ljubav
ali jednog dana
tuznog tuznog dana
covek je primetio neke stvari
oh.. kada jedem nesto bolje
manje dam svome psu
oh.. ako primeti
on ce pobeci
a ja cu sam ostati
svoga psa necu vise imati
svoju ljubav
moju ljubav
ubicu je
pojescu je
nista nece biti izgubljeno
i ubija je
jede
ali na kraju obeda
pojavljuje se ispod stola i umiljava se
avet psa
mahinalno covek baca seni kost
kost
ali avet pseca
dobro se oseca
u pokrov umotana
kost za nju nije hrana
zivim okom odmeri coveka
skoci na njega i pojede ga
onda iz trpezarije
klateci se podje
Amor ziv zivcijat
brzo sebi dodje
pa potrci
Amor
potrci Ljubav po gradu
treba joj drugi Gospodar
ljubav za umiljavanje
ljubav za milovanje
ljubav za bicevanje
ljubav za umiranje
ljubav za prozdiranje
prozdiranje
prozdiranje......
......
.....
...
..
.................................. :twisted:


ZAK PREVER
 
Vincent van Gogh

Starry starry night
paint your palette blue and gray
look out on a summer`s day
with eyes that know the darkness in my soul
shadows on the hills
sketch the trees and the daffodils
catch the breeze and the winter chills
in colors on the snowy linen land.

Now i understand
what you tried to say to me
and how you suffered for your sanity
and how you tried to set them free
they would not listen , they did not know how
perhaps they`ll listen now......
............... :shock:
 
Kako vam se svidjaju moje pesme? Napisao sam 31 pesmu na Engleskom, a mahom sa 15 god.(juce sam napunio 18!).
Ovako sam je ZAISTA upoznao:
"THE BEGINNING"
Everything has begun
Under the morning sun
The snow below was melting away
Can you remember that day?
You flapped your hair
And I was there
The magic of love drugged me
And you were the only one I could see
I was standing on the ground
And listening to that sound
It was the song of your voice
That left me no choice
But to love you cincerely
With all my body - completely

"DARLING"
You are the part
Of my heart
You are the light
That I follow
You are the water
That I swallow
You are my mistress
When I am asleep
In my heart
You are so deep
You are the one
For whom I sing
Girl, remember
That you are my darling

"HARD TO SAY I LOVE YOU"
These careless birds I see
bring back the hope in me
for I have sought
for love, I thought
you could show me,
thought you could love me

I wish you can hear
you needn't to have fear
as long as I am near
for you are so dear

And these skies I pray to
help me see through
the fog of bad dreams,
dispel all the sins,
they keep away the disgrace
so I can see your face

Have mercy, look at me
tell me what do you see
is it an ordinary boy in love?
or is he high above?
try to understand - he needs your touch
because there is no such
a pretty gesture to do
as to say:"I love you!"
 
Da li postoji neki stih pjesme koji ste procitali u kom ste se odmah nasli i koji vas je privukao tom pjesniku?
Ili uopste, jedan stih ili odlomak pjesme koju znate napamet i koji ostaje sa vama bez obzira na vrijeme koje je proteklo od kad ste ga prvi put culi/procitali?

Ja na primjer jos uvijek znam "Djacki Rastanak" napamet a toliko godina je proslo.
 
POstoji jako puno stihova od kojih se najezim svaki put kad ih cujem...Ovo su samo neki od njih

....Lunjo

Ti uvek znaš najlepše reči,
ti čak i ćutiš više od svih.
Ti imas smeh koji sve leči,
ti od psovke načiniš stih.


...Provincijalka - Balasevic

Napiši mi pesmu, mazila se
I nisam znao da li ću umeti
Reči jesu moje igračke
Cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa
I svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim
Ali postoje u nama neke neprevodive dubine
Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči


...Nedostaje mi nasa ljubav - Balasevic

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...


...Opomena - D.Maksimovic

Cuj, recu cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.

Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke,
pa cu ruke
svakom pruziti...


...Epilog - M.Antic

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.
........
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
Po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?...


...Besmrtna pesma - Antic

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem...


...Ne daj se Ines - A.Dedic

Evo me ustajem tek da okrenem plocu
Da li je to nepristojno u ovakvom casu
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdrazi pocetak
Raspolazem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka nase mladosti
Koja nas pred vlastitim ocima vara, i krade, i napusta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkazi veceru, prevari muza
Odlazeci da se pocesljas u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice


...Mostarske kise – P.Zubac

Govorio Sam Joj Ti Si Deriste Ti Si
Balavica
Sve Sam Joj Govorio
I Plakala Je Na Moje Ruke Na Moje Reci
Govorio Sam Joj Ti Si Andjeo Ti Si Djavo
Telo Ti Zrelo Sta Se Pravis Svetica
A Padale Su Svu Noc Neke Modre Kise
Nad Mostarom
…
Ona Je Prostrla Svoje Godine Po Parketu
Njene Su Oci Bile Pune Kao Zrele Breskve
Njene Su Dojke Bile Tople Ko Mali Psici
Govorio Sam Joj Da Je Glupava Da Se Pravi
Vazna
Svetlana Svetlana Znas Li Ti Da Je
Atomski Vek
De Gol Gagarin I Kojestarije Sve Sam
Joj Govorio
Ona Je Plakala Ona Je Plakala
 
Prilozi su vam odlicni. A iz koje pjesme su stihovi koje si naveo/la Frozen?


Aleksa Santic "Moru"

Ti mnogo sličiš srdašcu mome:
Sad mirno spavaš, a sad si lav!
Ne trpiš bure koje te lome,
Na njih se vineš razjaren sav.

Ducic
Znam da si skriven u morima sjanja,
ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Pozdrav svima
 
Gde me nadje sa temom. :)

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku.


Vratiću se ja opet na ovu temu. :razz:
 
Ovo je moj izbor:

Toliko sam sanjao o tebi,
da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo telo i poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako drag?

Toliko sam sanjao o tebi,
da se moje ruke, maviknute da grle tvoju senu,
spoje na mojim grudima, ne bi li možda osetile
obrise tvoga tela,
i da sam pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osećanja, neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
prošlo već vreme moga buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
svim pojavama ljubavi i života,
i da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uvek nešto značiš,
mogao teže dodirnuti čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi sad više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeta
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvog života.
 
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka se samo divimo svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!


...for my honey
 
On bese voljen…bar je tako
On mislio I srecan bio.
Po sto je puta srecan svako
Ko veru nije izgubio,
U kome zelje razum guse,
Ko uziva u sreci duse
Ko pijan putnik u krevetu,
Ili k’o leptir na svom cvetu.
A|l jadan onaj, ko u glavi
Sve predvidi I prozre lako,
Ko smisao im vidi pravi ,
Ciji je duh I srce jadno
Zaledilo iskustvo hladno.

Puskin, Evgenije Onjegin
 
Hehehe pa dokle vise rasplakacete me sa mojim dragim stihovima....Kao da mi citate misli.. Puskin, uzalud je budim, Pasternak... :cry:
Mala sala svaka vam cast, odlicni stihovi. Angles's breath tvoj sam vec kopirala u moju svesku i marljivo ucim napamet. Dopada mi se...

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare
Zbog njih se smejem plačem i smejem
Govorim a ništa ne kazujem



I opet malo Puskina


Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reči nade.
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Ili kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše,
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
 
Balada iz predgrađa

....I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obično brige
Pređe je u par koraka.

A jedne večeri nekoga nema,
A moro bi proć;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I nema ga sutra, ni prekosutra ne,
I vele da bolestan leži,
I nema ga mjesec,
I nema ga dva,
I zima je već,
I sniježi...

A prolaze kao i dosada ljudi
I maj već miriše---
A njega nema, i nema, i nema ,
I nema ga više

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

Dobriša Cesarić

Ovu pesmu mi je davno recitovao moj veliki prijatelj Rale Damjanović, za moj rođendan, jednog maja u Skadarliji...i sada kad zatvorim oči, vraćam se u godine naše mladosti...i uspomene nisu izbledele!
 
Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek cemo se sretati.
Moras mi jednom objasniti
kakav si ti to vrag
kad dunes u pcelu na dlanu
i pretvoris je u zvezdu.
Jer cime ljubiti svet
ako su jedina usta
vecito zauzeta
izgovaranjem ljubavi?
S tobom je opasno hteti -
ti nikada ne odustajes.
S tobom je opasno voleti -
ti se nikad ne zaboravljas.
S tobom je opasno ici,
ti se nikad ne umaras.
S tobom je chudno i umreti -
jer ti se ne zavrsas.
Jer ziveti se moze
il' zagonetno, il' nikako.
Ugradjeni u prostor,
ne umiremo to mi.
to se rasteze nebo
i uzdize nas ka zvezdama!

Za mog malog, slatkog mangupa. :-)
 
Domaće:

Laza Kostić - Medju Javom I Medj Snom

Srce moje, srce ludo,
sta ti mislis s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan sto plete, noc opara,
medju javom i medj snom.

Miroslav Antić - Nepovratna Pesma

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi vecno klija
i carlija tvoj pocetak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.

Vladislav Petković-Dis - Možda Spava

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

Miloš Crnjanski - Sumatra

Sad smo bezbrizni, laki i nezni.
Pomislimo: kako su tihi, snezni
vrhovi Urala.

Rastuzi li nas kakav bledi lik,
sto ga izgubismo neko vece,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno tece!

Po jedna ljubav, jutro u tudjini,
dusu nam uvija, sve tesnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavicaja, tresnje.

Probudimo se nocu i smesimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Djordje Balašević - Regruteska

Sine moj...
Ti se majke sećaš nejasno...
Dobre senke iznad kolevke...
Poč'o si da pamtiš prekasno...
Osluškujem lepet anđela...
Znaću valjda da je nađem ja?

Eh, mani me...
Naš sam dom k'o čergu selio...
Tepanja na vino mirišu...
Njene stvari sam razdelio...
Svaki praznik minu ćuteći...
Sebi nisam mog'o uteći...

Stade sve... Samo život prođe...
Sine moj, oči njene plave...
Stiže dan da u vojsku pođeš...
Čudni se ovde sveci slave...
Ej... Sine moj... Kako da te pustim?
Ti si sve što mi od nje osta'...
Di ćeš s tim trepuškama gustim?
Život baš ne zna šta je dosta...

Slušaj njih
Što uz bojni poklič legaju...
Pevaju u slavu noževa...
Pevaju pa onda begaju...
Pošlo vreme s goreg na gore...
Razigralo one Najgore...

Sine moj...
Gajde će ti baba kupiti...
Tamburu sa ticom sedefnom...
Cure će pred kućom pupiti...
Nek se šorom digne prašina...
Kad bataljon suknji maršira...

Stade sve... Samo život prođe...
Sine moj, oči njene plave...
Stiže dan da u vojsku pođeš...
Lumpuju... Usijane glave...

Sine moj, sve su to barabe...
Ne dam ja mog spomenka bokor...
Derane... Drž' se tvoga babe...
Nisi ti za taj jad i pokor, ej... :( :(

Djordje Balašević - Ratnik Paorskog Srca

Negde u Braci je paorski koren
i može rata i rata da bude.
Kad nije paor za soldata stvoren,
volije konje i zemlju neg' ljude.

A mi, a mi smo bili derani
i sve još je vredelo za nas.

Hej, hej, konji beli nebom terani,
kroz san i kroz oblake u kas.

Djordje Balašević - Provincijalka

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim večnog dečaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Djordje Balašević - Portret Mog Života

Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
đavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čeznjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top