Kultne žene

[v.v.ilic]

Sveta Petka ili Paraskeva (grč. Παρασκευή - petak) je bila hrišćanska podvižnica iz 11. veka.

Sveta Petka


Sveta Petka ili Paraskeva (grč. Παρασκευή - petak) je bila hrišćanska podvižnica iz 11. veka.
Rodila se u gradu Epivatu (Pivat - na turskom Bojadis), koji se nalaziše između Silimvrije i Carigrada u Trakiji polovinom desetog stoleća. Ona beše srpskog porekla[traži se izvor], iz imućne i veoma pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, a kasnije bi izabran za episkopa Maditskog (989—996)
Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu i čula reči Božanskog Jevanđelja: "Ko hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom da ide" (Mk. 8,34), ona svim srcem pripade Gospodu i kada odraste pridruži se plejadi blagočestivih ugodnika Božijih. Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života ona napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, a zatim se zaputi u pustinju Jordansku, živeći strogim otšeličkim životom, gde se Hrista radi podvizavala sve do starosti svoje. U doba pozne starosti posluša glas Anđela Božijeg, ostavi pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Tu ona požive još dve godine u neprestanom postu i molitvi, pa se predstavi Bogu u 11. stoleću. Njeno telo bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih.
Bogougodni hrišćani iz tog mesta posle javljanja svetiteljke u snu nekom Georgiju i Jefimiji pronašli su mesto gde su bile zakopane njene mošti, izvadili su ih iz zemlje i položili u hram svetog Petra i Pavla u Epivatu. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle u Trnovo, da bi opet bile vraćene u Carigrad, a iz Carigrada u Beograd. Sada se svete i čudesne mošti, Svete Petke nalaze u rumunskom gradu Jašiju.
Širom naše zemlje nalazi se i veliki broj lekovitih izvora, koji su posvećeni sv. Petki. Jedan od njih je izvor sv. Petke u kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu gde su njene mošti dugo vremena počivale. Ta čudotvorna i lekovita voda (agijazma, grč. αγίασμα) ove svetiteljke, leči sve bolesnike, koji sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj svetiteljki prilaze k njoj.
Crkva je slavi 14. oktobra po starom, odnosno 27. oktobra po novom kalendaru. Ovu Paraskevu naš narod obično zove sv. Petka a u srpskim primorskim krajevima „Petka Biogradska“, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Takođe je poznata i kao Petka Trnovska, jer su joj mošti bile u Trnovu.(vikipedija)

 

[Borac za prava zivotinja]

ISIDORA SEKULIĆ

1877 - 1958

Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.

Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu.

Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.

(Vikipedija)

 

[*~Anti~*]

JERINA BRANKOVIĆ

Jerina (Irina) Branković (Kantakuzin) - Prokleta Jerina, bila je srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića (vl. 1427-1456), za koga se udala 26. decembra 1414.

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (car 1347-1354). Od njene familije u Srbiji je naročito bio poznat Jerinin brat Toma Kantakuzin (†1463).

Bila je nepopularna u narodnom predanju i nazvana Prokleta Jerina, najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske prestonice. Po narodnom predanju njena vladavina je bila surova. Umrla je kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457, pretpostavlja se da je otrovao njen sin Lazar. Njena ćerka Mara je postala sultanica. Stari gradovi širom prostora naseljenih Srbima su po njoj dobili imena Jerinin grad.

Sa despotom Đurđem imala je šestoro dece:

* Todor Branković (1415 - 1428)
* Grgur Branković (1416/17 - 1459)
* Stefan Branković (1425 - 1476), srpski despot 1458-1459
* Lazar Branković (1421/27 - 1458), srpski despot 1456-1458
* Mara Branković (1412 - 1487), udata 04.09. 1433. (u harem) za turskog sultana Murata II (1404-1451)
* Katarina Branković (1418/19 - 1492), udata 20.04. 1434. za grofa Ulriha II Celjskog (1406-1456)

Turci su 1441. zarobili Grgura i Stefana Brankovića i 8. maja te godine ih oslepeli po naredbi sultana Murata II.

Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića. Ne zna se ko je bila njegova prva žena sa kojom je imao ćerku Jelenu. Za ćerku Maru ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, a istoričari skoro sigurno tvrde da je ona bila Đurđeva ćerka iz prvog braka.

Za Jerinu se može reći da je bila tragičan lik, kome je narodno predanje učinilo veliku nepravdu.

(Vikipedija)

 

[astronaut skaut]

Beskompromisni borac za pravdu - Carla del Ponte

 

[*~Anti~*]

SAPFA

Sapfa (Σαπφώ; Erez, oko 620. p.n.e. - Mitilena, 570. p.n.e.) bila je starogrčka pjesnikinja s otoka Lezba.

Rođena je u Erezu na otoku Lezbu. Živjela je u Mitileni, gdje je i umrla. Pripadala je aristokratskoj klasi, ali nije sudjelovala u političkim sukobima između aristokracije i demokrata. Ipak je morala otići iz domovine. Kraće vrijeme boravi na Siciliji. U Mitileni na Lezbu upoznala je pjesnika Alkeja.

Sapfa se u Mitileni okružila skupinom djevojaka udruženih u neku vrstu društva. O karakteru tog društva dosta se raspravljalo. Neki ga zamišljaju kao zavod ili školu, a drugi kao društvo vjerskoga karaktera. Temelj društva činili su kult božice Afrodite i ljubav.

Oko Sapfina lika razvile su se različite legende. Jedna se odnosi na neuzvraćenu ljubav prema lađaru Faonu. Po pričanju je Sapfa počinila samoubojstvo jer ovaj nije za nju mario. Druga legenda o pjesnikinji govori kao o bludnici. Ta optužba prije svega izvire iz erosa za djevojke i problema protuprirodnog bluda. Nažalost, često se naglašavalo polemiziranje oko njene biografije u tolikoj mjeri da se znalo zaboraviti na njenu poeziju....

http://hr.wikipedia.org/wiki/Sapfa

 

[kalis]

Madam Tiso


Madam Tiso, rođena kao Mari Tiso, je bila vajarka voštanih figura.
Osnovala je "Muzej voštanih figura madam Tiso" u Londonu.
Muzej ima mnogobrojne ogranke u velikim svetskim gradovima.


Mari Tiso (1761.–1850.), rođena Mari Grosholc u Strazburu, u Francuskoj, radila je kao kućna pomoćnica kod doktora Filipa Kirtjisa, koji je bio vešt u modeliranju. Kirtjis je naučio Tisoovu umetnosti modeliranja. Godine 1765. godine Kirtjis je napravio figuru Mari-Žan di Bari , ljubavnice Luja XV i ovo je ujedno najstarija izložena figura. Prva izložba Kirtjisovih figura postavljena je 1770. godine i privukla je velik broj posetilaca. Postavka je premeštena u Kraljevsku palatu u Parizu 1776. Drugu lokaciju otvorena je na Boulevard du Temple 1782. godine.

Prva voštana figura koju je kreirala Mari Tiso bila je figura Voltera, godine 1777. Druge važne ličnosti tog vremena koje su dobile svoju voštanu figuru su: Žan-Žak Ruso,Bendžamin Frenklin ...

Nakon Kirtjisove smrti 1794. godine, Mari Tiso je pripala njegova kolekcija voštanih figura. Godine 1802. ona odlazi u London. Zbog Francusko-engleskog rata, Tisoova se nija smela vratiti u Francusku, tako da je bila primorana da zajedno sa svojom kolekcijom putuje kroz Veliku Britaniju i Irsku. Prva stalna postavka njenih voštanih figura locirana je u ulici Bejker u Londonu 1835.
Jedna od najvećih atrakcija njenog muzeja je Dvorana strave. Ovaj deo postavke obuhvata neke od žrtava Francuske revolucije i takođe novije kreacije ubica i ostalih kriminalaca.
I figure drugih poznatih ljudi su dodate postavci, kao što su figure Horejšija Nelsona i sera Voltera Skota. Neke od figura koje je ona napravila još uvek postoje uključujući i njen autoportret koji je sada postavljen na ulazu u njen muzej. Napravila ga je 1842. godine.

Na sadšnju lokaciju u ulici Marilebon muzej je premešten 1884. godine a 1925. požar je uništio neke figure, ali većina ih je ostala neoštećena.
Muzej Madam Tiso je danas jedna od najvećih turističkih atrakcija u Londonu. Ima svoje ogranke u Amsterdamu, Hong Kongu, Las Vegasu i Njujorku. Danas voštane figure obuhvataju istorijske i kraljevske ličnostie, filmske i sportske zvezde i poznate ubice.

 

[*~Anti~*]

LJUBICA - CUCA SOKIĆ

U Beogradu je 08. januara 2009. g. preminula velika srpska i jugoslovenska slikarka Ljubica-Cuca Sokić. S obzirom da je bila jedan od tvoraca ideje Kuće legata, ovoj ustanovi i gradu Beogradu ostavila je svoj legat koji se sastoji od 27 reprezentativnih dela nastalih između 1965-1985.

Slikarstvo Ljubice Cuce Sokić je u ranijem periodu intimističko a kasnije se razvijalo ka umerenoj apstrakciji, iako se ono zapravo opire svrstavanju u norme koje nude termini. Crtanje je učila kod Zore Petrović, a slikanju su je učili Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Ivan Radović.

Motivi su ostali u domenu mrtve prirode, pejzaža, ređe figuralne kompozicije. Traganje je bilo okrenuto uspostavljanju ravnoteže između pojavnog i likovnog uz pomoć analize pune koncentracije sa senzibilitetom taktilnog i suptilnog. Ona je uspostavila bliskost sa predmetima ili prostorom koji ju je okruživao. Posedovala je dar prodiranja u suštinu predmeta. Nju nije zanimao ukras već samo biće, ideja koja se nalazi iza predmeta, figure, portreta, pejzaža, kompozicije. Kao da je težila da preskoči granicu prolaznog.

Kolorit nikad prenaglašen, a vrlo često i prigušen ostavlja utisak iskrenosti i jednostavnosti pune poštovanja. I zato njene slike jesu čudnovato vanvremenske ali i tople, bliske. Njen se izraz vremenom pročišćavao i okretao se geometrizaciji forme.

Boravak u Parizu tridesetih godina 20. veka je ostavio znatan trag I pomogao joj u stvaranju sopstvenog izraza. Volela je Sezana (Cézanne), intimiste Bonara i Vijara, Šardena, Braka, Pikasa, Matisa, Sera (Bonnard, Vuillard, Chardin, Braque, Picasso, Matisse, Seurat). Govorila je: « U Parizu je svaka fleka, nekako, na svom mestu ». Pored slikanja u ulju, radila je i temperu, gvaš, pastel, akvarel, crta – olovkom, perom, sepijom. Takođe je eksperimentisala i sa grafikom i bavila se ilustracijom.

Njeno delo je svakako obeležilio srpsku i jugoslovensku umetnost 20. veka i predstavlja jednu od najznačajnijih umetnica na ovom prostoru.

Izlagala je na mnogobrojnim grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Od najznačajnijih samostalnih izložba se ističu:

1939 - Beograd, Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Izložba slika, 12-22 februar
1952 - Pariz, Galerie Yugoslave, Ljubica Sokić et Dušan Ristić, Peintures a la Detrempe et Dessins, maj
1973 - Sombor, Salon Likovne jeseni, maj
1989 - Beograd, Galerija Grafički kolektiv, Ilustracije, 3-22 april
1995 - Beograd, Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti, Retrospektivna izložba, 26. April – 15.juni
1997 - Beograd, Galerija Haos, Retrospektivna izložba crteža¸maj

Dobila je i veliki broj nagrada:

1949 - Beograd, Savezna nagrada za slikarstvo FNRJ
1959 - Beograd, Nagrada za ilustraciju Mlado pokolenje
1960 - Beograd, Nagrada za slikarstvo na I Oktobarskom salonu
1962 - Beograd, Plaketa Zlatno pero Beograda za najbolju ilustraciju u boji 1966 - Beograd, Zlatna paleta ULUS-a, Beograd, Nagrada Neven za ilustraciju
1968 - Ečka, Otkupna nagrada za slikarstvo UK Ečka
1969 - Zagreb, Otkupna nagrada JAZU na II izložbi jugoslavenskog crteža
1972 - Beograd, Sedmojulska nagrada SR Srbije
1975 - Sarajevo, Nagrada za slikarstvo na VI izložbi Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije
1978 - Beograd, Oktobarska nagrada grada Beograda
1986 - Beograd, Nagrada ULUS-a na Jesenjoj izložbi
1989 - Gornji Milanovac, Grandprix na I bijenalu jugoslovenske minijaturne umetnosti
1993 - Beograd, Vukova nagrada
1995 - Herceg Novi, Nagrada Zimskog salona
1996 - Beograd, Politikina nagrada iz Fonda Vladislava Ribnikara (za retrospektivnu izložbu u Galeriji SANU 1995.)
2003 - Beograd, Veliko odlikovanje Medalja Beli anđeo, za izuzetne dugogodišnje zasluge i ostvarenja na polju likovne umetnosti


GALERIJA ODABRANIH RADOVA:
http://www.kucalegata.org/galerijasokic.htm

 

[Gost 36589]

Margaret Thatcher

Margaret Hilda Thatcher, barunica Thatcher (Grantham, 13. listopada 1925. - ), britanska političarka, poznata kao Čelična lady (Iron Lady).

Po zanimanju odvjetnica i kemičarka, Margaret Thatcher 1974. godine postaje prva predsjednica konzervativne stranke, a potom i prva predsjednica vlade Ujedinjenog Kraljevstva, koji je položaj držala od 4. svibnja 1979. do 28. studenoga 1990. godine, što je najduži mandat jednog predsjednika vlade Ujedinjenog kraljevstva od 1827. godine.

Ostat će zabilježena kao jedna od najkontroverznijih političarki 20. stoljeća, sa podjednakim brojem onih koji ju idealiziraju i onih koji je osporavaju. Ono što joj, međutim, nitko ne može osporiti jest činjenica da je pokazala više odlučnosti nego bilo koji drugi političar njene generacije. Poznata je po odličnim odnosima sa Ronaldom Reaganom, koji ju je izuzetno cijenio i smatrao svojim najbližim savjetnikom te po načinu na koji je Ujedinjeno Kraljevstvo odvela u Falklandski rat 1982. godine.

 

[LBarbara]

Indira Prijadaršini Gandi

....je bila premijerka Indije (1966—1977, 1980—1984) i jedna od vodećih ličnosti Pokreta nesvrstanih, čija je kontroverzna politička karijera završila atentatom koji su izveli sikijski zavernici.

Indira Prijadaršini Gandi rođena je 19. novembra 1917. u mestu Alahabadu, kao jedino dete Džavaharlala Nehrua, kasnije prvog indijskog premijera. Diplomirala je na Univerzitetu Visva-Bharati u Bengalu, a takođe je studirala i na univerzitetu u Oksfordu u Velikoj Britaniji. Od rane mladosti aktivna je u omladinskim, studentskim i ženskim ogranizacijama. Godine 1938. pridružila se Nacionalnoj kongresnoj stranci i postala aktivna u pokretu za indijsku nezavisnost. Godine 1942. udala se za Feroza Gandija, pariskog novinara, koji je takođe bio aktivni član stranke. Uskoro nakon toga Britanci su uhapsili oboje po optužbi za protivdržavnu delatnost, te su proveli 13 meseci u zatvoru. Kada je Indija stekla nezavisnost 1947. godine i Nehru zauzeo premijersko mesto, Indira je postala njegova službena domaćica. Nehru joj se često obraćao za savete po pitanju nacionalnih problema, a ona ga je pratila i na putovanjima u inostranstvo.
Godine 1955. izabrana je u izvršno telo Kongresne stranke (Radni komitet), postajući tako samostalna nacionalna politička figura.

 

[kalis]

Sofija Soja Jovanović

Sofija (Soja) Jovanović (Beograd 1. februar 1922. - Beograd 22. april 2002.) bila je prva srpska režiserka.

Njen film „Pop Ćira i pop Spira“ prvi je jugoslovenski dugometražni film u boji.

Filmovi koje je režirala Soja Jovanović
God. Naziv
1954. Sumnjivo lice
1957. Pop Ćira i pop Spira
1960. Diližansa snova
1962. Dr
1964. Put oko sveta
1966. Orlovi rano lete
1968. Pusti snovi
1969. Silom otac

 

[VažnoJeZvatiSeFridrih!]

SONJA SAVIĆ
Рођена је 15. септембра 1961. године у Чачку. Глумом је почела да се бави у аматерским трупама, а дебитовала је на филму „Лептиров облак“ 1977. године. На Факултету драмских уметности у Београду, дипломирала је 1982. године у класи професора Миње Дедића,заједно са : Светиславом Гонцићем, Бранимиром Брстином, Жарком Лаушевићем, Зораном Цвијановићем...

Филмским улогама током осамдесетих година „Живети као сав нормалан свет“, „Уна“, „Шећерна водица“, „Давитељ против давитеља“, „Балкански шпијун“, „Чавка“ изборила је статус звезде домаћег филма креирајући улоге изван одређеног фаха, али увек са препознатљивим личним печатом.

За улогу у филму „Живот је леп“, 1985. године награђена је на фестивалу у Венецији. У музичком споту Мирослава Илића, за песму „Волео сам девојку из града“ снимљеном 1987. године, играла је фамозну Девојку из града.

Током деведесетих година ређе се појављивала на филму, али је, и поред тога, остварила неколико значајнијих улога: „Ми нисмо анђели“, „Увод у други живот“, „Ни на небу ни на земљи“, „Урнебесна трагедија“: Била је активна и као редитељка - „Први српски техно водвиљ“, „Супернаут - Београд андерграунд“, „Плеј“ и последњи филм „Шарло те гледа“.

Велики повратак на глумачку сцену уследио је после улоге у филму „Хлеб и млеко“ 2001. године, награђеног Златним лавом у Венецији. Филм „Југ-југоисток“ у којем је играла, добио је награду београдског ФЕСТ-а „Небојша Ђукелић“.

Последњу улогу остварила је у ТВ серији „Вратиће се роде“.

Пред крај живота се посветила снимању авангардних филмова.

Преминула је 23. септембра 2008. године у Београду.

 

[*~Anti~*]

Aretha Franklin

The Queen Of Soul

Aretha Franklin is one of the giants of soul music, and indeed of American pop as a whole. More than any other performer, she epitomized soul at its most gospel-charged. Her astonishing run of late-'60s hits with Atlantic Records--"Respect," "I Never Loved a Man," "Chain of Fools," "Baby I Love You," "I Say a Little Prayer," "Think," "The House That Jack Built," and several others--earned her the title "Lady Soul," which she has worn uncontested ever since. Yet as much of an international institution as she's become, much of her work--outside of her recordings for Atlantic in the late '60s and early '70s--is erratic and only fitfully inspired, making discretion a necessity when collecting her records.

Franklin's roots in gospel ran extremely deep. With her sisters Carolyn and Erma (both of whom would also have recording careers), she sang at the Detroit church of her father, Reverend C.L. Franklin, while growing up in the 1950s. In fact, she made her first recordings as a gospel artist at the age of 14. It has also been reported that Motown was interested in signing Aretha back in the days when it was a tiny start-up. Ultimately, however, Franklin ended up with Columbia, to which she was signed by the renowned talent scout John Hammond.

Franklin would record for Columbia constantly throughout the first half of the '60s, notching occasional R&B hits (and one Top Forty single, "Rock-a-bye Your Baby with a Dixie Melody"), but never truly breaking out as a star. The Columbia period continues to generate considerable controversy among critics, many of whom feel that Aretha's true aspirations were being blunted by pop-oriented material and production. In fact there's a reasonable amount of fine items to be found on the Columbia sides, including the occasional song ("Lee Cross," "Soulville") where she belts out soul with real gusto. It's undeniably true, though, that her work at Columbia was considerably tamer than what was to follow, and suffered in general from a lack of direction and an apparent emphasis on trying to develop her as an all-around entertainer, rather than as an R&B/soul singer.

When Franklin left Columbia for Atlantic, producer Jerry Wexler was determined to bring out her most soulful, fiery traits. As part of that plan, he had her record her first single, "I Never Loved a Man (The Way I Love You)," at Muscle Shoals in Alabama with esteemed Southern R&B musicians. In fact, that was to be her only session actually at Muscle Shoals, but much of the remainder of her '60s work would be recorded with the Muscle Shoals Sound Rhythm Section, although the sessions would actually take place in New York City. The combination was one of those magic instances of musical alchemy in pop: the backup musicians provided a much grittier, soulful, and R&B-based accompaniment for Aretha's voice, which soared with a passion and intensity suggesting a spirit that had been allowed to fly loose for the first time.

In the late '60s, Franklin became one of the biggest international recording stars in all of pop. Many also saw Franklin as a symbol of Black America itself, reflecting the increased confidence and pride of African-Americans in the decade of the civil rights movements and other triumphs for he Black community. The chart statistics are impressive in and of themselves: ten Top Ten hits in a roughly 18-month span between early 1967 and late 1968, for instance, and a steady stream of solid mid-to-large-size hits for the next five years after that. Her Atlantic albums were also huge sellers, and far more consistent artistically than those of most soul stars of the era. Franklin was able to maintain creative momentum, in part, because of her eclectic choice of material, which encompassed first-class originals and gospel, blues, pop, and rock covers, from the Beatles and Simon & Garfunkel to Sam Cooke and the Drifters. She was also a fine, forceful, and somewhat underrated keyboardist.

Franklin's commercial and artistic success was unabated in the early '70s, during which she landed more huge hits with "Spanish Harlem," "Bridge Over Troubled Water," and "Day Dreaming." She also produced two of her most respected, and earthiest, album releases with Live at Fillmore West and Amazing Grace. The latter, a 1972 double LP, was a reinvestigation of her gospel roots, recorded with James Cleveland & the Southern California Community Choir. Remarkably, it made the Top Ten, counting as one of the greatest gospel-pop crossover smashes of all time.

Franklin had a few more hits over the next few years--"Angel" and the Stevie Wonder cover "Until You Come Back to Me"--being the most notable--but generally her artistic inspiration seemed to be tapering off, and her focus drifting toward more pop-oriented material. Her Atlantic contract ended at the end of the 1970s, and since then she's managed to get intermittent hits -- "Who's Zooming Who" and "Jump to It" are among the most famous -- without remaining anything like the superstar she was at her peak. Many of her successes were duets, or crafted with the assistance of newer, glossier-minded contemporaries such as Luther Vandross. There was also another return to gospel in 1987 with One Lord, One Faith, One Baptism.

Critically, as is the case with many '60s rock legends, there have been mixed responses to her later work. Some view it as little more than a magnificent voice wasted on mediocre material and production. Others seem to grasp for any excuse they can to praise her whenever there seems to be some kind of resurgence of her soul leanings. Most would agree that her post-mid-'70s recordings are fairly inconsequential when judged against her prime Atlantic era. The blame is often laid at the hands of unsuitable material, but it should also be remembered that -- like Elvis Presley and Ray Charles -- Franklin never thought of herself as confined to one genre. She always loved to sing straight pop songs, even if her early Atlantic records gave one the impression that her true home was earthy soul music. If for some reason she returned to straight soul shouting in the future, it's doubtful that the phase would last for more than an album or two. In the meantime, despite her lukewarm recent sales record, she's an institution, assured of the ability to draw live audiences and immense respect for the rest of her lifetime, regardless of whether there are any more triumphs on record in store.

Richie Unterberger

 

[Kopakabana]

Ovde su već pomenute neke žene koje ću i ja pomenuti.

Ovo bi bio moj izbor žena 20-og veka:

Isidora Dankan, kraljica pokreta, žena bez kompromisa i predrasuda.

Frida Kalo, originalna ličnost i izuzetno zanimljiva umetnica. Obožavam njeno slikarstvo.

Marija Kalas, velika umetnica, koja je imala pažnju svetskih medija, kako zbog svoje umetnosti, tako i zbog svog privatnog života.

Maja Pliseckaja, živa legenda, balerina nad balerinama.

Brižit Bardo, nekada seks simbol, a danas najslavniji borac za prava životinja.

 

[Kopakabana]

Dženis Džoplin (engl. Janis Lyn Joplin; rođena u Port Arturu, 19. januara 1943 — umrla u Holivudu, 4. oktobra 1970) je američka rok i bluz pevačica.

U početku je bila pevačica grupe Big Brader & Holding Kompani (Big Brother & Holding Company), a kasnije je radila samostalno. Njena verzija pesme „Me and my Boby Mcgee“ posthumno je dospela na prvo mjesto američke top-liste singlova.

4. oktobra 1970. godine nađena je mrtva u Landmark hotelu u Los Anđelesu. Uzrok smrti je bila upotreba velike količine alkohola i heroina.

 

[Kopakabana]

Milena Pavlović-Barili

Milena Pavlović-Barili rođena je 05.11. 1909. godine u kući svog dede Stojana Pavlovića u Požarevcu, a umrla je 06.03. 1945. godine u Njujorku. Bila je srpska slikarka i jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata.


Na svom umetničkom putu Milena Pavlović-Barili studira slikarstvo u Beogradu (1922-1926) i Minhenu (1926-1928), a uzor joj postaje slikar De Kiriko (po ugledu na njega delovi platna ostaju nenaslikani). U Beogradu izlaže 1928. Slikarski simboli su joj između sna i jave, ženski setno ljupki likovi, velovi, krilati mladići na štulama, antički stubovi, Venere bez ruku, harlekini, biste, lepeze, ptice, a kasnije u njenom trećem, prelaznom periodu i simboli diskretnijeg nadrealizma. Godine 1930. napušta Jugoslaviju i narednu deceniju provodi u Španiji, Rimu, Parizu i Londonu, gde se družila i izlagala sa evropskom umetničkom elitom (Žan Kokto, Andre Breton). Tada ulazi u novu, prerafaelitsku, u stvari romantičarsku školu, okrenuta više prošlosti nego sadašnjosti, te postaje predstavnik nadrealističkog ili matafizičkog romantizma. U Londonu izlaže 1931, a u Parizu i Rimu 1932. Avgusta 1939. odlazi za Njujork, gde je živela sve do svoje iznenadne i prerane smrti 1945. U SAD je pored slikarstva radila na komercijalnom dizajnu za modne žurnale.
Za života je uradila preko 300 radova, puno skica i crteža. Mnoga platna su joj u kući-muzeju u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u Rimu.

 

[Kopakabana]

Mira Trailović

Mira Trailović (Kraljevo, 22. januar 1924. - Beograd, 7. avgust 1989) osnivač je i dugogodišnji upravnik Ateljea 212, poznatog pozorišta u Beogradu. Diplomirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom tom fakultetu bila profesor. Zajedno sa Jovanom Ćirilovom je 1967. osnovala Beogradski internacionalni teatarski festival - BITEF). Svojim beskrajnim šarmom i prodornošću, talentom za ubeđivanje, na BITEF je dovodila najavangardnija i najpoznatija pozorišta i predstave. Dovela je u Beograd: Semjuela Beketa, Ježija Grotovskog, Pitera Bruka, Living teatar, Euđenija Barbu, Boba Vilsona, Ričarda Šeknera, Petera Štajna, Pinu Bauš, La Mamu, kao i mnoge druge. Za života je odlikovana najvišim odlikovanjima Francuske, jer je deo svog života provela u Parizu u Teatru nacija.


Iz milošte su je zvali „Buldožer u bundi“. Bavila se i pozorišnom režijom, njeni komadi su uvek bili avangarda u pozorišnom životu Beograda. Miri u spomen treba reći da se grozila reči „Avangarda“, odbijala je da njen rad ima ikakve veze sa avangardom i uvek je postavljala pitanje: „A šta je to avangarda?“.

Između ostalog, režirala je: "Faust" "Kosa".

 

[Kopakabana]

Ljubinka Bobić

Ljubinka Bobić (2. januar 1897., Kruševac - 3. decembar 1978., Beograd) je bila srpska glumica i članica Narodnog pozorišta u Beogradu od 1920. Tokom duge karijere tumačila je najrazličitije likove, a nenadmašnom se smatra njena interpretacija Živke u komediji „Gospođa ministarka“ Branislava Nušića. Mada sama gđa Bobić je smatrala da je tu ulogu još bolje od nje igrala Žanka Stokić. Ljubinka Bobić je dala znatan doprinos srpskoj međuratnoj glumi.

Verovatno kao posledica pušenja, imala je promukli glas koji joj je davao posebnu draž.

Preminula je 3. decembra 1978. u Beogradu i sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

2006. godine je ustanovljena nagrada za glumačka ostvarenja u oblasti komedije Nagrada Ljubinka Bobić. A jedna ulica na Bežanijskoj kosi nosi njeno ime.

Moram da dodam, da je bila neprevaziđena komičarka i privatno izuzetno duhovita osoba.

 

[darkghost]

Moje omiljene ste vec nabrojali...
Janis Joplin, Sonja Savic, Bette Davis.

 

[Kopakabana]

Sara Bernar

Sara Bernar (pravo ime Henriette-Rosine Bernard, rođena 22. oktobra 1844. u Parizu, preminula 2. marta 1923. u Parizu) je bila poznata francuska glumica.

Prvi put je nastupila u francuskoj komediji 1862. godine. U početku je nosila epitet „male ružne glupače“, što nije obećavalo sjajno napredovanje, ali nakon laskanja slavnog pisca Viktora Igoa, Sara je ubrzo postala „besmrtna i božanska“, genije francuske pozornice. Glumila je u različitim pariskim pozorištima, kao i u svom vlastitom. Slavljena je kao najveća dramska umetnica svog vremena. Za njen glas savremenici su tvrdili da zanosi, uzbuđuje i zaluđuje. Nastupala je sve do starosti i onda kada joj je bolest oduzela čarobni glas i lepotu. Nekoliko puta je obišla Evropu i Ameriku. Karijeru nije prekinula ni nakon amputacije noge 1914. godine.

Sara se na filmu prvi put pojavila u „Hamletovom dvoboju“ glumeći Hamleta. Kasnije još, nekoliko puta nastupa u filmovima, nadahnutim njenim pozorišnim predstavama. U svim svojim filmskim ulogama zadržala je patetiku mimike i pokreta svoje pozorišne glume, ali već sama njena pojava na platnu osiguravala je komercijalni uspeh. To se osobito odnosi na film „Kraljica Elizabeta“, snimljen 1912. u Engleskoj, jedan od prvih uspešnih dugometražnih filmova.

 

[kalis]

Ovo je copy-paste, pa evo ovako u originalu ,sem slika, nek' bude i ovde.
Možda bi se tu moglo šta i dodati, oduzeti, ali u svakom slučaju i one zaslužuju da ih spomenemo.


10 zena koje su pokazale da su pravi ljudi na pravom mestu

Celik u venama

U danasnje vreme ravnopravnosti medju polovima zaboravlja se na prkosne zene, vladarke i vojskovodje, koje u neravnopravnim okolnostima nisu ustuknule vec su se izborile sa izazovima bolje no sto bi to ucinili muskarci iz njihovog okruzenja

1. Engleska kraljica Elizabeta I

Henri VIII prilicno je zakomplikovao istoriju Engleske svojim pokusajima da dobije muskog naslednika. Shodno tome, kada se rodila 1533. godine, mala Bes nije bila predodredjena da vlada. U stvari, Elizabeta I bila je trece Henrijevo dete koje je ponelo krunu. Nakon sto se njen bolesljivi polubrat Edvard i raspikuca polusestra Meri nisu pokazali sposobnim za upravljanje kraljevstvom, Elizabeta se obrela na prestolu. Srecom po Englesku, pokazalo se da je izuzetno darovita da upravlja ljudima i drzavom. Tokom svog dugovecnog kraljevanja, od 1558. do 1603. godine, „devicanska kraljica” iskazivala je politicku ostroumnost i ucvrscivala svoju vlast kako kod kuce tako i na medjunarodnom planu. Njena brizljiva vladavina postavila je osnove za zlatno doba Engleske kao pomorske i trgovacke sile, osvajaca prekomorskih poseda, te uspona u umetnosti i knjizevnosti (iz tog razdoblja spomenimo samo Sekspira).

2. Dzinga Mbandi

Africka kraljica Dzinga Mbandi vladala je Ndongom (danas Angola) u 17. veku. Nosila je titulu kralja i pokazala se vrednom tog zvanja. Pokazivala je podjednaku snalazljivost u pregovorima s Portugalcima koji su pristizali u tu oblast, kao i u koriscenju sile. Tokom svoje duge i plodne vladavine licno je predvodila vojsku u bitke protiv susednih plemena i Evropljana koji su zaposedali okolna podrucja. Pricalo se da ima muski harem i da je na vlast dosla tako sto je njen rodjeni brat, dotadasnji kralj, izgubio zivot pod tajanstvenim okolnostima, kao i njegov sin, naslednik prestola.

3. Neli Blaj

Elizabet Kohrejn bila je siromasni devojcurak u Pensilvaniji kada je 1885. godine napisala ostro pismo novinama „Pitsburg dispec”, odgovarajuci na tekst u kome je pisalo da je zenino mesto u kuci, da bude domacica i radja i odgaja decu. Zadivljen njenom svojeglavoscu i smislom za pisanje, urednik „Dispeca” uposlio je kao novinara da pise kriticki o drustvenim pitanjima, kao sto su uslovi rada i siromastvo. Njen nacin pisanja privukao je Dzozefa Pulicera i on je zaposlio u svom casopisu „Njujork vorld”. Postala je jedna od najcuvenijih americkih novinara 19. veka pod imenom Neli Blaj. Tokom plodne karijere Neli je razotkrivala razne stetne pojave, nesposobnost, nestrucnosti i podmicivanja u drzavnim ustanovama, kao sto su zatvori i ludnice. Cak je glumila dusevni poremecaj da bi licno prosla tretman u jednoj ustanovi, a sve za potrebe novinskog pisanja koje je na kraju uticalo na mnoge drustvene i institucionalne promene. Ostala je upamcena i po obilasku sveta za 72 dana pretekavsi tako izmastanog Fileasa Foga iz „Puta oko sveta za 80 dana” Zila Verna.

4. i 5. Trung Trak i njena sestra Trung Naj

Plemkinje Trung Trak i Trung Naj predvodile su vijetnamsko plemstvo u vojnom pohodu protiv kineskih osvajaca. Trung Trak se na to odlucila nakon sto je kineski zvanicnik ubio njenog muza, vijetnamskog plemica, zbog zavere protiv dinastije Han. Pozvala je sestru u pomoc i zajedno su pobedile i oterale kineskog generala iz Lijen Laua. Tokom samo jedne godine osvojile su cak 64 kineska utvrdjenja. Medjutim, dve godine kasnije Kina je presla u ozbiljan protivnapad. Bez profesionalne vojske, a ni podrske seljaka, vijetnamsko plemstvo nije bilo u stanju da se brani. Sestre su docekale kinesku vojsku kod danasnjeg Hanoja i posle zestokog okrsaja bile su pobedjene. Ipak, ni tada nisu prihvatile predaju. Drzeci se za ruke, zajedno su skocile u reku i udavile se.

6. Golda Mejr

Supruga i majka dvoje dece, Goldi Mabovic Mejerson posvetila je svoj zivot snu o jakom i nezavisnom Izraelu. Rodjena je u Rusiji 1898. godine, ali je odrasla u americkoj drzavi Viskonsin. Bila je uciteljica u Milvokiju, a onda je jednoga dana, s muzem otisla da zivi u kibucu, drustvenom dobru, u oblasti koja se tada zvala Britanska Palestina. Narednih godina, posle razvoda od muza i odlaska u Jerusalim, potom u Tel Aviv, penjala se drustvenim lestvicama, od sindikata do politickih i drzavnih polozaja. Golda Mejr (kako je promenila ime) bila je zakonodavac, poslanik i ministar spoljnih poslova. Onda je, 1969. godine, izabrana za premijera Izraela. Ostala je upamcena kao tvrdokoran pregovarac i nepokolebljiv politicar. Kada je doslo do rata sa Arapima u takozvanom Jom Kipur ratu 1973. godine, prihvatila je odgovornost za smrt i razaranja. Iako je njena partija dobila izbore, Golda se ubrzo povukla iz politike.

7. Boadicea

Rimljani u Britaniji pocetkom nase ere nisu imali pojma sta ih ceka. Kada je plemenski kralj Prasutagus umro ne ostavivsi muskog naslednika, Rimljani su osvojili njegovo kraljevstvo (danas Norfolk) i prognali su njegovu porodicu i poglavare koji su ga podrzavali. Ono sto nisu mogli da ocekuju, bila je razjarena kraljeva udovica Boadicea, koja je podbunila plemena i okupila ih u borbu protiv Rimljana. U svom osvetnickom pohodu Boadicea je pobila na hiljade Rimljana (i Britance koji su ih podrzavali), spalivsi sve rimske naseobine od Kamulodunuma (danas Kolcester) do malene rimske postaje u Londinijumu (danas London). Na iznenadjenje svih, Boadicea i njene horde slistile su rimsku Devetu legiju do nogu. Nazalost, kada je saznao sta se dogodilo, rimski guverner Sutonijus Polinus poveo je protiv nje nepreglednu i nadmocniju vojsku. Boadicea je prihvatila bitku, ali je posle iscrpljujuce i dugotrajne borbe izgubila. Umrla je ubrzo potom, najverovatnije ispivsi otrov.

8. Jovanka Orleanka

Ko je mogao da pretpostavi da ce pobozna i dosledna sesnaestogodisnja devojka postati narodni junak Francuske? Kao sto poznata prica kaze, Jovanki Orleanki javio se u snu Bog rekavsi joj da pomogne Sarlu, nasledniku francuskog prestola, u borbi protiv zavojevackih Engleza. Nepokolebljiva i neustrasiva, Jovanka je ubedila Sarla (kasnije Sarla VII) da joj poveri vodjstvo nad francuskom vojskom u Stogodisnjem ratu. Ispostavilo se da je Jovanka ostvarila zapazenu vojnu karijeru.
Nazalost, Jovanka je kasnije zarobljena i podvrgnuta mukama. Francuski crkveni velikodostojnici, u dosluhu s Englezima, osudili su je za jeres i obla-cenje muskih odela. Jovanka Orleanka spaljena je 1431. godine na lomaci kao jeretik, postavsi tako verski mucenik. Vatikan je kasnije odbacio optuzbu za jeres i skoro pet vekova posle njene smrti proglasio je za sveticu.

9. Indira Gandi

Kao kcerka Dzavarhalala Nehrua, koji je bio prvi premijer nezavisne Indije, Indira Gandi rano je uplivala u politicke vode. U tridesetoj godini bila je zvanicna domacica na prijemima svog oca, a 1964. godine izabrana je da udje u indijski parlament. Nastavljajuci stopama svog oca, dve godine kasnije postala je premijer Indije. Ubrzo je stekla veliku podrsku, narocito nakon sto je Indija pobedila Pakistan 1971. godine u pogranicnom ratu. Nazalost, istom brzinom stekla je i neprijatelje. Godine 1975. optuzena je za neprincipijelno vodjenje pobednicke kampanje na izborima odrzanim tri godine ranije, ali se oduprla sudskoj odluci da se povuce sa vlasti. Umesto toga, donela je odluku o cenzuri stampe, ukidanju gradjanskih prava i progonu neistomisljenika. Gradjani Indije oterali su je na izborima 1977. godine, ali je opet uspela da osvoji mesto premijera tri godine kasnije. Za vreme ovog mandata Indira Gandi sukobila se sa nacionalistickim separatistickim pokretima, a 1984. godine naredila je vojne napade na sektu Sika. Dva njena telohranitelja, militaristicki nastrojeni Siki, usmrtili su je.

10. Laksmi Baj

Kada je maharadza Dzansija - knezevine u severnoj Indiji - umro 1853. godine, nije ostavio naslednika. Shodno tome, britanski guverner najavio je da ce Britanija prisvojiti tu oblast. Maharadzina udovica Laksmi bila je uporna u tome da njen maloletni sin treba da nasledi maharadzu i da Dzansi ostane nezavisan. Medjutim, kako njen sin nije bio u krvnom srodstvu s maharadzom vec usvojen, britanski guverner oglusio se o njen zahtev. Na to je razjarena Laksmi okupila vojsku s namerom da odbrani Dzansi od Britanaca. Premda su se borili hrabro i odvazno, morali su da pokleknu pred nadmocnijim neprijateljem. No, umesto da se preda, Laksmi je utekla na konju i povela indijsku pobunu sirih razmera. Na kraju je poginula u jednoj bici.

 

[Kopakabana]

Nadežda Petrović

Rođena u Čačku 12. oktobar 1873. godine – umrla, od tifusa, u Valjevu 3. april 1915.

Sa porodicom se 1884. godine preseljava se u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sledeće, 1892. godine, polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Cirila Kutljika. Od 1898. godine počinje školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.

Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslovenske kolonije 1907; Izložba srpskog umetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; naredne 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenjem salonu u Parizu.

U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i učestvuje na četvrtoj jugoslovenskoj izložbi. U Prvom balkanskom ratu učestvuje kao dobrovoljna bolničarka na frontu. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je u Valjevu, od tifusa, gde je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke.

 

[Kopakabana]

Десанка Максимовић

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи!Хоћу издалека
Да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
Док од себе само наговештај да.

Не,немој ми прићи!Има више дражи
Ова слатка стрепња,чекање и стра`.
Све је много лепше донде док се тражи
О чему се само тек по слутњи зна.

Не,немој ми прићи!Нашто то, и чему?
Из далека само све к`о звезда сја;
Из далека само дивимо се свему.
Не, нека ми не приђу ока твоја два.



Десанка Максимовић (рођена 16. маја 1898, у Рабровици код Ваљева, а умрла 11. фебруара 1993, у Београду), је била српска песникиња, професор књижевности и члан Српске академије наука и уметности.
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање” и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка" - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

 

[faraonn]

Десанка Максимовић

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи!Хоћу издалека
Да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
Док од себе само наговештај да.

Не,немој ми прићи!Има више дражи
Ова слатка стрепња,чекање и стра`.
Све је много лепше донде док се тражи
О чему се само тек по слутњи зна.

Не,немој ми прићи!Нашто то, и чему?
Из далека само све к`о звезда сја;
Из далека само дивимо се свему.
Не, нека ми не приђу ока твоја два.



Десанка Максимовић (рођена 16. маја 1898, у Рабровици код Ваљева, а умрла 11. фебруара 1993, у Београду), је била српска песникиња, професор књижевности и члан Српске академије наука и уметности.
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање” и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка" - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

...Desanka, Ducic...
Ona , fina Dama ali nije voljela brata i ucinjela je da ga nema , voljela je sve a narocito sebe...
On, fini pjesnik praznine i otuznih fosilnosti ...
oboje pisu o lijepom koje su oglodali i tako oglodano postuju sa daljine...
Yen-budisti Lijepo,-posmatraju i hrane se do sitosti a onda ostave da i drugi uzivaju...

 

[Kopakabana]

Ona , fina Dama ali nije voljela brata i ucinjela je da ga nema , voljela je sve a narocito sebe...

Šta je u tome loše?

 

[kalis]

Pisite o zenama koje su bile znacajne u istroriji, umetnosti...

Ne smijemo zaboraviti ni Eržebet Batori krvavu groficu

Naravno da ne smemo...
Čak mi se čini da je i black metal grupa Bathory, po grofici dobila ime...

Ержебет Батори (Elizabeth Nádasdy, Báthory Erzsébet, Elizabet Bathory; 7. август 1560. - 21. август 1614.) била је мађарска грофица.

Она је један од најпознатијих серијских убица и вампириста у историји. Оптужена је, заједно са 4 саучесника, за брутално мучење и смрт од 300 до 2000 девојака (у зависности од извора). Већину свог живота провела је у замку Чахтице, Словачка. Последње 4 године свог живота провела је у затвору. Њени саучесници су убијени.

Ержебет се са 11 година верила за Ференца Надажди, моћног мађарског војника. 1575 године се и удала за њега. Пре удаје родила је ћерку Анастасију. Сматра се да је отац овог детета један од слугу. Као свадбени поклон Ержебет добила је замак Чахтице. Замак се налазио на врху брда и био је окружен селом. Ержебет и Ференц имали су шесторо деце. Анастазија Батори, Каталин Надажди, Каталин, Миклош, Оршоља и Пал. Двоје деце умрло је врло рано. Ержебетин муж убијен је 1602 године. Није познато када је Ержебет почела убијати девојке, али сматра се да је то било између 1585 и 1610. Сматра се да су њен муж и рођаци знали за убиства, али да нико није хтео да интервенише. Највероватнији мотив Ержебете Батори јесте да преко крви очува своју лепоту:

Једног обичног дана, нека слушкиња из дворца изнервирала је Ержебет неквалитетном услугом и ова јој је забила маказе у главу. Девојчина крв пала је по Ержебетним рукама. Када је Ержебет опрала ту крв, учинило јој се да је тамо где је била крв кожа постала млађа. Тада је смислила план како да поврати своју младалачку лепоту. Мислила је, ако се буде купала у крви лепих, младих девојака или чак пила њихову крв, могла би постати лепша него икад. Ержебет је позивала младе, најчешће невине девојке у свој замак, сурово их мучила, пила им крв, а затим их убијала.

После неког времена "схватила" је да крв сељачких девојака нема ефекта на њену кожу. Требала јој је квалитетнија крв. 1609 отворила је академију у свом замку. Ту су имућнији родитељи из свих предела слали своју децу како би се учили племићким манирима. Ержебет је мучила жртве маказама, иглама, ужареним гвожђем, колцима.
Рушевина града Чацхтице, у комем је живела Ержебет Батори.

Ержебет је откривена 1610 године, када је са зидина дворца у свом лудилу бацила 4 масакриране жртве. Вест је убрзо стигла до цара и он је наредио Ержебетином рођаку Турзоу да је ухапси. Турзо ју је ухватио на делу. Ержебетини саучесници поубијани су, међутим она није могла бити погубљена јер је била племићког порекла. Међутим, пронађена је рупа у закону и Ержебет је зазидана у свом дворцу, у тоалету. Пронађена је мртва 1614.

Породица Батори, сматрана је за вампирску породицу. Поред свих догађаја са Ержебет Батори, која је чак живела у Трансилванији чији је принц био нећак Ержебете, породица Батори имала је везе и са грофом Дракула. Заповедник експедиције која је помогла Дракули да врати престоље био је Иштван Батори; један од Дракулиних поседа, двораца Фагарас, постао је власништво Баторијевих за бреме Ержебет; обе породице имале су амблем змаја на породичним гробовима.

Претпоставља се, да је Брам Стокер страшне чинове из живота Ержебет Батори имплицирао у његов роман Дракула.