Чињеница лишена свог правог контекста губе смисао. Ти можеш слободно да наставиш да ме, по старом добром обичају, затрпаваш све дужим коментарима, али тиме ништа нећеш постићи.
Окупација Истре, која је имала већинско словенско становништво, уследила је након више година злочиначке политике италијанске државе, која укључује и окупацију низа земаља, међу њима Краљевину Југославију. Можемо говирити о томе да ли је била оправдана или није, али никако је не можемо ставити у исту раван са окупацијом Краљевине Југославије, која јој је претходила, баш као што ни нацистичко бомбардовање Лондона не можемо ставити у исту раван са савезничким бомбардовањем Дрездена. Реакција се не може равнати са акцијом. Неко ко се понашао као звер, нема право да од другога очекује хумност коју би му сам ускратио. Други, себе ради, свако треба да му је пружи, али ако којим случајем то не учини, ми га никако не можемо стављати у исти кош са првим преступником, ма колико освета била морално неоправдива.
Ти овде упорно помињеш злочине и 'етничко чишћење'. Нема доказа да су Италијани били мете организоване кампање етничког чишћена, нити да су били изложени већем терору него било ко други. Злочина је наравно било. Нема тог рата у коме је само једна страна била одговорна за све злочине (рат је сам по себи зло), али то никако не значи да све можемо ставити у исту раван.
Злочин је злочин, али контекст има пресудну улогу у томе како га посматрамо и говоримо о њему. Поменуто бомбардовање Дрездена можемо окарактерисати као злочин, али то никако не значи да погинулим Немцима можемо дати исти статус као Јеврејима који су страдали у Аушвицу. Учинити то представљало би својеврсно иживљавање над здравим разумом, и врх безобразлука и безосећаности.
Верујем да разумеш о чему говорим. Ја не кажем да није било злочина, нити их правдам, већ стављам ствари у њихов прави контекст, у оквирима кога их можемо сагледати у целини.
Mislim da se ovde negde izgubila poenta koju sam pokušao napraviti.
Da pokušam da se skoncentrišem na suštinu: ono što sam hteo kazati jeste da
ne treba držati kontekst dok se utvrđuju činjenice, već da
obrnutim smerom, treba
činjenice docnije smeštati u kontekst ako govorimo o građenju neke šire slike, pa samim time i opisivanja istorijskih procesa. Ukoliko govorimo o jednom konkretnom događaju, a pođemo
prvo od konteksta, onda dolazi do kontaminacije činjenice i tako nastaju i iskrivljene slike, a smeštanje u kontekst stvara i pogrešne predstave; nije pitanje
da li, već samo
koliko pogrešne (više ili manje).
S obzirom da i pričamo o dešavanjima usko vezanim za Drugi svetski rat, navešću jedan primer lošeg uticaja konteksta. Bili smo došli do toga da je bombardovanje 1941. godine stravični zločin,ali da se bombardovanja 1944. godine, bez obzira na to što su bila praktično i gora i užasnija od nacističkih, relativizuju i od žrtava pravi
opravdana koleteralna šteta, isključivo zbog toga što su to bio potez savezničke vojske. Činjenica da se to desilo uz saglasnost (oba) pokreta otpora, kao i legitimne vlasti u izgnanstvu, zloupotrebljavana je da se još više
umanji šteta tada počinjena.
Eto, to je ono što sam ja pokušao kazati. Dakle, potrebno je prvo govoriti o pojedinačnim događajima, pa
onda graditi nekakvu širu sliku.
Као прво, знаш ли шта је представљено на тој карти? Реч је о такозваним фојбама, тј. јамама, местима масовних убистава почињених од стране партизана у јеку Другог светског рата и непосредно после њега, од 1943. до 1945. Не '50-их или '60-их, већ за време рата. То је контекст. Италијанска окупација, дводеценијска насилна италијанизација од стране италијанских фашиста, и борба против њих.
Pa o tome sam upravo i govorio. Ne radi se o
okupaciji; ne pričamo o područjima Jugoslavije koje je Italija okupirala, već o italijanskom području.
Događaji pedestih i šezdesetih su sasvim druga priča; primarna su dešavanja od 1943. do 1948. godine. Postavio sam već rezultat popisa stanovništva '48. godine.
Као друго, тачан број мртвих никада није утврђен. Неки говоре о стотинама, други о хиљадама људи. На основу чега бираш ову другу процену? Тога што се боље уклапа у твоју причу? То је логично, али не и исправно. И подсетио бих те да је међу жртвама био немали број фашиста. Нису то невине жене и деца, како шовинистички потомци 'прогнаних' данас представљају. То не значи да их је требало погубити, али свакако мења контекст.
Zbog toga i nisam precizirao, jer sam rekao
hiljade, umesto
pet hiljada što se u literaturi spominje kao najčešće citirana brojka. Nisam ništa odabrao zato što se uklapa, nego zato što sam tako pročitao. Neki govore o 5.000, neki о brojkama duplo većim i više, poneko i o nešto manjim. Nisam imao prilike da pročitam radove koji govore o stotinama.
Među stradalima, ako se ne varam, dakako da ima i žene i dece.
Ne znam zbog čega potomke žrtava tako kolektivno opisuješ kao
šoviniste.
Као треће, знаш ли колико је Срба напустило Југославију након победе комунистичких пучиста? Да ли и у том случају можемо говорити о 'етничком чишћењу'? Огромна већина романофона управо јесте напустила сама од себе, а не зато што их је јурила руља разјарени 'словенских варвара' (тако су говорили о нама 'преживели', који у сопственом понашању нису видели ничега варварског) с кукама и мотикама. Зашто? Зато што нису желели да живе под туђинском влашћу, нити да трпе терор који су комунисти спроводили над свим идеолошким противницима. Већина Италијана је већ напустила Југославију до 1954. Сигуран сам да ти је добро познато каква је атмосфера владала у Југославији у то време.
Pa Srbi i jesu bili tretirani kao poražena nacija posle Drugog svetskog rata. I to je možda jedinstven slučaj tretmana, jer su praktično jedini od jugoslovenskih naroda koji je dobio taj tretman. Srpski kolonisti sa Kosmeta i Makedonije dobili su isti tretman kao i italijanski doseljenici. Dobro, možda možemo govoriti i da su bili zakinuti Muslimani, u početnim periodima postojanja druge Jugoslavije, ali je ubrzo potom ta
nepravda prema njima bila ispravljema (izuzev u slučaju populacije nekadašnjeg novopazarskog sandžaka). Prema Srbima, do kraja postojanja te države, nije.
Etničko čišćenje nikada nije jednostavan proces, već vrlo složen i sa puno dimenzija. I sudbina Srba u vojnim operacijama
Bljesak i
Oluja ima složena objašnjenja, za koje se može reći većina stvari u citatu.
И, као четврто, у то време је, и то по неким скромним проценама, убијено преко 60.000 Срба, укључујучи и нашег патријарха. Немој ме погрешно схватити, али наспрам тога, и стравичних злочина окупатора (и познатих домаћих елемената) над Србима, Јеврејима и Ромима, ја ову причу о пар стотина убијених и пар хиљада 'прогнаних' Италијана - који не би причали о нашим жртвама, да је њихова страна победила, већ би наставили да проливају крв до последњег Јевреја и Словена - доживљавам као мање битну и једва достојну помена, осим ако си Италијан коме је циљ свој народ приказати као жртву и спрати с њега кривицу за погрешну и злочиначку политику италијанске државе.
Ne radi se o
par hiljada, govorimo o sudbini
nekoliko stotina hiljada ljudi (videh procene da se kreću između 230.000 i 350.000).
Da je njihova strana pobedila i da li bi pričali ili ne, posve je nebitno; ovde čak na temi ni nema nijednog Italijana - pričamo ti i ja. Taj kontekst ni na koji način ne može promeniti to što se desilo.
P. S. Ako već insistiraš o kontekstu, onda treba pričati o svemu što se izdešavalo i posle 1943. godine, a ne koncentrisati se samo na dešavanja između 1941. i 1943. A sastavni deo
tog konteksta jeste i podela među Italijanima, kao i italijanske vojne jedinice koje se u pojedinim mestima u saradnji sa četnicima i partizanima bore protiv oružanih snaga Sila osovine.