Istorijat uvođenja paradigme jedinstvenog "srpskohrvatskog" kao štokavskog, čakavskog i kajkavskog - jezička podela između Srba, Hrvata i Slovenaca

Slažem se ali je stvar da dio Srpskog svećenstva Vukov jezik ne vidi kao narodni. Njima je nešto drugo prihvatljivije. Pitanje je zašto je tom svećenstvu taj jezik djelovao strano ako Srbi u Vojvodini govore taj isti jezik svakodnevno. Ne znam povijest Srba u Vojvodini tako da ne mogu reći kojim oni tada jezikom govore. Trebalo bi vidjeti ako postoje neki izvori koji to obrađuju.
Видели су они тај језик као народни, и они сами су га говорили код куће, нису били за то да се на њему пишу књижевна дела то је поента.Истина за тај народни језик још није била постојала ни граматика до Вука.
 
Пробај да српску народну епику препишеш на црквено-руско-словенски и све ће ти бити јасно.
Шта мислиш из ког је разлога српска епика јединствена и зашто није заступљена код осталих словенских народа?
Цркви као тадашњем носиоцу историјске државотворности било је битно задржавање континуитета
са средњевековним списима и повељама владара. Могуће и да су били свесни овога што нам се у
међувремену догодило и о чему сада пишемо.

Pa zastupljena je kod muslimana.
 
To su rekli još u 18. st. Petrović i Edlinger, koji su štokavsko jekavski smatrali za hrvatski jezik. Nameće se ne njeki govorni jezik, nego književni (budući standardni).

https://hrcak.srce.hr/file/68919

Episkop Petrović također odbacuje zamisao o Stulićevu rječniku u pravo-
slavnim školama. Smatra da bi se time Srbima nametao »jezik hrvatski«,
koji se znatno razlikuje od »srpskoga«. Petroviću nije bitno kakvim jezi-
kom govori jednostavan narod, već ponajprije kakvim se književnim jezi-
kom služi njegova inteligencija
:

Naziv ilirski imao je dakle u Petrovićevu okružju dva osnovna značenja:
1. mlađe značenje u odnosu na Srbe i njihov književni jezik koje su u upo-
rabu uvele bečke kancelarije i 2. tradicionalno značenje hrvatski koje je pre-
vladavalo u uporabi na južnoslavenskom prostoru. Kako se razlikovanje
tih dvaju pojmova svojevremeno odražavalo u praktičnom životu u odno-
su na jezik, vidi se npr. u tome da Ivan Ambrozović iz Sombora 1808. go-
dine izdaje knjigu Proricsja i narecsenja... u kojoj je na ikavici »sa serbskoga
jezika na illyricski privedena, nadopunjena i sloxena« knjiga Jovana Muš-
katirovića Pričte iliti po prostom poslovice, temze sentencije iliti rečenija. Reci-
pročno tomu Georgije je Mihaljević 1803. godine Aždaju sedmoglavu Vida
Došena preveo s »dalmatinskoga« na »slaveno-srpski«, a 1818. tis kano je i
srpsko izdanje Kačićeve knjige Razgovor ugodni naroda slovinskoga pod na-
slovom Pěsnoslovka... iz knige Andrie Kačića izvedena, po obrazu, vkusu i gla-
golu serbskomu ustroena.

Da bi se odupro nametanju hrvatskoga književnojezičnoga tipa i hrvat-
skoga književnoga jezika putem zajedničkoga naziva ilirski, Petrović se u
svojem govoru na sjednici od 9. siječnja 1792. već u imenovanju jezikâ jas-
no razgraničio: Stulićev je »ilirski« nazvao onim nazivom iz sinonimno-
ga niza za koji je smatrao da je najprimjereniji svojem pojmu i da taj na-
ziv ujedno na nominalnoj razini primjereno razgraničuje Stulićev »ilirski«
od njegova »ilirskoga«, tj. slavenosrpskoga.
Pored toga, Petrović je za svo-
je imenovanje Stulićeva štokavsko-jekavskoga jezika mogao imati i jednu
dodatnu motivaciju. Radi se o tome da su neki Srbi ekavci svojevremeno
(i)jekavsku štokavštinu u cjelini smatrali »hrvatskim jezikom«, o čemu će
u ovom radu još biti riječi.
Petrović nije mogao znati da će već početkom
19. stoljeća dobar dio slavističke znanosti svim štokavcima nametati upra-
vo srpsko ime i da će to nametanje mnogi srpski javni djelatnici blagonak-
lono podupirati
Лијепо ја рекох, то је неки други универзум, тачније универз, пошто се ум свакако мора одстранити.
 
Probaj citirati pisma ili zapise lokalnih ljudi u Srbiji unazad 100, 200, 300 pa ćeš vidjeti koliko je to razumljivo danas. Koji je to bio jezik kojim su oni tada govorili?
Једним језиком се говорило, другим писало. Зато је реформа и била неопходна.
 
Ta cela prepirka, u svojoj suštini, nije se uopšte toliko ticala samog jezika, koliko pisma. Ključ je bio u tome da se tako Srbima pokušavala uvesti latinično pismo i to je ono protiv čega su se pobunili i što su identifikovali sa hrvatskim jezikom, tj. kao pokušaj kroatizacije Srba.

Dakle, predlog iskiskivanja ćiriličnog pisma, kojem se učeni Srbi služe skoro 9 punih vekova, te njegove zamene latinicom, kojom su se do tada uglavnom zapisivali strani jezici. Prepirka se ticala pravopisa i bukvara koji bi se učio u školama.
Grčević navodi da je bila i namjera da se Stullijev rječnik prevede na ćirilicu.

Kao što je vidljivo iz Petrovićeva tumačenja, Srbi nisu htjeli prihvatiti Stuli-
ćev rječnik kao svoj. Na prihvaćanje ih nije potaknula činjenica da se Stulić
rubno služio (možda ne slučajno) slavenosrpskim izvorima, a ni austrijski
plan da se pripremi izdanje Stulića na ćirilici (Brlek 1987:92).


No čak da zanemarimo da je u pripremi, ili bar zamisli bilo izdavanje na ćirilici- znakovito je da
je taj štokavsko ijekavski rječnik za Srbe značio hrvatski. Mogli su ga, da su tlapnje tom kako su samo kajkavci - Hrvati, nazvati bilo kojim imenom, al ne hrvatskim.

No srpski zastupnici uporno zovu štokavsko ijekavski jezik na latinici hrvatskim, a ne njekim drugim imenom. Da su "Hrvati" bili samo kajkavci (na latinici, naravno)- ne bi Srbi i srbobranitelji u cijelom poglavlju taj rječnik
nazivali hrvatskim, i držali ga podesnim za Hrvate i Dalmatince.

Nego bi uporabili njeki drugi pojam, što pokazuje da je usko vezivanje hrvatskoga imena i kajkavštine i krajem 18. stoljeća jednostavno- neistina.
 
Bitno je za reći da je među Srpskim svećenstvom u Vojvodini kao i među nekim jezikoslovcima tog vremena bilo otpora prema Vukovom prijedlogu da štokavski bude baza za moderni jezik iz razloga što je Vukov jezik bio gotovo strani jezik za to svećenstvo.
A kojim su to jezikom govorili kad im je štokavski “bio strani jezik”?
 
No srpski zastupnici uporno zovu štokavsko ijekavski jezik na latinici hrvatskim, a ne njekim drugim imenom. Da su "Hrvati" bili samo kajkavci (na latinici, naravno)- ne bi Srbi i srbobranitelji u cijelom poglavlju taj rječnik
nazivali hrvatskim, i držali ga podesnim za Hrvate i Dalmatince.

Na čemu se zasniva ova tvrdnja?
 
A kojim su to jezikom govorili kad im je štokavski “bio strani jezik”?
Nisam to istrazivao pa ne znam. Znam da Srpskom svećenstvu Vukov jezik nije bio prihvatljiv. Treba vidjeti iz primarnih izvora kako govori lokalno pučanstvo. Nažalost ne mogu naći podatke o tome.
 
Једним језиком се говорило, другим писало. Зато је реформа и била неопходна.
S obzirom da se stalno traže neke razlike kod govora Hrvata bilo bi lijepo da vidimo kako govore i pišu lokalni Srbi u Srbiji 17-19 st.
 
Јес, Срби колико јуче открили да говоре штокавски па им се толико допало да су силне претке поваскрсавали да им спјевају штогод штокавске народне епике... а неписмени им преци испреписивали све од Хрвата. :dash:
Upravo tako, odjednom im štokavski službeni jezik, a na njemu imaju nula svoje književnosti, povijest jezika prazni list papira.
Tada u Srbiji dolazi do plagiranja hrvatskih djela gdje bi pojedinci sebe stavili kao autora, promijenili naslov, posrbili gdje gdje piše slovinski, ilirski, hrvatski i eto srpske knjige.
Razlog je bio da su nadobudni pojedinci kupili tiskare, a nije bilo materijala za to pa su se pomogli kod Hrvata.
 
Upravo tako, odjednom im štokavski službeni jezik, a na njemu imaju nula svoje književnosti, povijest jezika prazni list papira.
Tada u Srbiji dolazi do plagiranja hrvatskih djela gdje bi pojedinci sebe stavili kao autora, promijenili naslov, posrbili gdje gdje piše slovinski, ilirski, hrvatski i eto srpske knjige.
Razlog je bio da su nadobudni pojedinci kupili tiskare, a nije bilo materijala za to pa su se pomogli kod Hrvata.
Svi Srbi od Bele Krajine do Kosova su oduvek štokavci. Ne postoje niti su ikad postojali ne-štokavski Srbi.
 
Upravo tako, odjednom im štokavski službeni jezik, a na njemu imaju nula svoje književnosti, povijest jezika prazni list papira.
Tada u Srbiji dolazi do plagiranja hrvatskih djela gdje bi pojedinci sebe stavili kao autora, promijenili naslov, posrbili gdje gdje piše slovinski, ilirski, hrvatski i eto srpske knjige.
Razlog je bio da su nadobudni pojedinci kupili tiskare, a nije bilo materijala za to pa su se pomogli kod Hrvata.
О чему ли ти причаш.
 
О чему ли ти причаш.
Једино што ми пада на памет је да покушава доказати различитост српског и хрватског јер ето тај текст на српском нема ама баш никаквог смисла, а на хрватском је потпуно смислен. :mrgreen:
 
Што се тиче црквенословенског и славјаносербског, ваља разјаснити неке ствари.

Црквенословенски се почиње прихватати међу Србима тек средином 18-ога века, око 1750. Пре тога је српски књижевни и административни језик био старосрпски. Старосрпски језик су веома добро познавали и чувени дубровачки дијаци, коју су на њему и писали.

Прихватање црквенословенског је била тренутна (политичка) нужност јер се српско свештенство, племство и грађанство, у борби против унијаћења, ослањало на Русију. Дакле од средине 18-ог века почиње се у српској средини у тадашњој Аустрији прихватати црквенословенски језик, као високи духовно-црквени стил.

Аврам Мразовић објављује 1792 : "Руководство к славенскому правочтенију и правописанију" а затим 1794 књигу : "Руководство к славенстјеј граматицје", које је доживело неколико издања : http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/5168

Славјаносербски језик је настао као мешавина црквенословенског и српског народног шумадијско-војвођанског дијалекта, који је служио као административни језик али и језик школства па и уметничке књижевности. Сам славјаносербски није имао јасно дефинисана граматичка правила и у почетку је имао израженије одлике црквенословенског да би до средине 19-ог века практично представљао чист шумадијско-војвођански дијалект, писан руском гражданицом.

Међу римокатолицима јадранског приморја, Херцеговине, Далмације, Босне, аустријске војне границе, цивилне Хрватске и Славоније, као високи црквени стил користио се латински језик. Латински се користио и као језик администрације.

У хрватском су се сабору 1825 борили да им се остави латински језик као административни, јер су Мађари покушали наметнути мађарски.
Ваљда зато што је том загребачком племству латински био матерњи језик. Ни помена о "хрватском" или "народном".

Неким усијаним главама ваљда треба посебно објашњење да је црквенословенски и славјаносербски далеко ближи српским штокавским дијалектима него латински.
 
Што се тиче црквенословенског и славјаносербског, ваља разјаснити неке ствари.

Црквенословенски се почиње прихватати међу Србима тек средином 18-ога века, око 1750. Пре тога је српски књижевни и административни језик био старосрпски. Старосрпски језик су веома добро познавали и чувени дубровачки дијаци, коју су на њему и писали.

Прихватање црквенословенског је била тренутна (политичка) нужност јер се српско свештенство, племство и грађанство, у борби против унијаћења, ослањало на Русију. Дакле од средине 18-ог века почиње се у српској средини у тадашњој Аустрији прихватати црквенословенски језик, као високи духовно-црквени стил.

Аврам Мразовић објављује 1792 : "Руководство к славенскому правочтенију и правописанију" а затим 1794 књигу : "Руководство к славенстјеј граматицје", које је доживело неколико издања : http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/5168

Славјаносербски језик је настао као мешавина црквенословенског и српског народног шумадијско-војвођанског дијалекта, који је служио као административни језик али и језик школства па и уметничке књижевности. Сам славјаносербски није имао јасно дефинисана граматичка правила и у почетку је имао израженије одлике црквенословенског да би до средине 19-ог века практично представљао чист шумадијско-војвођански дијалект, писан руском гражданицом.

Међу римокатолицима јадранског приморја, Херцеговине, Далмације, Босне, аустријске војне границе, цивилне Хрватске и Славоније, као високи црквени стил користио се латински језик. Латински се користио и као језик администрације.

У хрватском су се сабору 1825 борили да им се остави латински језик као административни, јер су Мађари покушали наметнути мађарски.
Ваљда зато што је том загребачком племству латински био матерњи језик. Ни помена о "хрватском" или "народном".

Неким усијаним главама ваљда треба посебно објашњење да је црквенословенски и славјаносербски далеко ближи српским штокавским дијалектима него латински.
Само да додатно нагласим да је црквенословенски тј. рускословенски међу Србе стигао из нужде у сасвим посебним тешким околностима, није било довољно свештенства, ни богослужбених књига па је тражена помоћ од Русије да би се Срби одупрли масовној католизацији. Помоћ је стигла, стигле су књиге, стигли су и свештеници, али с њима је стигао и њихов језик, сродан, али различит од српског. Та неприродност је временом и довела до све веће „србизације” тог Србима ипак страног језика и тако је настало оно што се назива славјаносербски. Дакле, тиме се јасно показало да писмени „грађански” Срби теже свом народном језику („обичан народ” се ионако држао свог вјековног локалног говора, ту се промјене тешко и веома споро одвијају). Потпуно хаотично посрбљавање страног језика, без икакве унификације направило је од славјаносербског приличну папазјанију па се дешавало да писци у истом дјелу исте ријечи пишу на различите начине, „како им вр’ пера наиђе”. Такав хаос је вапио за некаквим рјешењем. Вукова реформа је била једна могућност, она која је превагнула.

Кога ова тема поближе занима, препоручујем књижицу Меше Селимовића „За и против Вука” писану питко и без навијачких намјера за или против.
 
Nisam to istrazivao pa ne znam. Znam da Srpskom svećenstvu Vukov jezik nije bio prihvatljiv. Treba vidjeti iz primarnih izvora kako govori lokalno pučanstvo. Nažalost ne mogu naći podatke o tome.
Ili su možda prosto smatrali da treba da ostane slavjanoserbski kao službeni jezik?
 
Што се тиче црквенословенског и славјаносербског, ваља разјаснити неке ствари.

Црквенословенски се почиње прихватати међу Србима тек средином 18-ога века, око 1750. Пре тога је српски књижевни и административни језик био старосрпски. Старосрпски језик су веома добро познавали и чувени дубровачки дијаци, коју су на њему и писали.

Прихватање црквенословенског је била тренутна (политичка) нужност јер се српско свештенство, племство и грађанство, у борби против унијаћења, ослањало на Русију. Дакле од средине 18-ог века почиње се у српској средини у тадашњој Аустрији прихватати црквенословенски језик, као високи духовно-црквени стил.

Аврам Мразовић објављује 1792 : "Руководство к славенскому правочтенију и правописанију" а затим 1794 књигу : "Руководство к славенстјеј граматицје", које је доживело неколико издања : http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/5168

Славјаносербски језик је настао као мешавина црквенословенског и српског народног шумадијско-војвођанског дијалекта, који је служио као административни језик али и језик школства па и уметничке књижевности. Сам славјаносербски није имао јасно дефинисана граматичка правила и у почетку је имао израженије одлике црквенословенског да би до средине 19-ог века практично представљао чист шумадијско-војвођански дијалект, писан руском гражданицом.

Међу римокатолицима јадранског приморја, Херцеговине, Далмације, Босне, аустријске војне границе, цивилне Хрватске и Славоније, као високи црквени стил користио се латински језик. Латински се користио и као језик администрације.

У хрватском су се сабору 1825 борили да им се остави латински језик као административни, јер су Мађари покушали наметнути мађарски.
Ваљда зато што је том загребачком племству латински био матерњи језик. Ни помена о "хрватском" или "народном".

Неким усијаним главама ваљда треба посебно објашњење да је црквенословенски и славјаносербски далеко ближи српским штокавским дијалектима него латински.
Nisu to usijane glave, ljudi prosto “dokazuju” svoje nacionalne narative.
 
Svi Srbi od Bele Krajine do Kosova su oduvek štokavci. Ne postoje niti su ikad postojali ne-štokavski Srbi.
Što su oni znali. Samo im je jednom rečeno vi ste od sada Srbi ako ste pravoslavci i govorite srpski.
 

Back
Top