Kada smo se vratili iz Rusije, ja sam, prirodno, odmah saznao za neizmerne i strašne svinjarije koje je uradila ova rulja zloĉinaca i ubica. Ponovo sam se obratio Paveliću, a on mi je preko Iva Perĉevića, ĉiji su uloga i položaj iz dana u dan sve nesnošljiviji i teži, pismeno odgovorio da su u Bjelovaru, nažalost, bili prinudeni da uhapse ĉetvoricu komunista.
U torn ĉasu, a to je istina, bilo je uhapšeno najmanje šest hiljada i pet stotina nesrećnih ljudi, oba pola i svih uzrasta, ili odvedeno u strašni Iogor, ili ubijeno.
I dalje su nastojali da mi podvale** - i da me bezoĉno lažu. To mi je, posle svega, toliko postalo glupo i neizdržljivo da sam, u prisustvu Kašea i novog šefa generalštaba Prpića, zatražio da se u Bjelovar uputi jedna mešovita nemaĉko-hrvatska komisija.
Slika sa kojom se ova komisija suoĉila bila je, najblaže reĉeno - jeziva. U samom Bjelovaru najmanje je šest hiljada ljudi palo u kandže zloĉinaca, a da ne govorimo o Grubišinom Polju, rodnom mestu Petra Preradovića, koji je i sam bio pravoslavac, i to sve do stupanja u Vojnu akademiju u Beĉkom Novom Mestu.
A i druga mesta su svedoĉila o strahotama. Svuda su žrtve bile iskljuĉivo Srbi, obeleženi svojom religijom i nacionalnom pripadnošću, a njihovi oĉevi i dјedovi borili su se generacijama pod carskom, austrijskom zastavom.
Tomić je zbog toga smenjen i Pavelić je obećao da će ga likvidirati. Kada sam, međutim, posle nekoliko dana, zbog jednog drugog sluĉaja, izašao na teren, mogao sam da vidim na glavnoj železniĉkoj stanici u Sisku kako se kreću, bez nekog vidnog reda, tamo-amo, teretni vagoni kroz ĉije su okovane prozore provirivale žene sa decom, koje danima nisu jele. Sve žrtve divnog ustaškog režima.
Drugi događaj! Još moj bes nije bio nestao zbog Bjelovara kad sam doznao da su ustaški zloĉinci iz logora Jasenovac (mesto strave) upali u tri sela na reci Savi, koja su pred kraj 1941. prešla u rimokatoliĉku veru. Na moju telefonsku intervenciju Pavelić je obećao da će preduzeti odgovarajuće mere. Samo dva dana kasnije moj hrvatski prijatelj mi je javio daje došlo do novog napada na ova nesrećna sela.
Rešen na sve, požurio sam do šefa države i izjavio mu da ću liĉno da posetim taj strašni logor u Sisku, a" pored toga i sela (srpska, prim, prev.) na Savi. Zahtevao sam da sa mnom pođu i ustaški funkcioneri. Voz je trebalo da krene kroz dva sata.
Pavelić mi je dodelio jednog državnog sekretara, kao i svog ađutanta, ustašu. Pored mene i gore spomenutih na put su krenuli i Mecger, garnizonski lekar i nekoliko ĉinovnika nemaĉkog biroa za rad u Zagrebu. Srce me uvek zaboli kada putujem ovom od boga blagoslovenom i lepom zemljom, a pri torn mislim kakvu su joj veliku nesreću naneli zlikovci.
U Sisku na železničkoj stanici doživeo sam scenu o kojoj sam već govorio. Poslao sam lekara da pobliže pogleda i pregleda ljude u vagonu.
Sam nisam prišao nijednom. Izbegao sam da to uradim jer nijedan nemaĉki general ne bi smeo da to uradi a da odmah ne reaguje i zaustavi ovu svinjariju. Meni je, medutim, bilo zabranjeno da politiĉki delujem.
Posle toga krenuli smo u koncentracioni logor koji je bio smešten u jednoj fabrici. Bilo je malo muškaraca, mnogo žena i dece slabo odevene, kojima je krevet bio hladni kamen. Goli kosturi. Zatvorenici su plakali, zapomagali.
Komandant logora, dripac, bilmez. Kada sam se kasnije video sa Pavelićem, o komandantu logora je govorio veoma dobro. Nisam ga ni pogledao. Ustaškoj pratnji sam kazao: ”Kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune... samo da pljune, da, moja gospodo!'; I najstrašnije: u jednoj prostoriji, duž zida, na retko nabacanoj slami, svakako tek odskora, zbog moje "inspekcije", ležalo je oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju! Ne treba zaboraviti da su tvorci koncentracionih logora Britanci, i to tokom Burskog rata. No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji obiĉan smrtnik ne sme ni da priviri.
Preko tumaĉa sam razgovarao s nekim od ovih nesrećnih i jadnih ljudi, pruţio im ruku i mnogi od njih su, najverovatnije odmah po mojoj poseti, mogli da odu kući gde su sigurno zatekli uništeno sve, bez izuzetka.
Nastavili smo putovanje vozom, a pridružio nam se hrvatski komandant korpusa general Rumler, koji je služio i u staroj Austriji. Posle kraće vožnje izašli smo iz voza i ušli u nemaĉki automobil koji nas je ĉekao. Hteli smo da razgledamo lepu šumu pored Save. Reĉeno nam je da je to "partizanski kraj". Mi nismo videli nijednog. Ali smo primetili mnogo konja koji lutaju sami, bez gospodara, i krdo krava, a da ne spominjem i bezbroj gusaka. U Crkvenom Boku, blizu reke Save, javio mi se komandant tenkovskog odeljenja zajedno sa svojim oficirima.
Dan ranije sam ga poslao ovde. Kapetan je Švaba (iz kraja oko Štutgarta), poručnik prve klase dolazi iz severne nemaĉke pokrajine Holštajn, a poručnik iz Hanovera.
Sva trojica su tako divni momci da ĉoveku ne preostaje drugo već da ih zagrli jer su pristojni, lepo vaspitani i gnušaju se onoga što se dogodilo i što su videli.
U nesrećno selo upalo je dva puta po pet stotina fukara i zlikovaca, stari između petnaest i dvadeset godina, pod komandom dvojice ustaških poruĉnika. Pobili su sve one do kojih su stigli, žene silovali, a zatim muĉili sve dok nisu umrle; i decu su ubijali. U Savi sam video jedan ženski leš iskopanih oĉiju i sa komadom drveta uguranog u polni organ. Sirotica nije imala vise od dvadeset godina kada je dopala u ruke ovim nemanima i vampirima. Na uglu jedne kuće gladne svinje kidale su leš nekog muškarca. Sve kuće su bile opljaĉkane. One "srećnike" koji nisu bili ubijeni odmah u selu ukrcali su u kamion. Neki od njih su tokom vožje presekli sebi vene.
Neke od izbeglih (Srba, prim, prev.), koji su pobegli u obližnju šumu, toliko je ohrabrila pojava nemačkih tenkova da su se vratili u svoje selo. Ljudi su bili uplašeni, ali su ipak izgledali i nekako srećni. Koliko smo dobroga mogli da uradimo u ovoj zemlji, samo da nam je pružena prilika i da nam je bilo dozvoljeno! A ovako smo mogli samo da gledamo kako se ovi neljudi, sadisti iživljavaju!
Ja sam, razume se, svaki put protestovao, no, moja vlast nije bila tolika da sprečim sva nedela. Tešim se da mi je ipak pošlo za rukom da spreĉim neke zločine ii ovom neizdrživom moru zla.
Mogu da se sa punim pravom donekle tešim da sam spasao živote nekoliko hiljada ljudi. Da sam makar mogao da spasem živote stotinama hiljada ljudi,
Jbt, ti qurtza ne razumiš.
naravno. Poznato je da teritorij koji se zove Civilna Hrvatska ima više vojske, nego teritorij koji se naziva Vojna krajina. 
Само да потврдим, Мишини су сви били четници у Другом светском рату. Са попом Ђујићем отишло је неколико, међу њима и тата Вељкос. Мишине, Арнаути (Арнаути-Кнежевићи) и Утржени су једине православне породице у већинским католичким Косоре. Није било шансе да се икад придруже партизанима. Били би збрисани да јесу
