- Poruka
- 25.091
Видели су они тај језик као народни, и они сами су га говорили код куће, нису били за то да се на њему пишу књижевна дела то је поента.Истина за тај народни језик још није била постојала ни граматика до Вука.
-
- U trendu:
- Tibor Zivković, postavke jugoslovenske...
- Spisak država sortiranih po bruto...
- Drustvena korist od hriscanstva
- Demografski kolaps Hrvatske
- Najružniji horoskopski znak
- Postojala je jedna zemlja
- Pesme na ruskom jeziku
- Шта да радим?
- Боље просек него да партнер боде очи?
- Ko drži mačke ima veliku šansu da oboli...
Istorijat uvođenja paradigme jedinstvenog "srpskohrvatskog" kao štokavskog, čakavskog i kajkavskog - jezička podela između Srba, Hrvata i Slovenaca
- Začetnik teme Mrkalj
- Datum pokretanja
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 84.489
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 84.489
Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 40.758
Пилипенда
Poznat
- Poruka
- 7.980
Лијепо ја рекох, то је неки други универзум, тачније универз, пошто се ум свакако мора одстранити.
Пилипенда
Poznat
- Poruka
- 7.980
Једним језиком се говорило, другим писало. Зато је реформа и била неопходна.
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 84.489
Kako kaže Siniša Kovačević, 'narodi iste etike i elana'.
Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 40.758
Samo jedan od tih naroda se kao takav pominje pre dolaska Austrougarske…
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 12.203
Grčević navodi da je bila i namjera da se Stullijev rječnik prevede na ćirilicu.
Kao što je vidljivo iz Petrovićeva tumačenja, Srbi nisu htjeli prihvatiti Stuli-
ćev rječnik kao svoj. Na prihvaćanje ih nije potaknula činjenica da se Stulić
rubno služio (možda ne slučajno) slavenosrpskim izvorima, a ni austrijski
plan da se pripremi izdanje Stulića na ćirilici (Brlek 1987:92).
No čak da zanemarimo da je u pripremi, ili bar zamisli bilo izdavanje na ćirilici- znakovito je da
je taj štokavsko ijekavski rječnik za Srbe značio hrvatski. Mogli su ga, da su tlapnje tom kako su samo kajkavci - Hrvati, nazvati bilo kojim imenom, al ne hrvatskim.
No srpski zastupnici uporno zovu štokavsko ijekavski jezik na latinici hrvatskim, a ne njekim drugim imenom. Da su "Hrvati" bili samo kajkavci (na latinici, naravno)- ne bi Srbi i srbobranitelji u cijelom poglavlju taj rječnik
nazivali hrvatskim, i držali ga podesnim za Hrvate i Dalmatince.
Nego bi uporabili njeki drugi pojam, što pokazuje da je usko vezivanje hrvatskoga imena i kajkavštine i krajem 18. stoljeća jednostavno- neistina.
Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 40.758
A kojim su to jezikom govorili kad im je štokavski “bio strani jezik”?
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 84.489
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 12.203
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 84.489
Nisam to istrazivao pa ne znam. Znam da Srpskom svećenstvu Vukov jezik nije bio prihvatljiv. Treba vidjeti iz primarnih izvora kako govori lokalno pučanstvo. Nažalost ne mogu naći podatke o tome.
S obzirom da se stalno traže neke razlike kod govora Hrvata bilo bi lijepo da vidimo kako govore i pišu lokalni Srbi u Srbiji 17-19 st.
- Poruka
- 25.091
А што не прочиташ Даничићев "Рат за српски језик и правопис" и биће ти јасан тај спор.
http://digital.bms.rs/ebiblioteka/p...type=publications&id=2171&m=2#page/6/mode/2up
Mej bregami
Buduća legenda
- Poruka
- 38.610
Upravo tako, odjednom im štokavski službeni jezik, a na njemu imaju nula svoje književnosti, povijest jezika prazni list papira.Јес, Срби колико јуче открили да говоре штокавски па им се толико допало да су силне претке поваскрсавали да им спјевају штогод штокавске народне епике... а неписмени им преци испреписивали све од Хрвата.
Tada u Srbiji dolazi do plagiranja hrvatskih djela gdje bi pojedinci sebe stavili kao autora, promijenili naslov, posrbili gdje gdje piše slovinski, ilirski, hrvatski i eto srpske knjige.
Razlog je bio da su nadobudni pojedinci kupili tiskare, a nije bilo materijala za to pa su se pomogli kod Hrvata.
Svi Srbi od Bele Krajine do Kosova su oduvek štokavci. Ne postoje niti su ikad postojali ne-štokavski Srbi.
- Poruka
- 25.091
Пилипенда
Poznat
- Poruka
- 7.980
Једино што ми пада на памет је да покушава доказати различитост српског и хрватског јер ето тај текст на српском нема ама баш никаквог смисла, а на хрватском је потпуно смислен.
Карлос Шакал
Primećen član
- Poruka
- 796
Што се тиче црквенословенског и славјаносербског, ваља разјаснити неке ствари.
Црквенословенски се почиње прихватати међу Србима тек средином 18-ога века, око 1750. Пре тога је српски књижевни и административни језик био старосрпски. Старосрпски језик су веома добро познавали и чувени дубровачки дијаци, коју су на њему и писали.
Прихватање црквенословенског је била тренутна (политичка) нужност јер се српско свештенство, племство и грађанство, у борби против унијаћења, ослањало на Русију. Дакле од средине 18-ог века почиње се у српској средини у тадашњој Аустрији прихватати црквенословенски језик, као високи духовно-црквени стил.
Аврам Мразовић објављује 1792 : "Руководство к славенскому правочтенију и правописанију" а затим 1794 књигу : "Руководство к славенстјеј граматицје", које је доживело неколико издања : http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/5168
Славјаносербски језик је настао као мешавина црквенословенског и српског народног шумадијско-војвођанског дијалекта, који је служио као административни језик али и језик школства па и уметничке књижевности. Сам славјаносербски није имао јасно дефинисана граматичка правила и у почетку је имао израженије одлике црквенословенског да би до средине 19-ог века практично представљао чист шумадијско-војвођански дијалект, писан руском гражданицом.
Међу римокатолицима јадранског приморја, Херцеговине, Далмације, Босне, аустријске војне границе, цивилне Хрватске и Славоније, као високи црквени стил користио се латински језик. Латински се користио и као језик администрације.
У хрватском су се сабору 1825 борили да им се остави латински језик као административни, јер су Мађари покушали наметнути мађарски.
Ваљда зато што је том загребачком племству латински био матерњи језик. Ни помена о "хрватском" или "народном".
Неким усијаним главама ваљда треба посебно објашњење да је црквенословенски и славјаносербски далеко ближи српским штокавским дијалектима него латински.
Црквенословенски се почиње прихватати међу Србима тек средином 18-ога века, око 1750. Пре тога је српски књижевни и административни језик био старосрпски. Старосрпски језик су веома добро познавали и чувени дубровачки дијаци, коју су на њему и писали.
Прихватање црквенословенског је била тренутна (политичка) нужност јер се српско свештенство, племство и грађанство, у борби против унијаћења, ослањало на Русију. Дакле од средине 18-ог века почиње се у српској средини у тадашњој Аустрији прихватати црквенословенски језик, као високи духовно-црквени стил.
Аврам Мразовић објављује 1792 : "Руководство к славенскому правочтенију и правописанију" а затим 1794 књигу : "Руководство к славенстјеј граматицје", које је доживело неколико издања : http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/5168
Славјаносербски језик је настао као мешавина црквенословенског и српског народног шумадијско-војвођанског дијалекта, који је служио као административни језик али и језик школства па и уметничке књижевности. Сам славјаносербски није имао јасно дефинисана граматичка правила и у почетку је имао израженије одлике црквенословенског да би до средине 19-ог века практично представљао чист шумадијско-војвођански дијалект, писан руском гражданицом.
Међу римокатолицима јадранског приморја, Херцеговине, Далмације, Босне, аустријске војне границе, цивилне Хрватске и Славоније, као високи црквени стил користио се латински језик. Латински се користио и као језик администрације.
У хрватском су се сабору 1825 борили да им се остави латински језик као административни, јер су Мађари покушали наметнути мађарски.
Ваљда зато што је том загребачком племству латински био матерњи језик. Ни помена о "хрватском" или "народном".
Неким усијаним главама ваљда треба посебно објашњење да је црквенословенски и славјаносербски далеко ближи српским штокавским дијалектима него латински.
Пилипенда
Poznat
- Poruka
- 7.980
Само да додатно нагласим да је црквенословенски тј. рускословенски међу Србе стигао из нужде у сасвим посебним тешким околностима, није било довољно свештенства, ни богослужбених књига па је тражена помоћ од Русије да би се Срби одупрли масовној католизацији. Помоћ је стигла, стигле су књиге, стигли су и свештеници, али с њима је стигао и њихов језик, сродан, али различит од српског. Та неприродност је временом и довела до све веће „србизације” тог Србима ипак страног језика и тако је настало оно што се назива славјаносербски. Дакле, тиме се јасно показало да писмени „грађански” Срби теже свом народном језику („обичан народ” се ионако држао свог вјековног локалног говора, ту се промјене тешко и веома споро одвијају). Потпуно хаотично посрбљавање страног језика, без икакве унификације направило је од славјаносербског приличну папазјанију па се дешавало да писци у истом дјелу исте ријечи пишу на различите начине, „како им вр’ пера наиђе”. Такав хаос је вапио за некаквим рјешењем. Вукова реформа је била једна могућност, она која је превагнула.
Кога ова тема поближе занима, препоручујем књижицу Меше Селимовића „За и против Вука” писану питко и без навијачких намјера за или против.
Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 40.758
Ili su možda prosto smatrali da treba da ostane slavjanoserbski kao službeni jezik?
Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 40.758
Nisu to usijane glave, ljudi prosto “dokazuju” svoje nacionalne narative.
Mej bregami
Buduća legenda
- Poruka
- 38.610
Što su oni znali. Samo im je jednom rečeno vi ste od sada Srbi ako ste pravoslavci i govorite srpski.
