Moskopolje je jedan od najslavnijih cincarskih gradova. Osnovan je početkom XIV veka na visini od 1200 metara i u početku je služio kao letnje prebivalište čobanima. Klima u Moskoplju je bila prijatna. Leti bi čobani odlazili u planine sa svojim ogromnim stadima, dok bi zime provodili u dolinama.Vremenom je grad sve više širio, dok nije postao jedan od najblistavijih i najsjajnijih gradova u balkanskom delu Osmanlijskog carstva. Prema Gustafu Vajgandu ( Gustav Weigand) , nemačkom etnologu, grad je imao oko 12 000 kuća, što znači da je u gradu živelo u drugoj polovini XVIII veka oko 40 000 ljudi. U Moskoplju je cvetao zanat, trgovina i nauka. Zanat je bio razlog i ranog procvata grada u 17.veku, pre nego što je postao trgovinski centar. U zavisnosti od različitih izvora esnafa je bilo između 15 i 40, pri tome se navode sledeći: krojači, kujundžije( zlatar), tkači, obučari, kovači oružja, zatim kalajdžije, krznari, prerađivači svile, bakalini. Cincari su bili i poznati po izradi šinjela od grube vune, pelerina, tepiha i ćebadi. Bio je veći i od Beograda i od Atine. Stanovništvo je bilo većinski cincarsko. Pored Cincara u gradu je bio manji broj Grka kao i Bugara. Prema Johanu Tunmansu (Johann Thunmanns) stanovnici su govorili cincarski (" Die Einwohner reden alle Wlachisch"), a s vremena na vreme se čula i neka grčka reč. Grad je bio podeljen na oko 12 kvartova ( prema Georgijadesu). Svaki kvart je birao svog predsednika. Predsednici su činili deo uprave kojom je rukovodio gradonačelnik. Predstavnici esnafa raznih zanata su tesno sarađivali sa upravom i bili značajan politički faktor u gradu. Na teritoriji grada se nalazilo 24 pravoslavnih crkava. Danas je ostalo oko 9 očuvanih crkava.
I dan danas se lepota freski u Moskopolju može naslutiti. Crkve su imale dužinu od 19 do 38 m i bile prilično velike.Sve crkve su izgrađenje zajedničkim sredstvima stanovnika. Najveći deo sredstava su obezbedili esnafi i bogati trgovci.Unutar grada su ulice bile popločene. Grad je zauzimao površinu od 180 ha. Pored čuvene grčke škole " Nova Akademia" (Academia naua) koja je iznedrila veliki broj cincarskih naučnika i pisaca, grad je imao i štampariju koja je osnovana oko 1730. godine. U štampariji su štampane uglavnom knjige na grčkom jeziku ali i na cincarskom i imale su u velikom broju verski karakter. Knjige su štampane po porudžbini Ohridske episkopije, ali su mnoge druge knjige štampane za Solun i druge grčke gradove, obzirom da je u to vreme, pa sve do razaranja Moskopolja, ova štamparija, pored one u Konstantinopolju, bila jedina u Grčkoj. Teodor Anastas Kavalioti je napisao i štampao cincarski rečnik, doduše u Veneciji, jer su pljačke u Moskopolju počele 1769. godine. Sveštenik P. Danil je preveo i štampao jevanđelje na cincarskom jeziku. U gradu je postojala narodna milicija koja gotovo i da nije imala posla, s obzirom da su u njemu živeli miroljubivi i pitomi Cincari. Moglo bi se reći da je grad bio jedan od najmodernijih u to vreme u evropskom delu Osmanlijskog carstva. Trgovci su išli u mnoge strane zemlje, pa su tako čak stigli i do Nemačke. U Veneciji su, pre svega, zlatari imali svoja predstavništva. U Moskopolju nije bilo predstavnika turske vlasti tako da je gradjanski sloj mogao nesmetano da se razvija.
Među svim Cincarima Moskopoljci su važili za najkulturnije. Iz Moskopolja su Sine, Mitropolit Šaguna, Kavalioti, gramatičar Bojađi, Naum Krnar Moskopoljac, Konstantin Ucuta i Đorđe Roja. O cincarskim ženam u Moskopolju savremenici pišu sledeće: Od svih Cincarki one su najnežnije, najljupkije, najtananije. Imaju male noge i male ruke, srednjeg su rasta; prijatne su, podložne i milog karaktera, crte su im izrazite, beljeg su tena nego druge a kose su im tamnosmeđe. Ne stide se rada. Mogu se sresti i u polju gde čuvaju stado. U odbrani Moskopolja su i one učestvovale rame uz rame sa muškarcima.
Grad je gajio simpatije prema grčkom ustanku na Peleponezu koji se dogodio 1769. uz pomoć male ruske flote koju je predvodio Aleksandar Orlov. Podaci iz Venecije govore da je sekretar Orlova bio Moskopoljac. Među ustanicima se našao i komandant Konstantin Kolokotroni. Ustanak je doživeo neuspeh, a ubrzo je usledila i osveta Muslimana. Šiptarske bande koje su već duže vreme bacile oko na izuzetno bogat grad i koje su jedva čekale ovakav povod opljačkale su zajedno sa turcima sjajno Moskopolje i ponele sve iz grada što se poneti može. U manastiru posvećenom Svetom Jovanu Preteči blizu Moskopolja je Gustav Weigand u 19.veku otkrio "Kodeks", u kome je jedan od učenih monaha napisao na starogrčkom jeziku napomenu koja se odnosi na prvo razaranje grada Moskopolja iz 1769. godine. Ova napomena glasi:
- "O Moskopolje, o Moskopolje! Gde je tvoja lepota?
Gde je tvoj lepi stas koji si imao oko 17. veka?"
- "Najbezočniji od smrtnika doneše mi propast"
- "Nek da Bog da ti se, na molitvu Sv. Jovana, opet vrati pređašnja lepota!
Vredni Cincari su grad međutim ponovo podigli i vratili mu pređašnji sjaj. Nakon što su bogati trgovci napustili grad i otišli u Beč , Veneciju i ostale gradove, gde su imali trgovačke ispostave i poznanstva on je 1788. i 1821. godine potpuno uništen od strane divljačkih hordi Ali - paše janjinskog, koji je do kraja života proganjao i ubijao Cincare gde god je nailazio na njih. U pohodima protiv Grka i Cincara učestvovale su šiptarske i turske bande. Borba je trajala godinu dana. Polovina Cincara je pobegla iz toga grada. Oni koji su ostali u gradu su ili uspeli da pobegnu ili su prodati kao robovi. Ostali su pogubljeni do poslednjeg. Šiptari i Turci su pustošili i okolna mesta poput Šipiske i Nikolice, Linotopi i nadaleko poznati grad Gramos. Pretpostavlja se da je oko 150.000 Cincara pobeglo iz tog regiona. Bežeći iz zapaljenih mesta Cincari su u ćupovima punim meda krili zlato i srebro. Turci su ih puštali da nastave put sa ćupovima uz obrazloženje da im je med potreban za prehranu dece. Jedan deo Cincara koji je pobegao iz tog grada nastanio se u najvecem delu u Grčkoj, Makedoniji i Srbiji. Mnogi su pobegli iz Osmanlijskog carstva i nastanili se u gradovima Austro - Ugarske. Čak je zabeleženo da su neki Cincara od straha bežali sve do Poljske. U nekim mestima, pre svega u Grčkoj, su već postojala cincarska naselja. Moskopoljci su jačali ta stara naselja, a ponegde stvarali i nova. Cincari su u malim varošima u Srbiji snažno podržavali razvoj gradova i učestvovali u bunama protiv Turaka gde god je to bilo moguće. S obzirom da su bili na većem stupnju razvitka meštani su ih rado oponašali. Mnogi su sa sobom nosili i veliko bogatstvo, tako da su u nerazvijenim gradovima Srbije brzo napredovali. Bili su poznati trgovci, ali i veliki donatori. Srbi su ih, medjutim, u velikoj meri doživljavali ne kao Cincare, već kao Grke. Naime, sve do kraja 19.veka je kod Cincara bila dominantna grčka kultura. S obzirom da su pravoslavni, Cincari su se brzo utapali u sve narode koji su pravoslavne vere. Polako, ali sigurno, Cincari su tako počeli da nestaju.
Postojao je običaj tetovaže kod epirskih i tesalijskih cincara u vreme kada je Balkan bio deo Turskog carstva. Da bi zaštitili svoju decu od odvođenja u ropstvo i silovanja, Cincari su svojoj deci tetovirali krst na čelo. Najpre su taj krst imali i muškarci i žene, a kasnije samo žene, i to posebno lepe. I najfanatičniji Muslimani su zazirali od ovog krsta.
