Ima li volja neki cilj?

[Romana Kuhar]

G-din "oziman", sve to što napisa Baruh Spinoza ovako opisa:

"Neznalica, sem toga što je na mnogo načina gonjen od vanjskih uzroka i što ne poseduje nikad pravo zadovoljenje duše, živi uz to kao nesvestan sebe, i Boga i stvari, i čim prestane da trpi, u isto vreme prestaje, takođe i da postoji. Naprotiv, mudrac, ukoliko se kao takav posmatra, jedva poznaje duševni nemir, nego, prema izvesnoj večnoj mudrosti, svestan sebe, i Boga, i stvari, nikad ne prestaje da postoji, nego uvek poseduje istinito zadovoljenje duše." - Baruh Spinoza

 

[gost 391595]

Болдовано, управо сам о томе хтео писати на овој теми где се споменула ентропија. Јер енторпији води само једна, матерјална страна метафизичке воље, она која је отпуштена. Међутим, Елан Витал, животна сила, јесте егзистенција квaлитативне множине, која "расте", која не ентропира.

Tako je, to ujedno i odgovor na pitanje koje je postavio Metronomy, kako nešto može postati uređenije u uslovima rastuće entropije.

Smrt materijalnog tela je primer maksimuma entropije, ali unutrašnja komponenta, koja je zapravo nosilac životne sile, tad dostiže vrhunac uređenosti, u skladu sa svojom idejom. Sve ostalo je, pa... otpad. Kao što je ceo dosadašnji život sa svim svojim vrstama otpad, nusprodukt savladavanja otpora materije.

 

[Romana Kuhar]

Smrt materijalnog tela je primer maksimuma entropije, ali unutrašnja komponenta, koja je zapravo nosilac životne sile, tad dostiže vrhunac uređenosti, u skladu sa svojom idejom. Sve ostalo je, pa... otpad. Kao što je ceo dosadašnji život sa svim svojim vrstama otpad, nusprodukt savladavanja otpora materije.

Neverevotno crnogledo, zaprepašćujuće od jednog medikusa, razmišljanje, jer kada bi sve bilo tako, a hvala Bogu nije, život ne bi imao nikakvog smisla ... Zar se otpadom mogu nazvati sva ona velika filozofska, književna i umetnička dela uobličena umom velikih ljudi čija je duša prerasla njihove ovozemaljske ljušture ... Uzmimo za primer ovakav način razmišljanja, kako bismo, uopšte, razumeli život i njegov smisa:

U pra-pra-pra-prošlosti, pre nekoliko milijardi svetlosnih godina, Misli je upselo da ukroti Haosa (st. grč. Χάος - nered) i oblikuje od njega (st. grč. Κόσμος - red). Uprostimo to razmišljanje još više - nazovimo Misao Energija (božanstvena energija), Haos Ousia (Božanstvena supstanca) ( i Kosmos Entelehija (Božanstvena životvornost) ... Prenesimo taj način razmišljanja i na Čoveka i njegov postanak i večni ostanak. Gde se u čoveku spajaju ono što nije materija (entelehija) i ono meterijalno (ousia)? Dugo godina se o tome tragalo, pogrešno se je vekovima razmišljalo da je porozna opna između dve pretkomore srca i da tu nastaje život, a onda su Arapi, negde u XVI. stoleću, dva veka kasnije i na Zapadu, shvatili da se u bronhijama spaja ono nematrijalno (ono što udahnemo, dakle nematerijalni delić kosmosa) i ono materijalno, krv ... Bez tog spajanja nematerije i materije je nemoguć bilo kakav oblik života ... Da li odumiranjem tela, sasvim pogrešno je to nazvati antropija, jer odumiranjem tela ne prestaje život čoveka - život je u onom bestelesnom, nestaje ta ousia i entelehija? Sigurno da ne, a evo i zašto ... Zamislimo život kao antenu i talse koje ona prima i koji su nakdnadno dešifriraju ... Čim se napravi antena ona počinje da dobija te talase, signale, koje je okružuju... Zar neko može da tvrdi da će ti talasi nestati ako se antena transformiše? Dakle, tu nema nikakve sumnje, čovek ne gubi život onda kada se telo transformiše, jer ona njegova životvornost je večna i nikada niće da nestane i da živeti prestane ... Shvatimo život kao reku ... Ona negde ima svoj izvor, teče ka svom moru i kada dospe u to svoje more onda se, preko Nebesa, opet vraća do svog izvora ...

 

[gost 391595]

Neverevotno crnogledo, zaprepašćujuće od jednog medikusa, razmišljanje, jer kada bi sve bilo tako, a hvala Bogu nije, život ne bi imao nikakvog smisla ... Zar se otpadom mogu nazvati sva ona velika filozofska, književna i umetnička dela uobličena umom velikih ljudi čija je duša prerasla njihove ovozemaljske ljušture ... Uzmimo za primer ovakav način razmišljanja, kako bismo, uopšte, razumeli život i njegov smisa:

U pra-pra-pra-prošlosti, pre nekoliko milijardi svetlosnih godina, Misli je upselo da ukroti Haosa (st. grč. Χάος - nered) i oblikuje od njega (st. grč. Κόσμος - red). Uprostimo to razmišljanje još više - nazovimo Misao Energija (božanstvena energija), Haos Ousia (Božanstvena supstanca) ( i Kosmos Entelehija (Božanstvena životvornost) ... Prenesimo taj način razmišljanja i na Čoveka i njegov postanak i večni ostanak. Gde se u čoveku spajaju ono što nije materija (entelehija) i ono meterijalno (ousia)? Dugo godina se o tome tragalo, pogrešno se je vekovima razmišljalo da je porozna opna između dve pretkomore srca i da tu nastaje život, a onda su Arapi, negde u XVI. stoleću, dva veka kasnije i na Zapadu, shvatili da se u bronhijama spaja ono nematrijalno (ono što udahnemo, dakle nematerijalni delić kosmosa) i ono materijalno, krv ... Bez tog spajanja nematerije i materije je nemoguć bilo kakav oblik života ... Da li odumiranjem tela, sasvim pogrešno je to nazvati antropija, jer odumiranjem tela ne prestaje život čoveka - život je u onom bestelesnom, nestaje ta ousia i entelehija? Sigurno da ne, a evo i zašto ... Zamislimo život kao antenu i talse koje ona prima i koji su nakdnadno dešifriraju ... Čim se napravi antena ona počinje da dobija te talase, signale, koje je okružuju... Zar neko može da tvrdi da će ti talasi nestati ako se antena transformiše? Dakle, tu nema nikakve sumnje, čovek ne gubi život onda kada se telo transformiše, jer ona njegova životvornost je večna i nikada niće da nestane i da živeti prestane ... Shvatimo život kao reku ... Ona negde ima svoj izvor, teče ka svom moru i kada dospe u to svoje more onda se, preko Nebesa, opet vraća do svog izvora ...

Krstane, nisi me razumeo.

Kada uzmeš kamen da isklešeš svoju ideju, sav višak kamena je, pa... otpad.