Историја Бугара

Koji Bugari jel to grupa Tursko-onogurskih konjanika koja je doshla na ovo poluostrvo krajem VII Veka,koja se zatim nakon jedno tri generacije utopila u Slovene i koja je pod Turskom okupacijom zaboravila ko je i sta je opet pa su rusi morali da ih nekako skrpe 1878 od svega i svacega, kao komunisti sto su od svega i svacega 1945-46 izmislili nekakve Makedonce koji su valjda zbog starostii senilnosti opet prije neki dan promenili ime i prezime..
 
О бугарској историји знамо подоста од половине VII.вијека када је на простору источно од Дњепра па до "врата народа" на Уралу формирана моћна држава Велика Бугарска, која се ипак није могла одбранити од најезде Хазара, те су се подијелили у 3 дијела, три крака, један крак је кренуо на сјевер гдје су фпрмирали Поволшку Бугарску, један на запад и један на југ, овај задњи је нама интересантан јер су 680.године прешли Дунав и формирали државу на простору данашње Бугарске.
Међутим, историја Бугара прије VI.вијека подоста је непозната, а постоји и збрка око неких термина.

На другој теми (овдје) како се по обичају отишло од теме и форумаши су се дотакли Бугара један форумаш је подсјетио на дио књиге Татомира Вукановића
Васил:
From Татомир Вукановић, Етногенеза Јужних Словена, 1974, с. 56-62:
**********
Међу ратничким племенима и етничким скупинама која крајем V столећа беху главни нападачи нарочито ce помињу Бугари, често под тим именом, a често и под именом Хуна, запамћених по злу још из времена Атиле „Бича господњег“. . . . Бојећи ce велике снаге Гота цар Зенон је против њих подбадао један део хунских сродника, и то баш Бугаре, који су y кубанском крају, ближе од старих седишта, образовали јаку своју државу. Први помен бугарског имена, βουλγάροι, долази y вези с тим догађајима, 482. године. [185]
. . .
Ови сукоби y Византији, који нису били без метежа, нису остали непознати ни оним народима и племенима на доњем делу Дунава, чија ce жудња за војевањима и пленом једва, и то само од страха, била зауставила на границама Царства. Бугари, позвани y борбу противу Гота, могли су лако доћи на помисао, да Царевина не би звала њих, да је сама могла да прими опасне борбе. Бугарске чете војују с Готима чак на подручју данашњег Срема (око 485. год.) и имају довољно прилике да упознају слабо стање суседних грчких поседа и да ce обавесте о привредном стању области на обе обале Дунава све до иза линија тврдог Сингидунума. ... Код реке Цурте, 499. год., 15.000 визајнтијских војника ca 520 ратних кола би разјурено и потучено; четири вође и више од 4000 војника беше изгубљено. „Ту је“, по речима једног савременика, „пропао цвет илирских војника“. [188] Охрабрени том својом победом Бугари наставише борбу и 502. год., не наишавши ни на какав отпор византијске војске, опленише Тракију. Није немогуће да су Изаури, које је Анастасије силом насељавао по тим крајевима, из жеље за осветом суделовали с Бугарима или им помагали за разна обавештења. ...

За то време Готи су, држећи Италију, проширили границе свог поседа и на источну обалу Јадранског мора, заузевши сву Далмацију y њеним римским границама и читав Срем заједно са Сингидунумом. ... С њим y вези помињу ce и Бугари, који су час савезници Источног Царства, час његови пленитељи. У борби с Мундом и Бугарима, 505. год., била је византијска војска негде на Морави поново потучена, и то тако да ce дух побеђених „никако више није могао опоравити“. [189] ... Поред тога, a из истих разлога, по свршетку Дугог зида (512), цар колонизује y доње крајеве око Дунава германско племе Херула као жив бедем против варвара.
. . .
Kpaj Анастасијеве владавине био је врло буран. ... Против цара ce јављаху праве побуне. Незадовољство против цара које је избило y Тракији, покренуло је народ на устанак, на чијем челу ce ставио војвода Виталијан. [193] У тој дунавској области било је становништво словенско и полулатинско, y старој традицији древних народа, Трачана и римских колониста. Да би ојачали своје редове, устаници позову y помоћ Хуне и Бугаре. Масовна устаничка војска разби неколике цареве војске и пленећи продре готово до Цариграда. Одатле су устаници били одбачени, после једне неуспеле поморске битке, те ce повлаче y унутрашњост, крстарећи кроз Тракију, Мезију, Илирик и Епир. [194] ... Након тих збивања, на византијски престо долази цар Јустин.
. . .
Једна борба између Словена и Анта y 533. год. омела је за неко време њихове покрете против Византије. Али су за то Бугари искористили y обилатој мери заузетост Византије на толиким странама. Од 535. год. не престају њихови упади. Године 538, под двојицом угледних вођа (византијски извори зову их изрично „владарима" — ρῆγες), као организоване дружине, y великом броју, упали су они y Тракију. Тамо ce против њих скупила сва расположива војна снага Византије на северу Балкана са заповедницима Мале Скитије, Мезије и Илирика. Бугари су разбили y једној борби скитско-мезијске одреде, али су, продревши дубље y земљу, настрадали од удружених и са свих страна довучених византијских чета. Изгубили су чак и обе вође. Но, убрзо на Византинце, задовољне успехом, напале су нове гомиле Бугара и потукле их страховито. Сам заповедник Илирика, Аскум, изгледа бугарског порекла, би ухваћен и одвучен преко Дунава. Другог заробљеног византијског заповедника Бугари су искористили за богат откуп од 1000 златника, ... Нарочито је био жесток напад 539-540. год. Читаво Балканско полуострво, од Далмације до близу Цариграда, било је поприште варвара, који су харали и пустошили. У самом Илирику они су продрли y 32 града, a одвели су y плен на 120.000 душа.
. . .
У борбама против Гота, Византији, после заузећа Понтуса, долази помоћ од 1600 коњаника, којима су заповедници, истина, Ромеји, али y којој су већину људи сачињавали Словени, Анти и Хуни, и то они са леве обале Дунава. ... Тако је исто било и y византијској војсци против Персије не само словенских и антских војника, него чак и заповедника; по имену ce од њих помињу Дабрагезас (Даброгост), Вишиград и Сварунас. [208] Ово служење y царској војсци знатно је допринело, да Словени, Анти, Протобугари и други изближе познају и начин византијске војне организације и њихове тактичке маневре и врсте оружја и да ce тим после сами користе. [209] , etc., etc.....
Kliknite za proširenje...
Да су Бугари присутни на овим просторима крајем V.вијека и почетком VI.вијека помиље и Ћоровић у књизи Историја српског народа у 1.поглављу (овдје);
Na plodna područja, koja behu napustili Goti, krenulo je više varvarskih plemena. Severna granica Carevine imala je tu dosta nezaštićenih prelaza, jer car Zenon nije mogao da mesto Gota njihovu odbranu poveri svojoj vojsci. Kao vrlo aktivni javljaju se na toj strani, odmah posle odlaska Gota, hunski Bugari. Bugari su aziskog porekla, hunsko pleme s nešto mešavine, što im i ime kaže (u tursko-mongolskom bulgha znači "mešati"). Pripadaju južno-tatarskoj rasi (čagataj), a po jeziku su najsrodniji čuvaškoj grupi, očuvanoj u istočnoj Rusiji, u oblasti Povoložja. Njih su povukli sa sobom Huni; "stara Bugarska", kako se u VII veku zove njihova postojbina, bila je pretežno u kubanskoj oblasti. Već 482. god. zvao ih je car Zenon u pomoć protiv Gota. U borbi s Gotima Bugari nisu imali sreće; ali su zato sad, posle njihova odlaska, želeli da se bogato okoriste.

Prodiranju varvara u to doba pomagale su u Istočnom Carstvu i druge prilike. U Vizantiji je iza smrti cara Zenona, 491. nastala borba za presto. Carica njegova, Arijadna, uspela je da proturi za cara jednog od svojih nižih dvorskih činovnika, silencijara Anastasija, koji se četrdeset dana posle smrti muževljeve venčao s njom i postavio je ponovno za caricu. Protiv njih se, sa izvesnom sumnjom za bratovu smrt i sa mnogo ogorčenja, diže brat Zenonov Longin sa svojim zemljacima Izaurima. Longin ubrzo bi uhvaćen u Carigradu, prognan u Egipat i tamo rukopoložen za popa, ali se ustanak, koji je on potaknuo, razbuktao po Izauriji i uzo opasne razmere. Tri godine trebalo je vizantiskoj vojsci, dok je ugušila ustanak i dok joj je uspelo, da dobije glave zadnjih i najopasnijih protivnika. Da bi u nekoliko postao siguran od eventualnih novih pobuna car Anastasije naredi, te se velik deo Izaura raseli s njihovih ognjišta i naseli po Trakiji. Osim toga, bilo je tada velikih verskih borbi radi oštrine vaseljenskog halkedonskog sabora (od 451.) i radi intriga, koje su ga pratile kao i većinu vaseljenskih sabora. Jeretički nazori Nestora i Eutahija nisu bili bez svojih pristalica; sam je Car na užas opozicije simpatisao sa učenjem ovog drugog i dopuštao u Carigradu njegovo slobodno propovedanje. Carigradska patrijaršija, želeći da pojača svoj ugled kao patrijaršija prestonice i da izvede crkveno jedinstvo na istoku, beše rešila da se carigradskom patrijarhu priznaju iste povlastice kakve je imao papa u Rimu za zapad i da carigradski patrijarh bude položajem najstariji od svih istočnih. Nezadovoljstvo je usled toga bilo počelo da dobija antigrčko obeležje. Čitave pokrajine Male Azije i Afrike ustadoše protiv carigradskih odluka i postojala je ne mala opasnost, da pokret sa verskog pređe i na čisto političko polje. Između Rima i Carigrada dođe usled toga čak do stvarnog raskida. Najzad, 502. god., Vizantija se bez potrebe zaplela u rat sa perziskim vladarom Kabadom. Rat taj, koji je trajao tri godine, bez mnogo sreće za obe strane, istrošio je znatno državu i oslabio njenu vojnu snagu, a nije joj doneo nikakvih stvarnih uspeha.

Sve su te stvari bez sumnje pratili i varvarski narodi oko Dunava. Nije slučajno, da one iste godine, 493., kad u Carigradu besni buna protiv cara i carice u izauriskom pokretu, varvari prelaze Dunav i upadaju u Trakiju, gde s uspehom vojuju. Anastasije, nemoćan za borbu na više strana, šalje Teodorihu, pobedniku u Italiji, vladalačke znakove poslednjeg rimskog imperatora, da bi bio siguran bar od njega; a na dunavske varvare, među kojima su glavni Bugari, šalje jaku vojsku. Ali god. 499., kod reke Curte, bi ta vojska, koja je imala 15.000 vojnika i 529 ratnih kola, strahovito potučena, izgubivši četiri vođe i više od 4.000 vojnika. Ohrabreni tim uspehom Bugari nastaviše borbu, i 502., ne naišavši ni na kakav otpor vizantiske vojske, opleniše nemilice Trakiju. Nije nemoguće, da su Izauri, koje je Anastasije silom kolonizirao po tim krajevima, možda i namerno, da mu se osvete sudelovali s Bugarima ili im pomagali za razna obaveštavanja. Za to vreme Goti su iz Italije proširili granice svog poseda i na istočnu obalu Jadranskog Mora, zauzevši svu Dalmaciju u rimskom opsegu, sve do Kolubare, i čitav Srem sa Singidunumom (današnjim Beogradom). I područje moravske doline beše nesigurno. God. 505. tu je izveden jedan tako silan napad Bugara i njihovih pomagača na Vizantince kod reke Morave (Marga), da je po rečima savremenika, kod poražene vizantiske vojske sasvim skrhan vojnički duh otpora.
Kliknite za proširenje...
Овдје је потребан опрез и код терминологије и код закључака. Прокопије, Агатија, Менандар Протектор и Теофилакт Симоката у својим дјелима помињу походе Кутригура у VI.вијеку, а 559.године су дошли и до периферије Цариграда.
У питању јесте народ или сродан Хунима или су и сами Хуни, Прокопије пише
...in the old days many Huns, called then Cimmerians, inhabited the lands I mentioned already. They all had a single king. Once one of their kings had two sons: one called Utigur and another called Kutrigur. After their father's death they shared the power and gave their names to the subjected peoples, so that even nowadays some of them are called Utigurs and the others - Kutrigurs.
Kliknite za proširenje...
да су Хуни кимеријског поријекла (??), те да је у давна времена један лидер племена имао два сина Утигура и Кутригура, те се племе подијелило у два племена који су по овим синовима добили име.
Већ 375. ова два племена су на простору Украјине поразиле Готе који ће након тога кренути ка западу.
Након Атилине смрти и пропасти царства Хуна, Утигури су се вратили у старо пребивалиште, источно од Дона (гдје ће бити касније формирана Велика Бугарска) а Кутригури насељавају просторе од Боспора до Хершона (не овог данашњег, већ мјеста у близини данашњег Севастопоља).
Mapa Bugari.jpg

Бугари које помињу Вукановић и Ћоровић су огранци Кутригура у својим походима јужно од Дунава. Није их погрешно назвати Бугарима, међутим потребан је опрез код терминологије. Иако неки руски извори наводе да је Кубрат који ће на простору источно од Дњепра 631.године формирати државу Велику Бугарску рођен у кутригурском племену, ово је упитно.
Велика Бугарска је формирана (значи око 631.) на простору које су настанили Утигури, сродно али и друго племе у односу на Кутригуре, и Бугари који ће под Аспарухом (најмлађи Кубратов син) 680.године прећи Дунав и на простору данашње Бугарске формирати државу су вјероватније друго племе у односу на оно које се појављује на Дунаву и јужно од Дунава крајем V. и почетком VI.вијека и које помињу Ћоровић и Вукановић.
 
Poslednja izmena:
Након распада хунског царства, хунска, вјероватно скитска племена су се вратила у степе, на простору источно од Дњепра до Урала око 631. формирана је (гдје су Оногури или Утигури чинили основицу уз могуће приливе туркијских народа који су већ насељавали тај простор) тзв Велика Бугарска.
Једно време су успшјешно одбијали најезде нових туркијских народа који су надирали кроз "врата народа", међутим Хазари с се показали прејаком силом, нису се могли одбраниту и кренули су у бијег.
Моћни владар Кубрат подијелио је Бугаре (??) у три цјелине, сваку цјелину је дао неком од синова да их води на том путешествију;
Old_Great_Bulgaria_and_migration_of_Bulgarians.png

Котраг са својим дијелом племена кренуо е на сјевер, формираће моћну државу Поволшку Бугарску, један крак под Аспарухом кренуо је на југ, формираће око 680.године на простору данашње Бугарске моћну државу о чијој историји доста знамо.

Но овдје у посту ћу се позабавити трећим краком који је водио Кубер и који ће привремено пребивалиште наћи у Панонији. Ту су били у савезу, заправо прије поданици Авара који су већ формирали моћну државу.
Tу ће се опет подијелити, један крак је предвођен Алцеком кренуо даље на запад, а према Теофану Исповједнику, настанили се у краљевству Лангобарда, за времена краља Гримвалда I (662-667), и населили регију око града Беневенто.

Алцека или кана Алцека не треба бркати са лидером панонских Бугара (могуће Оногура) Алциоком који је око 631.(вјероватно прије него што је Алцек био и рођен) повео побуну против панонских Авара, лоше прошао и кренуо на запад.
Заштиту је нашао код франачког краља Дагоберта II, добио за свој народ земљу у Баварској, али је једне ноћи Дагоберт изиграо договор и обећање, наредио масакр Бугара, од 9.000 Бугара само 700 је преживјело кланицу, поново побјегли и нашли уточиште на сјеверу данашње Италије. Ово се дешавало око 632., прије него ће кренути велика миграција Бугара у другој половини VII.вијека.

Док је Алцек кренуо на запад, Кубер је остао у Панонији у савезу са Аварима, негдје око 670их или раних 680их и он је повео побуну која није добро завршила, те је морао опет у бијег. Придружиће му се Сермесијанци (пе неким списима око 70.000) и кренули су у путешествије, на југ све до Солуна.
Према чудима Светог Димитрија послали су изасланика византијском цару да затраже његову дозволу да се населе, и цар је удовољио.
Сермесијанци и нису били срећни новим стаништем, Кубер је затражио опет помоћ од цара како би учврстио власт, али је истовремено (ово је према византинским изворима који су пристраси и треба са опрезом узети) покушали на превару освојити Солун у чему су били спречени.
За разлику од Аспарухове државе сјеверније, Куберова територија није поживјела дуго времена.

Кубера у свом дјелу Повијест Хрвата (овдје) својата хрватски историчар Вјекослав Клаић и за Кубера на стр.42 пише хрватски кнез. Вјекослав је догађаје смјестио у 758.годину, тј 7 деценија послије него су се догодили, но то бјеше често у историјским књигама које су писане крајем XIX. и почетком XX.вијека, додуше када је у питању хрватска историографија, присутно је и данас.
Подуже је присутан наратив о туркијском поријеклу Хрвата, ту се нашла веза имена Хрвати са бугарским (оногурским или утигурским) владаром Кубратом, тј да је из његовог имена изведено име овог народа; Кубрат - Курбат - Курвати - Хрвати.

Турски историчар Осман Каратај у свом дјелу (овдје) износи нову теорију о поријеклу Хрвата. У најкраћим цртама, такође је неспорно њихово туркјско поријекло, потичу не од Оногура, него од турског племена Сариогура (Сариогури = Бијели Огури), које је са простора Кавказа доселило на простор данашње Галиције, у VI.вијеку имали станиште сјеверно од Оногура и Утигура, а почетком VII.вијека за времена Ираклија почињу насељавати Панонију све до обала Далмације. По Осману и име Хрвати је изведено од Кробата, не од овог владара Велике Бугарске него од другог туског вође који је владао племеном на простору данашње Галиције. Своју тврдњу везује и за појам "Бијела Хрватска" који се јавља и то доводи у везу са бијелим Огурима и за касније блиске односе са Мађарима јер је по њему остала свијест о заједничком турском поријеклу.
Нећемо се посебно бавити Османовом теоријом, примићемо је "к знању" а и тако је друга тема (иако сродност са тадашњим Бугарима постоји, тј Сариогура, Оногура и Утигура) од ове.
 
Poslednja izmena:
Carlin15:
Na etnografskoj karti srpskog naucnika S. Davidovica (1848), objavljeno u Beogradu, i na trosak srpske vlade, gradovi Nis, Vranje i Skoplje su oznaceni kao nesrpski.
Kliknite za proširenje...

Српска влада у том периоду је морала да води, под присилом османлијском и аустријском, политику непомагања Србима у јужним и југоисточним српским земљама, које су се тада налазиле под османлијском контролом, па вероватно отуд и таква писанија, али не видим какве ова информација има везе са темом о историји Бугарске.

Чегар се иначе налази на 4 км од центра Ниша, ваљда су и главе уграђене у Ћеле Кулу биле исто тако "несрпске" :roll:

800x600_cele-kula.jpg
 
1) In 1811, the English traveler John Galt visited Sofia and wrote: "Sofia is a small, unclean city, surrounded by low cliffs... Most of the houses are poor huts, and the mud on the streets is so deep that it made them impassable even for pedestrians. Sofia's population is estimated at 10,000, mostly Greeks, who want to join Serbs against the Turks."

2) Another traveler, Adam Neal, visited several Bulgarian cities in 1805 and wrote, for example: "Razgrad is a very important city.… The current population is about 10,000, one-third of whom are Greek Christians and the rest Jews and Turks."

Ако су образовани западњаци погрешно класификовали групе становништва као „Грке“ 1811. године, какву наду имамо да знамо или да са сигурношћу прихватамо многе друге сличне извештаје из Македоније, Епира, Тесалије, Пелопонеза, Крита, итд.? Присетимо се „Грка“ Приштине 1855. године (Perrot).
 
1) https://en.m.wikipedia.org/wiki/Pazardzhik

- Pazardzhik (Bulgarian: Пазарджик) is a city situated along the banks of the Maritsa river, southern Bulgaria. It is the capital of Pazardzhik Province and centre for the homonymous Pazardzhik Municipality.

- Pazardzhik was founded by Tatars from what is today Bilhorod-Dnistrovskyi in 1485 on the left bank of the river Maritsa, near the market of the region, an important crossroad at the middle of this productive region, and named Tatar Pazardzhik meaning "small Tatar market".

2) https://books.google.ca/books?id=hy...Ag#v=onepage&q=Tatar Pazardzik Tatars&f=false

Strana 476:
"Under Ottoman rule in Bulgaria in the 15th through the 19th centuries, small groups of Tatars migrated to Bulgaria. The city of Pazardzhik was originally called Tatar-Pazardzhik because of the large Tatar population in acquired in the 15th century. After the khanate of the Crimean Tatars was annexed by Russia in 1783 and especially after the Crimean War (1853-1856), huge numbers of Crimean Tatars were settled in Dobrudja in northern Bulgaria."

3) https://en.wikipedia.org/wiki/Gagauz_people

- The Encyclopedia of World Cultures lists the ethnonym of the Gagauz as "Turkish" and "Turkish speaking Bulgars". Astrid Menz writes this about the etymology:

Older ethnographic works such as Pees (1894) and Jireček (1891)—both covering the Gagauz in Bulgaria—mention that only their neighbors used the ethnonym Gagauz, partly as an insult. The Gagauz themselves did not use this self-designation; indeed, they considered it offensive. Both Pees and Jireček mention that the Gagauz in Bulgaria tended to register either as Greek because of their religion (clearly an outcome of the Ottoman millet-system) or as Bulgarian because of the newly emerging concept of nationalism. According to Pees informants from Moldova, the Gagauz there called themselves Hıristiyan-Bulgar (Christian Bulgars), and Gagauz was used only as a nickname (Pees 1894, p. 90). The etymology of the ethnonym Gagauz is as unclear as their history. As noted above, they are not mentioned—at least not under that name—in any historical sources before their immigration into Bessarabia. Therefore, we have no older versions of this ethnonym. This, combined with the report that the Gagauz felt offended when called by this name, makes the etymology somewhat dubious.

- The Steppe hypothesis suggests that the Gagauzes may be descendants of other Turkic nomadic tribes than Seljuks: such as Bulgars and Cumans-Kipchaks from the Eurasian steppes. In the 19th century, before their migration to Bessarabia, the Gagauzes from the Bulgarian territories of the Ottoman Empire considered themselves Bulgarians. Ethnological research suggest that "Gagauz" was a linguistic distinction and not ethnic. Gagauzes to that time called themselves "Hasli Bulgar" (True Bulgars) or "Eski Bulgar" (Old Bulgars) and considered the term Gagauz, applied to them by the Slavic-speaking Bulgarians (who they called toukan), demeaning. The Gagauzes called their language Turkish and accordingly claimed descent from early Turkic Bulgars who in the 7th century established the First Bulgarian Empire on the Danube. Indeed, one modern Gagauz surname is Qipcakli.
 
Бугари за разлику ос свих јужних Словена никад нису признавали власт Византије већ су се осећали као ривали и пандан Ромејима.
Установили су прву словенску цркву на овим просторима , увели ћирилицу и покренули прву опште словенску писменост.
Они су и неге постали природни наследник аварског каганата након слома 626 године , први су подигли устанак у аварском каганату којем је кумовао и сам Ираклије.
Свакако имају богату историју као Срби иако су били моћнија држава много раније од Србије некао су нестали после првог бугарског царства , већ друго је знатно слабије али и даље моћно.
Пошт нсу прихватили поредак источног Рима као остали јужни Словени настојали су да га освоје и на тај начин преузму власт на Грцима и свим јужним Словенима.
Како нас Порфирогенит обавештава први архонт Срба је умро пре доласка Бугара, У почетку Сби и Бугари се волеху јако и поштоваху се до кана Бориса,
Који како нас обавештава узалуд је ратовао против Срба јер је изгубио већину своје војске.Није најјасније та чињеница да је Балкан био независан од Византије до Васијија другог Бугароубице међутим у ратовима Срби су готово увек стојали на страни Византије. Изври углавном говоре да су Срби до 9-10 века били под духовним утицајем Рима не Византије није најјасније да ли су имали неки уговор са Византијом и неку обавезу ратовања јер су у борбама са Симеуном када је Цариград готово пао изгинули и изгубили државу због Цариграда више него за сопствену државу.
Византија је политички подривала сукоб и ривалство између Срба и Бугара користећи Србе као бедем од Бугара што би се исто могло рећи за Хрвате који су остала омеђана Србима као тампоном према Бугарима али после пропасти прве српске државе они су одма искористили прилику и освојили Босну.
Сазнајући детаље модерније политике у ери панславизма Бугаре су јако неправедно искључили из словенског света. Јако је велико питање да ли су постојали чисти Словени јер већ Ал Масуди и Ибн Јакуб објашњавају да су измешани да у њима има јако пуно других народа признавали су врховну власт Велета , Велетаба или Вјатича који су били према мипљењу свих осталих Словена најчистокрвнији и најчистији Словени који су били повлашћени код свих. можда и Велци који су живели на домак Балтичког мора. Они су се оградили да у свом делу о томе неће губити време већ ће дати неке друге корисне податке.Овде су и Немци сврстани у Словене као најхрабрије који се боје једино Срба а признају власт Велетаба.

Сад Констанитин Јеречек који је писао историју Срба искључио је тотално Птоломејеве и Пинијеве Србе јер се није укалапало у панславизам је не би могао објаснити словенско порекло Срба а то је случај и са Хрватима , Лесима , Кушубима и многим другим једино су Бугари испали мешанци.

Србија и Византија никад нису до краја уништили Бугарску нити су то желели Свети Сава им је помогао да поврате патријаршију коју им је Василије други одузео.

Они су им били бедем од Печењага , Кумана и разних других народа који су упадали преко руских степа из Азије.

Константин Јеречек је био амбасадор Бугарске можда у време краља Хабзбуговца не могу се сетити и мрзи ме да тражим јер није ни толико важно , овде је прикупљао и значајне податке о Србима преко Рувареца , Стојана Новаковића и још неких, Шафарик који му је стриц је предавао у Новом саду и био пријатељ Вука Караџића и Његоша.
Интересантно да су оба аутора показала неповерење према Порфирогениту. Један и други су сматрали да су јужни и северни Срби рођацу из времена свесловенског јединства када су се сви звали Срби. Да су Срби освојили ове крајеве у оквиру јединствене југословенске сеобе.
Сматрао је да је од западних извора чуо за северне Србе и измислио теорију.
Међутим још чудније да Цар који изводи северно порекло Срба исте за исте говори да су име добили по сербулама јефтиној ропској обући и да и м име значи робови јер су бии робови ромејског цара.
Ово је толико бесмислено да је упитно да ли је цар могао овако нешто написати? Да потичу од некрштених белих Срба са севера који се зову Срби никад нису били ни ромејски ни римски робови признавали су по некад превласт Франака.
Да је цар очекивао да ће северни Срби изумрети није вероватно јер германизација и опадање значајно моћи северних Срба креће рапидно у 12. веку када се и укида лимес сорабикус и Словени се масовно германизују дакле 200 година након његове смрти.
Биће највероватније да је овакав ад хоминем сам Бандури уметнуо јер је неко морао бити јако глуп и примитиван задојен неком мржњом или модернијом политиком да би тако нешто написао. Да у 2 реченице цар тврди да су од белих некрштених Срба а већ у следећој да су име добили на Балкану по јефтиној ропској обући сербуле и зато што су били робови ромеја.
Да је ово овако заиста записао значило би да је шизофреничар а кроз остатк дела као и других показнује јасно сећање и враћа читаоце на пасусе које је записао повезано са тренутним поглавњем , човек таквих капацитета није могао написати такву глупост.
Ако ли је истина за преправку лично из 959. када је Србија пала тотално остала без краља онда су овакве злобне тенденције могуће као оправдање освајачкој политици Ромеја која ће касније наступити њиховим освајањем Србије нешто касније и Бугарске.
Дело је писано док је Часлав био жив то се види по делу да је сам цар правио исправке прец смрт 959. након нестанка Србије можда не знам.

Крајње сумњива делатсност Јеречека као амбасадора Бугарске и каснијег дела Ћоровића коме је Јеречек био ментор на Бечком универзитету.
Ћоровић наступа са полунацистичом теоријом о пореклу Бугара крајње шовинистички о њиховом словенском карактеру.
Ово је било тотално погрешно и заблудно јер потенцијално несловенско порекло имају можда Срби , Хрвати , Карантанци , Чеси и многи други око имена не само Бугари и не видим потребу да се на основу тога прави разлика међу Словенима када Ал Масуди већ наводи стравичне разлике од језика до физичког изгеда Словена говорећи да су Велетаби једини чисти Словени који владају осталима, За Србе говори да имају истоветне обичаје као Индуси иако су географски удаљени. На основу тога можемо закључити о заиста шареноликом пореклу словенских племена.
 
Сребрена:
Krunski dokaz, em vlastelin, em bugarski, em nepoznat:zskace:

Koja je logika tu kad čak i u Jambolu, taaamo daaleko, ima zapisa o Srbima?

„Тако исто у наводећих се 32 села Јамболске нахије, као и у самом Јамболу, живе чисти Срби, који до данашњег дана славе (славу), не мешају се и не орођавају се с Блгарима...
Сливен, са 6.000 кућа, од којих је: 2.500 Срба, 4000 Ермена, 100 Евреја, 180 Цигана и 2.820 разних мухамеданаца...
Котел, са 4.000 кућа само чистих Срба...
Карнабат, са 600 кућа, од којих је: 100 мухамеданаца, 100 Срба, ...“

Гл. Српство, књижевни лист у Београду 1886. г. бр. 7, стр. 51
https://www.viamichelin.com/web/Maps/Map-Jambol-Bulgaria
Kliknite za proširenje...
Живео сам у Јамболу и Старој Загори :) - мој деда је овде рођен 1901. године - никада нисам видео ни чуо за Србе у Јамболу или региону.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Сребрена:
Можда је то, братко, зато што ниси 1886.или старије годиште👀
Kliknite za proširenje...
А где су ти Срби где и даље тамо живе? Да ли сте икада били у Јамболу? Тренутно има око 10 посто Турака и 10 посто Цигана - остали су Бугари - исто у селима.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Istorija Semafora
Odgovora
6
Pregleda
114
Black_star
Black_star
Bastiani
"Genetska istorija Balkana - od rimskih vremena do seobe Slovena".
Odgovora
0
Pregleda
253
Bastiani
Bastiani
Pumpaj Dinstanović
Odnosi Ugarske i Svete stolice, međunarodna politika pape Grgura VII (1073-1085) i slovenska kraljevstva
23 24 25
Odgovora
600
Pregleda
7.256
Pumpaj Dinstanović
Pumpaj Dinstanović

Back
Top