KAKO BI IZGLEDALO TVOJIH DVANAEST MESECI SA MNOM
Novembar
Novembrom se strahovito razdelim
na gomile pitanja bez reda.
I takva bih se zgurala među tvoje misli
očekujući da me ti novo nađeš.
Odbijam da počnem tamo gde me tuđi šapati love.
U novembru ja se samoj sebi otimam
i kažem, znaš, samo se promašeni mogu pogoditi,
šta će nama ljudi koji ne razlikuju uzdahe?
Oni su metež koji cepa nebo,
a meni nebo treba celo da odsutno u njega gledam,
da strahovito kroz njega gledam.
I ne znam … Mene samo u novembru nema tamo gde sam, a uvek sam tamo gde i ne postojim.
Tako te mogu u srcu nažuljati dok neobjašnjivo jecam
i mogu ti talase poljubaca po džepovima posejati, da ti čitavom dužinom uma ispadaju.
U novembru ja sam nesnosna.
Terala bih te da opijamo bulevare i idemo do starog železničkog mosta da pričamo o kiši.
Hajdemo, rekla bih, u pozorište, da se malo zaljubiš u mene.
I ljubila bih te do dosade i nazad, pa ponovo.
A kada me pitaš zašto panično grlim
Kazala bih ti da pravim zalihe sebe.
Da kada se sretnem u beskraju po nečemu mogu da se prepoznam.
Samo ću tada znati da sam živela.
U novembru razum mi ne može ništa.
Sakrijem se od njega i sanjam u potaji
kako me ujeda roj tvojih lokni.
I pronalazim uvek nove puteve do golicljivih mesta.
Hej, slušaj ovo, ljubav u mom novembru to je kada u mnoštvu odabereš one same, pa ih množiš.
Kada ti je svet preblizu, a ljudi daleko.
Kada misliš da znaš da zviždiš, a nemaš pojma, ovako pffffffff !
Ljubav … to je kada ljudi ispadaju iz nekih drugih ljudi.
Kunem ti se da je tako.
Ljubav, to je kada više nije važno u šta veruješ, nego kome veruješ.
Veruj mi.
Nepodnošljiv je novembar sa mnom.
Gađanje šišarkama
Moja buđenja u Balkanskim ratovima
sa gomilom ožiljaka i crnih slutnji.
Novembar je večito skrivanje mog levog klempavog uha od tvog pogleda.
Novembar je moje ,šta misliš, zašto sam drugima ostrvo, a sebi okean?
Sa novembrom dolazi moć da čujem vodopade u Africi kako se smeju.
I da kada testu pevam ono bolje naraste.
Teško je sa mnom.
Ja pričam sa izmišljenim likovima, pa posle zapisujem naše razgovore.
U novembru ne mogu mnogo. Tek se pokrpim do sledećeg.
I dok koračamo na istom nivou stvarnosti, ja ti neću reći: “Znaš, ja sam od onih do kojih se teško dolazi, ali koji zauvek ostaju. Bojim se, da li bi i mogao voleti decembar u meni i mene u decembru. “
Ja bih ti samo tutnula u ruke vrelu papirnu kesu sa pečenim kestenjem i rekla, drži, oljušti mi molim te, ne umem. Ja to umem samo da jedem.
Jovana Bajagić
