Ali to takođe znači da život duha ne može biti neki efekat telesnog života jer se, naprotiv, sve dešava kao da duh samo upotrebljava telo, te da prema tome mi nemamo nikakvog razloga da predpostavimo da su telo i duša nerazdvojno vezani jedno sa drugim. Vi svakako ne mislite da ću ja na brzu ruku, za ovo pola minuta koje mi još stoji na raspoloženju, rešiti jedan od najtežih problema koje je mogao sebi da postavi ljudski rod. Ali meni bi bilo krivo da ga zaobiđem. Odakle dolazimo? Šta radimo mi ovde na Zemlji? Kuda idemo posle smrti? Kad filozofija ne bi imala nikakav odgovor na ova pitanja od najvećeg značaja, kad bi filozofija bila nesposobna da ove probleme postepeno rasvetljava, kao što to biva sa problemima biologije ili istorije, i kad ona iz nekog iskustva koje se sve više dopunjuje ne bi mogla da izvuče koristi za njih, kad bi morala da se ograniči samo na beskrajnu svađu između onih koji tvrde besmrtnost duše i onih koji to poriču, i to na osnovu dokaza izvedenih iz hipotetične bitnosti duše ili tela, onda bi gotovo bilo istinito reći, preokrenuvši smisao one Paskalove misli, da cela filozofija ne vredi ni jednog časa truda. Zaista, sama besmrtnost duše ne može se dokazati eksperimentalno: svako iskustvo odnosi se na jedno ograničeno trajanje; i religija, kad govori o besmrtnosti, poziva se na otkrovenje. Ali, ipak, značilo bi nešto, značilo bi mnogo, kad bi se na osnovu iskustva utvrdilo da je moguće, pa čak i verovatno, da duša nadživljava telo za neko vreme; pitanje, da li je to vreme konačno ili beskonačno, ostalo bi izvan oblasti filozofije. Dakle, kad se filozofski problem o sudbini duše svede na ove skromnije proporcije, onda mi on ne izgleda sasvim nerešiv. Ovde je jedan mozak koji radi. Onde jedna svest koja oseća, misli i hoće. Kad bi rad mozga odgovarao totalitetu svesti, kad bi između cerebralnog i mentalnog postojala ekvivalencija, svest bi mogla biti iste sudbine kao i mozak, i smrt bi bila kraj svega: iskustvo bar ne bi tome protivurečilo, i filozof koji uči da duša nadživljava telo, morao bi svoju tezu da podupre nekom metafizičkom konstrukcijom, što je inače vrlo nesigurna stvar. Ali ako je, kao što smo mi pokušali da dokažemo, život svesti obilniji od cerebralnog života, ako mozak izražava pokretima samo jedan mali deo onoga što biva u svesti, onda je vantelesni život duše tako verovatan, da se dužnost dokazivanja nameće pre onome koji ga poriče, nego onome koji tvrdi da postoji. Jer jedini razlog na osnovu kojeg bi mogli verovati da se svest smrću gasi jeste taj, što mi vidimo da se telo dezorganizuje posle smrti, a ovaj razlog otpada ako je bar delimična nezavisnost svesti od tela, činjenica iskustva.
цитат Бергсон, Mind - Energy
