dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Poslednja izmena:
-
- Popularno:
- Štimac iz svog života precrtao...
- Srbija se menja,lepa Mongolka...
- Ovo je Merima (24) koja je pokušala da...
- Ima li vlast strategiju širu od...
- DVOSTRUKI ARŠIN: U Švedskoj „zelena...
- Predsednik: Vlada, ako hoće, može da...
- Принц Филип: Молим Дијану Хрку да...
- Nemački list o Dijani Hrki: Majka se...
- Slatkiš vašeg detinjstva
- Stop separatizmu u Vojvodini! Vučević:...
Лика и Личани
- Začetnik teme dela973
- Datum pokretanja
robert v.
Aktivan član
- Poruka
- 1.294
Bogun2 implicira da su doseljeni katolici bili Hrvati (što je pitanje koje je već bilo obrađeno na drugim temama). Za starosedeoce čakavce sve je to bilo isto: Vlasi.
U Dalmaciji ljude iz zaleđa još uvek zovu Vlajima, a i oni sami često to ističu kao svoj naziv. Tako se i Kerum izjašnjavao u nekim intervjuima.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Пошто о личкој капи дефинитивно има недоумица и разних тумачења, ево још једног описа, сличног али ипак другачијег и свакако допуњенијег од првог.
ЛИЧКА КАПА 2
Личка капа је типична србска капа која носи симболику и дух Косовског завета и Видовданског предања. То се види по следећим деловима и њиховим односима.
Основа капе је кружна. Увек је црне боје. Асоцира на тугу и жалост због пораза Срба на Косову на Видовдан 1389. гoдине и пада српског царства. Ова боја уједно показује пијетет и дивљење, славу и поштовање косовским јунацима. Гoрњи темени део капе је од црвене чоје. Симблише њихову крв проливену за одбрану части и слободе, народа, вере, отаџбине и државе, од турског освајача, пљачкаша и насилника.
Са задње стране капе налази се девет дугих кићанки од црне свиле. Оне пак имају двоструку симболику. С једне стране, симболизују девет браће Југовића, а с друге сликовито симболизуују пут који је део нашег народа прешао од Косова до Лике измичући се турском ропству, пљачки и терору. Што је овај пут миграције пред турским насиљем од Косова и старе Србије као матице тадашње српске царевине до био дужи, то су и ове кићанке биле дуже. Тако на пример, кићанке капе народне ношње Срба са Купреса или Гламоча су нешто краће у односу на ове са личких капа јер је и њихов пут насилних миграција од Старе Србије и Косова до наведених простора краћи.
Кићанке које представљају девет Југовића, са основом капе која додатно симболише и њихове родитеље Старог Југ Богдана и Мајку Југовића јер из њих (од њих) настају, уједно представљају славну српску породицу Југовића. Ова симболика се може повезати за предачким јуначким видовданским култом. Наиме, за породицу Југовића не постоје историјски докази да је у српском племству постојала. Међутим, српски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног најстаријег сина Вукана, чији је праунук био. Његова ћерка Милица се удала за кнеза Лазара. О његовим синовима нема поузданих података. Вратко је сахрањен у манастиру Давидовићи код Бродарева. Његови двори се не везују за њега лично, него се управо представљају као објекти Југ-Богдана и његових синова. По сличним мотивима постоје и други објекти, од којих је значајна, на пример, „Југовића чесма“ код Троноше.
Преличење кнеза Вратка у епском духу и косовском миту у Југ-Богдана, односно породицу Југовића (у којој доминирају импресивним ликом Мајка Југовића, а потом и браћа Југовићи), има посебног смисла. Наиме, Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15 јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се сјединили са својим Врховним богом предачке вере (херојским родоначелником српског народа), те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету. По том духу, смислу и завету, Они су дакле, стално рађајући, односно васкрсавајући јунаци нашега народа, који се тако за остварење одбрандбених, слободарских и националних идеала и тежњи, у реалном свету и пројављују. Управо личка капа, као да по предању духа Видовдана, опомиње и обавезује родитеље и породице на значај и моћ бројне, одане, сложне, часне и вредне куће и задруге на бранику отачаства, односно Отаџбине, Правде, вере и нације. Из таквих породица требају да се јављају нови барјактари Србства на свим благородним пољима борби, напретка, рада и стваралаштва народа и државе.
Поред тога, кроз симболику, родољубље и дух ове породице указује се лепоту и етику традиционалног породичног поштовања родитеља, њиховог патриотског васпитања деце, и неприкосновену породичну слогу у свим, па и у најтежим околностима рата и пожртвовања. Девет кићанки подсећале су наше породице на потребу већег броја деце, па уколико родитељи имају деветоро и више деце, то је била основа обавезе да се држава одужи кумством деветом детету и помогне оваквим породицама. Наравно да се овом симболиком указивало да су бројна деца богатство, снага, живот и нада породице, рода, народа и државе у целини.
Гледана одозго, капа је кружног облика, попут гумна. А гумно је (поред огњишта које је по предачком веровању било прво), од давнина представљало друго култно место породице, рода или племена. На гумну се врло жито и одвајало зрно од кукоља, односно у моралном смислу добро од зла. Ту се судило и пресуђивало, договарало и кретало у сваки озбољан посао, односно рат, и на њега се с вером и надом увек враћало. На гумну се играло коло и певало, гуслар слушао и Косовски завет као предање преносио с колена на колено.
На црвеној чојаној теменој површини на појединим личким капама било је златном срмом извезено „Мудро слово“. Оно својом затвореном кривом а правилно и симетрично обликованом и вођеном линијом веза, представља стилизован облик Крста Светога Саве. Мудро слово је дакле, слово, што у изворном појму значи говор; односно поруку, завет и свету обавезу српског народа да очува саборност, и одржава своју православну веру у духу вековног слогана борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“.
Како личку капу прави и везе жена, односно мајка, то се њен рад прелама у симболици ове капе оним што Мајка Југовића по женској части представља у Српству. Она је сав свој живот посветила светој служби највише лепоте женске части. Народни песник је у њој на најдостојанственији начин приказао сву моралну лепоту и част српске мајке; оних мајки које су биле достојне дивљења, трпљења и велике енергије потребне кроз тешке векове да би рађале, одгајале и васпитавале херојске нараштаје за национална дела.
Стара, односно предачка уверења и схватања у Срба су подразумевала да је капа једна врста амајлије, те да као таква штити онога ко је носи. Раније се свака капа, па и личка ретко скидала са главе, а када се скидала онда се тим гестом исказивало некоме или нечему посебно поштовање. Значајно је истаћи и народна веровања да капа може имати натприродну снагу, па ако се капа одузме некоме, онда је тај као обезоружан, и вишом силом незаштићен човек.
ЛИЧКА КАПА 2
Личка капа је типична србска капа која носи симболику и дух Косовског завета и Видовданског предања. То се види по следећим деловима и њиховим односима.
Основа капе је кружна. Увек је црне боје. Асоцира на тугу и жалост због пораза Срба на Косову на Видовдан 1389. гoдине и пада српског царства. Ова боја уједно показује пијетет и дивљење, славу и поштовање косовским јунацима. Гoрњи темени део капе је од црвене чоје. Симблише њихову крв проливену за одбрану части и слободе, народа, вере, отаџбине и државе, од турског освајача, пљачкаша и насилника.
Са задње стране капе налази се девет дугих кићанки од црне свиле. Оне пак имају двоструку симболику. С једне стране, симболизују девет браће Југовића, а с друге сликовито симболизуују пут који је део нашег народа прешао од Косова до Лике измичући се турском ропству, пљачки и терору. Што је овај пут миграције пред турским насиљем од Косова и старе Србије као матице тадашње српске царевине до био дужи, то су и ове кићанке биле дуже. Тако на пример, кићанке капе народне ношње Срба са Купреса или Гламоча су нешто краће у односу на ове са личких капа јер је и њихов пут насилних миграција од Старе Србије и Косова до наведених простора краћи.
Кићанке које представљају девет Југовића, са основом капе која додатно симболише и њихове родитеље Старог Југ Богдана и Мајку Југовића јер из њих (од њих) настају, уједно представљају славну српску породицу Југовића. Ова симболика се може повезати за предачким јуначким видовданским култом. Наиме, за породицу Југовића не постоје историјски докази да је у српском племству постојала. Међутим, српски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног најстаријег сина Вукана, чији је праунук био. Његова ћерка Милица се удала за кнеза Лазара. О његовим синовима нема поузданих података. Вратко је сахрањен у манастиру Давидовићи код Бродарева. Његови двори се не везују за њега лично, него се управо представљају као објекти Југ-Богдана и његових синова. По сличним мотивима постоје и други објекти, од којих је значајна, на пример, „Југовића чесма“ код Троноше.
Преличење кнеза Вратка у епском духу и косовском миту у Југ-Богдана, односно породицу Југовића (у којој доминирају импресивним ликом Мајка Југовића, а потом и браћа Југовићи), има посебног смисла. Наиме, Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15 јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се сјединили са својим Врховним богом предачке вере (херојским родоначелником српског народа), те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету. По том духу, смислу и завету, Они су дакле, стално рађајући, односно васкрсавајући јунаци нашега народа, који се тако за остварење одбрандбених, слободарских и националних идеала и тежњи, у реалном свету и пројављују. Управо личка капа, као да по предању духа Видовдана, опомиње и обавезује родитеље и породице на значај и моћ бројне, одане, сложне, часне и вредне куће и задруге на бранику отачаства, односно Отаџбине, Правде, вере и нације. Из таквих породица требају да се јављају нови барјактари Србства на свим благородним пољима борби, напретка, рада и стваралаштва народа и државе.
Поред тога, кроз симболику, родољубље и дух ове породице указује се лепоту и етику традиционалног породичног поштовања родитеља, њиховог патриотског васпитања деце, и неприкосновену породичну слогу у свим, па и у најтежим околностима рата и пожртвовања. Девет кићанки подсећале су наше породице на потребу већег броја деце, па уколико родитељи имају деветоро и више деце, то је била основа обавезе да се држава одужи кумством деветом детету и помогне оваквим породицама. Наравно да се овом симболиком указивало да су бројна деца богатство, снага, живот и нада породице, рода, народа и државе у целини.
Гледана одозго, капа је кружног облика, попут гумна. А гумно је (поред огњишта које је по предачком веровању било прво), од давнина представљало друго култно место породице, рода или племена. На гумну се врло жито и одвајало зрно од кукоља, односно у моралном смислу добро од зла. Ту се судило и пресуђивало, договарало и кретало у сваки озбољан посао, односно рат, и на њега се с вером и надом увек враћало. На гумну се играло коло и певало, гуслар слушао и Косовски завет као предање преносио с колена на колено.
На црвеној чојаној теменој површини на појединим личким капама било је златном срмом извезено „Мудро слово“. Оно својом затвореном кривом а правилно и симетрично обликованом и вођеном линијом веза, представља стилизован облик Крста Светога Саве. Мудро слово је дакле, слово, што у изворном појму значи говор; односно поруку, завет и свету обавезу српског народа да очува саборност, и одржава своју православну веру у духу вековног слогана борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“.
Како личку капу прави и везе жена, односно мајка, то се њен рад прелама у симболици ове капе оним што Мајка Југовића по женској части представља у Српству. Она је сав свој живот посветила светој служби највише лепоте женске части. Народни песник је у њој на најдостојанственији начин приказао сву моралну лепоту и част српске мајке; оних мајки које су биле достојне дивљења, трпљења и велике енергије потребне кроз тешке векове да би рађале, одгајале и васпитавале херојске нараштаје за национална дела.
Стара, односно предачка уверења и схватања у Срба су подразумевала да је капа једна врста амајлије, те да као таква штити онога ко је носи. Раније се свака капа, па и личка ретко скидала са главе, а када се скидала онда се тим гестом исказивало некоме или нечему посебно поштовање. Значајно је истаћи и народна веровања да капа може имати натприродну снагу, па ако се капа одузме некоме, онда је тај као обезоружан, и вишом силом незаштићен човек.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
УБИЈЕНИ СВЕШТЕНИЦИ НА ТЕРИТОРИЈИ ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ 1941-1945.
Opsirnije o stradanju svestenika Eparhjije Gornjokarlovacke mozete citati na sajtu; http://www.eparhija-gornjokarlovack..._content&view=article&id=87&Itemid=27&lang=sr
Neka naselja koja su osnovali licki solunci-dobrovoljci
Ljukovo kod Indjije, formirano 1927. godine
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Licani-oplemenili-Jojkica-pustaru.sr.html
Selo Gornja Rogatica, osnovano je 1922, kada su se solunski dobrovoljci iz Like, Dalmacije i Bosne i Hercegovine doselili u pitomu vojvođansku ravnicu.
http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/potomci-dobrovoljaca-iz-gornje-rogatice-dobili-crkvu_208630.html
“Solunski dobrovoljci, mahom Ličani, Hercegovci i Crnogorci, na sever Bačke naseljeni su posle Prvog svetskog rata. Dobili su nešto obradive zemlje, da bi, u naredne dve decenije, sami podigli 32 potpuno nova naselja poput Malog Beograda, Mišićeva, Rastine, Karađorđeva, Vojvode Zimonjića, Alekse Šantića, Bačkog Sokolca.
- Jedna od prvih Hortijevih naredbi u aprilu 1941. bilo je uskraćivanje državljanstva svima koji u Bačkoj nisu živeli pre 31. oktobra 1918. i proterivanje porodica solunskih dobrovoljaca.
- Posle Hortijeve naredbe o proterivanju iz aprila 1941, deo dobrovoljačkih porodica uspeo je da se prebaci u Srbiju, ali su Nemci uskoro zabranili dalji ulazak.
Pošto su ih isterali iz kuća, Mađari su preostale solunske dobrovoljce i njihovu decu najpre smestili u četrdesetak sabirnih logora širom Bačke, da bi usledio transport u Šarvar.
Kroz logor u Šarvaru ih je, od 1941. do 1945, prošlo više od 10.000, od čega oko 4.300 dece.
U samom logoru se od gladi, dezinterije, tifusa i tuberkuloze ugasilo više od 850 duša, a još na stotine njih su, ubrzo posle oslobođenja, stigle kobne posledice užasnih šarvarskih godina.
-
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:370042-Logorasi-iz-Sarvara-bez-odstete
Lipar. Naselje datira od 1921. godine, neposredno posle završetka prvog svetskog rata, kada srpski solunski dobrovoljci, koji su dobili zemlju od ondašnje kraljevske vlati, osnivaju svoju dobrovoljačku koloniju i daju joj ime “Sokolac“. Između dva svetska rata naselje se tako i naziva, da bi posle drugog rata selo dobilo ime “Lipar“ – kako se i danas zove.
http://www.mzlipar.com/?page_id=13
Selo Velebit se nalazi između Palićkog jezera (17km) i Banje Kanjiža (12km).
Ovo selo, jedino nastanjeno pravoslavnim življem u svojoj okolini, naselili su solunski dobrovoljci iz Like, potomci slavnog Nikole Tesle, koji su emigrirali u Ameriku, ali su se na poziv kralja na odbranu otadžbine vratili i učestvovali u I svetskom ratu.
http://www.istnews.com/sela112.htm
Aleksandrovo, osnovali dobrovoljci sa podrucja Like i pojedinih banatskih sela 1921. godine.
http://www.listzrenjanin.com/index....ilej-doseljavanja&catid=21:reportae&Itemid=21
Ljukovo kod Indjije, formirano 1927. godine
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Licani-oplemenili-Jojkica-pustaru.sr.html
Selo Gornja Rogatica, osnovano je 1922, kada su se solunski dobrovoljci iz Like, Dalmacije i Bosne i Hercegovine doselili u pitomu vojvođansku ravnicu.
http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/potomci-dobrovoljaca-iz-gornje-rogatice-dobili-crkvu_208630.html
“Solunski dobrovoljci, mahom Ličani, Hercegovci i Crnogorci, na sever Bačke naseljeni su posle Prvog svetskog rata. Dobili su nešto obradive zemlje, da bi, u naredne dve decenije, sami podigli 32 potpuno nova naselja poput Malog Beograda, Mišićeva, Rastine, Karađorđeva, Vojvode Zimonjića, Alekse Šantića, Bačkog Sokolca.
- Jedna od prvih Hortijevih naredbi u aprilu 1941. bilo je uskraćivanje državljanstva svima koji u Bačkoj nisu živeli pre 31. oktobra 1918. i proterivanje porodica solunskih dobrovoljaca.
- Posle Hortijeve naredbe o proterivanju iz aprila 1941, deo dobrovoljačkih porodica uspeo je da se prebaci u Srbiju, ali su Nemci uskoro zabranili dalji ulazak.
Pošto su ih isterali iz kuća, Mađari su preostale solunske dobrovoljce i njihovu decu najpre smestili u četrdesetak sabirnih logora širom Bačke, da bi usledio transport u Šarvar.
Kroz logor u Šarvaru ih je, od 1941. do 1945, prošlo više od 10.000, od čega oko 4.300 dece.
U samom logoru se od gladi, dezinterije, tifusa i tuberkuloze ugasilo više od 850 duša, a još na stotine njih su, ubrzo posle oslobođenja, stigle kobne posledice užasnih šarvarskih godina.
-
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:370042-Logorasi-iz-Sarvara-bez-odstete
Lipar. Naselje datira od 1921. godine, neposredno posle završetka prvog svetskog rata, kada srpski solunski dobrovoljci, koji su dobili zemlju od ondašnje kraljevske vlati, osnivaju svoju dobrovoljačku koloniju i daju joj ime “Sokolac“. Između dva svetska rata naselje se tako i naziva, da bi posle drugog rata selo dobilo ime “Lipar“ – kako se i danas zove.
http://www.mzlipar.com/?page_id=13
Selo Velebit se nalazi između Palićkog jezera (17km) i Banje Kanjiža (12km).
Ovo selo, jedino nastanjeno pravoslavnim življem u svojoj okolini, naselili su solunski dobrovoljci iz Like, potomci slavnog Nikole Tesle, koji su emigrirali u Ameriku, ali su se na poziv kralja na odbranu otadžbine vratili i učestvovali u I svetskom ratu.
http://www.istnews.com/sela112.htm
Aleksandrovo, osnovali dobrovoljci sa podrucja Like i pojedinih banatskih sela 1921. godine.
http://www.listzrenjanin.com/index....ilej-doseljavanja&catid=21:reportae&Itemid=21
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Привилегија цара Леополда дата Србима 3. априла 1691.
Привилегија Карла VI дата Србима 1735. године
I TO si ti zaključio iz mog pisanja, da ja tako nešto govorim? I onda nije tačno da tražiš kavgu tamo gde je nema, a ako je nema da je sam praviš?
Pišem na brzinu, pa ispada neprecizno. U krajeve Like, Dalmacije itd. uopšte celog pojasa Krajine, od vremena Turaka doseljava se srpsko ratničko stanovništvo iz šireg pojasa koji otprilike odgovara tromeđi Srbije, Hercegovine i Crne Gore i šire od toga. Među tim Srbima bilo je i katolika (manjina) i pravoslavaca (većina), u pitanju je bilo stanovništvo sa ruralnom stočarskom kulturom ("vlasi", ne narod Vlaha, već sloj... ono, sebri, vlasi, meropsi, vlastelini, trgovci itd.) i sve to stanovništvo su starosedeoci i oni koji su se iseljavali ka severu pogrdno zvali "vlajima". Većina "vlaja" jesu Srbi, ali taj naziv se odnosi na gorštačko stanovništvo iz unutrašnjosti. Na primer, ljudi iz Splita će "vlajima" zvati ljude iz dalmatinske unutrašnjosti, dok stanovnici sa ostrva u "vlaje" ubrajaju i Splićane.
Hrvate pominjem jer je katolički sloj tog proto-srpskog stanovništva deo moderne hrvatske od njenog formiranja, a ne srpske nacije.
Лички гусар
Buduća legenda
- Poruka
- 28.761
Nijesam govorio nista tebi licno nego sam se osvrnuo na ono "tek od" i "naselili ih". To "tek od" vazi maltene za sve srpske krajeve (pa sama Srbija je relativno nanovo naseljena kroz zadnja dva i po vijeka).
I to "naselili ih"... opet ne odgovara istorijskim cinjenicama. Nema naroda koji je od postanka svijeta prikovan za jedno mjesto... a na Balkanu je bilo vise kretanja naroda na sve cetri strane svijeta nego idje u Evropi, i to ne vazi samo za Srbe, nego i za Hrvate itd. Neko se selio iz ekonomski razloga, neko iz vjerski, neko iz vojnicki, nekoga su na silu preseljavali Turci, Austrija i Mleci, a neko je sam dolazio kod Turaka, Austrije ili Mletaka.
Kao sto je bilo slucajeva da se neko seli u Habzbursku monarhiju, tako je bilo slucajeva da su (u manjem broju) drugi se selili u Tursku itd.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
СТЕВАН КАЛЕМБЕР и ПИТОМЦИ, тј. стипендисти Српског привредног друштва "Привредник". Сликана је негде пред 1.светски рат.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
НОШЊА 1830.
Лички гусар
Buduća legenda
- Poruka
- 28.761
Gracacka cetnicka brigada, cetnici donje Like.
http://www.scribd.com/doc/132352607/Gracacka-cetnicka-brigada-Bogdan-Bolta
http://www.scribd.com/doc/132352607/Gracacka-cetnicka-brigada-Bogdan-Bolta
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Poslednja izmena:
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО ЛИЧКО ЕПИСКОПИЈЕ ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ СПЦ
Парохије:
Бјелопоље – храм Св. Петке ( храм у току Другог свјетског рата вевастиран, након рата у порти храма направљена пилана која се и данас налази на истом мјесту) храм Св. оца Николаја у Фркашићу, храм Св. великомученика Георгија ( спаљен у току Другог свјетског рат, обновљен 1991-1995). Парохију сачињавају Бјелопоље, Тук, Ведашић, Доњи и Горњи Фркашић, Грабушић и Понор.
Лучани – храм Сошествија Св. Духа у Прокикама ( 1700, порушен 1948. године), храм Преображења Господњег у Брињу ( 1939, обновљен 1990. године). Парохију сачињавају : Бриње, Прокике, Добрица, Рајачићи, Рапајин До и Жупањ.
Брлог – храм Св. Саве ( 1740, спаљен 1991-1995. године, у току је обнова храма), парохију сачињавају : Брлог, Брлошка Дубрава, Дренов Кланац, Српско Поље, Мелнице и Вратник.
Брувно – храм Рођења Св. Јована Претече ( 1860, страдао 1941-1945 године, дјелимично обновљен 1989. године).
Бунић – храм Св. оца Николаја ( 1867, 1942. године спаљен), парохију сачињавају : Бунић, Шаламунић, Козјан и Љубово.
Висућ – храм Св. оца Николаја ( 1733, страдао 1941-1945. године)
Вребац – храм Покрова Пресвете Богородице ( 1867. године, срушен након Другог свјетског рата). Парохију сачињавају Вребац са засеоцима : Завође и Павловац.
Врело Коренице – храм Успења Пресвете Богородице ( 1904. године, страдао 1943 и 1947. године). Парохију сачињавају : Радановац, Хомољац, Рудановац, Језерак, Присјека и Ријека.
Водотеч – храм Св. Архангела Михаила ( срушен након Другог свјетског рата, остали темељи храма). Парохију сачињавају : Ивакуша, Шкалић, Гостово Поље, Војводуша и Тужевић.
Горње Врховине – храм Св. оца Николаја ( 1747. године, спаљен током Другог свјетског рата, срушен након рата), храм Св. Великомученика цара Лазара у Плитвичком Љесковцу ( срушен током Другог свјетског рата, обновљени темељи храма ), храм Успења Пресвете Богородице у Турјанском . Парохију сачињавају : Горње Врховине, Горњи и Доњи Бабин Поток, Турјански и Плитвички Љесковац.
Доње Врховине – храм Св. Архангела Михаила и Гаврила ( 1764, обновљен 1973. године, оштећен 1995. године). Парохију сачињавају : Врховине, Дуги До и Рудопоље.
Госпић – храм Св. Великомученика Георгија ( 1785. године, обновљен 1964, срушен 1992. године, на мјесту храм изграђено паркиралиште). Парохију сачињавају : Госпић, Јасиковац, Липе, Ведро Поље, Гљивари, Клиса, Каменуша и Почуче.
Грачац – храм Вазнесења Господњег ( 1874. године, страдао 1941-1945, срушен до темеља 1954. године. Храм Успења Пресвете Богородице у Дерингају. Капела Св. ап и јев. Марака – Светиња – на Велебиту ( 1863 године, страдао у Другом свјетском рату. Парохију сачињавају : Грачац, Томингај, Кијани, Дерингај, Омсица, Граб, Вучипоље, Враца и Главица.
Дабар – храм Успења Пресвете Богородице ( 1770. године срушен од старне партизана 1941-1945. године). Парохију сачињавају : Глибодол, Мала Капела, Живица, и Петрињић Поље.
Дебело Брдо – храм Рођења Пресвете Богородице ( 1762. године, уништен 1946. године), парохију сачињавају : Дебело Брдо, Јошани, Пећани и Бунчић.
Дивосело – храм Рођења Пресвете Богородице ( 1873. године, уништен током Другог свјетског рата), храм Сошествија Св. Духа ( 1840. године, уништен 1949. године). Парохију сачињавају : Дивосело, Читлук, Орнице и Рибник.
Добро Село – храм Св. апостола Петра и Павла ( 19. вијек, срушен од 1941-1945. године), парохију сачињавају : Горњи Лапац и Боричевац.
Дољани – храм Рођења Пресвете Богородице (1782. године, срушен 1948. године, започета обнова 1990. године)
Лички Дољани – храм Рођења Пресвете Богородице ( 1799. године, оштећен 1941-1945. године).
Залужница – храм Св. апостола Петра и Павла ( 1770. године, оштећен 1941-1945. године, обновљен 1987. године). Парохију сачињавају : Челина, Бракусова Драга и Подхум.
Зрмања – храм Св. оца Николаја ( спаљен 1953. године), храм Сошествија Св. Духа у Кланцу ( спаљен у Другом свјетском рату, обновљен 1973. године, страдо 1995. године). Парохију сачињавају : Врело, Ком и Паланка.
Јошани – храм Св. Саве ( 1881. године спаљен у Другом свјетском рату), филијални храм Рођења Св. Јована Претече ( 1701. године демолиран у Другом свјетском рату).
Комић – храм Св. оца Николаја ( 1778. године, спаљен у Другом свјетском рату, срушен након рата). Парохију сачињавају : Комић и Пољице.
Кореница – храм Св. Архангела Михаила и Гаврила ( спаљен 1943. године, уништена архива и драгоцјености). Парохију сачињавају : Врановача, Врпиле, Понори, Ораван, Шегановац, Михаљевац, Јасиковац, Градина и Келебовац.
Косињ – храм Св. оца Николаја ( 1873. године), храм Св. Архангела у Липовом Пољу подигнут ( 1803. године). Парохију сачињавају : Косињ, Доњи и Горњи и Липово Поље.
Крбавица – храм Св. пророка Илије ( страдао 1941-1945. године), храм Покрова Пресвете Богородице у Трнавцу ( 1896. године срушен 1941-1945. године.
Доњи Лапац – храм Силаска Св. Духа ( 1789. године, срушен након Другог свјетског рата, у изградњи нови храм). Парохију сачињавају : Праовац и Днопоље.
Мазин – храм Рођења Пресвете Богородице ( 1775. године оштећен 1941-1945. године, отпочета обнова 1991. године).
Медак – храм Рођења Св. Јован Претече ( 1688. године, 1724. године и 1867. године, обновљен 1990. године), храм Св. Јована Претече на Велебиту, капела Св. великомученика Георгија.
Мекињар – храм Св. Великомученика Георгија ( 1749. године, спаљен у Другом свјетском рату).
Могорић – храм Преноса моштију Св. оца Николаја ( 1766. године, срушен 1949. године). Парохију сачињавају : Буљнизе, Крчевине и Милојевићи.
Мутилић – храм Преображења Господњег ( 1745. године, спаљен у Другом свјетском рату). Филијални храм Св. оца Николаја на Удбини ( срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају : Мутилић, Удбина, Ребић, Ћојлук, Ондић, Клапавице, Пољице и Курјак.
Небљуси – храм Св. пророка Илије (1795. године, оштећен 1941-1945. године, обновљен 1964 и 2003. године). Парохију сачињавају: Круге, Мелиновац, Међудражје, Скочај и Заваље.
Осредци – храм Св. Петке ( 1806. године, оштећен 1941-1945. године), храм Покрова Пресвете Богородице у Тишковцу (1874. године, демолиран 1941-1945. године). Парохију сачињавају : Дугопоље, Калдрма, Завлака, Тишковац, Ваган и Дреновац.
Острвица – храм Вазнесења Господњег ( 1840. године, срушен у Другом свјетском рату). Филијални храм Воздиженија Часног Крста у Барлетима (срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају: Острвица и Барлете
Оточац - храм Св. Великомученика Георгија (1863. године, обновљен 1971. године), храм Св. Јована Крститеља у Старом Селу (1742. године, обновљен 1990. године, спаљен 1992. године), капела Св. оца Николаја у Оточцу.
Личко Петрово Село – храм Св. апостола Петра и Павла (1892. године, спаљен 1941-1945. године, обновљен 1973. године). Парохију сачињавају: Петрово Село. Жељава, Ново Село, Арапов До, Решетар.
Плоча – храм Сошествија Св. Духа (1719. године, срушен до темеља 1949. године), капела Св. Петке у Кику, пренесена из Радуча 1809. године, срушена у Другом свјетском рату. Парохију сачињавају: Горње и Доње Плоче.
Подлапача – храм Успења Пресвете Богородице (1750. године, срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају: Шврачково Село, Пишаћ, Толић.
Попина Велика – храм Св. пророка Илије (1876. године, дјелимично страдао 1941-1945. године).
Почитељ – храм Успења Пресвете Богородице (1725. године, срушен на Богојављање 1949. године). Парохију сачињавају: Ситник, Његовани и Љубојевићи.
Прибудић – храм Св. Петке (обновљен 1902. године, дјелимично страдао 1941-1945. године). Парохију сачињавају: Прибудић и Кусац.
Радуч – храм Св. пророка Илије (1725. године, обновљен 1988. године), Филијални храм Св. Луке (рушевине, изгорио прије Првог свјетског рата, миниран 1949. године) Парохију сачињавају: Радуч, Липаћ, Вашица, Дреновац, Крушковац.
Сењ – храм Успења Пресвете Богородице (1790. година, срушен у Другом свјетском рату) Парохију сачињавају: Селце и Јабланац.
Смиљан – храм Св. апостола Петра и Павла (1765. године, спаљен у Друго свјетском рату, обновљен 1990. године). Парохију сачињавају: Смиљан, Бужин, Карлобаг, Богданић, Љутаћа, Селиште, Понор и Расовача.
Срб – храм Успења Пресвете Богородице (1877. године, спаљен у Другом свјетском рату, обновљен 1970. године, миниран 1995. године). Парохију сачињавају: Купирово и Нетека.
Средња Гора – храм Рођења Пресвете Богородице (1871. године, срушен послије Другог свјетског рата)
Студенци – храм Св. апостола Јеванђелиста Луке, Филијални храм Рођења Пресвете Богородице (1774. године). Парохију сачињавају: Студенци, Клеповац, Свети Марко, Кварте, Коњско Брдо, Млаква.
Суваја – храм Вазнесења Господњег (1878. година) и храм Св. апостола Јеванђелисте Луке (1876. година). Парохију сачињавају: Заклопац, Бротиња, Дабашница, Залужје, Горња Суваја, Брестовац.
Швица – храм Васкрсења Господњег (1742. године, обновљен 1990. године). Парохију сачињавају: Горичи и Бјељевине.
Широка Кула – храм Успења Пресвете Богородице ( 1892. година, срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају: Широка Кула, Лички Осик, Чуковац, Грунтуша, Љубово, Подови, Кленовац, Кузмановача.
Шкаре – храм Св. оца Николај (1848. године, миниран након Другог свјетског рата, обновљен 1978. године, оштећен 1995. године), храм Св. Петке у Главацима (1777. годна, оштећен 1991. године, изгорио у пожару 2001. године) Парохију сачињавају: Главаце и Подум.
Штикада – храм Св. Архангела (по предању из грчког доба, срушен у Другом свјетском рату), храм Св. апостола Петра и Павла (1905. година, срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају: Коса, Понор, Кривокућа, Чиче, Јакшићи и Дубоки До.
Парохије:
Бјелопоље – храм Св. Петке ( храм у току Другог свјетског рата вевастиран, након рата у порти храма направљена пилана која се и данас налази на истом мјесту) храм Св. оца Николаја у Фркашићу, храм Св. великомученика Георгија ( спаљен у току Другог свјетског рат, обновљен 1991-1995). Парохију сачињавају Бјелопоље, Тук, Ведашић, Доњи и Горњи Фркашић, Грабушић и Понор.
Лучани – храм Сошествија Св. Духа у Прокикама ( 1700, порушен 1948. године), храм Преображења Господњег у Брињу ( 1939, обновљен 1990. године). Парохију сачињавају : Бриње, Прокике, Добрица, Рајачићи, Рапајин До и Жупањ.
Брлог – храм Св. Саве ( 1740, спаљен 1991-1995. године, у току је обнова храма), парохију сачињавају : Брлог, Брлошка Дубрава, Дренов Кланац, Српско Поље, Мелнице и Вратник.
Брувно – храм Рођења Св. Јована Претече ( 1860, страдао 1941-1945 године, дјелимично обновљен 1989. године).
Бунић – храм Св. оца Николаја ( 1867, 1942. године спаљен), парохију сачињавају : Бунић, Шаламунић, Козјан и Љубово.
Висућ – храм Св. оца Николаја ( 1733, страдао 1941-1945. године)
Вребац – храм Покрова Пресвете Богородице ( 1867. године, срушен након Другог свјетског рата). Парохију сачињавају Вребац са засеоцима : Завође и Павловац.
Врело Коренице – храм Успења Пресвете Богородице ( 1904. године, страдао 1943 и 1947. године). Парохију сачињавају : Радановац, Хомољац, Рудановац, Језерак, Присјека и Ријека.
Водотеч – храм Св. Архангела Михаила ( срушен након Другог свјетског рата, остали темељи храма). Парохију сачињавају : Ивакуша, Шкалић, Гостово Поље, Војводуша и Тужевић.
Горње Врховине – храм Св. оца Николаја ( 1747. године, спаљен током Другог свјетског рата, срушен након рата), храм Св. Великомученика цара Лазара у Плитвичком Љесковцу ( срушен током Другог свјетског рата, обновљени темељи храма ), храм Успења Пресвете Богородице у Турјанском . Парохију сачињавају : Горње Врховине, Горњи и Доњи Бабин Поток, Турјански и Плитвички Љесковац.
Доње Врховине – храм Св. Архангела Михаила и Гаврила ( 1764, обновљен 1973. године, оштећен 1995. године). Парохију сачињавају : Врховине, Дуги До и Рудопоље.
Госпић – храм Св. Великомученика Георгија ( 1785. године, обновљен 1964, срушен 1992. године, на мјесту храм изграђено паркиралиште). Парохију сачињавају : Госпић, Јасиковац, Липе, Ведро Поље, Гљивари, Клиса, Каменуша и Почуче.
Грачац – храм Вазнесења Господњег ( 1874. године, страдао 1941-1945, срушен до темеља 1954. године. Храм Успења Пресвете Богородице у Дерингају. Капела Св. ап и јев. Марака – Светиња – на Велебиту ( 1863 године, страдао у Другом свјетском рату. Парохију сачињавају : Грачац, Томингај, Кијани, Дерингај, Омсица, Граб, Вучипоље, Враца и Главица.
Дабар – храм Успења Пресвете Богородице ( 1770. године срушен од старне партизана 1941-1945. године). Парохију сачињавају : Глибодол, Мала Капела, Живица, и Петрињић Поље.
Дебело Брдо – храм Рођења Пресвете Богородице ( 1762. године, уништен 1946. године), парохију сачињавају : Дебело Брдо, Јошани, Пећани и Бунчић.
Дивосело – храм Рођења Пресвете Богородице ( 1873. године, уништен током Другог свјетског рата), храм Сошествија Св. Духа ( 1840. године, уништен 1949. године). Парохију сачињавају : Дивосело, Читлук, Орнице и Рибник.
Добро Село – храм Св. апостола Петра и Павла ( 19. вијек, срушен од 1941-1945. године), парохију сачињавају : Горњи Лапац и Боричевац.
Дољани – храм Рођења Пресвете Богородице (1782. године, срушен 1948. године, започета обнова 1990. године)
Лички Дољани – храм Рођења Пресвете Богородице ( 1799. године, оштећен 1941-1945. године).
Залужница – храм Св. апостола Петра и Павла ( 1770. године, оштећен 1941-1945. године, обновљен 1987. године). Парохију сачињавају : Челина, Бракусова Драга и Подхум.
Зрмања – храм Св. оца Николаја ( спаљен 1953. године), храм Сошествија Св. Духа у Кланцу ( спаљен у Другом свјетском рату, обновљен 1973. године, страдо 1995. године). Парохију сачињавају : Врело, Ком и Паланка.
Јошани – храм Св. Саве ( 1881. године спаљен у Другом свјетском рату), филијални храм Рођења Св. Јована Претече ( 1701. године демолиран у Другом свјетском рату).
Комић – храм Св. оца Николаја ( 1778. године, спаљен у Другом свјетском рату, срушен након рата). Парохију сачињавају : Комић и Пољице.
Кореница – храм Св. Архангела Михаила и Гаврила ( спаљен 1943. године, уништена архива и драгоцјености). Парохију сачињавају : Врановача, Врпиле, Понори, Ораван, Шегановац, Михаљевац, Јасиковац, Градина и Келебовац.
Косињ – храм Св. оца Николаја ( 1873. године), храм Св. Архангела у Липовом Пољу подигнут ( 1803. године). Парохију сачињавају : Косињ, Доњи и Горњи и Липово Поље.
Крбавица – храм Св. пророка Илије ( страдао 1941-1945. године), храм Покрова Пресвете Богородице у Трнавцу ( 1896. године срушен 1941-1945. године.
Доњи Лапац – храм Силаска Св. Духа ( 1789. године, срушен након Другог свјетског рата, у изградњи нови храм). Парохију сачињавају : Праовац и Днопоље.
Мазин – храм Рођења Пресвете Богородице ( 1775. године оштећен 1941-1945. године, отпочета обнова 1991. године).
Медак – храм Рођења Св. Јован Претече ( 1688. године, 1724. године и 1867. године, обновљен 1990. године), храм Св. Јована Претече на Велебиту, капела Св. великомученика Георгија.
Мекињар – храм Св. Великомученика Георгија ( 1749. године, спаљен у Другом свјетском рату).
Могорић – храм Преноса моштију Св. оца Николаја ( 1766. године, срушен 1949. године). Парохију сачињавају : Буљнизе, Крчевине и Милојевићи.
Мутилић – храм Преображења Господњег ( 1745. године, спаљен у Другом свјетском рату). Филијални храм Св. оца Николаја на Удбини ( срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају : Мутилић, Удбина, Ребић, Ћојлук, Ондић, Клапавице, Пољице и Курјак.
Небљуси – храм Св. пророка Илије (1795. године, оштећен 1941-1945. године, обновљен 1964 и 2003. године). Парохију сачињавају: Круге, Мелиновац, Међудражје, Скочај и Заваље.
Осредци – храм Св. Петке ( 1806. године, оштећен 1941-1945. године), храм Покрова Пресвете Богородице у Тишковцу (1874. године, демолиран 1941-1945. године). Парохију сачињавају : Дугопоље, Калдрма, Завлака, Тишковац, Ваган и Дреновац.
Острвица – храм Вазнесења Господњег ( 1840. године, срушен у Другом свјетском рату). Филијални храм Воздиженија Часног Крста у Барлетима (срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају: Острвица и Барлете
Оточац - храм Св. Великомученика Георгија (1863. године, обновљен 1971. године), храм Св. Јована Крститеља у Старом Селу (1742. године, обновљен 1990. године, спаљен 1992. године), капела Св. оца Николаја у Оточцу.
Личко Петрово Село – храм Св. апостола Петра и Павла (1892. године, спаљен 1941-1945. године, обновљен 1973. године). Парохију сачињавају: Петрово Село. Жељава, Ново Село, Арапов До, Решетар.
Плоча – храм Сошествија Св. Духа (1719. године, срушен до темеља 1949. године), капела Св. Петке у Кику, пренесена из Радуча 1809. године, срушена у Другом свјетском рату. Парохију сачињавају: Горње и Доње Плоче.
Подлапача – храм Успења Пресвете Богородице (1750. године, срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају: Шврачково Село, Пишаћ, Толић.
Попина Велика – храм Св. пророка Илије (1876. године, дјелимично страдао 1941-1945. године).
Почитељ – храм Успења Пресвете Богородице (1725. године, срушен на Богојављање 1949. године). Парохију сачињавају: Ситник, Његовани и Љубојевићи.
Прибудић – храм Св. Петке (обновљен 1902. године, дјелимично страдао 1941-1945. године). Парохију сачињавају: Прибудић и Кусац.
Радуч – храм Св. пророка Илије (1725. године, обновљен 1988. године), Филијални храм Св. Луке (рушевине, изгорио прије Првог свјетског рата, миниран 1949. године) Парохију сачињавају: Радуч, Липаћ, Вашица, Дреновац, Крушковац.
Сењ – храм Успења Пресвете Богородице (1790. година, срушен у Другом свјетском рату) Парохију сачињавају: Селце и Јабланац.
Смиљан – храм Св. апостола Петра и Павла (1765. године, спаљен у Друго свјетском рату, обновљен 1990. године). Парохију сачињавају: Смиљан, Бужин, Карлобаг, Богданић, Љутаћа, Селиште, Понор и Расовача.
Срб – храм Успења Пресвете Богородице (1877. године, спаљен у Другом свјетском рату, обновљен 1970. године, миниран 1995. године). Парохију сачињавају: Купирово и Нетека.
Средња Гора – храм Рођења Пресвете Богородице (1871. године, срушен послије Другог свјетског рата)
Студенци – храм Св. апостола Јеванђелиста Луке, Филијални храм Рођења Пресвете Богородице (1774. године). Парохију сачињавају: Студенци, Клеповац, Свети Марко, Кварте, Коњско Брдо, Млаква.
Суваја – храм Вазнесења Господњег (1878. година) и храм Св. апостола Јеванђелисте Луке (1876. година). Парохију сачињавају: Заклопац, Бротиња, Дабашница, Залужје, Горња Суваја, Брестовац.
Швица – храм Васкрсења Господњег (1742. године, обновљен 1990. године). Парохију сачињавају: Горичи и Бјељевине.
Широка Кула – храм Успења Пресвете Богородице ( 1892. година, срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају: Широка Кула, Лички Осик, Чуковац, Грунтуша, Љубово, Подови, Кленовац, Кузмановача.
Шкаре – храм Св. оца Николај (1848. године, миниран након Другог свјетског рата, обновљен 1978. године, оштећен 1995. године), храм Св. Петке у Главацима (1777. годна, оштећен 1991. године, изгорио у пожару 2001. године) Парохију сачињавају: Главаце и Подум.
Штикада – храм Св. Архангела (по предању из грчког доба, срушен у Другом свјетском рату), храм Св. апостола Петра и Павла (1905. година, срушен у Другом свјетском рату). Парохију сачињавају: Коса, Понор, Кривокућа, Чиче, Јакшићи и Дубоки До.
Poslednja izmena:
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
ИЗ ТОПОГРАФИЈЕ КАРЛОВАЧКЕ ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1)
Од Franz De Paula Julius Fras
Srpski narod se vec krajem 13 stoljeca, spominje i na prostoru Like i to pretezno kao vojne posade. Postoje povjesnicari koji tvrde da su na tom prostoru bili i ranije, od doseljavanja Slavena.
Veca koncentracija Srba na prostoru Like nastaje krajem 14 stoljeca. Kao sto je poznato turska osvajanja Balkanskog poluotoka izazvale su velike migracije Srba na sjever i sjevero-zapad.
Kad su Turci poceli ozbiljnije da ugrozavaju Ugarsku,njihovi vladari su podsticali iseljavanje srba na njihovu teritoriju, i naseljavali ih i ukljucivali u svoj obrambeni sistem. Tako je kralj Matija Korvin u drugoj polovini 15 stoljeca, primio veliki br. Srba, a dio i na prostoru Like.
Padom Srbije, Bosne i porazom Hrvatske vojske na Krbavskom polju 1493, Lika je bila u potpunosti otvorena za Turske upade. Poslje pobjede Turaka na Mohacu 1520. najveci dio Like dolazi pod Tursku vlast, osim djelova oko Otocca i Brinja.
Svoj centar u Lici Turci su uspostavili u Udbini.To je uslovilo da su Srpske seobe narocito tokom 16 stoljeca, nastavljene a Srbi u vecim ili manjim grupama nastanjuju u pogranicnim djelovima jos neosvojenih austrijskih teritorija.
Od tih doseljenika su formirane i uskocke jedinice. Tu se prije svega misli na Senjske uskoke.Kao sto je poznato, doseljeno srpsko stanovnistvo jer austriska vlast smjestila u pogranicne krajeve. Tako su skupine Srba smjestene u okolini Otocca, Brinja i Senja da brane granice od Turaka.
Turske jedinice, narocito akindzije stalno su upadale u neosvojene prostore pljackale, palile i odvodile stanovnistvo.Da bi logisticki izdrzavali Tursku vojsku, ali i za ostale potrebe, Turci naseljavaju u Liku Srbe koji su imali prije svega pomocne vojnicke obaveze.tako su Srbi s jedne strane bili pod turcima i u neposrednom dodiru sa Srbima Otocca, Brinja koji su vec od ranije bili ukljuceni u austrijski obrambeni sistem.
Austrijski vladari su pogranicne zemlje, medju kojima i dio Like , koje su duzi vremenski period bile Turske, direktno potcinili austrijskoj vojnoj vlasti u Becu i na tom prostoru organizirale Vojnu Krajinu. Sam austrijski vladar nije imao dovoljno jeftine i hrabre vojske da ucvrsti granicu, pa su mu bili potrebni Srbi.
Tako se desilo da se Srbi nasele oko Otocca i Brinja,na teritoriju Habzburske drzave, a gotovo istovremeno Turci naseljavaju Srbe u Liku i Krbavu,odnosno svoje pogranicne krajeve-Tursku Krajinu. Naseljavanje Srba na teritoriju Like je omogucilo direktan kontakt sa austrijskim i mletackim vlastima.
Austrijske vojne vlasti podsticu doseljavanje Srba sa turskih teritorija na krajisko podrucje, mada je bilo i slucajeva da ih austrijske vojne cete i prisilno prevedu na svoju teritoriju.Vojnicki su ih organizovali i od njih stvarali Krajiski obrambeni sistem.Naselili su ih narocito u proplaze i klance da budu prepreka turskim prodorima.
Srbi-granicari su skupo placali svaki turski upad svojom krvlju.Tako su se u licki dio vojne krajine doselile tokom 16 i 17 stoljeca, brojne skupine i grupe Srba. Posebno se izdvaja velika tzv.Uskocka grupa koja se tokom 17 stoljeca uselila u Licku dolinu.
Treba istaknuti da vec tokom 17 stoljeca, posle koliko toliko ne snosljivih odnosa izmedju Austrije i Turska, srbi vise nisu bili potrebni pa ni pozeljni na ovoj teritoriji. Konacni razmestaj Srpskog stanovnistava u Lici desio se posle Beckog rata 1689.Krajiske cete i komandanti sa srbima -krajisnicima ,upadaju u turski deo Like i pale kuce vise hiljada Srba(Vlaha), narocito onih koji nisu stali na austrijsku stranu.tako su stradale kuce Srba koji su ziveli pod Turskom vlascu vise stotina god. Dio stanovnistva je presao na stranu austrije i sklonio se u zbegove oko Otocca i Brinja, gde su bili u logorima cekajuci ishod rata.
Zapravo Krajiske cete su zurile da zauzmu sto veci deo Like koja je s druge juzne strane oslobodjena pod vodjstvom poznatih srpskih uskockih junaka Jankovic Stojana i Smiljanic Ilije koji su dosli sa mleteckih teritorija.
Po zavrsetku Beckog rata Lika je naseljena po drzavnim potrebama, i interesima katolicke crkve. Jos prije Beckog rata mnoge grupe srba,narocito one malobrojnije su nestajale u katolicizmu ili unijacenju. Naj prije su nestajale one grupe u krajevima gde nije bilo dozvoljeno dolazak pravoslavnom svecenstvu, kao ni izgradjaja pravoslavnih crkava.Tako su nestali Srbi oko Jurjeva u Senjskoj Drazi, oko Novoga itd.
Zavrsetkom Beckog rata Lika je oslobodjena od Turaka. Muslimansko stanovnistvo uglavnom napusta Liku ili je prekrstano od strane popa Marka Mesica.Tada je juzna Lika planski naseljavana, u nju dolaze Srbi iz okoline Otocca i Brinja kao i iz Dalmacije.Srbima koji su pobegli dok j vodjen Becki rat povratak nije dozvoljen. Odredjene bolje zemlje oko Gospica, Perusica i Otocca planski su naseljavane katolickim stanovnistvom. Vodjeno je racuna da se razbiju vece srpske enklave koliko je god to bilo moguce, a da istovremeno ne ugrozi obrambeni sistem carevine, jer katolika nije bilo dovoljno.
To je nadomjesteno tako sto je nemali broj Srba pokatolicen. Srbi se zapravo pomeraju ponovo na prve borbene linije, to jest na granicu Austrije i Turske. Tako je u istocni deo Like naseljen najveci dio Srba (oko Lapca i Korenice).
Од Franz De Paula Julius Fras
Srpski narod se vec krajem 13 stoljeca, spominje i na prostoru Like i to pretezno kao vojne posade. Postoje povjesnicari koji tvrde da su na tom prostoru bili i ranije, od doseljavanja Slavena.
Veca koncentracija Srba na prostoru Like nastaje krajem 14 stoljeca. Kao sto je poznato turska osvajanja Balkanskog poluotoka izazvale su velike migracije Srba na sjever i sjevero-zapad.
Kad su Turci poceli ozbiljnije da ugrozavaju Ugarsku,njihovi vladari su podsticali iseljavanje srba na njihovu teritoriju, i naseljavali ih i ukljucivali u svoj obrambeni sistem. Tako je kralj Matija Korvin u drugoj polovini 15 stoljeca, primio veliki br. Srba, a dio i na prostoru Like.
Padom Srbije, Bosne i porazom Hrvatske vojske na Krbavskom polju 1493, Lika je bila u potpunosti otvorena za Turske upade. Poslje pobjede Turaka na Mohacu 1520. najveci dio Like dolazi pod Tursku vlast, osim djelova oko Otocca i Brinja.
Svoj centar u Lici Turci su uspostavili u Udbini.To je uslovilo da su Srpske seobe narocito tokom 16 stoljeca, nastavljene a Srbi u vecim ili manjim grupama nastanjuju u pogranicnim djelovima jos neosvojenih austrijskih teritorija.
Od tih doseljenika su formirane i uskocke jedinice. Tu se prije svega misli na Senjske uskoke.Kao sto je poznato, doseljeno srpsko stanovnistvo jer austriska vlast smjestila u pogranicne krajeve. Tako su skupine Srba smjestene u okolini Otocca, Brinja i Senja da brane granice od Turaka.
Turske jedinice, narocito akindzije stalno su upadale u neosvojene prostore pljackale, palile i odvodile stanovnistvo.Da bi logisticki izdrzavali Tursku vojsku, ali i za ostale potrebe, Turci naseljavaju u Liku Srbe koji su imali prije svega pomocne vojnicke obaveze.tako su Srbi s jedne strane bili pod turcima i u neposrednom dodiru sa Srbima Otocca, Brinja koji su vec od ranije bili ukljuceni u austrijski obrambeni sistem.
Austrijski vladari su pogranicne zemlje, medju kojima i dio Like , koje su duzi vremenski period bile Turske, direktno potcinili austrijskoj vojnoj vlasti u Becu i na tom prostoru organizirale Vojnu Krajinu. Sam austrijski vladar nije imao dovoljno jeftine i hrabre vojske da ucvrsti granicu, pa su mu bili potrebni Srbi.
Tako se desilo da se Srbi nasele oko Otocca i Brinja,na teritoriju Habzburske drzave, a gotovo istovremeno Turci naseljavaju Srbe u Liku i Krbavu,odnosno svoje pogranicne krajeve-Tursku Krajinu. Naseljavanje Srba na teritoriju Like je omogucilo direktan kontakt sa austrijskim i mletackim vlastima.
Austrijske vojne vlasti podsticu doseljavanje Srba sa turskih teritorija na krajisko podrucje, mada je bilo i slucajeva da ih austrijske vojne cete i prisilno prevedu na svoju teritoriju.Vojnicki su ih organizovali i od njih stvarali Krajiski obrambeni sistem.Naselili su ih narocito u proplaze i klance da budu prepreka turskim prodorima.
Srbi-granicari su skupo placali svaki turski upad svojom krvlju.Tako su se u licki dio vojne krajine doselile tokom 16 i 17 stoljeca, brojne skupine i grupe Srba. Posebno se izdvaja velika tzv.Uskocka grupa koja se tokom 17 stoljeca uselila u Licku dolinu.
Treba istaknuti da vec tokom 17 stoljeca, posle koliko toliko ne snosljivih odnosa izmedju Austrije i Turska, srbi vise nisu bili potrebni pa ni pozeljni na ovoj teritoriji. Konacni razmestaj Srpskog stanovnistava u Lici desio se posle Beckog rata 1689.Krajiske cete i komandanti sa srbima -krajisnicima ,upadaju u turski deo Like i pale kuce vise hiljada Srba(Vlaha), narocito onih koji nisu stali na austrijsku stranu.tako su stradale kuce Srba koji su ziveli pod Turskom vlascu vise stotina god. Dio stanovnistva je presao na stranu austrije i sklonio se u zbegove oko Otocca i Brinja, gde su bili u logorima cekajuci ishod rata.
Zapravo Krajiske cete su zurile da zauzmu sto veci deo Like koja je s druge juzne strane oslobodjena pod vodjstvom poznatih srpskih uskockih junaka Jankovic Stojana i Smiljanic Ilije koji su dosli sa mleteckih teritorija.
Po zavrsetku Beckog rata Lika je naseljena po drzavnim potrebama, i interesima katolicke crkve. Jos prije Beckog rata mnoge grupe srba,narocito one malobrojnije su nestajale u katolicizmu ili unijacenju. Naj prije su nestajale one grupe u krajevima gde nije bilo dozvoljeno dolazak pravoslavnom svecenstvu, kao ni izgradjaja pravoslavnih crkava.Tako su nestali Srbi oko Jurjeva u Senjskoj Drazi, oko Novoga itd.
Zavrsetkom Beckog rata Lika je oslobodjena od Turaka. Muslimansko stanovnistvo uglavnom napusta Liku ili je prekrstano od strane popa Marka Mesica.Tada je juzna Lika planski naseljavana, u nju dolaze Srbi iz okoline Otocca i Brinja kao i iz Dalmacije.Srbima koji su pobegli dok j vodjen Becki rat povratak nije dozvoljen. Odredjene bolje zemlje oko Gospica, Perusica i Otocca planski su naseljavane katolickim stanovnistvom. Vodjeno je racuna da se razbiju vece srpske enklave koliko je god to bilo moguce, a da istovremeno ne ugrozi obrambeni sistem carevine, jer katolika nije bilo dovoljno.
To je nadomjesteno tako sto je nemali broj Srba pokatolicen. Srbi se zapravo pomeraju ponovo na prve borbene linije, to jest na granicu Austrije i Turske. Tako je u istocni deo Like naseljen najveci dio Srba (oko Lapca i Korenice).
Poslednja izmena:
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
ИЗ ТОПОГРАФИЈЕ КАРЛОВАЧКЕ ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (2)
Од Franz De Paula Julius Fras
KRATAK PREDGOVOR I PREGLED CARSKO-KRALJEVSKE AUSTRIJSKE VOJNE KRAJINE
Vojna je Krajina jedna od najuzornijih ustanova u austrijskoj drzavi; toje njen sigurnosni bedem nasuprot Osmanlijskom carstvu u Eurpi - Turskoj. Sigurnost austrijskih drzavnih pokrajina, njihove zemlje, njihovih stanovnika i njihova posjeda te ocuvanje od kuge s Istoka, te najstrasnije od svih ljudskih posasti - dva su krupna temeljna cilja ove do savrsenstva uredjene i jedinstveno stabilne i sve opceg zdravstvenog blagostanja - i to svi isto, ako jedan. Buduci da krajiski vojnici ( obicno se zovu krajisnici ) sacinjavaju biranu, snaznu, ocvrslu, izvjezbanu, hrabru svim opasnotama vicnu vojsku, uz ova dva temeljna prvotna cilja povezao se i trecivazan cilj : ratna sluzba, u ratna vremena braniti drzavu protiv vanjskih neprijatelja.
Znamenit i temeljan zakon ove ustanove koji radja boljitkom drzave jest da se sva Vojna krajina izdrzava sama i po sebi, ne padajuci osobitno na teret drzavnoj blagajni. Krajisnik dobiva od drzave samo oruzije i vojnu odoru, a u ratno vrjeme jos i novcanu nagradu; inace po po sve sam opskrbljuje i prehranjuje svoju obitelj, obradjuje zemlju, bavi se gospodarstvom i placa drzavni porez.
Uz to krajisnik je uvjek budan, snazan i srcan vojnik. Nije potcinjen nekom gospodaru, nije kmet nego slobodan klevetnik, pravi korisnik i vlasnik svoje zemlje , potcinjen samo svome zemaljskom gospodaru i predpostavljenim vojnim starjesinama. Osiguravsi prihod za kucu, s ostatkom moze raspolagati po svojoj volji.
Da se osigura uzdrzavanje Krajine, u njoj je kao temeljan zakon uvedeno zajednicko kucanstvo, koju povezuje vise obitelji i pojedinaca obaju spolova u jednu zadrugu. U svakoj zadruzi najstariji je muskarac gospodar, a najstarija zena gospodarica. Oni moraju nadzirati vjeru, obicaje, red, jedinstvo i marljivost u kucanstvu i brinuti se za zajednicke potrebe. Svaki ukucanin mora ih postivati i slusati. Sve sto ukucani steknu zajednicko je dobro, od koje se namiruju potrebe kuce i namiruju krajisnici i njihove obitelji. Zadruge moraju izdrzavati svoje clanove na granicnoj strazi ( tz. kordunu ), a kao ostetu za svakog dobivaju od drzave 12 forinta ( tzv. constituivum ).
Cijela austrijska Krajina, uzak pojas zemlje duz turske granice, od Jadranskog mora pa sve gore visoko do Karpata, 863 2/5 cetvornih milja,* sa 1,010.878 stanovnika, ponajvise slavenskog, madjarskog i vlaskog podrijetla, dijeli se u 6 generalata, a ovi u 17 carsko-krajiskih nacionalnih pjesackih pukovnija, jednu krajisku konjanicku ( tzv. Husarsku, op. pr.) pukovniju i jedan sajkaski ( ladjarski, op pr.) bataljun s regionalnim okruzima koji im pripadaju ;
Од Franz De Paula Julius Fras
KRATAK PREDGOVOR I PREGLED CARSKO-KRALJEVSKE AUSTRIJSKE VOJNE KRAJINE
Vojna je Krajina jedna od najuzornijih ustanova u austrijskoj drzavi; toje njen sigurnosni bedem nasuprot Osmanlijskom carstvu u Eurpi - Turskoj. Sigurnost austrijskih drzavnih pokrajina, njihove zemlje, njihovih stanovnika i njihova posjeda te ocuvanje od kuge s Istoka, te najstrasnije od svih ljudskih posasti - dva su krupna temeljna cilja ove do savrsenstva uredjene i jedinstveno stabilne i sve opceg zdravstvenog blagostanja - i to svi isto, ako jedan. Buduci da krajiski vojnici ( obicno se zovu krajisnici ) sacinjavaju biranu, snaznu, ocvrslu, izvjezbanu, hrabru svim opasnotama vicnu vojsku, uz ova dva temeljna prvotna cilja povezao se i trecivazan cilj : ratna sluzba, u ratna vremena braniti drzavu protiv vanjskih neprijatelja.
Znamenit i temeljan zakon ove ustanove koji radja boljitkom drzave jest da se sva Vojna krajina izdrzava sama i po sebi, ne padajuci osobitno na teret drzavnoj blagajni. Krajisnik dobiva od drzave samo oruzije i vojnu odoru, a u ratno vrjeme jos i novcanu nagradu; inace po po sve sam opskrbljuje i prehranjuje svoju obitelj, obradjuje zemlju, bavi se gospodarstvom i placa drzavni porez.
Uz to krajisnik je uvjek budan, snazan i srcan vojnik. Nije potcinjen nekom gospodaru, nije kmet nego slobodan klevetnik, pravi korisnik i vlasnik svoje zemlje , potcinjen samo svome zemaljskom gospodaru i predpostavljenim vojnim starjesinama. Osiguravsi prihod za kucu, s ostatkom moze raspolagati po svojoj volji.
Da se osigura uzdrzavanje Krajine, u njoj je kao temeljan zakon uvedeno zajednicko kucanstvo, koju povezuje vise obitelji i pojedinaca obaju spolova u jednu zadrugu. U svakoj zadruzi najstariji je muskarac gospodar, a najstarija zena gospodarica. Oni moraju nadzirati vjeru, obicaje, red, jedinstvo i marljivost u kucanstvu i brinuti se za zajednicke potrebe. Svaki ukucanin mora ih postivati i slusati. Sve sto ukucani steknu zajednicko je dobro, od koje se namiruju potrebe kuce i namiruju krajisnici i njihove obitelji. Zadruge moraju izdrzavati svoje clanove na granicnoj strazi ( tz. kordunu ), a kao ostetu za svakog dobivaju od drzave 12 forinta ( tzv. constituivum ).
Cijela austrijska Krajina, uzak pojas zemlje duz turske granice, od Jadranskog mora pa sve gore visoko do Karpata, 863 2/5 cetvornih milja,* sa 1,010.878 stanovnika, ponajvise slavenskog, madjarskog i vlaskog podrijetla, dijeli se u 6 generalata, a ovi u 17 carsko-krajiskih nacionalnih pjesackih pukovnija, jednu krajisku konjanicku ( tzv. Husarsku, op. pr.) pukovniju i jedan sajkaski ( ladjarski, op pr.) bataljun s regionalnim okruzima koji im pripadaju ;
robert v.
Aktivan član
- Poruka
- 1.294
Zanima me da li neko zna nešto više o poreklu imena naselja Srb. Negde sam pročitao da je to jedan od najstarijih kontinuiranih toponima u Hrvatskoj. Da je postojao pre turskih osvajanja i preseljavanja stanovništva. Ako postoji neki link, ili slično o istoriji Srba. Hvala unapred.
dela973
Aktivan član
- Poruka
- 1.090
Изпрегледај тему, доста књига има, често се Срб помиње. Конкретно о топонимима тражим и ја, све је јако штуро, налетеће већ нешто. Знаш да у књигама уз појмове који се помињу иду и извори, то често промакне оку, а најчешће баш на то треба обратити пажњу. Упути те где да тражиш и копаш. Наставићу да вадим за сад из ове Топономије Карловачке Крајине, биће да је Срб тад негде и основан, нисам сигуран.
УБИЈЕНИ СВЕШТЕНИЦИ НА ТЕРИТОРИЈИ ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ 1941-1945.
Pravoslavno svestenstvo stradalo na podrucju Like;
4. јереј Никола Ј. Богуновић, парох у Доњем Лапцу.Отац Никола је међу првима ухапшен од усташа почетком маја 1941. године у Доњем Лапцу и одведен је у логор Госпић, где је тешко мучен: тучен по табанима, боден усијаним иглама по бради, носу и читавом телу, чупани му нокти и длаке из браде и бркова. Мајка га је посетила у госпићком затвору и једва га познала на основу гласа. Отац Никола је у јуну 1941. године са једном групом Срба - мученика везан жицом и одведен на Велебит.
После његове мученичке смрти, усташе су дошли у његову кућу и потпуно је опљачкали, а његову супругу Дару пронашли су у Боричевцу са два синчића - Пајом и Ђокицом. Усмртили су их тако што су живе бацили у једну јаму крај Боричевца.
5. јереј Данило Бракус, парох у Бјелопољу код Коренице.Ухапшен је неколико дана после проглашења НДХ. Пре него што су га одвели у Госпић, усташе су га држали у кореничком затвору. У Кореници је много мучен. Преживели кажу да му је брада била посута бензином и запаљена. Убијен је половином 1941. године у Госпићу.
10. јереј Јован С. Гвозденовић, парох у Радучу код Госпића.На Ђурђевдан 1941. године усташе су упали у стан оца Јована. Ухапсили су га после страховитог кундачења. Заједно са њим ухапшен је и његов рођени брат Никола, марински официр, који се као рањеник склонио код њега.Обојица су убијени на путу према железничкој станици, а њихова измрцварена тела су остављена на путу.
12. јереј Милан Р. Диклић, парох у Косињу. Отац Милан је ухапшен у свом стану у Доњем Косињу 18. јуна 1941. године и одведен у логор у Госпић. У логору је виђен у другој половини јуна 1941. године и зна се да је одведен на Велебит, у Јадовно, где је убијен. Са њим је у логору био и отац Урош Рајчевић. И он је поделио исту судбину.
16. јереј Милојко Е. Дошен, пароху Почитељу код Госпића. Рођен је 10. априла 1880. године у Почитељу код Госпића. У Првом светском рату био је заточен у манастиру Гомирју.Ухапшен је у Почитељу 16. јуна 1941. године и одведен је у усташки логор у Госпићу. Крајем јуна 1941. године одведен је на Велебит, у Јадовно, где је убијен и бачен у јаму.
19. јереј Никола М. Загорац, парох у Личком Петровом Селу код Коренице.Отац Никола је ухапшен одмах по проглашењу НДХ. Усташе су га, са већом групом његових парохијана, одвели у непознатом правцу. Има више сведочанстава о страдању оца Николе, али се не поклапају.
Према једном сведочанству, усташе су их одвели у црквену порту у Личком Петровом Селу и ту су убили 43 Србина. Међу њима је био и отац Никола.
По другом, усташе су у близини Плитвичких језера убили једног православног свештеника. Њега су најпре попели на звоник, а затим су га бацили кроз отвор. Усташе су, док је свештеник падао, са звоник викали "НЕСТА КРСТА ОД ТРИ ПРСТА". Затим су притрчали полумртвом свештенику и пробили га бајонетом. То се десило 13. августа 1941. године.
По трећем казивању, отац Никола је убијен на некој стругари близу Бихаћа са још 700 Срба из Личког Петровог Села.
Његову породицу - супругу и двоје нејаке деце - усташе су отерали у Јасеновац у мају 1942. године и ту им се изгубио сваки траг.
20. протојереј Гено Илић, парох у пензији из Госпића. Рођен је 1863. године у Смиљану код Госпића у свештеничкој породици. Рат га је затекао као тешког болесника везаног за постељу. Усташе му ни болесном нису дали мира па су га више пута мучили и злостављали. Умро је у јулу 1941. године. Сахрањен је тајно на госпићком гробљу уз присуство гробара и његове супруге.
22. јереј Димитрије Д. Јерковић, парох у Широкој Кули код Госпића.Отац Димитрије је ухапшен 12. априла 1941. године. О његовом хапшењу је достављен извештај Црквеном суду Епархије горњокарловачке. Из Широке Куле је одведен у логор у Госпић. Поуздано се зна да је у госпићком логору био 26. јуна 1941. године, када је био мучен и вређан. Из Госпића је везан одведен на Велебит. Према једном сведочанству, глава му је била разбијена још у Госпићу. Са њим је мучен и прота Матија Стијачић, парох из Смиљана.
Приликом усташког покоља у Дивоселу убијено је и једно дете оца Димитрија Јерковића
6. јереј Спасо Лаврња, парох у Суваји код Доњег Лапца.Почетком јуна 1941. године отац Спасо се аутобусом враћао из Бихаћа. Усташе су га задржали у Доњем Лапцу. Ту је држан неколико дана. Терали су га да чисти улице, а у затвору су му чупали браду и стављали со у ране.
Дана 19. јуна 1941. године одведен је са једном групом свештеника у Госпић. Одатле су, нешто касније, одведени на Велебит. Убијен је на Велебиту и бачен у јаму Јадовно
Усташе су 1. јула 1941. године, после хапшења оца Спасе, дошли у Сувају и одмах су почели са хапшењем. У парохијском дому су затекли супругу оца Спасе - Љубицу - која је била пред самим порођајем.
Љубици су распорили утробу и извадили нерођено дете. Друго дете, синчића од четири године, ранили су из пушке, а потом су га заклали.
Италијански карабињери су оставили писано сведочанство о овом усташком злочину.
28. протојереј Петар Мајсторовић, парох у Личким Дољанима код Доњег Лапца.Рођен је 1870. године у Боричевцу.Усташе су 15. јуна 1941. године упали у село и одмах су блокирали протину кућу. Усташе су упали у протину кућу, извели проту и његовог болесног сина Милојка, студента. Довели су их до камиона и заједно са једном већом групом Срба одвезли у затор у Доњем Лапцу. Одатле су, у другој половини јуна 1941. године, пребачени за Госпић.". Прота је нађен обешен. Одело му је било поцепано и крваво. Скинули су га, изнели у двориште и у њега испалили један метак из пиштоља.
30. протојереј Милош Мандић, архијерејски намесник из Грачаца.Ухапшен је од усташа други дан по Спасовдану (29. маја 1941. године) и затворен са већом групом Срба у Грачацу. У затвору је много мучен. У ноћи између 30. и 31. маја је са још 26 Срба убачен у камион и одведен у правцу Метка.
Сви су побијени у једној шуми између Метка и Вребца. Бачени су у јаме које су раније ископане.За њихову погибију сазнали су чобани, који су после неколико дана туда наишли и затекли свеже хумке и крв око њих. Одмах су вест пренели у Грачац, одакле су дошли Срби, откопали гробницу и нашли гомилу унакажених лешева, које су једва препознали. Тело проте Милоша је највише било унакажено.
- - - - - - - - - -
Nastavak;
31. протојереј Георгије Марјан, парох из Сења.Прота Георгије је ухапшен од усташа у селу Бриња, на путу између Подрума и Сења. Одведен је у Госпић одакле је, свезан за кола, одведен на једно гробље где је жив спаљен у августу 1941. године.
35. протојереј-ставрофор Манојло А. Оклобџија, парох у Врелу код Коренице.Рођен је 14. јуна 1860. године у Почитељу код Госпића. За време Првог светског рата је био прогањан и хапшен. Две године је провео у интернацији. У ослобођеној Отаџбини одликован је Орденом Светога Саве XX степена и Орденом Југословенске круне X реда.
Ухапшен је одмах по проглашењу НДХ, али је због старости био пуштен под условом да не може чинодејствовати. Уместо њега, ухапшен је његов син, школски надзорник у Кореници, кога су одвели у Госпић и на Јадовну убили.
Проту су мучили и прогањали. Умро је у Загребу 14. јануара 1945. године.
37. протојереј Павле Т. Обрадовић, парох у Небљусима код Доњег Лапца.Рођен је 17. јуна 1871. године у Брувну код Грачаца. Прота Павле је у ноћи између 15. и 16. јуна 1941. године добио позив из усташког стана у Доњем Лапцу да се одмах јави ради неког саслушања.
Отац Павле је затворен одмах по доласку у Доњи Лапац. Одатле је после неколико дана отпремљен у госпићски логор. Убијен је над Јадовном на Велебиту.
Nastavak;
40. јереј Вујадин Пањковић, парох из Дебелог Брда код Коренице.Отац Вујадин је ухапшен 28. маја 1941. године. Усташе су га затворили у затвор у Бунићу, где је страшно батинан. Одатле је пребачен у казнени завод у Госпићу. Убијен је над јамом Јадовно у Јадовно на Велебиту.
44. јереј Урош С. Рајчевић, парох у Могорићу код Госпића.Ухапшен је од усташа 16. јуна 1941. године у Могорићу и спроведен је у казнени завод у Госпићу. Тамо је много мучен. Из Госпића је на Видовдан 1941. године одведен на Велебит. Убијен је над Јадовном са свештеником Миланом Диклићем из Косиња.
45. протојереј Петар Рашета, парох у Бунићу код Коренице.Ухапшен је 26. маја 1941. године. Одмах је спроведен у Госпић, а одатле у Јадовно, где је убијен са свештеником Вујадином Пањковићем.
- - - - - - - - - -
Nastavak;
47. јереј Вуколај Д. Скенџић, парох у Брињу код Оточца.Ухапшен је 22. јуна 1941. године око три сата ујутру. Тада је пет наоружаних усташа упало у његов стан. Одвели су га у брињски затвор, где су га држали три дана. После тога о њему се ништа није знало.
По завршетку рата, усташки злочинац Стипе Јавор је на суђењу признао да је 25. јуна 1941. године убио свештеника Вуколаја Скенџића у шуми званој "Шкамрица" недалеко од Бриња и да га је потом бацио у провалију.
49. јереј Радивој И. Станисављевић, парох из Коренице.Усташе су 1. јула 1941. године похапсили све виђеније Србе кореничког краја. Међу њима је био и отац Радивој. Њега су најпре држали у затвору усташког логора у Кореници, где су га мучили на све могуће начине.
Према неким сведочанствима, отац Радивој је убијен у Кореници или у њеној околини, а према другим, одведен је у Бихаћ и убијен је на Пријебоју, између Коренице и Личког Петовог Села.
51. протојереј Матија Стијачић, парох у Смиљану код Госпића.Рођен је 1883. године у Клобуцима код Требиња. По завршеној богословији и рукоположењу, служио је на парохијама у Америци. У Америци је саставио "Зборник молитава и црквених песама са одговорањем на литургији".
У Отаџбину се вратио 1935. године и постављен је за пароха у Смиљану (родном месту нашег научника Николе Тесле), где је служио до своје мученичке смрти.
Ухапшен је 12. априла 1941. године у Смиљану и одведен је у госпићски затвор. Усташке власти су званично обавестиле Црквени суд у Плашком да су прота Матија Стијачић и свештеник Димитрије Јерковић ухапшени.
У Госпићу су злостављани тако да су виђени да се једва крећу од претрпљених батина. Према неким подацима, прота Матија је од батина умро у затвору, а према другим - отпремљен је на Велебит и тамо је убијен.
56. протојереј Андрија Цвјетићанин, парох у Томин Гају код Грачаца.Рођен је 1863. године у Висућу код Удбине. Прота Андрија се у првим данима постојања НДХ са народом пребацио у Губавчево Поље. Иако стар и болестан, трпео је са својим парохијанима несрећу, која је погодила његов народ.
Прота Андрија Цвјетићанин је умро 1943. године. Сахрањен је на сеоском гробљу.
Da se ne zaboravi!
40. јереј Вујадин Пањковић, парох из Дебелог Брда код Коренице.Отац Вујадин је ухапшен 28. маја 1941. године. Усташе су га затворили у затвор у Бунићу, где је страшно батинан. Одатле је пребачен у казнени завод у Госпићу. Убијен је над јамом Јадовно у Јадовно на Велебиту.
44. јереј Урош С. Рајчевић, парох у Могорићу код Госпића.Ухапшен је од усташа 16. јуна 1941. године у Могорићу и спроведен је у казнени завод у Госпићу. Тамо је много мучен. Из Госпића је на Видовдан 1941. године одведен на Велебит. Убијен је над Јадовном са свештеником Миланом Диклићем из Косиња.
45. протојереј Петар Рашета, парох у Бунићу код Коренице.Ухапшен је 26. маја 1941. године. Одмах је спроведен у Госпић, а одатле у Јадовно, где је убијен са свештеником Вујадином Пањковићем.
- - - - - - - - - -
Nastavak;
47. јереј Вуколај Д. Скенџић, парох у Брињу код Оточца.Ухапшен је 22. јуна 1941. године око три сата ујутру. Тада је пет наоружаних усташа упало у његов стан. Одвели су га у брињски затвор, где су га држали три дана. После тога о њему се ништа није знало.
По завршетку рата, усташки злочинац Стипе Јавор је на суђењу признао да је 25. јуна 1941. године убио свештеника Вуколаја Скенџића у шуми званој "Шкамрица" недалеко од Бриња и да га је потом бацио у провалију.
49. јереј Радивој И. Станисављевић, парох из Коренице.Усташе су 1. јула 1941. године похапсили све виђеније Србе кореничког краја. Међу њима је био и отац Радивој. Њега су најпре држали у затвору усташког логора у Кореници, где су га мучили на све могуће начине.
Према неким сведочанствима, отац Радивој је убијен у Кореници или у њеној околини, а према другим, одведен је у Бихаћ и убијен је на Пријебоју, између Коренице и Личког Петовог Села.
51. протојереј Матија Стијачић, парох у Смиљану код Госпића.Рођен је 1883. године у Клобуцима код Требиња. По завршеној богословији и рукоположењу, служио је на парохијама у Америци. У Америци је саставио "Зборник молитава и црквених песама са одговорањем на литургији".
У Отаџбину се вратио 1935. године и постављен је за пароха у Смиљану (родном месту нашег научника Николе Тесле), где је служио до своје мученичке смрти.
Ухапшен је 12. априла 1941. године у Смиљану и одведен је у госпићски затвор. Усташке власти су званично обавестиле Црквени суд у Плашком да су прота Матија Стијачић и свештеник Димитрије Јерковић ухапшени.
У Госпићу су злостављани тако да су виђени да се једва крећу од претрпљених батина. Према неким подацима, прота Матија је од батина умро у затвору, а према другим - отпремљен је на Велебит и тамо је убијен.
56. протојереј Андрија Цвјетићанин, парох у Томин Гају код Грачаца.Рођен је 1863. године у Висућу код Удбине. Прота Андрија се у првим данима постојања НДХ са народом пребацио у Губавчево Поље. Иако стар и болестан, трпео је са својим парохијанима несрећу, која је погодила његов народ.
Прота Андрија Цвјетићанин је умро 1943. године. Сахрањен је на сеоском гробљу.
Da se ne zaboravi!
robert v.
Aktivan član
- Poruka
- 1.294
Hvala. Jedino što sam uspeo pronaći je članak sa hrvatske wikipedije, ali mi je malo zasmetao ton priređivača:
http://hr.wikipedia.org/wiki/Srb
