MOJ OTAC

[Jennifer Jennin]

Odgovarajući na jednu temu ovdje...obuzele su me emocije...ne znam da li slična tema već postoji ili ne...ali sam pomislila da bi bilo lijepo da na jednom mjestu pišemo o svojim očevima, najiskrenije što možemo; o tome kakve ih pamtimo iz našeg djetinjstva, kao i kasnije, dok smo odrastali, i o tome kakvi su sad.
Da li smo ponosni na njih ili ih se stidimo, da li im šta zamjeramo, da li nešto želimo za njih da učinimo, a još nismo i slično...
Ako nisu živi, kakve uspomene na njih nosimo...

Hajte prvo vi, pa ću se i ja ubaciti...

 

[Jennifer Jennin]

U stvari, evo, prekopiraću moj post, ne znam šta bih više dodala:

Moj otac je bio pošten radnik, divan čovjek...živimo u malom gradu...sad je bolestan, neaktivan...ali i dalje DIVAN.

Nisam subjektivna, u cijelom gradu ga znaju kao VANReDNO DOBROG ČOVJEKA, vrijednog radnika, pametnog sagovornika, vatrenog borca za pravdu...

Kad mi kažu da sam ista on ( a govore mi to i njegovi nekadašnji "neprijatelji") ja sam ponosna, često mi i suze navru na oči.

Često mu spomenem: "Stari, ja još uvijek na tvoj obraz idem čaršijom...Dignem glavu i idem...nemaš pojma kakav je to osjećaj, ali hvala ti na tome..."

Ne bih ga mijenjala za sva blaga ovog svijeta.
Ako mi moja djeca ikad kažu ili osjete bar mali dio ovoga...biću najsrećnija majka na svijetu...
__________________

 

[Luna]

Pisala bih na tvojoj temi ali ne mogu jer cu se rasplakati.On je bio najdivniji covek na svetuMoj heroj

 

[Jennifer Jennin]

Pisala bih na tvojoj temi ali ne mogu jer cu se rasplakati.On je bio najdivniji covek na svetuMoj heroj

kad mogneš...ti svrati...znaš...tako će on ostaviti traga i ovdje...gdje mu kći provodi besramno mnogo vremena (da te malo trgnem)

 

[zoya-1]

Uh, hajde da pokusam, mnogo mi je tesko da dam neki opis.Udata sam imam dete ali u mom zivotu za mene i moju cerku on je jedina osoba na koju uvek i na svaki nacin mogu da racunam. Nakon smrti moje majke on je moj oslonac, moja pomoc, moj savetodavac, moj najveci prijatelj.Sebe krivim sto sam nekada toliko sebicna da ga opteretim mojim problemima ne razmisljajuci o tome kako se on oseca zbog mojih problema i koliko mu je tesko ako ne moze da mi pomogne.Posle sebe proklinjem sto nisam drzala jezik za zubima ali kad ga vidim sve muke i problemi jednostavno pokuljaju, valjda podsveno mislim da je svemoguc i da uvek ima nacin da mi pomogne.

 

[mi južnjaci]

jedna prigodna o ocu

 

[Affro*]

Ne mogu sada....ne znam ni da li ću moći....to je moj TATA, moj anđeo,
koji me čuva odozgo, pazi da ostanem normalna...i starašno je koliko
mi nedostaje i posle toliko godina........

 

[bokaruki]

Prošlo je tek godinu i po kako je umro...
Bio je divan, ljudina, poštenjačina i da, čuva me odozgo da ostanem normalna...
Sve češće ga citiram, živi kroz moja sećanja, kroz to što živim onako kako me je svojim primerom učio - pošteno, zdravo, emotivno,voleći ljude...
Užasno mi nedostaje, i dobrota i mudrost i otac i prijatelj

 

[Luna]

kad mogneš...ti svrati...znaš...tako će on ostaviti traga i ovdje...gdje mu kći provodi besramno mnogo vremena (da te malo trgnem)

Rekao bi mi"Kao i uvek tvoje potrebe su ti na prvom mestu"
Svraticu kad budem mogal,sada ne

 

[akassa]

ja imam puno toga da napisem o svom ocu,ali necu moci sve.on je umro ove godine,jako mi nedostaje,sanjam ga skoro svake noci.jako smo bili vezani,ja i on smo podvezivali majie na krovu,zajedno brckali oko struje,zajedno cepali drva i svasta jos.ponekad se i pocackamo,onako neozbiljno,obicno je to bilo zbog toga sto smo oboje tvrdoglavi,pa mora da bude kako ja hocu,dok on kaze da mora po njegovom.ipak na kraju mi uvek popusti.svi su ga voleli,postovali,jer je bio dobar i vredan covek,svima da pomogne.sad za njega kazu da je bio ,,olicenje postenja,,.za mene mnogo znaci kad cujem tako nesto,koliko su to velike i jake reci,bar za mene.i bio je veliki veseljak.kad smo na njivi,on kaze idite vi kuci,ja cu da zavrsim,a mene zao da ostane sam,pa iako jedva stojim,ostanem da mu pomognem i znam da ga je u isto vreme bilo i zao i milo.kad se razboleo,nije dao niko nista da mi kaze o tome (inace ja sam u drugoj zemlji),nije hteo da prica samnom da ne bih cula da jedva govori,kad se desi da se on javi kad ja zovem,on mi spusti.nisam mogla da odem,imala sam tek rodjenu bebu.kad je pao u komu,majka mi je rekla,ja sam trazila da mu stavi telefon uz uvo da mu kazem sta imam,da mu kazem da ga mnogo volim,da mu kazem hvala sto se mucio zbog mene,radio na 40 stepeni vrucine po ceo dan,da bi mene skolovao,da mu kazem izvini ako sam ga nekad uvredila,ali eto.znam samo da mi je zao sto mu nisam sve rekla,sto nisam bila uz njega i sto mu nisam pruzila tu priliku da uziva u starosti a ja da radim za njega.i na kraju evo jedne od pesama koje sam pisala samo za njega.
Ako me cujes

Sedim na mestu gde mirno spavas
u srcu osecam tugu najvecu
drhtavim glasom tiho ti govorim
dok vetar gasi,upaljenu svecu.

Ako me cujes,ucini mi jedno
u san mi dodji ove hladne noci
reci kako izgleda leteti bez krila,
kako izgleda kroz oblake proci.

Da li si tamo daleko sam
da li je toplo,ili ipak zima
igras li,pevas ili mirno sedis
dal uopste zivota tamo ima.

Ima li bola,patnje i suza
ili je lepo,veselo i srecno,
umiru li i tamo ljudi,
il njihove duse opstaju vecno.

Hoces li se ikada vratiti ovde
ko covek,ptica ili cvetic mio
reci da znam,da te vidim jos jednom
iako nisi ono sto si bio.

 

[Luna]

 

[gost 114587]

hvala.
za svaki put kada si me odvezao do skole.
za svaki smesni isecak iz novina.
za svaki put kada si mi pricuvao klince.
za svaki savet.
za majstorisanje kada sam imala dve godine.
za one smesne cipelice za matursko.
za svaki osmeh.
za onu kucicu od stiropora.
za ljuljasku na staroj tresnji.
za to sto postojim i sto mi svi kazu da sam ista - ti

 

[mmicica]

Prvo cu posteno da se isplacem nad ovim iskrenim recima punim ljubavi a onda cu da napisem i ja svoju pricu.
Moji roditelji su se razveli kada je meni bilo sest godina.Ostala sam da zivim sa mamom,a tatu sam vidjala...secam se samo jednog odlaska kod njega u stvari kod babe i dede na selo.To mi je ostalo u secanju jer mi je tada kupio onu veliku lutku-bebu pa sam bila glavna u komsiluku jer je tada jos niko nije imao.
Sledeci put je dosao kada sam bila peti razred i to je otisao kod direktora da se raspita kakav sam ucenik pa mi je ponudio da me tog leta vodi na more.Secam se da sam bila presrecna i da sam brojala dane...ali naravno on niti se javio niti me je vodio na more.
Zadnji nasi susret bio je pre 15 godina tacnije kada sam bila drugi srednje.Nasao me je preko drugarice i doveo mi brata da ga vidim...mali je tada imao godinu dana.Sedeli smo u kaficu,castio je ceo moj razred,ja sam se igrala sa svojim bratom i nahranila ga,a kada je doslo vreme odlaska...ne secam se da li sam plakala ali sam znala da ga vise necu videti
Izmedju svega toga umeo je da me nazove.Uvek je bio pijan i razgovor se svodio na to kako mama nije davala da se vidjamo.Kada sam bila pred kraj devetog meseca nazvao me je da me izgrdi kako ga nisam zvala u svadbu...i to je bilo zadnji put da sam ga i cula
Znam gde zivi i pripremam se da odem da ga nadjem...a kada se to desi javicu vam sta se desilo.

 

[>Annabel Lee<]

Mmicice, bas tuzno...
Sve su me ove price dirnule...
Evo da i ja napisem par reci o mom tati...
On je jedan izuzetko pametan, skolovan covek. Advokat je, vlasnik velike firme, jako zaposlen, stalno putuje... Ali uvek ima vremena za mene...
Kad sam bila mala, zajedno smo isli na pecanje, na tenis, na plivanje, na kosarku... Ucio me je da sviram gitaru, naucio me je pravim zivotnim vrednostima...
Bio je uvek pored mene, menjao mi je obloge kad sam bila bolesna, tesio me je kad sam bila tuzna, smejao se mojim glupim vicevima, odusevljavao se mojim ocenama...
I sada je pored mene, uvek kad mi treba... Jako smo povezani...
On i mama su se razveli, sada on ima drugu zenu, ali nikad me nije zanemario... Apsolutno nikad... I zato ga obozavam...
Hvala, tata

 

[rdeki]

Da nastavim tužno ili da vas poštedim?

Moji su se razveli kada sam bio jako mali. Biće da sam imao oko godinu i po.
Svakog trenutka koji sam proveo sa ocem u detinjstvu se jako dobro sećam, jer ih nije bilo puno.
Nije bio tu kada sam ležao bolestan, kada je trebalo odlaziti na roditeljske ili gledati priredbe u kojima sam učestvovao.
Išao sam dva puta sa njim na more, i... nisam naučio da plivam...
Bilo mi je jako krivo što nisam imao kime da se pohvalim kada su se moji drugovi hvalili svojim očevima.
Ukratko, rastao sam sa utiskom da moj otac nije tu, da ga uopšte ne zanima, da me ne voli. I znam da je tom utisku podosta doprinelo netolerantno ponašanje moje majke.

A onda, vreme je prolazilo. Oženio sam se, dobio dete i upao u more problema. I tu je nastupio moj otac. Da me sasluša, da me posavetuje, da me podrži. I to mi je zaista mnogo značilo. Tada sam, sa moje 24 godine počeo da ga upoznajem. I još ga nisam ni upoznao do kraja, kada ga je odneo rak.
To mi je bio veliki udarac. Osećaj da ponovo gubim deo sebe, onaj isti deo koji sam posle toliko godina tek počeo da pronalazim.
I još mi je teže bilo kada sam na sahrani ugledao neke ljude koji su mi u životu pomogli. Mislio sam, nekoliko godina ranije da mi pomažu dobri ljudi, a ono.... pomagali su mi prijatelji moga oca kome tada nisam ni pričao kakve probleme imam. Otkrile su mi se neke situacije, nešto što mi je pokazalo da je on bio tu, pratio me, pazio me, a da ja o tome nisam imao ni najmanju predstavu. I krivo mi je što to nisam znao.

Na kraju mogu da kažem samo da ne znamo šta je bilo, šta se dešavalo, ko je šta radio i šta trenutno radi za naše dobro. Mnoge stvari zapravo nisu onakve kakve ih mi vidimo. I možda mi baš to iskustvo danas pomaže da stanem na loptu i skoro nikada ne donesem sud o bilo kome i bilo čemu na osnovu prvog utiska.
A o mom ocu ne znam šta da mislim.
Bio je šaljivdžija i veoma emotivan čovek. Bio je jako društven, i svi su ga u društvu mnogo voleli i cenili. Voleo je decu i rado se igrao sa njima. Voleo je životinje i bio veoma pažljiv prema njima.
Bio je, čujem sa više strana, veliki švaler - i to mu moja majka ni dan danas nije oprostila.
Mogu samo da volim uspomenu na njega, kakav god da je bio.

 

[november child]

..moj tata je priznati knjizevnik i alkos..
..ima mozak neshvatljiv kao univerzum,
srce kao rusija shiroko,
jaja od goluba i logiku retardiranog julskog vodozemca..

..sve shto nije kockasto u mom zivotu nasledila sam od njega..
..nauchio me je da je sreca relativna stvar..

 

[Sandrina.]

Lepa tema.
Moj otac je uvek bio strog.
Dobar i pravedan covek,ali je uvek trazio da njegova bude poslednja.
Zeleo je da odlucuje o svemu-ali bas svemu.
Nekim stvarima kojima je mene naucio zaista mu hvala.
Ne zameram mu nista sem to sto mi nije dozvolio da spoznam i naucim neke stvari.
Ja sam zaista zadovoljna svojim ocem.
Koliko je on zadovoljan svojom decom,ne mogu pouzdano tvrditi,ali znam da nas voli puno ovakve kakve jesmo,ali bi nas voleo vise da smo malo razlicite,onakve kakvim nas je on zamisljao i zeleo...ali,*** tata....i mi smo zivi ljudi

 

[bezibre!]

hm...


moj otac...

radio je i radi kao crnac otkad znam za sebe
i u materijanom smislu (ne mislim samo na finansije) uvek je gleado da pruži maksim
što zbog te činjenice, što zbog generacijskog jaza i neke svoje istorije
nije umeo nekako da verbalizuje svoju ogromnu ljubav
i da napravimo neki prisniji odnos
ali svejedno super funcionišemo
i iznad svega podršku, otvorenost, prihvatanje, za sve uvek imadoh

 

[Ansai ♀]

ne poznajem ga

 

[gost 149754]

ја не могу овде да пишем
једноставно не могу
опростите
само могу да кажем да ми је отац у болници од јуче поподне

 

[Mali čičak]

Volim svog tatu...

 

[pedja28]

Divna, stvarno divna tema ali ja tu ne mogu da pisem previse. Jer nemam sta. Od svoje dvanaeste godine sam ostao da zivim sa majkom jer su se njih dvoje razveli. Pre toga je poceo da pije i da se kocka. Tada je to bio covek koji mi je potpuno bio nepotreban u bilo kom segmentu mog zivota. Svega je tu bilo, i tuzbi zbog toga sto ne zeli da mi placa alimentaciju, ovoga, onoga.. Kao nesto smo se vidjali ali sve je to bilo na silu. Drugim ljudima je lagao kako se non stop vidjamo, kako mi daje brda para kada se vidimo. Naravno, sve je bila laz. Onda sam ja porastao i zaposlio se u velikoj drzavnoj firmi u kojoj je i on radio. Nismo se vidjali. Nekada se sretnemo na hodniku, popricamo koju rec i to je to. AKo u medjuvremenu neko prodje pored nas on se ziv ishvali kako je 'to njegov sin, sincina'. Kao sav ponosan. A sa druge strane nije znao ni koliko godina imam niti sta radim u zivotu.
Dao je otkaz..znam gde zivi..sa nekom gospodjom..moze majka da mu bude..
A ja sam se ozenio, dobio sina..obavesten je o tome..dosao je jedino unuce da vidi kada je njemu bilo 10 meseci..zadrzao se 5min uz obrazlozenje da zuri negde..Vise se nije pojavljivao.. Sada znam da je u bolnici, da je operisao koleno koje je polomio..trezan sigurno nije bio.. Ali ja i dalje ne mogu nikome da objasnim da me taj covek vise savrseno ne zanima, sta god da mu se desava i gde god da je. Da kada se sretnemo u sluzbenom busu i sednemo jedan do drugog ja nemam sa njim sta da pricam. Pre bih pricao sa nekim kinezom da mi sedne tu nego sa njim. Oca nemam, i to uvek kazem. Mnogi mi prebacuju da je on kakav god da je, moj otac. E pa nije tacno. I to nikada necu prihvatiti. Potrudio sam se maximalno da, gde god je potrebnoi srednje slovo u bilo kom mom dokumentu to bude pocetno slovo imena moje majke. Jer on za mene ne postoji i niti ce ikada. Nikada me nije vodio na more, nije mi platio voznju, nije mi kupio auto, nije me odveo u skolu, nije slusao moje probleme, nije me udario, nije viknuo, sada ga nema da mi popravi vodovodnu cev, da mi premosti zice u prekidacu, da prekopamo dvoriste, da popravimo auto, da stavimo izolaciju na kucu, da mi finansijski pomogne da stavim oluke, da okrecimo, da pricuva unuka, da ga izvede, da mu kupi, da mu prica.. Pa sta ce mi onda jedan takav alkos za koga cu (valjda) jednog dana cuti da je umro negde kao pas..i valjda ce tada svi ti neki ljudi misliti kako ja treba da se potresem ili ne znam sta vec. E necu. Jer ne osecam ama bas nista!
Trudim se sada da ovaj moj sin ima oca u svakom smislu te reci. Jos je mali ali mi je drago sto je vec naucio i kao navijen vice 'tata, tata'..ono cega se ja ne secam da sam ikada izgovorio.
Izvinjavam se na smornoj prici ali eto..sedim sam kod kuce i doslo mi je da napisem sve ovo..i tuzan sam..i placem dok citam gornje postove kako ste mnogi srecni sa svojim ocevima. I tako mi je drago zbog toga. A ja cu na taj nacin biti srecan valjda u nekom drugom zivotu. Valjda sam toliko zasluzio!!

 

[Hellen]

Мој тата је учитељ. Увек, на сваком месту и у сваком погледу.

Висок је и врло усправног и достојанственог хода (и дан данас, у својој 76. години). Црна коса (скоро без седих), плаве, плаве очи, оштар профил и наочаре. Кравата обавезна!!!

Објавио је неколико књига кратких прича, неколико књига композиција за децу, водио је (и води) бројне ауторске радио-емисије, компонује, свира све инструменте сем дувачких, објављивао је стручне педагошке радове и добијао бројне професионалне награде...

Памти све генерације својих ђака, ко је где седео, шта су коме родитељи, ко су му баба и деда......познаје лично пола града и њега сви знају, тако да је прошетати кроз град са њим права мука, јер на сваком кораку застаје да прича са људима које познаје, а познаје их све...

Основао је први фото-кино клуб у овом граду давних шездесетих, имао је свој тамбурашки оркестар (док нису поумирали )...бави се етнологијом, локалном историографијом, спортским новинарством, нумизматиком, сакупљањем и поправком старих сатова (нумизматичку збирку смо продали 93. да бисмо преживели , али сатове не дамо! ), био је виноградар, и ветрењар, и до скоро је обрађивао повртњак.....а сада игра игрице на компу, четује на интернету, полемише на неким стручним сајтовима и чуди се како је свет неписмен.......пише рецензије, сарађује у неким монографијама...стално је активан и физички и ментално!


У малом граду као што је мој - тешко је бити дете тако познатог човека. Некада ми је то јако сметало и желела сам да се отргнем, да будем ЈА, а не ''његова ћерка''... Данас ми прија када ме препознају по њему (и по оштром профилу - једино што сам физички покупила од њега ) и његово име ми је улазница и пропусница у многим сферама живота.

Иначе је хипохондар, увек у облацима, понекад врло тежак (али ја имам живаца за њега), на неки начин мама га је размазила јер је много тога подређивала њему....али, са друге стране, кад год је била стварно фрка - у тим тренуцима је увек био јак, одлучан, способан за све, сталожен и храбар! Чим фрка прође, он почне опет да кењка и ситничари...

Никад нисмо причали о неким интимним стварима, углавном причамо о књигама, историји, догађајима из културе... Блиски смо, али на неки дистанциран начин....не знам како да објасним...

 

[gost 114587]

moj mi je danas krisom zalepio na lap top jedan isecak iz novina. malopre otvaram lap top i vidim to i..... nema sta reci - tata volim te

 

[mirabel]

nedostaje mi...
posebno kad se okupljamo - za moj rodjendan, za rodjendan moje cerke, kad imam problema na poslu, kad me samelje svakodnevica, ma nedostaje mi svaki dan
nedostaje mi njegov smisao za humor, njegova analiticnost, njegova opustenost
fale mi njegovi saveti
kad sam u frci prvo razmisljam sta bi on sad uradio, odakle bi on krenuo
nedostaje mi da bude deda mojoj cerki