eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Др Бранко Бугарски, професор Технолошко-металуршког факултета у Београду
Слагање науке и религије
Број 929, Рубрика Црква и наука Вековна дилема о томе да ли су вера и наука у сукобу или складу, у нашем добу доживела је врхунац и постала плодно тло за бројне спекулације.
Посебно у области природних наука, постала је готово уобичајена тврдња да добар научник тешко може да буде верник. Задатак науке као да више није да својим открићима човечанству донесе добробит и сигурност, већ да уздрма темеље вере. Саговорник Православља проф. др Бранко Бугарски, стручњак за биотехнологију, сведочи да вера и врхунска наука не искључују једна другу. Напротив.
Др Бранко М. Бугарски, професор Технолошко-металуршког факултета Универзитета у Београду, један је од наших водећих стручњака у области биотехнолошких уређаја. Ове године објавио је књигу Пројектовање процеса и уређаја у биотехнологији и биохемијском инжењерству, а предавач је на предмету Пројектовање уређаја у биотехнологији. Иако је стручњак у области која се за све хуманисте показала као врло клизав терен, пре свега због проблема клонирања, проф. Бугарски износи врло чврсте ставове којима објашњава свој научни рад, али и потврђује себе као верника.
– Наука и религија се међусобно не искључују! Искључивост постоји само код научника који не теже исконској спознаји истине и код „верника“ који у религији не траже Бога, него свој лични интерес. За прве је религија „опијум за прост народ“, а за друге је наука „ђавоља работа“. За онога који тражи истину, наука може лако да послужи као пут ка вери, ка спознаји да Бог постоји, да је Он тај који управља светом који је Он створио. Блез Паскал је дао своје виђење религије кроз разум: „Врло су срећни они којима је Бог дао да интуитивно схвате религију. Али онима који то немају, можемо то сазнање дати само путем закључивања разумом, чекајући да им Бог да духовну проницљивост“.
Можемо ли онда да говоримо о слагању између научног и религиозног разумевања света?
– Вероватно да, али се не смемо изгубити у детаљима научне интерпретације природних појава, него једноставно треба да тражимо заједнички чинилац у научним идејама. Наука било којег века је незамислива без разумевања да уређеност постоји у природи. Могу да постоје разлике у описивању те уређености, али само постојање уређености не може се негирати.
Области у којима Ви тренутно радите, последњих година су изазвале праву револуцију у науци, али и области друштвених и етичких норми. Која су биотехнолошка истраживања актуелна код нас?
– Области биотехнологије и биохемијског инжењерства сада су веома широко поље рада и истраживања. У традиционалној биотехнологији доминирају процеси ферментације која је основа прехрамбене индустрије (на пример: призводња алкохола, органских киселина, млека и млечних производа). У овој области тренутно радимо на побољшавању процеса за производњу пива. За разлику од класичних основних наука (физика, хемија), биохемијско инжењерство је мултидисциплинарно, а и гранично подручје, које се налази у пресеку основних наука - биологије, хемије и физике, као и математичког моделовања, односно описивања биолошких феномена коришћењем математичког формализма. У овој области део истраживачког тима ради на успостављању услова за добијање „култура ткива“.
Како бисте описали тај осетљиви сегмент истраживања?
– Регенеративна медицина или добијање ткива подразумева покушај реконструкције оштећеног ткива употребом аутологних ћелија које потичу из коштане сржи даваоца (матичне ћелије, или на енглеском steam cells). Од ових ћелија теоретски може се добити скоро било које ткиво у организму. Изузетак су ћелије мозга (!), зуби и панкреас. Steam ћелије су, уједно, и једине ћелије које остају активне до краја нашег живота. Одрасле матичне ћелије, изоловане из организма, могу да иницијализују стварање ткива у биореактору (лабораторији). То би значило да ће у будућности имплантација за одређеног пацијента значити надомештање оштећеног органа из његових матичних ћелија без „клонирања“, значи имитирајући природни пут настанка ткива-органа. За сада су наши експерименти базирани на животињским матичним ћелијама, и то у циљу успостављања in vitro услова који доводе до стварања жељеног ткива. Наш модел-систем је стварање ћелије хрскавице, односно тест-ситем, који из матичних ћелија пацова адекватним третманом доводи до стварања ткива хрскавице.
У вези са радом у овој области, много се говори о моралним и етичким нормама. Како Ви о њима размишљате и постоји ли одговарајућа законска регулатива?
– Постоје две врсте матичних ћелија (steam cells), и то оне које припадају одраслом организму и ембрионалне матичне ћелије. Ембрионалне матичне ћелије су много атрактивније за истраживање, јер се њиховом пропагацијом лакше долази до ткива. Али, са друге стране постоји морална дилема, јер како се долази до ових ћелија? Овде долазимо и до питања ограничења ових и сличних истраживања, која свака држава мора да дефинише. На пример, рестриктивни закони у овим истаживањима постоје у Америци, за разлику од азијских земаља које немају јасну регулативу у овој области. То се види и по научним радовима, који су из ове области много заступљенији из азијских држава, него, на пример, из САД. Но, без обзира на регионалну регулативу на светском нивоу, треба нагласити и личну, морално-етичку норму самих научника који у овим истаживањима учествују.
Како Ви, као научник и верник, тумачите постојање биолошких записа и информација, на пример генетских у ДНК свакога од нас? –
„Изгледа да је човечји инсулин добијен методама генетичког инжењерства нешкодљив и делотворан!“. Тим речима је најављена велика прекретница у науци и обележен прворазредни догађај почетком осамдесетих година, који је током идуће две деценије у медицину унео корените промене. Значење тако добијеног инсулина није толико у његовој тржишној вредности (иако је и она непроцењива), колико у томе што је помоћу тако добијеног производа доказана чињеница да се микроорганизми могу „приволети“ да производе високовредне активне супстанце за примену у медицини. Ова и слична открића су доказ да генетски инжењеринг ради у корист добробити човечанства и понекада потпуно неаргументовано бива дискфалификован као истраживање које преузима на себе улогу „креације новог живота“.
Много се говори о опасности клонирања, односно, прецизније речено, о злоупотреби оваквих истраживања. Лично мислим да смо веома далеко од тога, да још увек има много непознатог које претходно треба разумети, а експерименте и етичке норме треба регулисати на нивоу државних закона.
Ако говорим као верник, одговор је у мојој скромној контемплацији појма „животног записа“: смисао постојања дате беланчевине састоји се управо у томе да она одигра своју улогу. То је семантички ниво информације из ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине), односно њено значење.
Свеукупност значења информације ћелије јесте у томе што она расте, репродукује се (барем већина ћелија) и врши одређене функције у организму. Ако способност да понешто разуме и схвати претпоставља разум, како је могуће не видети бесконачно супериоран Разум Онога Који је написао све прочитано, односно Онога Који је сачинио информацију и сав систем њеног кодирања? Такође, веома је важна и чињеница да постоји огромна густина информације у сваком молекулу ДНК. А таква густина сложених инфомација још једно је својство савршености Творца, који не само што је створио информацију, него је и нашао начин да је компактно напише.
Сања Лубардић
Слагање науке и религије
Број 929, Рубрика Црква и наука Вековна дилема о томе да ли су вера и наука у сукобу или складу, у нашем добу доживела је врхунац и постала плодно тло за бројне спекулације.
Посебно у области природних наука, постала је готово уобичајена тврдња да добар научник тешко може да буде верник. Задатак науке као да више није да својим открићима човечанству донесе добробит и сигурност, већ да уздрма темеље вере. Саговорник Православља проф. др Бранко Бугарски, стручњак за биотехнологију, сведочи да вера и врхунска наука не искључују једна другу. Напротив.
Др Бранко М. Бугарски, професор Технолошко-металуршког факултета Универзитета у Београду, један је од наших водећих стручњака у области биотехнолошких уређаја. Ове године објавио је књигу Пројектовање процеса и уређаја у биотехнологији и биохемијском инжењерству, а предавач је на предмету Пројектовање уређаја у биотехнологији. Иако је стручњак у области која се за све хуманисте показала као врло клизав терен, пре свега због проблема клонирања, проф. Бугарски износи врло чврсте ставове којима објашњава свој научни рад, али и потврђује себе као верника.
– Наука и религија се међусобно не искључују! Искључивост постоји само код научника који не теже исконској спознаји истине и код „верника“ који у религији не траже Бога, него свој лични интерес. За прве је религија „опијум за прост народ“, а за друге је наука „ђавоља работа“. За онога који тражи истину, наука може лако да послужи као пут ка вери, ка спознаји да Бог постоји, да је Он тај који управља светом који је Он створио. Блез Паскал је дао своје виђење религије кроз разум: „Врло су срећни они којима је Бог дао да интуитивно схвате религију. Али онима који то немају, можемо то сазнање дати само путем закључивања разумом, чекајући да им Бог да духовну проницљивост“.
Можемо ли онда да говоримо о слагању између научног и религиозног разумевања света?
– Вероватно да, али се не смемо изгубити у детаљима научне интерпретације природних појава, него једноставно треба да тражимо заједнички чинилац у научним идејама. Наука било којег века је незамислива без разумевања да уређеност постоји у природи. Могу да постоје разлике у описивању те уређености, али само постојање уређености не може се негирати.
Области у којима Ви тренутно радите, последњих година су изазвале праву револуцију у науци, али и области друштвених и етичких норми. Која су биотехнолошка истраживања актуелна код нас?
– Области биотехнологије и биохемијског инжењерства сада су веома широко поље рада и истраживања. У традиционалној биотехнологији доминирају процеси ферментације која је основа прехрамбене индустрије (на пример: призводња алкохола, органских киселина, млека и млечних производа). У овој области тренутно радимо на побољшавању процеса за производњу пива. За разлику од класичних основних наука (физика, хемија), биохемијско инжењерство је мултидисциплинарно, а и гранично подручје, које се налази у пресеку основних наука - биологије, хемије и физике, као и математичког моделовања, односно описивања биолошких феномена коришћењем математичког формализма. У овој области део истраживачког тима ради на успостављању услова за добијање „култура ткива“.
Како бисте описали тај осетљиви сегмент истраживања?
– Регенеративна медицина или добијање ткива подразумева покушај реконструкције оштећеног ткива употребом аутологних ћелија које потичу из коштане сржи даваоца (матичне ћелије, или на енглеском steam cells). Од ових ћелија теоретски може се добити скоро било које ткиво у организму. Изузетак су ћелије мозга (!), зуби и панкреас. Steam ћелије су, уједно, и једине ћелије које остају активне до краја нашег живота. Одрасле матичне ћелије, изоловане из организма, могу да иницијализују стварање ткива у биореактору (лабораторији). То би значило да ће у будућности имплантација за одређеног пацијента значити надомештање оштећеног органа из његових матичних ћелија без „клонирања“, значи имитирајући природни пут настанка ткива-органа. За сада су наши експерименти базирани на животињским матичним ћелијама, и то у циљу успостављања in vitro услова који доводе до стварања жељеног ткива. Наш модел-систем је стварање ћелије хрскавице, односно тест-ситем, који из матичних ћелија пацова адекватним третманом доводи до стварања ткива хрскавице.
У вези са радом у овој области, много се говори о моралним и етичким нормама. Како Ви о њима размишљате и постоји ли одговарајућа законска регулатива?
– Постоје две врсте матичних ћелија (steam cells), и то оне које припадају одраслом организму и ембрионалне матичне ћелије. Ембрионалне матичне ћелије су много атрактивније за истраживање, јер се њиховом пропагацијом лакше долази до ткива. Али, са друге стране постоји морална дилема, јер како се долази до ових ћелија? Овде долазимо и до питања ограничења ових и сличних истраживања, која свака држава мора да дефинише. На пример, рестриктивни закони у овим истаживањима постоје у Америци, за разлику од азијских земаља које немају јасну регулативу у овој области. То се види и по научним радовима, који су из ове области много заступљенији из азијских држава, него, на пример, из САД. Но, без обзира на регионалну регулативу на светском нивоу, треба нагласити и личну, морално-етичку норму самих научника који у овим истаживањима учествују.
Како Ви, као научник и верник, тумачите постојање биолошких записа и информација, на пример генетских у ДНК свакога од нас? –
„Изгледа да је човечји инсулин добијен методама генетичког инжењерства нешкодљив и делотворан!“. Тим речима је најављена велика прекретница у науци и обележен прворазредни догађај почетком осамдесетих година, који је током идуће две деценије у медицину унео корените промене. Значење тако добијеног инсулина није толико у његовој тржишној вредности (иако је и она непроцењива), колико у томе што је помоћу тако добијеног производа доказана чињеница да се микроорганизми могу „приволети“ да производе високовредне активне супстанце за примену у медицини. Ова и слична открића су доказ да генетски инжењеринг ради у корист добробити човечанства и понекада потпуно неаргументовано бива дискфалификован као истраживање које преузима на себе улогу „креације новог живота“.
Много се говори о опасности клонирања, односно, прецизније речено, о злоупотреби оваквих истраживања. Лично мислим да смо веома далеко од тога, да још увек има много непознатог које претходно треба разумети, а експерименте и етичке норме треба регулисати на нивоу државних закона.
Ако говорим као верник, одговор је у мојој скромној контемплацији појма „животног записа“: смисао постојања дате беланчевине састоји се управо у томе да она одигра своју улогу. То је семантички ниво информације из ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине), односно њено значење.
Свеукупност значења информације ћелије јесте у томе што она расте, репродукује се (барем већина ћелија) и врши одређене функције у организму. Ако способност да понешто разуме и схвати претпоставља разум, како је могуће не видети бесконачно супериоран Разум Онога Који је написао све прочитано, односно Онога Који је сачинио информацију и сав систем њеног кодирања? Такође, веома је важна и чињеница да постоји огромна густина информације у сваком молекулу ДНК. А таква густина сложених инфомација још једно је својство савршености Творца, који не само што је створио информацију, него је и нашао начин да је компактно напише.
Сања Лубардић
