Mozak i svest

Hmm da... Psihičke funkcije (intelekt, volja, pamćenje ..) se javljaju istovremeno sa telom. Iako ne možemo nikako dokazati kauzalnu vezu između tela i duha, al to je drugo pitanje.

Osim jedino ako ozbiljno shvatimo ona svedočanstva o "sećanju na prošle živote" ...

Или још ако се толико дрзнете да барем доведете у сумњу материјалистичке догме о свету и животу.

Питање о свету пре нечијег рођења, јесте трансцедентно, јер пре рођења није било простора и времена. Они настају са рођењем, са буђењем нечије свести. Изван тога, изван нечије представе, нема објективног света , пре и после немају значења.

Шопенхауер је то објаснио овим речима:
Пре Канта, може се рећи да смо били у времену; сада је време у нама. У првом случају, време је стварно и као и све што лежи у времену, ми бивамо уништени у њему. У другом случају, време је идеално; лежи у нама. Тиме пре свега, питање будућности после смрти губи своје важење. Јер ако ја нисам, онда није ни време. Само је варљива заблуда она која показује време које након моје смрти наставља без мене. Све три поделе времена, прошлост, садашњост и будућност јесу мој продукт, припадају мени, а не ја неком од њих у односу на други.

Парерга и паралипомена 1

Немамо сећања на време пре рођења, из простог разлога што "тада" није било времена. Нити ће га бити после смрти. Простор и опросторено време јесу продук нечије свести.

Шта је изван тога, шта је особа била пре буђења исте, питање је трансцендентне ствари по себи.
 
Немамо сећања на време пре рођења, из простог разлога што "тада" није било времена. Нити ће га бити после смрти. Простор и опросторено време јесу продук нечије свести.

Шта је изван тога, шта је особа била пре буђења исте, питање је трансцендентне ствари по себи.

Pa dobro, ne znam ništa o tome. Zaista ne znam šta će biti posle smrti ..

Kako bih i znao kada je to nešto (ako uopšte jeste) van svesti?

Ti znaš?

Kant nije bio toliko drzak da je tvrdio da stvar-po-sebi neumitno postoji. Već je učio da ne možemo ništa znati o tome pa čak ni to da li stvar-po-sebi uopšte postoji. Ne možemo nipošto znati, upravo jer ta pitanja prevazilaze svest..

I tu, kako Kant kaže: "filozofija ostavlja prostor veri."

Kant nastavlja: iako to zaista ne možemo znati, da bi moralan život uopšte bio moguć, treba delati kao da postoji:
1. Bog
2. besmrtna duša
3. sloboda izbora između dobra i zla.
 
Pa dobro, ne znam ništa o tome. Zaista ne znam šta će biti posle smrti ..

Kako bih i znao kada je to nešto (ako uopšte jeste) van svesti?

Ti znaš?

Наравно да не. О ствари по себи једино знам шта она није, а шта јесте... не знам. Нити зна ико. Јер је она изван могућности људског сазнања.

Нешто што је 0 трајања, и 0 димензија, а ипак је егзистенција, сазнању је непојмљиво.

Шопенхауер је то објаснио овако:
Dakle, jedino u odnosu na pojave pojmovi prestanka i trajanja nalaze svoju primenu, a ne u odnosu na ono što se u pojavama manifestuje, to jest u odnosu na suštinu-po-sebi stvari; zato, primenjeni na tu suštinu, ti pojmovi više nemaju nikakvog smisla. To se vidi i u činjenici da je nemoguće odgovoriti na pitanje koje polazi od tih vremenskih pojmova, i da je svaka tvrdnja u davanju takvog odgovora, svejedno s koje strane dolazila, izložena ubedljivim prigovorima. Mogli bismo, doduše, tvrditi da naša suština-po-sebi traje i posle smrti, zato što bi bilo pogrešno reći da ona propada; ali, mogli bismo isto tako da tvrdimo kako ona propada, zato što bi bilo pogrešno reći da ona traje i posle smrti; u stvari, tačno je i jedno i drugo. Tu bi se, dakle, moglo postaviti nešto nalik antinomiji. Međutim, ta bi antinomija počivala isključivo na negacijama. U njoj bi se subjektu suda odricala dva kontradiktorno suprotna predikata, ali samo zato što cela kategorija tih predikata ne bi bila primenljiva na taj subjekt. Ako se, međutim, njemu ta dva predikata odriču ne zajedno već pojedinačno, stiče se utisak da se kod njega dokazuje predikat kontradiktoran predikatu koji mu se odriče u tom trenutku. A to se zasniva na činjenici da se tu porede nesamerljive veličine, ukoliko nas problem premešta na teren koji ukida vreme, a ipak nam postavlja pitanje o vremenskim odrednicama, koje je, dakle, jednako pogrešno i pripisati i odreći subjektu; to upravo znači: problem je transcendentan. U tom smislu smrt ostaje tajna.

Шопенхауер

Ту тајну можемо барем делимично наслутити уз помоћ интуиције, (бар они који су за то способни) али и то искуство је упрљано формама интелекта, кога док смо живи, једноставно не можемо склонити на страну.

Тако да дефинитиван "одговор" на питање шта нас чека после смрти "сазнаћемо" за минут, сат, дан, месец, годину или пар деценија сигурно.
 
Sve što se javlja kao objekt u našoj svesti, svaka slika, misao, osećanje, i naš sopstveni karakter, u svojoj osnovi - zavisi od mozga.

Ilustrativan je primer čoveka koji je izgubio mogućnost da bude tužan usled oštećenja određenog dela mozga zbog moždanog udara.

https://www.telegraph.co.uk/news/health/news/10237796/Stroke-victim-unable-to-feel-sadness.html

Njegov karakter je zauvek izmenjen.

Karakter je reč grčkog porekla i znači "ono što je urezbareno u drvo". Naime, stari Grci su pisali na drvenim pločicama tako što bi ugravirali simbole. Zato i dan danas, kada pišemo u elektronskoj formi, govorimo o broju karaktera koji naš dokument poseduje.
U moralnom smislu, karakter označava nepromenljivi skup osobina koje određenjo lice poseduje. Drugim rečima, karakter je "čvrsto agregatno stanje" njegove volje.
Karakter je sudbina, govorio je Heraklit.

Međutim, u svetlu savremenih otkrića neuronauke, otkrivamo da se manipulacijama na mozgu vrši i oblikovanje tog "nepromenljivog" karaktera.

Ovde se vraćamo na staro metafizičko pitanje identiteta i zaključujemo da je identitet (latinska reč koja znači istovetnost) moguć jedino van svake pojavnosti. Identitet je u krajnjoj liniji trancedentalan, izvan prostora i vremena. (To su i Platon i Aristotel još pre 2 i po milenijuma isticali kao argument protiv materijalizma)

Identitet postoji nezavisno od materijalnog i plastičnog mozga i nešto je što samo intuicijom možemo napipavati a nikada do kraja spoznati.

Naravno, stav savremenih (do srži materijalističkih) filozofa i kreatora političko-pravnih i kulturnih formi jeste da identitet, u svom izvornom značenju, uopšte ne postoji (zbilja, nema ga u materiji). Te imamo poplavu kulturnih trendova i prateće pravne regulative koje forsiraju i omogućavaju propagandu koja se tiče promene pola, seksualnog opredeljenja, negaciju rasnih, polnih i drugih razlika. Ali to je druga tema. Ovde nam služi samo kao ilustracija, kao izraz jednog duha vremena u vidu izopačene forme mentis jednog društva koje se rastvara u haosu.
 
Identitet je svest o sebi, samosvest.
Izgrađuje se kroz psihičke funkcije radom mozga, usavršava i učvršćuje kroz rast i sazrevanje ličnosti.
Ukoliko zbog oštećenja mozga slabe ili nestaju pojedine psihičke funkcije, identite se gubi poslednji.
Gubitak identiteta je smrt ličnosti - u živom telu, ali oštećenom mozgu.
 
Реч је репрезент појма. Реч није појам.

Svestan sam te razlike.

Rec je simbol dok je pojam znacenje tog simbola tj. skup svih pojava koje se mogu predstaviti tim pojmom.

Pojmovi, kao reci, su tvorevine uma.

Видиш, из овог мноштва опажајних слика паса ум ће креирати појам пса, који садржи све ове слике у себи, али на начин задржавања свега што је у њима слично, а издвајања (апстраховања) свега различитог. На пример, сви ови објекти имају четири ноге. Ум ће зато рефлектовати, то јест задржати ту сличност и сместити је у појам "пас" . Са друге старне, неки од ових објеката јесте црн, други бео, дакле ум ће те разлике одбацити, апстраховати. И на тај начин (рефлектовањем и асптраховањем) настаје појам тј. апстракција. Капираш? Апстраховати, апстракција, појам.

Vrlo dobro znam o cemu pricas. Ne moras da objasnjavas. Poenta je da se ne slazem. To za sta se ti zalazes jeste neka vrsta naivne epistemologije.

Јеси ли сада научио шта је појам, а шта његов репрезент "реч"?

Potcenjujes svoje sagovornike. To nije ni pametno a ni lepo.
 
Identitet je svest o sebi, samosvest.
Izgrađuje se kroz psihičke funkcije radom mozga, usavršava i učvršćuje kroz rast i sazrevanje ličnosti.
Ukoliko zbog oštećenja mozga slabe ili nestaju pojedine psihičke funkcije, identite se gubi poslednji.
Gubitak identiteta je smrt ličnosti - u živom telu, ali oštećenom mozgu.

Da, za samosvest je jasno.

Međutim, za ovaj drugi deo.... Šta je idem (istovetno) u tome?
Mozak ti se menja, čas si ovo čas si ono. Pol se menja. Sećanja se menjaju.

Nema u tome identiteta.

Identitet je metafizički entitet, ideja. Možemo reći samo da imamo intuiciju njegovog postojanja i ništa više od toga.
 
Da, za samosvest je jasno.

Međutim, za ovaj drugi deo.... Šta je idem (istovetno) u tome?
Mozak ti se menja, čas si ovo čas si ono. Pol se menja. Sećanja se menjaju.

Nema u tome identiteta.

Identitet je metafizički entitet, ideja. Možemo reći samo da imamo intuiciju njegovog postojanja i ništa više od toga.

Ne mogu da potcenjujem svesni izbor uzora u izgradnji identiteta, počev od dečije igre kauboj - indijanac.

Mislim da mozak nije "čas ovo, čas ono", u tom slučaju došlo bi do rascepa ličnosti i medicinske dijagnoze.
Kroz sticanje znanja, iskustvo i izbor uzora, mozak i ličnost postepeno sazreva, identitet se ućvrćuje kao cigla po cigla u katedralu.
Sve dok od "hoću da budem takav" ne postane "ovo sam ja".
Od tada identitet preuzima kontrolu i upravlja postupcima, svesno i voljno.
Ako hoće. :)
 
Нисмо стигли да исчитамо целу дискусију, стога, даћемо кратак коментар.

Тачно је да свест човека не настаје "радом сивих ћелија мозга", већ је потпуно независна од њега и надживљава смрт физичког тела. Мозак има улогу једне врсте центра у коме функционише дневно-оперативна свест, значи, свест која је везана за наше догађаје проживљене током дана.

Током периода извесне неактивности, тј. усамљености особе (у природи, превозу, кући...), спонтано креће фаза процесуирања дневних догађаjа, што значи, да је то фаза присећања, анализирања, класифицирања, доношења закључака и одлука које проистичу из проживљених догађаја.

Наша трајна свест пак, значи свест коју наслеђујемо и развијамо из инкарнације у инкарнацију, налази се у пределу грудне жлезде тимус.
 
Наша трајна свест пак, значи свест коју наслеђујемо и развијамо из инкарнације у инкарнацију, налази се у пределу грудне жлезде тимус.
Timus posle puberteta gubi svoju funkciju i pretvara se u masno tkivo, ali ko zna zašto je to dobro? :)
 
Timus posle puberteta gubi svoju funkciju i pretvara se u masno tkivo, ali ko zna zašto je to dobro? :)
Да, уобичајено је да тимус након пубертета у већини случајева губи своју функцију, но, у овом примеру, навели смо га само као физичку локацију Трајне Свести сваког човека, која је по својој природи енергетска, значи невидљива за 99.99% људи. Рецимо, можда сте запазили код неких саговорника да када говоре о себи, спонтано руком покажу ка локацији тимуса, тј. ка Развојној Свести Душе - како се зове трајна свест човека.

Развојна Свест Душе сферичног је облика, али не фиксно сферичног, док јој је унутрашња структура попут структуре пчелињег саћа. У свакој од ћелија-окца тог "саћа", налази се нека карактеристика, таленат, знање... које је успела да развије током претходних живота.

У некој од ћелија-окца, може се налазити и емоционално-животна траума настала у неком од претходних живота, која својим негативним садржајем делује на свест особе у овом - садашњем животу.


Ако се вратимо мозгу и свести, требамо напоменути да се дневни догађаји након процесуирања (што може запазити свака особа), током спавања депонују у тзв. Меморијски Мозак, који се налази у аури - најчешће у близини Коренова Интелигенције. С обзиром да полупречник ауре износи 12 метара, може се налазити на било којем месту у аури, које му "одговара".

Када покушавамо да се сетимо неког податка који није депонован у нашој оперативно-дневној меморији - ви бисте рекли "физичком у мозгу", тада ти подаци/сећање на неки догађај попут пахуња снега из Меморијског Мозга "плове" ка физичком мозгу, где га дневно-оперативна свест препознаје и постаје свесна.

Када престане потреба за тим информацијама, оне се враћају - поново "лебде" ка Меморијском Мозгу, где бораве док се изнова не јави потреба за њиховим коришћењем.
 
Poslednja izmena:
Ne mogu da potcenjujem svesni izbor uzora u izgradnji identiteta, počev od dečije igre kauboj - indijanac.

Mislim da mozak nije "čas ovo, čas ono", u tom slučaju došlo bi do rascepa ličnosti i medicinske dijagnoze.
Kroz sticanje znanja, iskustvo i izbor uzora, mozak i ličnost postepeno sazreva, identitet se ućvrćuje kao cigla po cigla u katedralu.
Sve dok od "hoću da budem takav" ne postane "ovo sam ja".
Od tada identitet preuzima kontrolu i upravlja postupcima, svesno i voljno.
Ako hoće. :)

A šta kad dođe do medicinske dijagnoze?


Šta (ko) je njegov identitet?

Ili na primer čovek koji je pretrpeo moždani udar i izgubio mogućnost da oseća tugu.

https://www.bjfm.co.uk/stroke-victim-loses-ability-to-feel-sad-but-hes-happy-about-it

Ili ovo: https://www.huffpost.com/entry/college-dropout-jason-pad_n_1464835

Gde vidimo identitet u svemu ovome?
 
Neka se dijagnozama bavi medicina, ali nije teško pretpostaviti da oštećenja mozga
izazivaju različite poremećaje sposobnosti, znanja, veština i svojstava ličnosti, a poslednje što se gubi je
ime i prezime - smrt ličnosti u živom telu, koje mogu prepoznati samo drugi.
Sa čudima, misterijama i magijom, neka se bavi religija, mađioničari i svi drugi osim mene.
Nisam uspela da vidim Gospu iz Međimurja, čuda u Lurdu...ne znam kako David Koperfild prolazi kroz zid,
ni kako madžioničar vadi zeca iz šešira...
Ali sam se na jutubu nagledala čudesa, pa i čoveka koji je pobedio gravitaciju ili hoda po vodi
Neko može u svoj identitet ugraditi lakovernost, ja sam izabrala sumnju.
 
Уобичајено мишљње многих јесте да је свест везана за мозак и да тим телесним органом могу објашавати исту.
То није тачно зато што није свест у мозгу, већ мозак у свести. А то ћу на овом теми појаснити :

Одузмимо овом опажају мозга, или појму "мозак" свеједно, све оно што му је додала наша свест и што постоји једино у тој свести, значи све ткз. секундарне и примарне квалитете:

276969_213198898733541_4890456_n.jpg


Дакле, одбацимо све осећаје боје, јер они су у свести а не на овом мозгу. Затим, одузмимо све осећаје чврстоће, топлоте итд. јер и ти осећаји су само у свести а не на овом мозгу.

Затим, одузмимо облик и просторност јер и облик и просторност су само форме опажања нашег разума или нешто што егзиситира само у свести а како су то велики Баркли и Имануел Кант давно доказали.

Пошто смо одузели све то, шта је остало од тог мозга којим многи машу као ултимативним објашњем.. као "деус екс махина"?

Ја ћу рећи. Није остало ништа! Одузевши све оно што је у свести, од мозга је остало једно НИШТА за сазнање.

Наравно, остала је ствар по себи. Међутим, њу не можемо звати "мозак".

Додатак:
Ovaj уводни пост je исувише кратак за ову тему тако да је испао пун нејасноћа. па га морам појаснити:
Прво, мора се разумети ово одбацивање секнударних и примарних квалитета на прави начин:

Што се тиче одбацивања секундарних квалитета или боја, чврстоће, топлоте и слично погледајте овај унос.
http://forum.krstarica.com/entry.php/6319-Primarni-i-sekundarni-kvaliteti

А што се тиче одбацивања просторности и облика...овај:
http://forum.krstarica.com/entry.php/4886-KORELATIVNOST-SUBJEKTA-I-OBJEKTA

Сви ти елементи који сачињавају опажај мозга јесу субјективни и постоје само у свести. Тако да мозак , који је састављен од субејктивних осећаја или од садажаја свести да тако кажемо, не може обајшњавати свест јер је део исте . Мозак је у свести а не свест у мозгу.

И не ради се ту само о мозгу. Он је узет зато што се он уобичајено везује за свест. Док је он заправо само опажај међу другим опажајима. Слика међу другим сликама.Оно што важи за њега важи за сваки други опажај, самим тим и цео ткз. спољашњни реалан свет. Од сваке опажене сцене можемо одузети секунударне и примарне квалитете који су сви до једног субјекитивни, или део свести ..тако дошавши до ствари по себи.

Koje knjige od Berklija, Bergsona i Kanta bi preporučio? A naravno da ima reči o ovoj temi...
 
Koje knjige od Berklija, Bergsona i Kanta bi preporučio? A naravno da ima reči o ovoj temi...

Баркли, "Расправа о основним принципима људског сазнања". Али ипак, уместо тог дела, као прво препоручујем "Три дијалога између Филаса и Хилонуса". У њему је Баркли видевши да га свет није разумео покушао да још једном покуша да своју филозофију објасни на најразумљивији могући начин у форми дијалога. Дакле препоручујем да негде набавиш : "Три дијалога између Хиласа и Филонуса" Џорџ Баркли

Што се тиче Канта немој да губиш много времена на његова дела јер осим "трансценденталне естетике" ништа друго ту није много вредно. Прочитај Шопенхаурову криктику Кантове филозофије како би раздвојио жито од кукоља.

Од Бергсона препоручујем његово прво дело "Оглед о непосредним чињеницама свести", као и "Стваралачку еволуцију". Или можда ипак боље да потражиш једну малу књижицу под називом "Дух и тело" (што је заправо једно Бергсоново предавање узето из дела Mind Energy), у коме је можемо рећи Бергсон сажео целу своју филозофију.
 
Баркли, "Расправа о основним принципима људског сазнања". Али ипак, уместо тог дела, као прво препоручујем "Три дијалога између Филаса и Хилонуса". У њему је Баркли видевши да га свет није разумео покушао да још једном покуша да своју филозофију објасни на најразумљивији могући начин у форми дијалога. Дакле препоручујем да негде набавиш : "Три дијалога између Хиласа и Филонуса" Џорџ Баркли

Што се тиче Канта немој да губиш много времена на његова дела јер осим "трансценденталне естетике" ништа друго ту није много вредно. Прочитај Шопенхаурову криктику Кантове филозофије како би раздвојио жито од кукоља.

Од Бергсона препоручујем његово прво дело "Оглед о непосредним чињеницама свести", као и "Стваралачку еволуцију". Или можда ипак боље да потражиш једну малу књижицу под називом "Дух и тело" (што је заправо једно Бергсоново предавање узето из дела Mind Energy), у коме је можемо рећи Бергсон сажео целу своју филозофију.
Hvala ti, hteo sam još da te pitam za Fuko-a, Lefevra i Hegela? Da li si čitao nešto od njega? Hegel je dobar ali previše detaljiše i time buni čitaoce.
 
Hvala ti, hteo sam još da te pitam za Fuko-a, Lefevra i Hegela? Da li si čitao nešto od njega? Hegel je dobar ali previše detaljiše i time buni čitaoce.

Шта је Хегелова филозофија можеш стећи представу из ових неколико Шопенхаурових речи:

Hegelova takozvana filozofija jeste jedna kolosalna mistifikacija koja će našem potomstvu davati neiscrpnu temu za sprdanje s našim vremenom. To je pseudofilozofija koja koči sve duhovne snage, zagušuje svako stvarno mišljenje i na njegovo mesto posredstvom najgore zloupotrebe jezika, stavlja najispraznije , najbesmislenije , najnemisaonije, dakle najzaglupljujuće mlaćenje prazne slame.Ko može da čita njegovo najhvaljenije delo, takozvanu Fenomenologiju duha a da se pri tom ne oseća kao u ludnici - tamo i spada.
citat Šopenhauer

Прави филозофи пишу јасно, јер имају шта рећи, и желе то да објасне читаоцима. Хегел као и многи други не спадају у такве.

Duhovno siromaštvo, konfuznost, nastranost, odevaće se u nategnute izraze i u najnejasniju retoriku da bi tako zamotali u teške i pompezne fraze sitne, prazne, prozaične ili svakidašnje misli. Oni su u tome slični čoveku koji, u nedostatku veličanstva lepote, pokušava da taj nedostatak nadoknadi odelom, pa bi da sakrije sićušnost i rugobu svoje ličnosti varvarskim gizdanjem, perjem, kolorima, naborima, ogrtačima. I kao što bi se takav čovek našao u velikoj neprilici kada bi morao da hoda go, tako bi i naš autor bio u neprilici kada bi ga prisilili da svoju pompeznu, nejasnu knjigu prevede na razumljiv jezik koji bi otkrio siromaštvo njenog sadržaja.

Šopenahuer
 

Back
Top