Na današnji dan (8.10.1075. ili 1076.): Krunidba kralja Zvonimira

[Gaurwaith]

Nisi me razumeo.

Govorim o tome da kardinalni sveštenik obavezno ima svoju dijecezu (van papske države).

A to se slazem. Van Rima, on ne mora imati dijecezu. Nismo se razumjeli.

 

[MOST6]

По мом неком мишљењу, а везано за правилности код крунисања краљева, могуће је да је 1076. Гебизон као епископ заједно с тим епископом Фулконом уређивао црквена питања по Далмацији, а да је након 1084-е, када је већ кардинал, крунисао Звонимира.

Kako si to uspio iskonstruirati s obzirom da je Zvonimorova krunidbena prisega zapisana u djelu "Collectio canonum" koje je bilo napisano još za Zvonimirova života i predstavlja prvorazredan izvor podataka?

 

[MOST6]

Пази, ми у анализирању можемо ићи у два правца:
а) твој пост пије воду,
б) Звонимир је могао бити краљ после Гебизоновог постављања за кардинала.
Или твој пост није тачан , или мој пост о години постављења Гебизона за кариднала није тачан.
Суштина: Нема шансе да је епископ, којем још епископат није у том делу Европе, крунише некога за краља.
Занемаримо моју кратку анализу . Пробај да нађеш једног краља којег је крунисао епископ, уз то додај да он није нински или не знам неки епископ у Хрватској, већ у Италији?

Kad je uvedeno pravilo na Zapadu da kralja može okruniti samo kardinal?

 

[MOST6]

Извини, али ја не видим где помиње краља Звонимира?

A to je nužno zato što...?

 

[MOST6]

Па како епископ да крунише краља?

Kad je regulirano tko može i mora kruniti kralja? Kojim je to pravilnikom, kodeksom itd. propisano i kada?

 

[MOST6]

Hrvatski kraljevi su postojali ali vladali su narodom koji je pricao neku vrstu starog cakavskog, vecina danasnjih Hrvata se slabo moze vezati za njih jos manje nego sto je uobicajno kod drugih naroda.

Je li to znači da potomci čakavaca koji su odselili od kraja 15. stoljeća u srednjovjekovnu Slavoniju i danas govore lokalno kajkavskim ili oni koji su ostali u Dalamciji i danas govore štokavski više nisu Hrvati, hm? Kad prijeđeš na drugi dijalekt onda mijenjaš i krvnu sliku ili takvo nešto?

 

[MOST6]

Ne znam o čemu govoriš; ja to nisam ni video.

Ja sam ti rekao da ću ti prijaviti svaku objavu u kojoj po stoti put ponavljaš nepotkrepljenu tvrdnju, kao npr. o sahrani kraljice Jelene.

P. S. I ne pretvaraj se više. Svi znaju.

Mislim da je najbolje ignorirati ga i ne odgovarat na njegovo trolanje pa će otići maltretirati nekog drugog. Njemu je očito zabava pisati gluposti i gledati kakve će biti tuđe reakcije na njegove fantastične konstrukcije. Uživa u tome. Kao i svaki trol.

 

[MOST6]

Ono što znam jest da su Šubići slavili slavu. Toga ima samo kod Srba pravoslavaca, pa zato. Osim toga, nisam siguran kolika je razlika između Srba i Hrvata i dal je ko vidio u 13. veku.

Slava je zaostatak rimskog poganskog štovanja lara i penata i nema u toj svetkovini ničeg originalno srpskoga. To je bio rimski poganski običaj štovanja preminulih predaka koji je sinkretizmom ušao u kršćansko vjerovanje. Bio je raširen na većem dijelu Balkana, a održao se samo na prostorima koji su bili izolirani i gdje je sporije pristizao kršćanski utjecaj i kristijanizacija. Nema potrebe mistificirati poznate stvari i dijeliti im nove postanke.

Šubići su bili pripadnici najužeg hrvatskog praplemstva, Hrvati 1/1.

 

[MOST6]

Institucija kralja u tom poimanju međunarodnog poretka XI i XII st. je latinština. Pravoslavni slovenski narodi, čast izolovanim izuzecima, za nju ne znaju.

Kako su Hrvati rimokatolici skoro pa neposredni susedi Italije, potpuno je logično da su oni dobili kralja pre Srba. Bilo bi vrlo čudno i prava anomalija koja iziskuje nekakvo obrazloženje da je bilo obratno. I nije neko nužno svedočanstvo razvijen(ij)e državnosti, već, prosto, pre svega geografskih (i geopolitičkih) okolnosti.

Osporit ću dio tvojih tvrdnji. To ipak jeste svjedočanstvo razvijenije državnosti, jer ne samo da su službe i titule brže i lakše dolazile preko mora do Hrvata nego do nekih udaljenih krajeva Balkana, već su importirani i obredi te hijerarhija službi, što se jasno vidi iz presjeka izgleda hrvatskog kraljevskog dvora koji je u svemu bio uređen kao franački, što se dijelom odnosi i na Italiju.

 

[Лекизан]

Kad je uvedeno pravilo na Zapadu da kralja može okruniti samo kardinal?

Мислим да таквог правила нема у ово време.Папа је слао своје легате да владару предају краљевске регалије, а како су долазили из Рима за претпоставити је да су били вишег црквеног ранга, не треба испустити важност тог владара у погледу црквене политике за Рим.Када већ постоји додељена круна краљеве је крунисао највиши црквени великодостојник у Краљевини а то је обично био архиепископ.Обичаји приликом крунисања су се разликовали од земље до земље.Баш је папа Гргур био познат по томе што је проглашавао краљеве на све стране.

 

[MOST6]

Надбискуп, не бискуп.Pogledajte prilog 1623571

Vrlo je upitno je li Stjepan uopće bio okrunjen. Nisam siguran da postoji neposredan povijesni izvor koji korespondira s njegovim vremenom ili je nastao u relativno kraćem razdoblju, do dvije generacije nakon njegove smrti.

 

[MOST6]

@MOST6 ako postavljao teme nema ništa protiv, da zamenimo godinu 1075. u naslovu teme.

Ne podržavam nikako ovo favorizovanje Barade; ne mo'š to ovako da se nameće. Stare zablude treba pobijati, a ne održavati.

Ti imaš nekakav opsesivno-kompulzivni poremećaj ili...? Što te toliko svrbi godina u naslovu? Ok, izgledno je da je Barada pogriješio u računanju pa što?

 

[MOST6]

Он је био бан Славоније именован од стране угарском краља који је и држао Славонију, као јачи партнер успео је да се наметне Крешимиру као савладар а не као бан, помагао му је предходно у неким војним походима.И Твртко није био Немањић па није звао папине легате да га крунишу круном Немањића, тако да ти је тај разлог врло слаб.Уз то Звонимир је већ био савладар а не Крешимиров син Стјепан као што би требало када је Крешимир преминуо тако да и јесте био први у линији да га наследи.Други разлог управо говори да владари пре њега нису били краљеви и да им папа није дао краљевске регалије, зато је Звонимир то и тражио.Држислав није био краљ, Тома ту греши.

Čemu spominjanje Tvrtka? Uspoređivati političke i društvene odnose iz 11. sa onima iz 14. stoljeća je krajnje nekorektno pa i besmisleno. Stjepan nije bio sin Krešimira, već njegova brata Gojslava II., kojeg je Krešimir prema izvoru u Korčulanskom kodeksu iz 12. stoljeća, dao ubiti kako ne bi dijelio prijestolje s njime. Zvonimirova titula i ovlasti bana su u skladu s onime što otprije znamo o moći i snazi bana (ban Pribina se upleo u dinastički sukob između kralja Miroslava i njegova brata Krešimira (II.), prilikom čega je Pribina ubio kralja Miroslava i postavio Krešimira na prijestolje).

Činjenica da prethodni hrvatski kraljevi nisu bili krunjeni po željama, pravilima i protokolu pape Grgura VII. ne dovodi ni najmanje u pitanje njihovu kraljevsku titulu. Držislav je bio kralj. Zato je po krunidbi dobio ime Stjepan, jednako kao što su i srpski kraljevi u kasnijim stoljećima nosili ime Stefan, jer su bili okrunjeni. Toma ne griješi.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ti imaš nekakav opsesivno-kompulzivni poremećaj ili...? Što te toliko svrbi godina u naslovu? Ok, izgledno je da je Barada pogriješio u računanju indikcija pa što?

Je li to ne?

 

[MOST6]

Evo da stavim, na Slavenov upit, tekst Zvonimirove prisege na izvornom latinskom i s prijevodom na hrvatski. Ovaj prijepis s prijevodom je iz drugog izvora, Liber censuuma, 1192.

Transkript:

In nomine sancte et indiuidue trinitatis. Anno dominice incarnationis MLXXVI, indictione XIIII, mense octobri. Ego Demetrius, qui et Suinimir nuncupor, dei gratia Chroatie Dalmatieque dux, a te, domine Gebizo, ex apostolice sedis legatione domini nostri pape Gregorii potestatem optinens in Salonitana basilica sancti Petri sinodali et concordi totius cleri et populi electione de Chroatorum Dalmatinorumque regni regmine per uexillum, ensem, sceptrum et coronam inuestitus atque constitutus rex, tibi deuoueo, spondeo et polliceor me incommutabiliter completurum omnia, que mihi tua reuerenda iniungit sanctitas, videlicet ut in omnibus et per omnia apostolice sedi fidem obseruem; et quicquid hoc in regno tam apostolica sedes quam sui legati sanxerunt aut sanxerint, irreuincibiliter custodiam, iustitiam excolam, ecclesias defendam, primitie, decime omniumque ad ecclesias pertinentium procurator existam; uite episcoporum, presbiterorum, diaconorum, subdiaconorumque, ut caste et regulariter uiuant, prouideam; pauperes, uiduas atque pupillos protegam; parentele illicitam copulam destruens legitimam dotem anulo sacerdotisque benedictione constituam et constitutam corrumpi non permittam; hominum uenditionem contradicam atque in omnibus, que ad rectitudinis statum congruunt, deo auctore me equum exhibeam. Ducentorum quoque bizantiorum tributum meorum omnium consultu primatuum (!) sancto P.(etro) per singulos annos in resurrectione domini de mihi concesso regno persoluendos statuo; et ut post me regnaturi hoc idem perpetuo seruent, censeo, corroboro atque sanxio. Dono insuper, concedo atque confirmo apostolice sedi sancti Gregorii monasterium, cui Urana est uocabulum, cum omni suo thesauro. Scilicet cum capsa argentea reliquias sacri corporis eiusdem beati Gregorii continente, cum duabus crucibus, cum calice et patena, cum duabus coronis aureis, gemmis ornatis, cum euangeliorum textu de argento cumque omnibus suis mobilibus et immobilibus bonis, ut sancti P. legatis semper sit ad hospitium et omnino in potestate eorum, hoc tamen interposito tenore, ut nulli alii potestati detur, sed omni tempore sancti P. sit proprium, et a me meisque successoribus defensum atque ab omni homine liberum et securum. Cuiuscumque autem audatia temerario ausu prefatum monasterium ex assignato thesauro priuauerit, terribilem illam iudicis uocem, quam diabolus cum suis angelis auditurus est, audiat. Preterea, cum deo seruire regnare sit, uice beati P. et domini nostri pape Gregorii atque post se sessurorum in apostolica sede me tuis manibus committo et committendo hanc fidelitatem sacramento stabilio: Ego, inquam, Demetrius, qui et Suinimir, dei gratia et apostolice sedis dono rex ab hac hora in antea, sancto P. et domino meo pape Gregorio suisque successoribus canonice intrantibus ero fidelis. Et ut ipse siue post eum futuri pontifices siue legati eorum uitam aut membra perdant aut capiantur, neque in consilio neque in facto ero; et consilium, quod mihi crediderint, ad illorum dampnum scienter nulli intimabo. Regnum autem, quod mihi per manum tuam, donne (!) Gebizo, traditur, fideliler retinebo et illud suumque ius apostolice sedi aliquo ingenio aliquando non subtraham. Dominum meum papam Gregorium et suos successores atque legatos, si in meam potestatem uenerint, honorifice suscipiam et honeste tractabo et remittam; et undecumque me inuitauerint, prout potero, eis simpliciterque seruiam.

Prijevod:

U ime svetog i nedjeljivog Trojstva. Godine Gospodnjeg utjelovljenja MLXXVI, indikcije XIV. mjeseca listopada.

Ja Demetrije, koji i Zvonimir se nazivam, Božjom milošću knez Hrvatske i Dalmacije. U salonitanskoj crkvi Sv. Petra, zajednički i složno izabran od čitavog svećenstva i naroda Hrvatskog i Dalmatinskoga kraljevstva, uveden i k tomu postavljen kralj, od tebe gospodine Gebizone, od vlasti apostolske stolice izabran poslanik gospodina našeg pape Grgura, vladat ću pomoću zastave, mača, žezla i krune. Tebi (Gebizone) se zavjetujem, obećavam i obričem da ću stalno ispunjavati sve što mi njegova časna svetost naloži. Dakako, i u svemu i po svemu prema apostolskoj stolici ću čuvati vjernost; i što god su u ovom kraljevstvu, toliko apostolska stolica koliko i njezini poslanici odredili ili će odrediti, to ću nepromjenjivo čuvati. Pravdu ću poštovat, crkve ću braniti; pokazat ću prvine, desetine i sve ono što crkvenim upraviteljima pripada. Brinut ću za živote biskupa, svećenika, đakona i podđakona da pobožno i pravilno žive. Zaštićivat ću siromahe, udovice i siročad. Rodbinske nedopuštene veze razvrgavat ću. Ozakonit ću vjenčanje s prstenom, svećeničkim blagoslovom i ustanovljeni brak neću dopustiti da se razvrgne. Prigovarat ću prodaji ljudi i u svemu pače pravedno tvrdo držati, sukladno božjoj pomoći pravedan ću se pokazat. Posavjetovavši se sa svim mojim prvacima, 200, također bizantskih (zlatnika), bit će darovano sv. Petru svake godine posebice na uskrsnuće Gospodnje, utvrđujem ispuniti zavjet za prepušteno mi kraljevstvo. Naređujem, isto, i neka poslije mene nastave po ovome odlučenom i utvrđenom vladari koji će vladati.

Darujem, povrh toga, ustupam i to potvrđujem apostolskoj stolici samostan svetoga Grgura čije je Vrana ime, sa svim svojim blagom, dakako, sa srebrnom kutijom sadržavajući svetih tjelesnih ostataka istog blaženog Grgura, s dva križa, s kaležom i pliticom, s dvije zlatne krune dragim kamenjem ukrašene, s evanđeljem od srebrnog tkanja, sa svim svojim pokretnim i nepokretnim imanjima. Neka poslanicima sv. Petra uvijek bude postavljen kao gostinjac i u svem u službi njihovoj, ovo ipak stavljam vječno, da nipošto da se dade druga vlast, nego cijelo vrijeme vlasništvo sv. Petra koje ću im obraniti ja i moji nasljednici i k tomu sa svim ljudima slobodan i siguran. Čiji, pak nepromišljeni drzoviti pothvat bude otuđio od predslovljenog samostanskog blaga, čuti će ondašnjeg sudca (Boga svemogućeg) strašan glas, kako su đavo sa svojim anđelima čuli.

Osim toga kako kraljevati kao Bogu služiti, blaženom Petru i gospodinu našem papi Grguru i njegovim nasljednicima na apostolskoj stolici, u tvoje ruke (Gebizone) sastavljam i sklapanje vjernosti potvrđujem prisegom: ja, kažem, Demetrije koji i Zvonimir, po milosti božjoj i darom apostolske stolice kralj, bit ću u vrijeme od prije unaprijed vjeran sv. Petru i svom gospodinu papi Grguru i njegovim zakonito izabranim nasljednicima. Neću pomagati ni savjetom ni djelom koji budu radili na tome da se papa, njegovi budući nasljednici ili poslanici ubiju, rane ili zatvore. I nikome neću svjesno odati na njihovu štetu namjere koje mi povjere. A kraljevstvo koje mi ti svojom rukom predaješ gospodine Gebizone, vjerno ću zadržati i neću kakvom dosjetljivošću izvući apostolskoj stolici one svojine pravo. Gospodin moj papa Grgur i njegovi nasljednici i poslanici dođu li u moju državu, s poštovanjem ću ih primiti, časno s njima postupati i ispratiti ih. I odakle god me pozovu, iskreno ću im, kako budem mogao, biti na službi.

 

[MOST6]

Je li to ne?

Iskreno, svejedno mi je. Samo me čudi koliko to tebe čačka.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Iskreno, svejedno mi je. Samo me čudi koliko to tebe čačka.

Kada bi samo znao koliko nervira Mirjanu Matijević Sokol i uopšteno druge medieviste, ne bi me tako nešto uopšte upitao.

Malo šta me nervira u istoriji više od toga da kada neko nešto lupi, nakon toga 60 godina svi ponavljaju. Ili, još gore, kada se nešto oboriili ili dokaže da nije tačno, pa opet se 50 godina vrti u krug ili ponavlja.

Mislim da ništa tome ne može biti konkurent, doslovno.

P. S. Ovako ako kolokvijalno govorimo i sa distance kžos gotovo hiljadu godina, jedna godina gore-dole deluje kao semantika, ali u stvarnosti to nije. Posebno kada se vrši rekonstrukcija događaja, odnosno sklapanja istorijskih izvora jednog po jednog kao slagalicu da se dobije slika, da li je godina napred ili nazad može biti jako bitno i može činiti razliku između toga jesu li na neki način sva događaja povezana ili ne.

 

[MOST6]

Zanimljiv mi je popis blaga samostana sv. Grgura u Vrani u kojem se među ostalim navode "dvije zlatne krune ukrašene dragim kamenjem" (cum duabus coronis aureis, gemmis ornatis), ali to se uglavnom prevodi kao dvije zlatne crkvene svjetiljke u obliku krune ukrašene dragim kamenjem.

 

[Лекизан]

Čemu spominjanje Tvrtka? Uspoređivati političke i društvene odnose iz 11. sa onima iz 14. stoljeća je krajnje nekorektno pa i besmisleno. Stjepan nije bio sin Krešimira, već njegova brata Gojslava II., kojeg je Krešimir prema izvoru u Korčulanskom kodeksu iz 12. stoljeća, dao ubiti kako ne bi dijelio prijestolje s njime. Zvonimirova titula i ovlasti bana su u skladu s onime što otprije znamo o moći i snazi bana (ban Pribina se upleo u dinastički sukob između kralja Miroslava i njegova brata Krešimira (II.), prilikom čega je Pribina ubio kralja Miroslava i postavio Krešimira na prijestolje).

Činjenica da prethodni hrvatski kraljevi nisu bili krunjeni po željama, pravilima i protokolu pape Grgura VII. ne dovodi ni najmanje u pitanje njihovu kraljevsku titulu. Držislav je bio kralj. Zato je po krunidbi dobio ime Stjepan, jednako kao što su i srpski kraljevi u kasnijim stoljećima nosili ime Stefan, jer su bili okrunjeni. Toma ne griješi.

Као поређење, а ти ми то спочитаваш, а онда и сам вршиш поређење са Немањићима!А поредити друштвене односе из друге половине 11. века са онима из 10. века и то врло штурих података није бесмислено!!И то чији је син био је врло упитно.Звонимир је био бан Славоније, ту титулу је добио од угарског краља, док је савладар био Крешимиру, то је следећи корак у његовој политичкој каријери.Чињеница је да предходни владари нису били краљеви, то што их папе називају "рех" не значи да су стварно имали ту титулу, то ти је већ одавно објашњено али ти то не појмиш уопште.Српски краљеви су нешто друго, они припадају византијском титулисању што није исто као у овом случају.Звонимир се у тој познатој заклетви ословљава као кнез, пре крунисања.
Тома греши јер византијски цареви НИКАДА нису додељивали краљевске титуле било коме, они чак нису ни имали ту титулу у својој хијерахији и шта сад...
Откуд ти знаш да је добио име Стјепан на крунисању ( Стјепан није сигурно, вероватно Степан) и због чега је није користио Звонимир алијас Свинимир?
Зашто Звонимир тражи круну од папе ако има Крешимирову?

 

[Ateista1]

Slava je zaostatak rimskog poganskog štovanja lara i penata i nema u toj svetkovini ničeg originalno srpskoga. To je bio rimski poganski običaj štovanja preminulih predaka koji je sinkretizmom ušao u kršćansko vjerovanje. Bio je raširen na većem dijelu Balkana, a održao se samo na prostorima koji su bili izolirani i gdje je sporije pristizao kršćanski utjecaj i kristijanizacija. Nema potrebe mistificirati poznate stvari i dijeliti im nove postanke.

Šubići su bili pripadnici najužeg hrvatskog praplemstva, Hrvati 1/1.

Zanimljiv pogled. I ako je tako, znamo da toga ima samo baš kod Srba, nema ni kod Bugara čak.

 

[Ateista1]

Откуд ти знаш да је добио име Стјепан на крунисању ( Стјепан није сигурно, вероватно Степан)?

Jeste Stjepan. Стѣпанъ je na staroslovenskom. Svi smo tad pričali jekavicu.

 

[mišomor1]

Nemanja je također bilo hrvatsko ime. Brojni hrvatski koloni, robovi, ali i pojedini slobodnjaci i plemići nosili su ime Nemanja. Postoje deseci, a moguće i stotine hrvatskih imena koja se danas više ne koriste pa ih neki bezrazložno, ne smatraju više hrvatskima, a posljedica su ranog prodiranja kršćanstva u hrvatske zemlje što je dovelo do kristijanizacije imena. Tim činom su brojna domaća, hrvatska, slavenska imena otišla u zaborav i više se ne koriste među Hrvatima.

Za Nemanju: Ime se pojavljuje i na otoku Krku u XII st., kojeg ne svojataju ni oni Srbi koji misle da su nastali prije ameba.
"Nemanja 〈G Nemanje〉 m. os. ime narodnoga podrijetla ◊ 1 tradicionalno se izvodi od ne + man- + -ja (od ne + maniti ‘varati’), slična je tvorba uNenad , Nemir [Skok (II: 511); ARj (VII: 897); Maretić (1886: 146)], 2 semantički je uvjerljivo izvođenje od psl. *němъ ‘nijem, koji ne govori’ + -anja (rijetko; 456 nositelja)

► Ime je potvrđeno u Dubrovniku i na otoku Krku u XII. stoljeću te u različitim hrvatskim krajevima od XIII. stoljeća. Zarana je potvrđeno i među pridjevcima (srednjovjekovni rod Nemanjići u dolini rijeke Neretve). Nosio ga je rodonačelnik loze Nemanjića, veliki župan Raške Stefan Nemanja (1113. – 1200.). [CD (II: 201, 300; IV: 182); ARj (VII: 896); Zjačić (1959: 210)]

◆ Drugi jezici: mak. Немана; srp. Немања"

Ove činjenice su povod da neki Hrvati misle da je taj srpski vladar došao iz hrvatskih krajeva. Još očitiji je primjer imena Radovan. To je ime zabilježeno u Hrvata prije nego kod Srba (sin kralja Zvonimira), a i danas u starijim primorskim obiteljima imaju Radovane. Još bolji primjer je ime Stojan i Stoja. Trogirski arhivi (koji sami imaju više povijesne arhivske građe, nego svi srpski zajedno) imaju mnoge zapise o imenu Stojan i Stoja (i Radovan). Moguće je da je nakon pravoslavnog hajduka Janković Stojana, to ime postalo popularno među pravoslavcima, pa posljedično, manje popularno među katolicima. Slična je sudbina i imena Nemanja.
​

 

[Kotromanicev sin]

Што се тиче "оригиналних" хрватских имена;

https://hr.m.wikipedia.org/wiki/Dolazak_Hrvata

 

[АнаиванГорд]

Ok, ali naveo sam nekoliko primjera (od toga dva koliko si i trazio) da je prvog kralja neke oblasti krunio arhiepiskop koji NIJE bio kardinal. Nisam sad siguran, ali mislim da u datom periodu (9.-11. stoljece) nije postojalo takvo pravilo (da prvog kralja mora kardinal kruniti) iz jednostavnog razloga sto papa nije bio toliko mocan da ima upliv u izbor ili potvrdu kralja. Tek od Grgura VII., a mozda i kasnije je to postao slucaj

Прво, слажем се да не постоје у почетку стриктна правила али се јављају. Западне краљевине углавном већ имају архиепископије на свом тлу. Тај архиепископ и крунише краља а саме архиепископије су морале бити успостављене од Рима, нису могле да се самопрогласе.

 

[АнаиванГорд]

Cisto da probam pojasniti: u katolickoj crkvi, episkopije/arhiepiskopije ne moraju nuzno biti na teritoriju jedne drzave (primjer Pecuske biskupije u Slavoniji do 1970-ih ili primjer danasnje Djakovacko-Osjecke arhiepiskopije koja je i u Hrvatskoj i u Srbiji) niti moraju biti jedine (na podrucju Hrvatske trenutno ima 3 ili vise Arhiepiskopija. U srednjem vijeku su arhiepiskopije bile vece, ali nije nuzno bila jedna na cijelom teritoriju. Tako da se postavlja pitanje koji od vise arhiepiskopa bi krunio kralja (vidi primjere Engleske u slicnom razdoblju). Postojala je i titula Primasa koji bi bio arhiepiskop neke drzave koji ima prvenstvo pred ostalim kolegama istog ranga. U Hrvatskoj je to nekad bio Salonitanski, a danas je Zagrebacki.

Ono sto zelim reci je da do kasnog srednjeg vijeka nije postojalo pravilo o potvrdjivanju kraljeva od strane papa. Htjeli su oni to, ali nisu mogli nametnuti takvo pravilo. Pogotovo uslijed borbi za investituru. Tek nakon toga se taj dio mijenja u korist rimskog biskupa.

Zato je meni malo problematicna prica o “medjunarodnim priznanjima” na temelju papinskog blagoslova. Kraljevi, do tada su postajali jednostavnom recenicom: “Dei Gratiam”. Njome se proglasava suverenitet vladara u kojoj god titulu oni bili. Suvereni vladar je onaj koji je iznad sebe imao samo Boga. Njega nitko nije proglasio, samo volja naroda ili sila kojom raspolaze. Zato ja osobno smatam da je kralj Hrvatske bio i Stjepan Drzislav i Petar Kresimir IV. i Zvonimir, ali i Branimir i Trpimir. Svi su oni bili “Dei Gratiam dux/dux magnus/rex Chroatie et Dalmatie” ili koja god druga slicna forma.

Добро, архиепископије су се вероватно преливале с области на област али је готово по правилу седиште архиепископије било у тој краљевини. Разлози су прости и политички. Ако је нпр. архиепископ у другом краљевству а треба да крунише краља у другој држави која подлеже тој архиепископији. Једноставно владар државе може да спречи архиепископа да крунише краља у другој држави. Постојање средишта архиепископије је у ствари веома важно за само 'независност' краљевства, с том се обезбеђује наставак краљевине, односно крунисање наредног краља без проблема.
Имао је код нас један сличан пример , где је калочки архиепископ требало да крунише Вукана за краља Србије. Такав је био договор Емерика и папе. Међутим, кад је требало то да се деси Емерик је то стопирао, односно забранио калочком архиепископу да дође у Србију.
Још нешто да додам, зашто помињем да је архиепископ а не епископ. Архиепископи крунишу краљеве а папе или патријарси цареве цареве. Не може архиепископ да крунише цара нити епископ краља.
Код царева се крунисање врши тако што цар иде папи на ноге. Кад је легат кардинал, он се упућује у државу где се крунише, буквално тада представља папу, пошто папа тим поводом не путује, и крунише краља.