Мајски преврат 1903. године

[lj_950]

(...) I slažem se sa vujadinom (zamisli ) jeste naša sramota, doduše ne samo naša, al velikog udela imamo u tome....

Ne slažem se ni sa tobom ni sa ovim žvrndovom, koji tudje postove čita kako mu odgovara...

Kažem, profesionalno (kao novinar, tj. urednik novine "Ocilo", čiji je osnivač bio Okružni odbor SPO za Smederevski i Požarevački okrug) pratio sam prvi dolazak Aleksandrov u Srbiju.

Ja ne krivim njega što nije učio srpski, osim što kažem da mu to niko nije branio...

Njegov najstariji sin Petar, dakle, budući "prestolonaslednik" nije imao više od 12 godina. Kada je sa praga Oplenačke crkve dečačkim glasom uzviknuo: Draga braćo, Srbi... zaplakalo je preko 5000 ljudi koliko je moglo da stane na plato ispred crkve i oko njega.

Tom Petru je u mom gradu Srbija proslavila punoletstvo, dakle, bila je centralna proslava, dok je on bio u Londonu... i tamo ostao do danas...

Zato se ja pitam (ne pitam ostrašćenog žvrndova jer me zabole za njegovo mišljenje) hoće li i sledeći "prestolonaslednik" da čita srpski govor napisan engleskom ortografijom, kao otac mu.

Zato se pitam i zašto nije pošao u srpsku vojnu gimnaziju, pa u Vojnu akademiju u Beogradu... Pitao sam i tada, Vuka Draškovića... Kaže: Nije, bre, bezbedno... ovi naši će da ga ćebuju...

Pazi, majku mu...

E, tada sam zaista očekivao da će, ne Aleksandar, već taj tada mali Petar da zasedne na presto Kraljevine Srbije... Ja sam i nadalje, kada je reč o društvenom uredjenju, monarhista, ali, pravo da kažem, "prestolonaslednik" se, sa sve ovom Grkinjom, pretvori u sve drugo, osim u politički faktor sa nekom snagom i respektom...

Nije dovoljno baškariti se u Belom dvoru i računati da je neka politička snaga... A sinovi po belom svetu – tačnije u Engleskoj koja je zvučnik Amerike za sve što treba da nam se dogodi... pa i za Kosovo...

Srpski domaćin, ako ga uvredi prijatelj (otac njegove snahe), zabrani i sinu i snahi odlazak u goste... A kamoli da prijatelj zapreti da će nešto da mu silom uzme, što bi rekli – otme...

Tu je suština problema, a ne u jeziku... Ne mora on ni da govori ništa, ali bar neka liči na Srbina, ili bar neka podseća...

A ta budala, što piše pod navodnicima "književnik" za Danka Popovića, treba da zna da je reč o veoma uglednom Srbinu, monarhisti, da je njegova "Knjiga o Milutinu" doživela 28 izdanja, da bi trebalo da je pročita...
... ako je mrdnuo od Konstantina Filozofa i marve Orbina...

 

[vujadin]

Ти немаш разумевање за ништа што није комунистичко, па да не знам колико пута покушаш да се прилагодиш насталој ситуацији. Сви ти које си навео су творевина комунистичка, СПО Оцили итд. Ја сам се вратио у СФРЈ 1953 на Титину " амнестију " и доспио у затвор, али то није битно, битно је кад сам се вратио био сам странац и понашало се према мени као према странцу, и ако сам тамо рођен и ишао у школу и говорио југословенски као и свако други мојих година и наобразбе, стално сам био праћен и испитиван и провераван док нисам поново отишао преко границе. А ти замераш човеку ствари који је први пут у животу дошао у једну земљу за коју је слушао ко зна шта и од кога и очекујеш да буде на висини међу таквима као што си ти. Погледај овде на форуму какав је однос према новом форумашу од стране, да не наводим никога лично, форумаша, па се запитај како се тај нови осећа и да ли је способан да издржи све квалификације и називе без да реагује, и то још није ни изблиза ситуацији у којој су се нашли Карађорђевићи кад су први пут дошли у Србију. Има и за то пословица, али пословице су за друге.

 

[lj_950]

Znači, jedino nije komunističko ono što ti napišeš... a ne napišeš ništa osim što sa sigurne razdaljine optužuješ nas koji smo ovde i pokušavamo da živimo u ovoj sjebanoj državi... a sudeći po godini tvog povratka (1953) u njenom sjebavanju si dobrano i ti učestvovao, a onda klisnuo i sada nam držiš propovedi kako svi mi ovde ne valjamo, ne valja ni ono što napišemo – samo si ti antikomunista i srboljubac...

Ama, čoveče, bio sam prisutan sve vreme – nije imao čega da se plaši, niti se plašio... Bio je zbunjen jer su ga doveli i vodili ko mečku po Srbiji... I ne govorim o njemu, već o njegovom sinu... Aleksandar će pre da zasedne na srpskog budalaša, nego na srpki presto.

Petar III je imao velike šanse da se primi u narodu, otac mu ih sjebo...

I ovim prestajem normalnu priču sa tobom... nastaviš li da mi pripisuješ nešto što uporno odbijam, uzvratiću ti tako da će prsti da te svrbe... pa makar me banovao moderator.

 

[*+*+*+*+*]

Ok je Ljupče...sve ono gore...
Ja se samo ježim kad čujem da Aleksandru prebaciju što ne zna jezik......i što je najčešće to glavni argument protiv njega.....Može on da bude najgori na svetu, da ga pljujemo zbog svega drugog, ali da ga pljujemo zbog jezika je smešno, okolnosti u kojima je živeo bile su takve kakve su, i on tu nije ništa kriv....bar se potrudio pod stare dane koliko-toliko da ga nauči, a očigledno je da nije talenat za jezike...

 

[lj_950]

Ok je Ljupče...sve ono gore...
Ja se samo ježim kad čujem da Aleksandru prebaciju što ne zna jezik......i što je najčešće to glavni argument protiv njega.....Može on da bude najgori na svetu, da ga pljujemo zbog svega drugog, ali da ga pljujemo zbog jezika je smešno, okolnosti u kojima je živeo bile su takve kakve su, i on tu nije ništa kriv....bar se potrudio pod stare dane koliko-toliko da ga nauči, a očigledno je da nije talenat za jezike...

Vidi, Pirke,

Ko mi kaže da je veći monarhista od mene, a nema dobre argumente za tu tvrdnju, u stanju sam odmah da ga izazovem na dvoboj... i neka taj bira oružje...

Ne znam da li sam napisao, jer me ovaj izlapeli metuzalem iznervirao, ali neće smetati da ponovim...

Za mene domaćinluk je najveća i najsvetija tekovina srpske narodne tradicije.

Šef srpske države je domaćin broj jedan u toj državi.

Domaćin se po kanonima srpske tradicije ne bira.

Prema tome, republikanski društveni sistem mi je stran onoliko koliko i klanjanje u džamiji, uz sve uvažavanje muslimanske veroispovesti.

I tu je za mene kraj priče i kraj dilemama: monarhija ili republika.

Imao sam problem da svarim to pitanje u sebi dok smo bili u SRJ, pa Srbi hoće kralja, a Crnogorci neće... pa je Vuk Drašković telalio da Srbija bude kraljevina, a Crna Gora kako joj drago... i namerno je previdjao da bi u tom slučaju Slobodan Milošević, tada aktuelni predsednik SRJ bio i predsednik srpskom kralju...

... sada, kada je Srbija konačno sama, mom veselju kraja ne bi bilo kada bih doživeo da na TV vidim kako srpski premijer odlazi po mandat za sastav nove vlade kod srpskog kralja, pa makar to bio i ovaj Aleksandar u Belom dvoru...

Medjutim, upravo taj Aleksandar, svojim političkim delovanjem, životnim usmeravanjem najstarijeg sina, odnosom prema ostalim Karadjordjevićima – ne uliva mi poverenje u domaćinluk... Sama genetika nije dovoljna da bude to što ja želim da bude...

E, baš zato, da se ako možemo vratimo temi, nikada ne mogu da odobrim ubistvo i zversko masakriranje srpskog kralja i srpske kraljice u srpskom kraljevskom dvoru. I mislim da je to najmračnija stranica srpske istorije, kojoj je, možda, ravna samo radovanjska kumovska sekira.

Drago mi je što su zaverenici, pogotovo Apis, završili tako kako su završili – vezani za kolac u grčkoj vukojebini... Pri tom, ni o Aleksandru Obrenoviću nemam ni malo lepo mišljenje. Ali, što nisu izvršili državni udar, uveli vojnu huntu, zatvorili kralja i kraljicu, sudili im, proterali ih iz Srbije... samo ne masakriranje onoga kome je data oficirska zakletva.

I, na kraju, ako mi ova zvrndovska budaletina i ovde prišije ma i jednu reč povezanu sa komunizmom – napraviću pačavru od njega. :mad:

 

[vujadin]

Znači, jedino nije komunističko ono što ti napišeš... a ne napišeš ništa osim što sa sigurne razdaljine optužuješ nas koji smo ovde i pokušavamo da živimo u ovoj sjebanoj državi... a sudeći po godini tvog povratka (1953) u njenom sjebavanju si dobrano i ti učestvovao, a onda klisnuo i sada nam držiš propovedi kako svi mi ovde ne valjamo, ne valja ni ono što napišemo – samo si ti antikomunista i srboljubac...

Ama, čoveče, bio sam prisutan sve vreme – nije imao čega da se plaši, niti se plašio... Bio je zbunjen jer su ga doveli i vodili ko mečku po Srbiji... I ne govorim o njemu, već o njegovom sinu... Aleksandar će pre da zasedne na srpskog budalaša, nego na srpki presto.

Petar III je imao velike šanse da se primi u narodu, otac mu ih sjebo...

I ovim prestajem normalnu priču sa tobom... nastaviš li da mi pripisuješ nešto što uporno odbijam, uzvratiću ti tako da će prsti da te svrbe... pa makar me banovao moderator.

Ако кажеш да си био присутан цело време, можда се тебе бојао, кажеш да су га водали као мечку, а зашто нису као престолонаследника, кажеш да је био збуњен, а зар и ти не би био да си био на његовом месту, Петар није могао ништа на своју руку, и како знаш да неће никада ступити на престо. И на крају ја нисам анти било чега па ни комунизма, а нисам ни србољубац јер сам по рођењу Србин. Малициозно ти читаш и тумачиш постове а не ја. И ја још никога нисам опсова или му запретио., или му пришио некакву етикету, али критикујем све што видим да није на свом месту.
Кажеш да ја пишем са сигурног места из даљине, да ли то значи да се и ти бојиш нечега или некога.

 

[lj_950]

Tako, konstruktivno... sad možemo mirno...

Ако кажеш да си био присутан цело време, можда се тебе бојао...

Ovo si, po svom dobrom običaju – lupio, tek da me kao potkačiš... ali nije me dotaklo...

... кажеш да су га водали као мечку, а зашто нису као престолонаследника...

Ovo pitaj Vuka Draškovića i one što se šepure u Krunskom mu savetu... Nije ga narod vodio, naprotiv – narod ga je dočekao kako priliči Karadjordjevom potomku...

... кажеш да је био збуњен, а зар и ти не би био да си био на његовом месту...

Ne znam da l bih bio zbunjen, a ne bih voleo da budem na njegovom mestu... iz mnogo razloga... već sam ih ispisao u prethodnim postovima...

... Петар није могао ништа на своју руку, и како знаш да неће никада ступити на престо...

Nisam ni napisao da je Petar bilo šta mogao... Napisao sam da mu je tata toliko sjebao pretendentske pozicije na presto da ćemo, izgleda, morati da čekamo sina Petra III, verovatno Aleksandra III Karadjordjevića... ali godine su to, a mojoj deci se baš yebe i za kraljevinu i za Karadjordjeviće...

Ovo dalje je em offtopic, em je bezvredno ordinarno glupiranje, a kamoli da je vredno i trunčice pažnje.

 

[*+*+*+*+*]

Vidi, Pirke,

Ko mi kaže da je veći monarhista od mene, a nema dobre argumente za tu tvrdnju, u stanju sam odmah da ga izazovem na dvoboj... i neka taj bira oružje...

Ne znam da li sam napisao, jer me ovaj izlapeli metuzalem iznervirao, ali neće smetati da ponovim...

Za mene domaćinluk je najveća i najsvetija tekovina srpske narodne tradicije.

Šef srpske države je domaćin broj jedan u toj državi.

Domaćin se po kanonima srpske tradicije ne bira.

Prema tome, republikanski društveni sistem mi je stran onoliko koliko i klanjanje u džamiji, uz sve uvažavanje muslimanske veroispovesti.

I tu je za mene kraj priče i kraj dilemama: monarhija ili republika.

Imao sam problem da svarim to pitanje u sebi dok smo bili u SRJ, pa Srbi hoće kralja, a Crnogorci neće... pa je Vuk Drašković telalio da Srbija bude kraljevina, a Crna Gora kako joj drago... i namerno je previdjao da bi u tom slučaju Slobodan Milošević, tada aktuelni predsednik SRJ bio i predsednik srpskom kralju...

... sada, kada je Srbija konačno sama, mom veselju kraja ne bi bilo kada bih doživeo da na TV vidim kako srpski premijer odlazi po mandat za sastav nove vlade kod srpskog kralja, pa makar to bio i ovaj Aleksandar u Belom dvoru...

Medjutim, upravo taj Aleksandar, svojim političkim delovanjem, životnim usmeravanjem najstarijeg sina, odnosom prema ostalim Karadjordjevićima – ne uliva mi poverenje u domaćinluk... Sama genetika nije dovoljna da bude to što ja želim da bude...

E, baš zato, da se ako možemo vratimo temi, nikada ne mogu da odobrim ubistvo i zversko masakriranje srpskog kralja i srpske kraljice u srpskom kraljevskom dvoru. I mislim da je to najmračnija stranica srpske istorije, kojoj je, možda, ravna samo radovanjska kumovska sekira.

Drago mi je što su zaverenici, pogotovo Apis, završili tako kako su završili – vezani za kolac u grčkoj vukojebini... Pri tom, ni o Aleksandru Obrenoviću nemam ni malo lepo mišljenje. Ali, što nisu izvršili državni udar, uveli vojnu huntu, zatvorili kralja i kraljicu, sudili im, proterali ih iz Srbije... samo ne masakriranje onoga kome je data oficirska zakletva.

I, na kraju, ako mi ova zvrndovska budaletina i ovde prišije ma i jednu reč povezanu sa komunizmom – napraviću pačavru od njega. :mad:

Ok.......razumeli smo se...:wink:

 

[lj_950]

Pošto imam nekakvog materijala, doduše nije reč o istorijskim činjenicama već o pozorišnoj književnosti i umetnosti, postaviću ga...

... neka i istorija dobije ponekad emocije...

Predstava "Apis", prema romanu Dušana Savkovića.

Стојковић:
Хоћете ли да вам доносимо храну из наше официрске мензе?

Апис:
Не, хвала. Укус јела више не осећам. Кад би ми везали очи не бих знао шта једем.

Стојковић:
Хоћете ли да вам жандар Ранко скува пасуљ са сланином? Јуче је за новац вашег младог пријатеља Мехмедбашића, скувао пасуљ. Турчин је појео пун лонац. Нисам знао да Турци воле сланину.

Апис:
Мухамед Мехмедбашић јесте мој пријатељ, али није Турчин. Једини Муслиман међу сарајевским атентаторима. Једини је измакао аустријском суду и вешалима. Сад му суди српски суд. То је велика српска срамота.

Стојковић:
Волите јаке речи, господине пуковниче. Чудно. Официр који није знао за милост ни кад је жена у питању а - романтичар.

Апис:
Нема ту романтике, господине капетане. Суди се једном алпском цвету, српском осветнику.

Стојковић:
Немојте тако срцепарајуће, господине пуковниче. Мухамед, па цвет. Мухамед, па још српски осветник - осветник Косова.

Апис:
Мухамед је уистину српски јунак

Стојковић:
Српски јунак. Брат. Који брат? Брат Јуда? Да, господине пуковниче, сви су они Јуде, они преко Дрине и преко Саве.
Терали сте нас да пре почетка јуриша вичемо: «Не пуцајте! Овде су ваша браћа, Срби!» Терали сте нас да јуришајући певамо: «Ој, Хрвате, још поживи» и «Лијепа наша домовино». Ми јуришамо и певамо а они... и с њима наша браћа Срби из Босне и Срема... одговарају братским плотунима. Падали смо мртви са хрватском химном на уснама.... покошени српским куршумом. Господине пуковниче!
Криви сте што сте српску реку разлили преко мере, што сте од ње направили океан. Бојим се да ће остати разливена, да више неће наћи пут у своје корито. Такве као што је ваш Мухамед, или Принцип, или Чабриновић, могли сте наћи на београдској пијаци Зелени венац сваког јутра, у свакој канти за ђубре, по једног.

Апис:
Они су били и остали војници Србије, нешто најлепше и најсветије што је Србија имала и нек су благословене канте за ђубре из којих су јутром излазили.

 

[lj_950]

Стојковић:
... Ваша смрт биће за мене велики наук.

Апис:
Који би то наук могао бити?

Стојковић:
Први је да човек не сме све своје биће, духовно и телесно, препустити идеји, завету те таман да се зове и Велика Србија. Оглувели сте и ослепели за све друго, за корист своју, чак и за жене. Тако сте и Србију оглувели и ослепели.
Овде, у овој соби, једном сте рекли да је добар само онај Србин који погине за Србију. Уплашио сам се те ваше Србије, господине пуковниче. Кад неко каже Србија, ја видим гробље и зачујем лелек жена...
За вас је Хрватска српска земља, Словенија германска, Македонија српска, за вас је цели Балкан бескрајни српски океан. А има ли горе неслоге од братске? Зато ја нисам за слогу. Ни за браћу.

Апис:
Српски војник се бори за Србију, за Велику Србију, за своју пробљену браћу.

Стојковић:
Српски војник, овај у рову, бори се за себе, за своју гузицу, за своје јадно шиљато дупе, за своју груду, за своје огњиште тамо у Србији, за своју жену и децу, за кућу своју и њиву своју.
Ја сам у Солун дошао из рова, знам зашто се војник лавовски бори, зашто трпи. Зашто јуриша, гине. Хоће кући! Хоће кући! Разумете ли, господине пуковниче! Хоће кући.

Апис: Пијани сте.

Стојковић:
У јесен прошле године из мог пука, са тог славног Солунског фронта, побегло је више од стотине, правац Србија. **** се њима за ваше јужно-словенске идеје...
Јесам ли вас увредио?

 

[lj_950]

Апис:
Тешко рањен, лежао сам на каменој клупи у Дворском парку. Видео сам, како са балкона Конака, лети мртво и голо краљево тело, доле, у потшишану траву и грмове мајских ружа, мени под ноге. Краљева телесина гекнула је о земљу. Јекнуло је тело као да је живо, као да је краљ с муком исцедио своје последње «јао». Онда је са балкона полетела краљица. Летела је у луку, као бела птица раширених крила. Летела је бестидно гола, крупних белих сиса и великог, распараног трбуха, са жутом, зарозаном чарапом на једној нози, сва исечена, са сабљом набијеном међу ноге, дубоко у утробу.
Причинило ми се да се распршила крв, као црвена магла. А онда се са свих страна зачула луда вриска, и цика, од крви омамљених официра, шенлучење и повици: Живела Србија.

Тада, те мајске зоре, нико није био срећнији од мене, вође завереника који су убили последње Обреновиће, Александра Ћору и његову супругу, краљицу Драгу Курву.

Стојковић:
А грех?

Апис:
Који грех? Убити тиранина, злотвора, тлачитеља, није грех.

Стојковић:
Ми за сваког човека којег убијемо можемо рећи да је био тиранин. Кога су то Александар Обреновић и његова жена дали убити или у смрт отерати? Коме су они секли мошнице, којој су то жени забили сабљу међу ноге. Никада нећу заборавити стрељање краљичине браће, насред улице, у центру града.

Апис:
Србија је била у питању, господине капетане.

Стојковић:
Ах, Србија. Оно што се чинило на европским дворовима, пре неколико столећа, ми чинимо у двадесетом веку. Као и увек каскамо за Европом. Од нас Срба грозе се чак и они чија је историја била у знаку пањева и џелатских секира, отрова и гиљотина.

Апис:
Шта би било да нисмо нашу мушку децу учили на живим Турцима како се ханџаром скида глава?

Стојковић:
Нажалост, свет је овај насиље, бескрајна збирка насиља.

Апис:
Поетски браните једног краља који је на сваком месту, без обзира на околину, величао своју жену курветину.

Стојковић:
Само сам рекао да нису били тирани. Ни злотвори. Ни тлачитељи.

Апис:
Крв и отаџбина преплићу се као две густе девојачке плетенице тако да често не знате шта је крв а шта отаџбина.

Стојковић:
Ако је тако, онда ћу потражити неку другу веру, неку другу отаџбину.

 

[lj_950]

Стојковић:
Видите ли ову флашу, овај коњак? Видите наравно. Е то сам ја купио за моје паре. Ви сте народним новцем плаћали многе чанколизе и испичутуре који су са свих балканских страна хитали у Београд бусајући се у груди да не могу без Србије, сестре и мајке. Оној балканској скитари, Августину Ујевићу, слали сте новац чак у Париз, као да је Србија европска царевина.

Апис:
Наставите само. И онако не могу да спавам. Ово је моја последња ноћ. Више никада нећу спавати, бар не жив.

Стојковић:
Колико је таквих ветропира и пропалих ђака из Хрватске, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, колико је њих гутало крваве српске сељачке паре?
За господина скитару Августина 240 франака месечно.
Није ли то била куповина братства, а не братство?

Апис:
Понашате се као кратковид човек који не може да нађе своје цвикере а чита. Потражите цвикере, капетане.

Стојковић:
Ваши алпски цветови... хтели су да руше свет, а не да зидају Велику Србију. Шта ће њима Велика Србија? Ни до мале им није стало. Шта ће и нама Велика Србија? Југославија? Главу не губите, господине пуковниче, због вашег признања о сарајевском атентату... не због мене... већ због ужасних последица које је тај атентат, то лудило величине, то крваво дело, имало за српски народ.

Апис:
Ако губим главу због Софије и Фрање Фердинанда, а можда и због Александра и Драге, нека тако буде. Историја ће већ праведно пресудити.

Стојковић:
Историја? Коме је она праведно пресудила?

 

[lj_950]

Стојковић:
Чиме то Србија опија Србе? Да ли и друге народе опија њихова отаџбина? У част неке друге отаџбине такође се дижу кригле и чаше, пуне пива и пуне вина, певају се химне и стоји у ставу мирно, носе се расцветале заставе, удара се у добоше и дува у лимене трубе, народ кличе и маршира, али да ли се и гине као што Србин гине за своју отаџбину?
Србин гине и у миру а камо ли у рату. Ратови нанесу толико крви и беса да и после ратних покоља Срби настављају са покољима, настављају да гину за Отаџбину. Сами против себе... Несаница ме убија и нека унутрашња дрхтавица. Сан више није сан, већ грозоморна јава.
Стално се враћам у фебруар 1913. силазим у светлоплавичасту маглину, у прозирни, јарко осветљени залив Светог Јована Медовског, на дно, мећу своје војнике, крстарим међу њима, ја Сумарен. Јунаци са Зебрњ ака и Бакарног гумна, дочекују ме радосно, кликтаво, с вером, осмехнути, још млађи него што су били, с покличом на уснама: Ура! Ура за капетана. Трипут ура за капетана. Ура. Ура. Ура.... Вода мрси њихову рашчешљану косу и њихове младалачке брадице. Чујем глас поднаредника Младена, ону последњу молбу: Господине капетане, ви знате да се ми ничег не бојимо сем Бога и ... воде. Не терајте нас у лађу...
Потопљена војска, мртва војска, млади Ваљевци чије воће пупи, чије веренице чекају, војска која још увек маршира на дну Јонског мора. Каже ми капетан раша Мијушковић: «Па шта си ти, бре, кад тако лепо видиш у мору? Сумарен?» Тако сам добио надимак...
Пре четири дана испратио сам из Солуна преживеле црнорукце, Аписове сараднике и пријатеље. Укрцани су на грчки бродић који ће их одвести у заточеништво.
Гледао сам како се олупине укрцавају у олупину. Молили су жандаре да часком тркну до бакалнице, да им купе још по нешто. Бојали су се глади, увек гладни. Како су се упишани од среће, радовали поклоњеним животима, помиловању. Наредник Исаковић је избројао да је Вемић деведесет пута узвикнуо: «Живео Престолонаследник!» Све док му пена није пошла на уста.
Они који би до јуче пили Престолонаследникову крв, урлали су: «Живела краљевска милост!»
Да ли је у бити човека да буде *****? Јесте. Није ли то Отаџбина? Јесте. Тај узвик курвањске захвалности? Јесте. То нехеројство? Јесте.
Па где су хероји? На дну. На дну мора. Вичу: »Ура!» Јесте.

Ранко: Господине капетане, један ухапшеник псује Србији матер.

Стојковић: Па нека псује.

 

[Prisoner]

Što mi nešto poznat ovaj Stojkovićććć...........
Nego, dobro se on to pita čime li Srbija opija Srbe?

 

[vujadin]

Сад је мало јасније зашто си такао научен и које сврхе.

 

[lj_950]

Сад је мало јасније зашто си такао научен и које сврхе.

Opet žvrndaš... ded pojasni malo ovo da bih razumeo šta je pisac hteo da keže... posle ću da ti odgovorim... budi siguran...

Jer, odlučio sam da te ne ignorišem iz bioloških razloga: imao sam samo tri godine kad te oni Titini zajebali da se vratiš... da si ubio kralja (nije imao kraljicu tada, otkačila pijanu budalu), rehabilitovali bi te kao Apisa... dobro ne baš kao njega – ti bi bio živ rehabilitivan...

Ali ti si izgleda računao da će oni Titini da amnestiraju i tebe i ono što imaš u glavi... sigurno si počeo da laješ nešto u vezi sa kraljevinom, a oni bup – iza rešetaka... E, pa, sjebao si se u računu... Ranković i Krcun su u to vreme primenjivali samo pozitivne i negativne brojeve, tj. face... Ti si, očigledno, došao sa minusom... da si bio sa dva minusa, možda bi te pomnožili pa bi postao plus...

Gde si robijao? Na Golom ili negde u unutrašnjosti?

 

[vujadin]

Ниси више интересантан.

 

[lj_950]

Ниси више интересантан.

Dobro de, u pravu si... nisam ni mislio da sam ja interesantan... ali ti si, izgleda, zanimljiva priča... kad ne bi žvrndao...

Ili, bežiš zato što si lagao... da l nisi čitao u nekim emigrantskim novinama o nekom stradalniku, pa se poistovetio s njim kao sa marvom Orbinom...

Ajd pročitaj kako je taj prošao do kraja, pa piši slobodno kao da si to ti... gde je robijao, je l ga mučili... kad je izašao... kad je i zašto klisnuo iz Srbije...

 

[lj_950]

DRAGA, ta mala srpska devojcica, seljancica iz sela Lunjevice, nase plemenite Sumadije, ne samo da je bila najlepsa:Lunjevice, Gornjeg Milanovca, Beograda i Srbije, nego Bjarica, Francuske, Evrope, pa i celog sveta. Svojom lepotom i sarmom ona je izludjivala svakog ko je fiksirao njene oci, niko se nije mogao iscupati.Bilo je cak i mrtvih.

Gospodin JURIEU,sreo je u jednom hotelu u Parizu, pokusao je da na silu udje u njenu sobu, pa kada mu to nije uspelo, vratio se sekirom da razbije vrata. Jedva su ga sprecili i to zahvaljujuci Mihajlu Vasiljevicu, adjutantu kralja Milana. Jadni gospodin JURIEU, kasnije je i poludeo.

Njen prvi muz, Svetozar Masin iz ljubomore odao se alkoholu i ubio se.

Njena zadnja zrtva bio je i sam kralj Aleksandar – Sasa. U Bjaricu, dok su sve evropske princeze jurile za Sasom, on je video samo Dragu. Zbog nje najurivao je cak i strane diplomate.On je nju voleo od svoje seste godine i voleo je do kraja svog zivota, pa i posle. Njihovu ljubav, niko nije mogao da razume. Ceo svet je bio protiv, a narocito njegovi roditelji. Zadnjeg dana zivota, zbog Dragice, Sasa se odrekao prestola. Oni su hteli da napuste Beograd i Srbiju, da zive u Bjaricu, u novom Beogradu, u novoj Srbiji.

Ali ona dva krvoloka, kriminalca, Masin (dever Drage) i Apis, proklete im bile duse, sto ubise, kao sto rece francuski predsednik – tako lepu i plemenitu zenu, i to na kriminalni nacin. Srpski vojvoda Misic nazivao je Masina „Svabom”, sto je i istina. Apis takodje nije Srbin, vec Cincar.

Ta dva krvnika prolise srpsku krv i to u srcu naseg Beograda. Cela Evropa energicno je protestvovala. Engleska je cak prekunula diplomatske odnose sa Srbijom. Oni su zahtevali da se ubice izvedu pred sud. Nazalost, njima nije sudjeno.

Masin je ta klanja izvrsio, ne da bi doveo na vlast Karadjordjevice, ni da osveti svog brata (toboze da ga je ona ubila), vec iz ljubomore sto nije pristala da se uda za njega ili pak da bude u krevetu sa njim. Nije mu bilo dovoljno metaka da je ubije, nego kao pravi sadista, iseko joj levu dojku, otvorio stomak, recima:”Kravo, gde je tvoje tele?” pa izresetao njihova tela sa stotinu metaka.

Masin je ta klanja izvrsio, ne da bi doveo na vlast Karadjordjevice, ni da osveti svog brata (toboze da ga je ona ubila), vec iz ljubomore sto nije pristala da se uda za njega ili pak da bude u krevetu sa njim. Nije mu bilo dovoljno metaka da je ubije, nego kao pravi sadista, iseko joj levu dojku, otvorio stomak, recima:”Kravo, gde je tvoje tele?” pa izresetao njihova tela sa stotinu metaka.

DRAGA, SVA ISKASAPLJENA, MRTVA, LEZALA JE NA PODU. Opkoljena sadistima, svi pijani, naravno osim Masina. Dugo je on nju mrtvu gledaoi na kraju rece: ”PA I MRTVA, ONA JE NAJLEPSA.”. Sasi isekose prste da bi mu uzeli burmu i prstenje, pa ih bacise kroz prozor, vicuci sto jace: „Ziveo kralj Petar Karadjordjevic!”

To je bilo sigurno najsurovije ubistvo svih vremena u Srba.Sva ta bila je nepotrebna jer je Sasa vec potpisao da abdicira i da ce za 72 sata napustiti Beograd i Srbiju, ali i njegovim pijanicma nije islo u racun, oni su bili zedni njihove krvi...
http://www.geocities.com/photo_dimitri/zaljubljen_u_dragu.htm

 

[lj_950]

Sveto nasilje

Šta vam bi da ubijete onu divnu ženu? zapitao je francuski političar Žan Žores. Ubismo kurvu - odgovorili su oni koji su u noći 29. maja prvo mecima izrešetali Dragu, a potom složno zarili sablje u njeno telo da bi je iskasapili!

Otkuda tolika svirepost prema već mrtvom telu? Šta je toliko uznemiravalo duh vojnika, šta je vređalo njihov moral, šta je dražilo njihova čula?

Veza Aleksandra i Drage bila je skoro opscena, seksualna, erotska veza sredovečne žene i mladog muškarca. Još dublje u podsvest, slika starije žene i mladog muškarca priziva tajnu incesta, majke koja je skinula devičansku masku i razotkrila se kao seksualno poželjna osoba.

Draga je kao Žena bila lepa, putena, privlačna. Još od vremena kada je bila mlada udovica pratila je "zlokobna" seksualna aura. Bila je erotska žena, ona za kojom se žudi. Bila je san mnogih muškaraca koji su joj se udvarali, ali koliko ih ju je stvarno imalo ostaće tajna. Zato je neispunjene muške seksualne fantazije i ženske frustracije zbog njenog uspeha najlakše bilo razrešiti ponižavajući je - kraljica je zavodnica i drolja! Označujući je kao "raspusnu", "besramnu", "razvratnu" ženu, javno mnjenje je ciljalo na njenu erotsku aktivnost o kojoj su svi mislili da nešto znaju, da znaju dovoljno da bi je žigosali.

Veza između seksualnosti i nasilja, erotizma i smrti, dobro je znana. "Oblast erotizma u suštini je oblast sile, oblast nasilja", napisao je Žorž Bataj. Od verbalnog obezvređivanja seksualno željenog, a nedostižnog objekta do konkretnog nasilja nad njim, mali je korak. Taj korak sadrži odluku o prestupu. Prestup je bio sadržan u organizovanoj i združenoj rešenosti da se prekrše oficirska zakletva i čast i da se počini zločin, štaviše, izvesno svetogrđe - da se ubije kraljevski par! Valjalo je dokinuti "razvratni režim" koji je vređao "javni moral", "ugled vojske" i "čast dinastije", bez obzira što se na taj način dokidala i sama ta dinastija.

Pisao je Klaus Tevelajt o erotskim fantazijama vojnika. Svet vojnika je, reći će on, muški svet u najpročišćenijem obliku. Stvarna, telesna, erotska žena poziva vojsku na potčinjavanje i razaranje. Slika takve žene u vojničkoj fantaziji vezuje se za nasilje, ona je opasnost koju treba izbeći; pretnja muškarcu, oličenje vulgarnosti i prljavštine, ekvivalent kurvanja. "Fantazam o erotskoj ženi kao izopačenoj prirodi" ravna je slici "propasti u močvari sopstvenog animalnog bića". Kakve još slike krije ta fantazija? Ako pratimo Tevelajta, stići ćemo do "krvave mase" - simboličke predstave ženskog mesa koje leži u vlastitoj krvi, tela koje je puklo i izlilo svoju sadržinu; slika tela koje je bilo živo na prirodan način; telo krvi, sokova, tokova, fluksa. Amorfno i meko, neuredno i ekscesno, žensko telo.

Zapanjuje podudarnost Tevelajtovog opisa i strašnih događaja u beogradskom Dvoru. U noći kraljeubistva nekolicina srpskih oficira je te simbolične, podsvesne slike pretvorila u stvarnost, objektivirala svoj fantazam, i belo, golo telo već mrtve Drage Mašin pretvorila sabljama u "krvavu masu ženskog mesa koje leži u vlastitoj krvi". A onda ga je bacila kroz prozor da se "raspukne i izlije svoju sadržinu". To kasapljenje sabljama po kraljičinoj utrobi, po njenoj ženskosti, po jalovoj materici, to bacanje jadnog tela na zemlju bilo je toliko mizoginično da reči postaju suvišne.
( Dragana Antonijević, Šta je ubilo Dragu Mašin?, http://www.rex.b92.net/kvasac/05/reader_sta je ubilo dragu masin.html)

 

[a33]

da,ta svirepost atentatora je malo kada zabiljezena.
zlocinacki umovi,potpomognuti politicki karadjordjevicima,rezultirala je tim atentatom.
mi Srbi,zaista imamo cega da se sramimo!

 

[Барышников]

...и загазила у бездан самоуништења, и себе и свих осталих око себе.

Да не би ја превише причао, један од нејлепших ЈТ клипова о САТАНСКОМ ОБРЕДНОМ МАСОНСКОМ УБИСТВУ СРБСКОГ КРАЉА, 29.Мај 1903

 

[Pumpaj Dinstanović]

...и загазила у бездан самоуништења, и себе и свих осталих око себе.

Да не би ја превише причао, један од нејлепших ЈТ клипова о САТАНСКОМ ОБРЕДНОМ МАСОНСКОМ УБИСТВУ СРБСКОГ КРАЉА, 29.Мај 1903

Je li Vidan opet bio predstavljen kao član krunskog saveta Obrenovića?

 

[Барышников]

Je li Vidan opet bio predstavljen kao član krunskog saveta Obrenovića?

Хоће ли ово твоје питање спрати невину крв са сабљи завереника?
Или да се одмах упишеш као бранилац крвожедника, ако браћа погледају тему, да виде и тебе?

 

[sasasta]

tad je pocela propast srbije