Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
U dahu noćnog drhtaja

Volim kad je mesec pun…
Ta čarobna lopta,
kao da mi namiguje,
s nebeskog svoda.

On se gnezdi kraj mene
i zato nije mi žao
što ne mogu zaspati
kad mesec podivlja.

Ljubav je nešto najsvetije…
Sa njim su,
jedna druga jutra.
Ponekad napipam prošlost
stihovima istine…

Ti i Ja,
‘da li smo to nadu budili?
kad je duša nebom letela,
ali… ‘tvoj glas
više ne priželjkujem’.

Facinantna činjenica,
da inspiracija navire
u ovom trenutku…
Nemam više
nikakav osećaj za
tebe…
Ne postoji, umire,
i tebe vuče sa sobom.

A’ čuj i onako smo bili,
priča bez naslova…
Toliko toga zbog tebe nije išlo.
Ubilo me čekanje…
I možda je bolje
što sam njega srela…

Ugasio te, tako neosetno,
čim je zario prste
u mojoj kosi.

Lepa Simić
 
,,Вештица зима
на нашем настани се брегу,
скамени гору и воду,
и тици крила.

Те сура пољем
лута звер.
и гавран сам
црни се по снегу.


Ми хорно,
руку под руку;
на срцу топло,
шкрипи под ногама снег, -
земљом нам застрта свила."

— Момчило Настасијевић
 
Reci mi ponovo

Savili se neki
čudni putevi oko tebe.
Ni da se sretnemo.
Samo ti lik pamtim.

Slutim, izmičeš mi iz ruku.
I zato…Ljubavi,
reci mi ponovo ‘volim te’,
reci mi po sto puta.

Sada dok moje misli
laju na tvoje oči,
dok moje prugaste nade,
svilenim osmehom te mole,
reci mi
dok vreme nije odmaklo.

Možda, ako se
jedanput nadjemo,
ostarelih pogleda,
proći ćemo jedno
pored drugog.

Od dve reči ‘volim te’
ostaće prošlost,
na nekom tavanu.

I ove pesme,
da me na tebe sete…
bio si moje veliko proleće.

Lepa Simić
 
Шта ће…

Шта ће у лепом врту
Увео бачен цвет?
На свету никог немам –
Треба ли мене свет?

Ишо сам даље, даље,
Љубави тражећи хлад,
Да у том хладу умрем,
Чезнећи старац млад.

Млога ми лепа мома
Дарова поглед свој:
Ал’ једна што бијаше –
О, боже, боже мој !

Први је поглед осто
У срцу урезан,
Млађаних мојих лета
Ово је био сан.

О њој сам само сниво,
Она ми беше све!
Нека ме она воле,
А свет презире.

Свет ми је она била,
Ја небо, сунце њој –
Ал’ прека судба хтеде –
О, боже, боже мој !

У ову гору зађох,
У страни завичај,
Не гледам њено лице,
Њенога ока сјај.

Само се сећам раја
Младог живота свог,
Сваког пољупца, гласа,
Погледа њезиног.

Па тихо тужим, венем
И кунем живот свој
У овој пустој гори
О боже, боже мој!

Ђура Јакшић
 
Branislav Petrović – Kako Ana rešava ukrštene reči

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!

Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu Evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!

Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i Englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!

Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.

Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!

(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?

Što se bar ne pokrije kad spava?!
 

Jedan maleni cvet​


Jedan maleni cvet
jos ni progovorio nije
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al’ zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.

Branko Miljković
 
Sa pogledom ugašenim

Sa pogledom ugašenim,
s prekrštenim rukama,
na mrtvačkom odru svom
ležao sam međ’ vama.

Vi ste moje bledo lice
rosnim vencem obvili,
i o mojim bolovima
sa uzdahom zborili.

Ja sam sluš’o reči vaše
s njinim slatkim otrovom,
i gorko sam nasmej’o se
pod mrtvačkim pokrovom.

Vojislav Ilić
 
𝐒𝐥𝐮š𝐚𝐦 𝐬𝐯𝐨𝐣 𝐭𝐚𝐦𝐧𝐢 𝐠𝐥𝐚𝐬
𝐢𝐳𝐠𝐨𝐯𝐨𝐫𝐞𝐧 𝐩𝐨𝐝 𝐥𝐢šć𝐞𝐦
𝐙𝐚𝐬𝐭𝐚𝐧𝐞𝐦:
𝐈 𝐭𝐫𝐚ž𝐢𝐦 𝐧𝐞𝐤𝐮𝐝 𝐮 𝐬𝐞𝐛𝐢 𝐫𝐞č 𝐣𝐞𝐝𝐧𝐨𝐬𝐭𝐚𝐯𝐧𝐮,
𝐬𝐚𝐬𝐯𝐢𝐦,
𝐏𝐫𝐨𝐬𝐭𝐨 𝐤𝐨𝐣𝐚 𝐢𝐳𝐯𝐢𝐫𝐞,
𝐒𝐤𝐨𝐫𝐨 𝐧𝐚𝐥𝐢𝐤 𝐭𝐯𝐨𝐦 𝐝𝐢𝐬𝐚𝐧𝐣𝐮 𝐤𝐚𝐝 𝐬𝐩𝐚𝐯𝐚š,
𝐓𝐞 𝐢𝐦𝐚 𝐨𝐝 𝐨𝐧𝐨𝐠 𝐧𝐞𝐛𝐞𝐬𝐧𝐨𝐠
Š𝐭𝐨 𝐬𝐞 𝐬𝐯𝐢𝐣𝐚
𝐁𝐥𝐚𝐠𝐨 𝐢 𝐧𝐞𝐩𝐫𝐢𝐦𝐞𝐭𝐧𝐨
𝐈 𝐥𝐚𝐤𝐢 𝐬𝐭𝐚𝐬 𝐭𝐫𝐚𝐯𝐚 𝐢 𝐬𝐩𝐨𝐤𝐨𝐣𝐧𝐨𝐬𝐭 𝐤𝐚𝐦𝐞𝐧𝐣𝐚.
𝐙𝐚𝐬𝐭𝐚𝐧𝐞𝐦... 𝐢 𝐭𝐫𝐚ž𝐢𝐦 𝐫𝐞č.
𝐏𝐚 𝐤𝐚𝐝 𝐣𝐞 𝐧𝐚đ𝐞𝐦
𝐏𝐫𝐞𝐝𝐮𝐠𝐨 𝐬𝐥𝐮š𝐚𝐦 𝐬𝐯𝐨𝐣 𝐭𝐚𝐦𝐧𝐢 𝐠𝐥𝐚𝐬 𝐢𝐳𝐠𝐨𝐯𝐨𝐫𝐞𝐧
𝐩𝐨𝐝 𝐥𝐢šć𝐞𝐦
𝐈 𝐨𝐭𝐤𝐫𝐢𝐯𝐚𝐦:
𝐒𝐚𝐦𝐨 𝐣𝐞 𝐫𝐞č 𝐦𝐨𝐣𝐚 𝐮 𝐯𝐚𝐳𝐝𝐮𝐡𝐮
𝐈 𝐬𝐯𝐞𝐭𝐥𝐨𝐬𝐭.
𝐏𝐚 𝐭𝐨𝐧𝐞 𝐦𝐨𝐣𝐚 𝐫𝐞č, 𝐧𝐞𝐤𝐮𝐝𝐚.
𝐉𝐚 𝐧𝐞 𝐳𝐧𝐚𝐦 𝐤𝐮𝐝𝐚 𝐭𝐨𝐧𝐞, 𝐠𝐮𝐛𝐢 𝐬𝐞.
𝐊𝐚𝐝 𝐛𝐢 𝐣𝐞 𝐯𝐞𝐭𝐚𝐫 𝐨𝐝𝐧𝐞𝐨
𝐔 𝐧𝐞𝐤𝐨 𝐬𝐫𝐜𝐞
𝐃𝐚 š𝐮𝐦𝐢 𝐤𝐚𝐨 𝐥𝐢šć𝐞 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐚𝐯𝐢!

𝓢𝓽𝓮𝓿𝓪𝓷 𝓡𝓪𝓲č𝓴𝓸𝓿𝓲ć ♡
 
Samome sebi

Sve što niže padam
sve više svijet se veseli
u padu se masovno dopadam
svatko me gazit poželi.

Slobodno gazite onako svojski
bez milosti bez dobrote
ja padam madam za vašu sreću
za kulisu vaše ljepote.

Samo bez nježnosti molim
ne snježite gazite jače
stvarno me ništa ne boli
probajte čizmom dapače.

Bez bojazni krzneni zimzeleni
divljač je na banketu
zdušnije zdušnije ingeniozni
do guše mi zarijte petu.

Nešto premeko gazite krhki
u padu vrlo smo bliski
učeni blistavim primjerom mojim
i sami bivate skliski.

Ne libite se gazite jače
koliko srce vam voli
u ime čiste duše sto plače
ja pozdravljam sve ljudske boli.

Zdravo gradski čistači jave
ne lopatom sam ću se dići
već oblak bijelom gestom zove
bez traga ću smrtnog otići...

Enes Kišević
 
Voleo sam te

Voleo sam te,
Onako kako se jednom voli.
Istinski i čistoga srca.
Goreo u tvom zagrljaju,
Topio se od tvojih nežnih dodira.

Voleo sam te,
Ko nijednu pre.
Drhtao pred tobom kao pokislo mače,
Čudnog osećaja u stomaku kao raspleteno kolo leptira,
Raširenih zenica kao krila albatrosa gledao u tebe
i divio se tvojoj lepoti.

Voleo sam te,
Kao prvu lastu posle hladne zime,
Kao prvi cvrkut ptica u ranu zoru,
Kao prvi pupoljak posle snežnog pokrivača.

Voleo sam te,
Onako iz dubine duše.

Voleo sam te,
Kao lav svoju kraljicu,
Čuvao te kao lavica svoju mladunčad.
Pazio te kao otac svoju kćer,
Ko oči u glavi.

Branio sam te kao vučica svog vuka,
Nisam dao da ti iko priđe,
Bila si mi svetinja.
Voleo sam te,
Voleo više od sebe,
Više od svih, više od života.

Dao sam ti srce i dušu,
Dao sam ti celog sebe.
Dao sam ti ljubavi više no
što si mogla da primiš,
Svu svoju ljubav predao sam tebi.

Voleo sam te,
Kao koren stablo,
Kao list grančicu.
Voleo te kao biljka vodu i Sunčevu svetlost.
Voleo sam te,
Kao prvu jutarnju kafu,
Kao mrsno posle posta.

Voleo sam te,
Kao dugu posle kiše,
Voleo te kao mirno more posle bure.
Voleo sam te,
Kao Sunce posle oluje.

Voleo sam sve tvoje mane,
Mrzeo svakog ko te nije voleo.
Voleo sam sve što voliš,
Odrekao se sebe zarad tebe.

Voleo sam te,
Kao Adam Evu,
Kao Bog sve ljude na zemlji,
Kao princ svoju princezu.

Voleo sam te,
Ti mene nisi.
Voleo sam bol koju si mi nanela,
Voleo oluje koje si mi donela,
Kao i talase koje si mi slala.

Voleo sam svaku suzu prolivenu za tobom,
Svaku sušu i vrućine.
Kidao srce komad po komad
krpeći tvoje stare rane.

Voleo sam te,
Volim te i dalje,
Nikad nikog kao tebe.

Dušan Matko
 
Ne traži me

Jesen zgažena sedi na obrazu osušenog lista kestena
Pucketa poslednja želja iz očiju nabreklih pogleda
Ko je osudu bacio u zubima ciče zime
A sneg paperjem Pokrio penušave rime

Ne postojiš u pahulji koja stidljivo plešući kvasi moje lice
Ne traži me u poju smrznute ptice
Pognuta glava tišinu guta
odlazi korak, gubi se poslednja minuta,

Ne traži me, dok izmaglica navlači srebrno inje
na naše davno izgubljene snove
Nekoć bejah ti mirisni jastuk, posuto smilje
čemerne stižu godine nove….
sve prestaje u okrilje prošlosti se zove..
Ne traži me u bespuću zavejanom bivši postoje..

Gordana Kocić
 
U mojoj crkvi

Ti si Gospod slomljenih,
Razapetih i iskrvarenih
Tokom svoje duge noći mučenja
U podrumu nekog zatvora.
Pregledaš oruđe
Svireposti i dodiruješ ga
Zadivljen ponosom
Koji ovi ljudi gaje prema svom zanimanju,
Dok im žene i majke
Ustaju da pođu na jutarnju misu,
Kud i ti sad moraš požuriti
Pre no što otkriju da su tvoji slomljeni udovi
I lice nestali sa krsta,
A jedna ili dve sveće još gore
Za tvog strašnog odsustva
Pod mračnim i veličanstvenim svodom.

Čarls Simić
 
Okviri - Zoran Marošan

Procesije namrgođenih slika
Povorke žalosti bez suza
Biblioteke zakatančenih knjiga
Karavani sa fenjerima i uštavljenim
Kamilama, pokornih slugu digitalnih
Gospodara.

Poplava dvorskih luda, bez humora,
Sa džepovima punih para,
Selfiji sa letovanja ispred bilborda
Detinjstvo u reklami kancerogenih
Igračaka.
Ljubav u epruvetama, koja se plaća

“Nasmešite se!
Sve je moguće sa našim vodičem
Kako do sreće već u ovom životu?”
 
Divlji iris – Luis Glik

Na kraju moje patnje
bila su vrata.
Počuj me: ono što nazivaš smrću,
ja pamtim.

Nada mnom, šumovi, njišu se borove grane.
Potom ništa. Slabašno sunce
svetlucalo je ponad suve površine.

Užasno je preživeti
kao svest
zakopana u crnoj zemlji.

A onda je svemu došao kraj: ono čega se bojite, da ste
duša a ne možete
progovoriti, naglo se okonča, stvrdnuta zemlja
lagano popusti. I ono što mi se učinilo
pticama proleće brzo u žbunju.

Vi koji se ne sećate
prelaska s onoga sveta,
kažem vam, opet sam mogao da govorim: sve
što se iz zaborava vrati, vrati se
da pronađe glas:

iz središta mog života pokuljao je
divan izvor, tamnomodre
senke na azurnoj morskoj vodi.
 
Strah – Zoran Marošan

Čega se plašiti,
Lišća koje opada,
Snega koji se topi,
Tragova koji se gube,
Misli kojima smo
Stvorili sebi idole
Plamena koji razbuktava
Život, sagorevajući ga,
Najstrastvenijeg poljupca
Potrošenog praznim rečima,
Pogleda koji nam govore
Da nismo to što jesmo,
Onoga što se nalazi pod kaputom
Sa rašivenim dugmadima?
 
Pokraj mora – Edita Vlahov

Kuća na osami uz more
Da li je tužan njen kameni prag?

Nema više sećanja.
Principi su valjanost, samoća i vlažnost.

Gledam u to more
Ostrvo pod oblacima.
Već osećam mirise leta
U kapima prve kiše.

Poljupci sunca
Mirisi polja.
Nežnost lastavica.
Kuća na osami uz more
A ipak sve u meni nekako brže diše.

Vratiću se
Tu je moje mesto.
Treperave čežnje, želje i sećanja.
Ostrva, vaše dete vam se vraća.
 
Melatonin

Mom ocu nije trebao melatonin
za spavanje
i šta uopšte meni fali
prestara sam za bajke
ali taman u godinama
kada se kupuju ideali
molim Vas kilogram vjere
da skepsu spere
bagatela je sjajna stvar

Mojim precima nije trebao odmor
prva puška je pukla na Viru
i šta uopšte ja više tražim
i kako da me svi ostave na miru
kad im trebaju informacije
dobre vibracije
opijumi za nacije
i mudrosti za nove generacije
od mene se očekuje da učestvujem

Ženama u mojoj porodici
ništa nije mogla migrena
one su kuvale
u vatru duvale
bose obuvale
i često čuvale
sve ono od čega bježim
i šta uopšte ja hoću
kao pomahnitali pas
od dobra na zvijezde režim

Ne spavam
na prvom spratu
na drugom spratu
na vrhu
ili na dnu
Mom ocu nije trebao melatonin
za spavanje
on je umro u snu

Aleksandra Vujisić
 
Ožiljci

Krv se spira hladnom vodom
kao i kafa
a so se sipa
na fleke od vina
i na ranu
kad nemaš sirće
a i to sam probala jednom
na opekotinu
i prošlo je

Što jače boli
lepši je ožiljjak
bleda, tanka crta
sa tri kopče sa strane
svaka za po jedan ubod
što i dalje traje

A sa bolom
imam poseban dogovor
držimo se
jedno drugog
garantujemo život
onom drugom
dokle god
pristaje
da me pusti
da dišem

Aleksandra Leković
 
Gojko Đogo – Trnovo

Čas poezije u spaljenom hramu
Sv. Đorđa u Trnovu, na Lučindan 1993.

Došao dan bezdan,
zinuo mrak na čirak.
Nebeski kapak na zemlju pao,
posrnulo i kleklo
sve što je nebo podupiralo.

Srušen zvonik, raspuklo zvono,
rastopljen bakar i olovo.
Uspravno stoji još samo krst
iznad mladog groba
i dimnjak bez dima
nad domom bez krova.

Stare vrane i crne marame
vitlaju oko glava,
venac zimzelena iznad kućnog praga,
vrata su svaka ikonostas
okovan čitu ama.

Ali niko ne plače, niti se smeje.
U rukama plaminjaju sveće
a na čelu sinja mahovina.
Hleb i so ne mogu da odmrznu
studenu bravu na usnama.

Pastva celiva mač
u ruci anđela
na zidu spaljenog hrama.

A knjiga kaže
da svetom vlada
ruka pravde i zakon ljubavi.
 
Zbogom, Pessoa

Tako završava ljubav.
Uvijek u tuđoj zemlji,
pod nebom koje netko prisvaja
nazivajući ga svojim
niječući njegovu beskonačnost,
zaboravljajući da čak i kiša putuje
poput zgužvane košulje
u kuferu oblaka
od grada do grada
od jedne do druge
podstanarske sobe.
Bacio sam oblutak naše sreće
na dno rijeke,
u Tagus, šutljiv i mrzovoljan,
trbuh koji može
progutati i ljubav i život
i sve što inače ide k vragu.
Prozori Alcantare
otvoreni poput lepeza
na ljepljivom morskom vjetru
saučesnički su namigivali,
jataci odricanju prava na utjehu.
Moram ostaviti nekom drugom
da ti govori o ljubavi.
Napustit ću Lisabon,
neću se osvrnuti na ocean,
otići ću kao lopov
koji je ukrao zlatno srce jeseni.

Marko Tomaš
 
Žeđ

Žeđ me u podne
vodi u mali gaj
u biljnu trlu

Duša tišine sluša
To biser ladne vode
peva u mom grlu!

Koliki li je prešao put
taj gutljaj meda
ta čista krvca
od srca zemlje
do mog srca?

Koliko li je puta bio
u stanju vodene pare
magle i snežnog praha

Koliko li je puta žuborio
u grlu bogataša
u grlu siromaha?

Čas je srž stene
čas behar snega
čas duša zemlje
što nebom luta

O kad bih poživio toliko
da jedan isti gutljaj vode
popijem dva-tri puta!

Dobrica Erić
 
Putujem

Putujem
i ne spotičem
se više,
klize mi tabani
po drumu,
vetar nosi
poglede tužne.

Putujem
preko planinskog
venca i plačem
za kućom,
u kojoj se
gnezde ptice.

Putujem
i miris kruške
u džepu
zatvori mi kapke,
i počeh da sanjam.

Putujem
i pogledom lutam,
pa ne znam da sam
u vozu ostavila srce
i sad letim bez krila.

Zdravka Pap
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top