Književnost Najdraži stih

[Nina]

Aleksa Šantić – I Opet mi duša sve o tebi sanja

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...

27. augusta 1896.

 

[Duki Lu]

Koliko je samo neba u njenim očima
Plodnih ravnica i bjeline na dlanovima
Od nježnosti sastavljena
Od zvijezda rastavljena da po zemlji hoda
Koliko je samo hrabrosti u njoj
I snage kad treba
I mora i neba
Kao poruka u boci koja stiže odnekuda
Uvijek vjerna sjena
Jednostavno i samo žena


Željko Krznarić

 

[Nina]

Sonet za sjaj u travi – Milan Drašković

Nestaće jedno leto, nestaće neki snovi,
ukršteni putevi kad strasti oslobode,
odjeknu iz prošlosti Vordsvortovi stihovi,
krik zarobljen u nama i želja da se ode.

Razmišljanje o sreći, ponos i predrasude,
tajne kad se prepletu istina sve pokvari,
ishitrene odluke posledica prinude,
onakve kakve jesu da se prihvate stvari.

Sudbonosni susreti, ljubav i očajanje,
anksiozna devojka kojoj treba pomoći,
celov kraj vodopada u ozvezdanoj noći.

Nestaju neki snovi, ostaje nam sećanje.
Dok traje putovanje ka poslednjoj obali,
gledamo „Sjaj u travi“, Vorena i Natali.

 

[Nina]

Biće da je od alkohola - Konstantin Kavafi

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Nestao je ispred mene crni drveni stub
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,
i ona crvena fotelja; i mali kauč.
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.
I moja duša se slobodno, bez zadrške,
tamo opet pojavila i kretala,
u obliku osećajnog i čulnog mladića -
iskvarenog mladića: da navedemo i to.

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,
stalno oseća zadršku pod teretom godina.
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,
u obliku srećnog, iskvarenog mladića
koji se ničeg nije stideo, svakako.

 

[Nina]

Milan Kundera: „Zašto si tako lepa“

Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.

Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.

Zašto si tako lepa?

Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.

Kad bi bar bila razroka!

Celog bih života na kolenima
ubeđivao razroko oko.

Ali, ti si lepa.

Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.

Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!

Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.

Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.

Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.

 

[Duki Lu]

Doći do daha
Iz vrtloga ovog izroniti
Do prve obale spasa
Gdje se slika tvoja polako otkriva
A dugo već nema glasa
I teško se pod ovim svodom diše
Dok se mučim da otkrijem
Značenje slova urezanih u život
Da ih prevedem
Da saznam što to uistinu piše


Željko Krznarić

 

[Duki Lu]

Не буди ме ноћас,
Пусти ме да спавам,
Да у сну нађем невидљиве пруге,
Путеве сна и стазе нове,
Да могу са тобом проћи испод дуге.
Где ће ме људи пустити да живим
Онако како ја то хоћу,
И где ћу са тобом водити љубав
И дању и ноћу.
У земљу где сузе чине радост и не боле
С тобом ћу се радо играти у песку,
У души ја сам још мало дете,
А само деца искрено воле.
Ноћас ме само пусти да спавам,
Да пронађем неке земље друге,
Да пронађем царство љубави и среће
И заувек с тобом живим иза дуге.

V. Miladinović

 

[Nina]

Zemlja – Novak Đukić

Prvo se od zemlje
Odvojio jug
Zatim sever
Istok
Pa zapad
Sa najviše krvi

Zatim se razdvojio
Grad od grada
Planina od planine
Brdo od brda
Svako dvorište
Država za sebe

Ostala je samo
Jedna budala
Koja veruje
Da je zemlja ispod stopala
Još sigurno njegova

A ne zna
Da se leva noga
Odavno dogovorila sa levim okom
Da zbrišu
I napuste
Ono što ih sputava

 

[Nina]

Vasko Popa: RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

 

[Baudrillard]

Čulnost

Radost i uteha mog života
jest sećanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudeh.
Radost i uteha mog života jest,
što sam izbegao,
svaki užitak iz same navike

Kad se razbude
O pesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il u blistavo podne.

Konstantin Kavafi

 

[Nina]

Vladimir Majakovski ― „Evo vam“

Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čoveku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja – jeftinih reči rasipnik i trošadžija.

Vama, muškarače, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi.
Vi, ženo, imate belila neka gusta,
žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.

Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,
ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozverinji, prepuna nemira,
nakostreši se stonoga vaška.

A ako ja danas ličim na Hune,
neću da majmunišem, je l vama to prija,
Ja ću – evo vam – da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice
ja – jeftinih reči, rasipnik i trošadžija

 

[Waterfall]

PJESME BEZ REDA (1620)
Kahlil Gibran (1883–1931)
***
Ne volite poluljubavnike
Ne zabavljajte poluprijatelje,
Ne upuštajte se u djela polutalentiranih
Nemojte živjeti pola života i nemojte umrijeti napola,
Ako odaberete tišinu, šutite,
Dok govorite, činite to dok ne završite,
Nemojte se ušutkati da biste nešto rekli,
I nemojte govoriti da ćete biti tiho,
Ako prihvaćate, onda to otvoreno izrazite,
Nemojte to prikriti,
Ako odbijete, budite jasni jer dvosmisleno odbijanje je samo slabo prihvaćanje,
Nemojte prihvatiti polurješenja,
Ne vjerujte poluistini,
Ne sanjajte polusnove
Ne maštajte sa pola nade
Pola pića neće utažiti žeđ,
Pola obroka neće utažiti vašu glad,
Na pola puta nećete stići nikuda,
Pola ideje neće vam donijeti rezultate
Vaša druga polovica nije ona koju volite,
To ste vi u neko drugo vrijeme, ali na istom prostoru
To si ti kad nisi,
Pola života je život koji niste živjeli,
Riječ koju niste izgovorili,
Osmijeh koji ste odgodili,
Ljubav koju niste imali,
Prijateljstvo koje niste poznavali,
Doći i ne stići,
Raditi, a ne raditi,
Prisustvovati samo da biste bili odsutni,
Ono što vas čini strancem najbližima i njih strancima vama,
Pola je samo trenutak nesposobnosti,
ali vi ste sposobni jer niste pola bića,
Vi ste cjelina koja postoji da biste živjeli život, ne pola života.

(Preveo Esad Duraković)

 

[Baudrillard]

Sivo

Gledajući jedan opal sive boje
setio sam se dva divna siva oka
koja nisam video, ima tome dvadeset godina…
Jednog čitavog meseca smo se voleli.
Zatim je otišao, čini mi se, u Smirnu,
da radi tamo, i više se nismo videli.
Biće da su poružnele – ako je živ – te sive oči;
biće da je propao taj divni lik.
Sećanje, ti mi ovo sačuvaj kakvo je bilo.
I, Sećanje, šta god možeš od ove moje ljubavi,
šta god možeš vrati mi večeras.

Konstantin Kavafi

 

[Nina]

„Narandža na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svežina noći
Toplota moga života.“

Žak Prever, „Staro vino“

 

[Nina]

Prvi pogled kroz prozor u zoru
Ponovo pronađena stara knjiga
Oduševljena lica
Sneg, promene godišnjih doba
Novine
Pas
Dijalektika
Tuširati se, plivati
Stara muzika
Udobne cipele
Shvatati
Nova muzika
Pisati, saditi
Putovati
Pevati
Biti ljubazan

„Zadovoljstva“, Bertolt Breht

 

[Baudrillard]

Prozori

Tamnim sobama ovim, gde dane
provodim mučne, koračam okolo
tražeći prozore. – Kada prozor
bude nađen to uteha biće. –
Al’ prozora ovde nema, ili ja ih
ne mogu pronaći. No bolje je tako.
Možda bi svetlost nova tiranija bila.
Ko zna kakve nove pokazaće stvari.

Konstantin Kavafi

 

[Nina]

Napiši pisamce – Stoja Nikčević

…i dođu dugi dani sivila
kada u grlu ždrali kriče
skazaljke spiraju pozlatu
i boje rumene, sa davne priče
iz nekih vremena što su bila.

A sad nadiru guste tmine
blede u njima draga lica
zato ti ne pišem
pa mi oprosti
pesmu od zvuka ledenica
i nemoć ruke
iz daljine.

Vreme je sklisko, šibaju kiše
pesme liče na dane,
ni ptice da svrati
sve podmuklije i tiše
osama runi svetlost
pa te ne mogu obasjati.

Ako ti neko odbeglo sećanje
kapne u srce – ružine lati
napiši pisamce,

Ružo
razlistaj vreme
kad smo se mogli nasmejati
i kad smo mogli ljubav dati
ooo, da bi se mogli nasmejati.

 

[Nina]

Samo san je stvarnost
Ne postoji ni juče, ni danas, ni sutra...
Ostaje samo nada i očekivanje.

Događaji su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Istorija je niz halucinacija, čovečanstvo živi u halucinacijama,
i gine s lažom na usnama.

Kad umrem, voleo bih da moje ime ne pripada ulici ili zvezdi,
nego jedna lepa, velika, mirisna ruža.
Meri treba da plače za mnom, ali samo one lepe
i da se skupe esencije izlivaju u gorenju ljubavi nad lomačem tela.

Da moja smrt, koja ne dolazi ni prerano ni prekasno, bude motiv za dublje,
svečana muzika pročišćavajuće energije.
Jer patnja je morala zaslužiti večnu lepotu.

I sve ove reči jednom nasumično bačene u vetar, da se vrate drugi put,
sa dubljim postojanijim zvukom i čistijim značenjem,
da se saznanje o proleću dogodi.

Tin Ujević

 

[Dejan73]

Cunami mi kuću sruši
aikido vedžbam jedem suši
ja sam japanac u srcu i duši

 

[Nina]

Moj otac ne zna da je umro – Milanka Blagojević

Moj otac ne zna da je umro
pije prvu jutarnju kafu
okrenut leđima
čeka me u bašti kafića
na uglu
Nikad se ne okreće
ali znam da je on
krenuo je tamo
u večnost da sluša more

Zaustavio se začas
svako jutro se predomišlja
miris kafe ga mami
to je miris ovog sveta
samo poznati mirisi nas drže budnima
ako ih nema
umiremo
odlazimo

Moj otac pije kafu
prvu jutarnju
vidim ga s leđa
ako mu priđem
od straha beži
mrtvi se boje
jer sa živima nikad načisto
nema nevinih među njima
najbolje je večno okrenuti leđa
na miru piti prvu jutarnju kafu
udisati mirise
samo oni poznati nas drže budnima

Moj otac ne zna da je mrtav
dok pije prvu jutarnju kafu
i čeka me
u bašti kafića
onog na uglu
vidim ga s leđa
Sa živima
nikad načisto
najbolje je tako
okrenutih leđa
udisati mirise
te poznate mirise
koji nas drže budnima

 

[Mister]

PONEKAD TE SRETNEM

Ponekad te sretnem
i tada mi biva
kao mrtvac kad bi...
sreo sebe živa.

Ponekad te sretnem
tad si bila glavna
pa ti se osmjehnem
moja srećo davna.

Ponekad te sretnem
i poželim na čas
da si ona rijeka
da sam onaj alas.

Ponekad te sretnem
i stao bih – ali
strah me na ulici
da bi zaplakala.

Ponekad te sretnem
i nije mi krivo
što zaboli srce
i duša – sve živo.

Ponekad te sretnem
i prođemo tako
jedno pored drugog
reklo bi se lako.

Ponekad te sretnem
i baš tako biva
kao da mrtvac
sretne sebe živa!

Boro Kapetanić

 

[kalis]

I život ima pauzu za kafu

Škripi pokretna traka kraj koje godinama stojim.

I život ima pauzu za kafu .
Ali se sa pauze ne vraća.
I čekam smenu , a smene nema.
I pišti pokretna traka kraj koje ne brojim vreme.
Sortiram svoje delove i delove onog života
Koji se sa pauze ne vraća.
I pakujem u kutije neke masne nade i očekivanja,
Lepim ih ijh svojom odranom kožom,
Zapečaćujem odabranim rečima
I gledam kako odlaze niz traku
Na deponiju gde će ih spaliti.

Dajem svoju utrobu za nekoliko meseci življenja.
Dajem svoje jadno postojanje za pogled iz drugih uglova.
Dajem svoje udove za hod kroz osunčane predele
I dajem,, ali nikome nisu potrebni.

I život ima pauzu za kafu.
A ja?

@LastDay

https://forum.krstarica.com/threads/i-zivot-ima-pauzu-za-kafu.995026/

 

[Nina]

Tin Ujević ― „Igračka vetrova“

Patite bez suza, živite bez psovanja,
i budi mirno nesrećna.
Suze su sujetne, a jadikovke
neće olakšati gorki san.

Predaj se pijanom vetru života,
pa neka te odvede bilo gde,
neka te kotrlja kao list
u pomamnom naletu vihor lud.

Leti kao lišće koje vetar raznosi
stvorena si za let, dušo.
Nije za državu, nije za mir
cvet koji nema korena.

 

[Nina]

Gabrijela Mistral – Videti ga ponovo

Zar se stvarno neće ponoviti, nikada? Ni u noćima
ispunjenim treptajima zvezda, ili u čistom svetlu
devičanskih jutara, ili u žrtvovanim popodnevima?

Nikad, na kraju ograđenih staza
koje se graniče sa poljem, ili pored bilo koje
fontane obasjane mesečinom?

Nikad, ispod zamršenog granja šume gde,
zazivajući njegovo ime, dočekivah noći?
Niti u pećini koja uzvraća jecaje moje?

O, ne! Samo da mi ga je videti ponovo, bilo gde -
u malom deliću neba ili u uzavrelom viru,
ispod spokojnog meseca ili u pobesnelom užasu!

I, zajedno sa njim, biti sva proleća
i sve zime, isprepleteni u jednom bolnom čvoru
oko njegovog krvlju umrljanog vrata!

 

[Baudrillard]

Ispred kuće

Juče, koračajući po zabačenom
delu grada, prošao sam ispred kuće
u koju sam ulazio kad sam bio vrlo mlad.
Tu je moje telo bio obuzeo Eros
svojom veličanstvenom snagom.

I juče
dok sam prolazio starom ulicom,
odjednom su se prolepšale od ljubavne čari
radnje, trotoari, ivičnjaci,
i zidovi, i balkoni, i prozori;
ničeg ružnog tu nije ostalo.

I dok sam tako stajao, i gledao u vrata,
i stajao, a već se hvatao mrak pred kućom,
celo moje biće je odavalo
sačuvano čulno uzbuđenje.

Konstantin Kavafi