MOJ OTAC

Moj otac već decenijama živi u jednoj uređenoj zemlji gde svi voze kola po P.S.-u a on se kultivisao u potpunosti. Kad je bio mlad sećam se kako je divljao u Sebiji, a sad penzija, naučili ga valjda da poštuje zakon. Elem, sad za praznike bio je ovde, i ja ga vozim po Bg, i razume se "po beograCki". Ja se raspričao, vozim, telefoniram jednom rukom, jedem burek drugom, on samo nervozno ćuti.

"Je li, jel ti stalno ovako voziš?"
"Pa da, ali ovo je normalno po Bg... svi tako voze."

U tom trenutku shvatam da sam se pogrešno prestrojio, ali sam prvi u koloni. Pali se žuto, i ja onako na kvarnjaka krećem prvi i ubacujem se u pravu traku... lik iza mene čak nije ni svirnuo, iako je jasno da sam bio bezobrazan. Otac me gleda razrogačenih očiju, beo u licu.

"Jel ti shvataš šta si sad uradio?"
"Šta? Ništa... ovo svi rade kad se pogrešno prestroje."
"Ma ko radi... pa za ovo bi te momentalno uhapsili kod mene... pa ovo je sramota... pa ovo nije normalno bre... pa šta sad ovaj čovek iza nas misli... pa on da ima oružje, SAD BI PUCAO!...."

Ja počinjem da se smejem, umirem od smeha.

"Strašno! Ti se smeješ, a meni je ovo NAJGORI TRENUTAK U ŽIVOTU."

:hahaha:

Obožavam ga.
 
Zove me tata telefonom.


"Danas su mi bili ovi iz kablovske. Doneli su neki novi modem, a odneli stari. Sad ništa ne radi. Zašto mi to rade?"
"Pa ne znam, možda taj novi ima neke funkcije koje njima trebaju, noviji je, bolji..."
"Ma stari je bio dobar. Bio je lep. Beo. Ovaj novi izgleda kao plastična igračka sa đubreta."
"Dobro, to opet ne znači da nije bolji... bitno je šta je unutra."
"Ne radi mi Skype... to mora da je do toga što je ugašeno ovo ONLINE svetlance."
"Da, to ne može da radi dok ne proradi ONLINE svetlo. Sačekaj malo, to je kablovski modem, treba mu i do pola sata."
"Da to su i oni rekli. Ja sam sam izmenjao sve kablove."
"A kako si uključio?"
"Pa zamenio sam stari žuti kabl ovim belim i uključio u plavu rupu. I ne radi."
"Dobro ali šta piše iznad tih portova... čitaj mi šta si gde uključio... LAN, WAN, 1, 2, 3..."
"Pa uključio sam ovaj beli kabl u plavu rupu, ova zelena rupa je malo manja pa ne može ni da stane...."
"Tata, stani. Reci mi šta piše iznad "rupe", boje nisu bitne, svaki modem ima različite boje..."
"Aaaa... pa što ne kažeš... na ovom sa antenicama piše LAN, WAN, 1, 2, 3, a na ovom novom njihovom piše WAN, CABLE, 1, 2..."
"E toooo... i šta si tačno uključio u šta?"
"Pa ovaj beli kabl sam uključio u plavu rupu......"


Ja padam u nesvest.
 
Moj tata je bio jako strog i zbog toga smo imali veoma zategnut odnos.

On je bio dete razvedenih roditelja, otac je njega i mamu njegovu napustio kada je on bio mali. Baba mi je stvarno bila nadzak baba i svojeglava zena i deda je jedno 2-3 godine trpeo njene lutke da bi se vidjao sa sinom, a onda je nasao drugu zenu koja to sve nije htela da trpi (baba je stvarno izvodila cirkus - cerka jedinica iz vojvodjanske imucne porodice, bacala je sve po kuci kad ne dobije od ptice mleka). Tako je moj deda skinut sa babinog dnevnog reda, a u isto vreme moj tata je bio potpuno napusten od svog oca.

Cela njegova filozofija kao roditelja bila je da ce on nama, svojoj deci, pruziti oca i nece nas nikada napustiti. Mi cemo uvek imati oca... Na zalost, posto nije imao svog oca nije znao sta znaci biti otac, tako da sam ja odrasla pored oca a bez tate... Njegov najveci strah i strepnja su se ostvarivali. Bio je preopterecen disciplinom i da od nas napravi ljude, tako da je potpuno zaboravio na to da treba da nam bude tata...

Trebalo mi je 10 godina nakon njegove smrti da mu oprostim... Mnogo mi je zao sto je umro ubrzo nakon sto sam se osamostalila (rano sam se osamostalila) jer je tek tada pocinjao da pokazuje svoje pravo lice neoptereceno disciplinom. Kada sam brod mrznje, patnje i bola namenjene njemu pustila niz reku shvatila sam koliko je on bio emotivan i duboko povredjen covek (baba mu je zivot upropastavala u svakoj prilici koja joj se ukazala). Mnogo mi je zao sto nisam vise vremena provela sa tim divnim covekom, jer sam, danas to jasno vidim, prava tatina cerka.

Puno te volim, tata.
 
nedostaje mi...chak i njegovo prigovaranje za sve i svashta...
i on zna,a sada znam i ja da je za mnoge stvari bio u pravu...
chesto ga se setim...i voleo bih da mogu da ga pitam neke stvari,koje nisam dok sam imao priliku...
ali verujem da hocu...jednog dana...kada ponovo budemo skupa...
a do tad...i pored svega...mnogo mi nedostajesh...
 
Pisao sam davno na ovoj temi, pa sam se sad sjetio nje. Moj otac je preminuo skoro u 60. godini. Istina je da je bio teško bolestan, ali je umro od nečega drugog, pa iako sam se pripremao za to, pod šokom sam, jer se sa bolešću on borio muški, koja iako je neizlečiva, može da se živi sa njom pa sam mislio da će još barem 3 godine izdržati, da vidi još neke lijepe trenutke. Ali želim da vjerujem da je umro srećan, jer je bio voljen i poštovan od porodice za koju se borio po poslednjeg daha. Pored toga, velika mi je utjeha što ga tokom liječenja nije boljelo ništa i što je jednostavno zaspao i nije se probudio, jer od onoga od čega je bolovao, ljudi umiru u velikim mukama. Možda je nekima to čudno što ovako pišem, ali imao sam priliku da vidim kako je to kad vam član porodice umire u mukama a vi gledate i srce vam se cijepa, jerne možete ništa da učinite da mu te muke smanjite, od bolova vas ne prepoznaje, ostavi vam traume za cio život. Zato govorim da je on tu i imao sreću, za porodicu je to velika bol a za njega blagoslov.

Trudim se da budem jak i dostojanstven, prije svega zbog majke, kojoj je sigurno najteže, jer iako je i ona jaka i dostojanstvena, znam da plače kad god ostane sama. One stvari koje su me najviše nervirale kod njega, sad mi najviše nedostaju, jer razumijem da je to zbog čega sam se nervirao radio za moje dobro. Poslednji trenuci s njim su bili uz smijeh i radost. Kad sam tog jutra krenuo na posao, nisam ni pomišljao da ću ga tad poslijednji put vidjeti živog, bio je srećan što je porodica uz njega.

Njegova bolest je nas dvojicu baš zbiližila, jer ranije smo znali da se dobro posvađamo i da ne pričamo po nekoliko dana, sukob generacija ili šta već. Ali kad se razbolio, onda se naš odnos drastično promijenio...na bolje. Njegovi prijatelji koji su nas obilazili su mi rekli da je uvijek bio ponosan na mene i mog starijeg brata.

Ali ne mogu da ne buden ovoliko tužan, tačno je da je on mene i mog brata izveo već na put, učinio da budemo samostalni i po tom pitanju je bio spokojan, ali nas je napustio taman kad je trebao najviše da uživa, otišao je prerano, jer to što sam danas samostalan ne znači da mi nije potrebna roditeljska ljubav i podrška. Ali činjenica je da bi taj trenutak došao prije ili kasnije, što bi naši stari rekli "Samo nek ide po redu."

Tata, nedostaješ mi i nadam se da sad uživaš negdje.
 
Jennifer Jennin:
Odgovarajući na jednu temu ovdje...obuzele su me emocije...ne znam da li slična tema već postoji ili ne...ali sam pomislila da bi bilo lijepo da na jednom mjestu pišemo o svojim očevima, najiskrenije što možemo; o tome kakve ih pamtimo iz našeg djetinjstva, kao i kasnije, dok smo odrastali, i o tome kakvi su sad.
Da li smo ponosni na njih ili ih se stidimo, da li im šta zamjeramo, da li nešto želimo za njih da učinimo, a još nismo i slično...
Ako nisu živi, kakve uspomene na njih nosimo...

Hajte prvo vi, pa ću se i ja ubaciti...
Kliknite za proširenje...
nisam ponosan na svog oca,ostavio me kod tetke kad sam imao 7 godina,zivi 10 000 km dalje od mene.
 
Nedostaju mi neki trenuci sa mojim ocem.
Kadsam bila mala znao je dugo da mi priča o svemiru, zvezdama (to je ionako blisko njegovoj struci, pa je pričao puno o tome)
kad god smo imal vremena, dakle na raspustima i u toku praznika, vodio bi nas u svoje rodno mesto, u svoju rodnu kuću.

Sad se čujemo telefonom.....živimo u udaljenim gradovima.

Jedba čekam da odem kod mojih.
 
Mene moj otac nervira zato sto vise gleda i ceni komsiluk i okolinu od porodice u smislu da mi je mozda mogla biti data pogresna dijagnoza da nisam reagovala i cula i raspitala se za tu komsinicu koja me je snimala neke stvari koje nisu bas pohvalne,i tako,ko zna lupam ja na operaciji(bespotrebnoj),a on bi cutao jer boze moj sto da se zamera sa tom komsinicom jer boze moj ako cuje da se raspitujem uvredice se i ne znam sta ce biti....Da ne govorim o decku kojeg je video samo preko skajpa i uopste ne prica o nekom susretu sa njim iako zna da necu da se udajem i to vec samo zivot mozda zajednicki,i kad ga pitam da se vide i izmislim razlog otac samo cuti....6 godina se nisu videli tj nikad.Ukratko i uopsteno pa po cenu zivota ne sme da mu se narusava umisljena "reputacija",i masovnog ubicu bi branio samo ako bi sa tim ne bi pogorsao reputaciju nego popravio.Svaki razgovor ozbiljniji i koji mu ne odgovara je nemoguc odmah se hvala za pritisak i sve (ucenjuje sa time) i nek mi Bog oprosti najradje bi da se podeli stan i sama da zivim negde i da ga nema ili da ne dosadjuje.Ne znam mozda i ja nekad preteram ali nije ok dosta stvari sto mi radi i ne volim ga.
 
Reckless:
Pisao sam davno na ovoj temi, pa sam se sad sjetio nje. Moj otac je preminuo skoro u 60. godini. Istina je da je bio teško bolestan, ali je umro od nečega drugog, pa iako sam se pripremao za to, pod šokom sam, jer se sa bolešću on borio muški, koja iako je neizlečiva, može da se živi sa njom pa sam mislio da će još barem 3 godine izdržati, da vidi još neke lijepe trenutke. Ali želim da vjerujem da je umro srećan, jer je bio voljen i poštovan od porodice za koju se borio po poslednjeg daha. Pored toga, velika mi je utjeha što ga tokom liječenja nije boljelo ništa i što je jednostavno zaspao i nije se probudio, jer od onoga od čega je bolovao, ljudi umiru u velikim mukama. Možda je nekima to čudno što ovako pišem, ali imao sam priliku da vidim kako je to kad vam član porodice umire u mukama a vi gledate i srce vam se cijepa, jerne možete ništa da učinite da mu te muke smanjite, od bolova vas ne prepoznaje, ostavi vam traume za cio život. Zato govorim da je on tu i imao sreću, za porodicu je to velika bol a za njega blagoslov.

Trudim se da budem jak i dostojanstven, prije svega zbog majke, kojoj je sigurno najteže, jer iako je i ona jaka i dostojanstvena, znam da plače kad god ostane sama. One stvari koje su me najviše nervirale kod njega, sad mi najviše nedostaju, jer razumijem da je to zbog čega sam se nervirao radio za moje dobro. Poslednji trenuci s njim su bili uz smijeh i radost. Kad sam tog jutra krenuo na posao, nisam ni pomišljao da ću ga tad poslijednji put vidjeti živog, bio je srećan što je porodica uz njega.

Njegova bolest je nas dvojicu baš zbiližila, jer ranije smo znali da se dobro posvađamo i da ne pričamo po nekoliko dana, sukob generacija ili šta već. Ali kad se razbolio, onda se naš odnos drastično promijenio...na bolje. Njegovi prijatelji koji su nas obilazili su mi rekli da je uvijek bio ponosan na mene i mog starijeg brata.

Ali ne mogu da ne buden ovoliko tužan, tačno je da je on mene i mog brata izveo već na put, učinio da budemo samostalni i po tom pitanju je bio spokojan, ali nas je napustio taman kad je trebao najviše da uživa, otišao je prerano, jer to što sam danas samostalan ne znači da mi nije potrebna roditeljska ljubav i podrška. Ali činjenica je da bi taj trenutak došao prije ili kasnije, što bi naši stari rekli "Samo nek ide po redu."

Tata, nedostaješ mi i nadam se da sad uživaš negdje.
Kliknite za proširenje...
sve razumijem što si rekao, vrlo slična situacija sa mojom
Meni mnogo fali tata, sad tek znam šta bih ga sve pitala...a mnogo, mnogo smo razgovarali
 
Malenano1:
Mene moj otac nervira zato sto vise gleda i ceni komsiluk i okolinu od porodice u smislu da mi je mozda mogla biti data pogresna dijagnoza da nisam reagovala i cula i raspitala se za tu komsinicu koja me je snimala neke stvari koje nisu bas pohvalne,i tako,ko zna lupam ja na operaciji(bespotrebnoj),a on bi cutao jer boze moj sto da se zamera sa tom komsinicom jer boze moj ako cuje da se raspitujem uvredice se i ne znam sta ce biti....Da ne govorim o decku kojeg je video samo preko skajpa i uopste ne prica o nekom susretu sa njim iako zna da necu da se udajem i to vec samo zivot mozda zajednicki,i kad ga pitam da se vide i izmislim razlog otac samo cuti....6 godina se nisu videli tj nikad.Ukratko i uopsteno pa po cenu zivota ne sme da mu se narusava umisljena "reputacija",i masovnog ubicu bi branio samo ako bi sa tim ne bi pogorsao reputaciju nego popravio.Svaki razgovor ozbiljniji i koji mu ne odgovara je nemoguc odmah se hvala za pritisak i sve (ucenjuje sa time) i nek mi Bog oprosti najradje bi da se podeli stan i sama da zivim negde i da ga nema ili da ne dosadjuje.Ne znam mozda i ja nekad preteram ali nije ok dosta stvari sto mi radi i ne volim ga.
Kliknite za proširenje...

Zao mi je...:(
 
Secam se njegove sahrane,nakon iznenadne smrti u 49 oj godini...Majka mi je rekla u povorci za kovcegom da se okrenem iza sebe i pogledam.Videla sam dugu...duuuugu kolonu tuznih ljudi.Tada sam samo sebi potrvrdila koliki je covek bio.Bila sam srecna s njim.Obozavala sam ga kao i on mene.Imali smo iste talasne duzine i mnogo,mnoooogo mi nedostaje!!:(
 
blizance:
Secam se njegove sahrane,nakon iznenadne smrti u 49 oj godini...Majka mi je rekla u povorci za kovcegom da se okrenem iza sebe i pogledam.Videla sam dugu...duuuugu kolonu tuznih ljudi.Tada sam samo sebi potrvrdila koliki je covek bio.Bila sam srecna s njim.Obozavala sam ga kao i on mene.Imali smo iste talasne duzine i mnogo,mnoooogo mi nedostaje!!:(
Kliknite za proširenje...
ja poželim da jednog dana svojoj djeci ne nedostajem tako puno, kao tata meni - ne želim im taj osjećaj ogromne praznine i uvijek prisutne tuge
 
Evo jedne dirljive priče... pre 12 dana mom ocu je bio 61-vi rođendan.

On je inače vanbračno dete koje svog oca nikada nije videlo čak ni na slici. Taj njegov otac, tj. moj deda, umro je početkom devedesetih. Otac ne zna ni gde mu je grob, ali je od nekih ljudi, preko nekih drugih ljudi daleko u inostranstvu čuo samo da je umro, i ništa više od toga. Odustao je od traženja pre više od decenije.

Elem, zahvaljujući internetu, uspeo sam da otkrijem mnogo detalja o pokojnom dedi koje ni otac nije znao. Nije znao da ima još puno polubraće i polusestara, kao i da su neki stradali u ovom poslednjem ratu. Moj tata čak nije ni znao da se ja bavim tim "istraživanjem".

Pre dvananest dana je bio tatin 61-vi rođendan. Pošto živi u inostranstvu, pozvao sam ga kasno uveče da mu čestitam rođendan, a uz put sam mu polako, rečenicu po rečenicu, poklonio celu tu priču koju sam sklopio, i na mail poslao jednu staru, crno-belu sliku oca koga nikada nije video do tog trenutka. Jedan pogled na sliku dovoljan je da se ukloni svaka sumnja na autentičnost, obzirom da otac jako liči na njega.

Bio je baš dirnut, prokomentarisao samo "eto, bio sam skoro zaspao, a sad ne mogu spavati do jutra... hvala ti."
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

prvepruge
Sta uradi otac ubice Carlija Kirka..
2 3 4
Odgovora
77
Pregleda
1.327
blablablahh
blablablahh

Back
Top