Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Skuša, Breza, Sibir, Arija, Mocart

Na putu od škole do kuće neizostavno se moralo proći pored mojih 5 breza. Kažem mojih jer sam tad voleo da svojatam predmete više od ljudi. One su valjda još uvek tamo. Odvano više ne prolazim tuda. Sećam se kada bih imao neki pismeni.. čak i kada bih kasnio na prvi čas.. obavezno sam morao da zastanem i da jagodicama prsta dotaknem svih pet upijajući njihovu koru duboko u koren moje duše. Verovao sam tada da će mi doneti peticu iz polaganog predmeta. Tada sam takođe mislio i da je kiša živo biće a da breze tiho šapuću ili ponekad čak pevaju neku mocartovu ariju.
Godine prolaze.. prijatelju... šta da ti kažem.. jako jako brzo. U dva treptaja golubičinih krila stanu sva sećanja. valjda se tad u mladosti definišeš kao biće. valjda tad postaviš korene za sve svoje buduće korake. Ja sam sad duboko u samoćama sibira. Daleko od ljudi. U torbi pored smrznute skuše, konzerve sira i flaše vodke.. stanu još samo sećanja. Mojih pet lepotica. Moje snežne kraljice. Mojih 5 breza.

Samo ovog puta mesto breza.. šapućem ja.


Jupiter, spejsšatl, laboratorija, skafander, čudo
 
Poslednja izmena:
Jaoo što vam je sexy ova igra :ok: :klap:
evo i ja malo da se poigram...

Jupiter, spejsšatl, laboratorija, skafander, čudo

Izašao sam iz kuće jedno veče, u nadi da ću sebi pronaći razonodu nakon čitavog dana provedenog u lepljivoj dosadi unutar moje malene sobe. Koja zapravo više liči na lošu laboratoriju kakvog propalog alhemičara, nego na mesto za spavanje jednog "skoro" propalog studenta bogoslovije, koji se čitav život nada da će ga strefiti kakvo čudo i dati smisao njegovom sirotom životu...
Veče je bilo sveže, koračao sam kaldrmisanim ulicama moga grada odeven u kućnu odeću iz koje ne izlazim već danima. Sav obojen u istu, tamno teget boju, podsećao sam na tmurni oblak u lošem skafanderu. No, nije me bilo briga, prijala mi je, i nije previše smrdela...
Nije bilo potrebno previše koraka, i preskakanja usamljenih šahtova, pre nego što sam je ugledao. Bila je sredjena, i izgledala je kao da se upravo uputila u neki valjan provod. Srce mi je poskočilo a grlo osušilo kao da sam se nagutao peska.
Nekim nesrećnim slučajem, ugledala je i ona mene, i u kratkom naletu neprijatnosti, uputili smo se jedno ka drugom.
- Zdravo, kako si? - upitao sam, trudeći se da zadržim lavinu tuge i besa koji su kuljali u meni.
- Um, da. A ti? - odgovorila je, zagledana negde u daljini dok je rukom nehajno prolazila kroz svoju dugu plavu kosu.
- Bajno - rekoh mračno, dok su mi slike njenih neverstava promicale pred očima.
- Um, da. Moram da idem - zbrzala je.
- Bio sam do tebe jedan dan, neka oronula matora stoka me je obavestila da si se odselila. Prvo sam mislio da ti je ljubavnik, ali bio je previše gadan čak i za tebe.
- Ha, ha, baš si duhovit. To je neki čiča kojem sam prodala gajbu.
- Gde si sad? - upitao sam oprezno, a onda me za uzvrat počastila nekim sažaljivim pogledom sa tračkom gadjenja u sebi.
- Na Jupiteru! Šta te boli uvo! - prasnula je i zvuk njenih dugih štikli je krenuo da odzvanja u mojoj glavi dok je odlazila od mene...
Potiskivani bes koji sam osećao u sebi je lansiran na površinu, kao kakav spesjšatl u prokletu orbitu. Nakon nekoliko dugih koraka sam je držao u naručiju i pokušavao da je poljubim ili ubijem.
Šutnula me je u medjunožije, od čega sam skoro oslepeo kao tek okoćeno kučence, i brzim uvežbanim pokretima skinula cipele dok sam se ja valjao. Punim trkom je skakutala po kaldrmi kao gazela odbegla iz jebenog zološkog vrta, i naposletku nestala u mraku susedne uličice.


Andjeli, čaj, mršava nada, strast, gaćice...

Pozdrav za sve ;)
 
Andjeli, čaj, mršava nada, strast, gaćice...

Sedim u kaficu preko puta njenog stana.Uzivam u toplom čaju koji širi opijajući miris i tera me da zaboravim prošlo veče.Mršava nada koja me drži u ovom kafiću mi puni glavu da još postoji šansa da budemo zajedno.Makar još na jednu noć,samo da osetim tu strast u njenom poljubcu.
Pored mene sedi đavo.Provocira me i golica mi maštu.Tera me na pogrdne misli i perverzije.
Njene gaćice su i dalje kod mene.
Hmmm....Zašto sam toliko zao?
Anđeli spasite me od ovog stvorenja,ja samo želim po poslednji put da volim....


Sneg,potera,misao,glas,agonija
 
Sneg,potera,misao,glas,agonija


...........................................................................Dragi moj druže,

htedoh da napišem pričicu, al kako znam da duge priče ne čita niko, a u tudje pismo voli da zaviri svako, bez obzira da li miriše na Nušićeve promincle ili oglodjanu kost, reših se, kao što vidiš, za pisamce, sve se nadajući da ćeš odnekud nabasati i po njuhu ga naći medj ovim stranama.
Kako ono ide, moram priznati da pisma nisam pisala dugo, dugo, jel se prvo učtivosti i reda radi pita za zdravlje, šta se i kako se radi, kako se provode dani? Mislim da je tako, iako ću sad ta pitanja reda i učtivnosti preskočiti. Znam da si živ, zdrav. Čak vrlo živahan. Seti se, nekad smo se družili i još uvek neki filing lebdi u zraku. Osećam te.
Bez i jedne reči nestao si pre prvog snega.,a ja nisam htela krenuti u poteru za tobom. Bližili su se novogodišnji praznici, šarene kutijice, poklončići, šarene laže na svakom ćošku. Sve vrvi od nasmejanih, sretnih ljudi...Barem sam ja na te dane gledala
tako. Elem, da ne dužim, kad je sve to prošlo i život se kakav -takav vratio u normalu, a
šarenilo novogodišnjih ukrasa popadalo sa uvelih grančica, uhvatila me frka, šta je s tobom, gde si, šta radiš. Živ li si? Pisala sam pisamca, porukice, lepila ih po stazicama
kojima si običavao prolaziti. Sve je to ličilo na plakate sa bandera vestern filmova tipa wanted sa slikom nekog tipa ispod "heta" Nadam se da me razumeš, nije lako tek tako izgubiti prijatelja. Medjutim, muk. Ni traga ni glasa od tebe. Rimsko carstvo je propalo mnogo pre i tebe i mene, objasnila sam to sebi tako i krenula u život dalje.
Proleće je opet došlo i prošlo, a mog druga i dalje nije bilo. Razne misli su se smenjivale u mojoj glavi....Te da nije zalutao za čoporom pasa, te da ga nije neka džukela odvukla daleko od grada., te da nije neka nedostojna ma'nula repom....i znaš već šta i kako ide dalje. Ne, nije to bila nikakva agonija, ne bih to osećanje nazvala tako, jednostavno strah. I nije mi bilo svejedno. Uostalom, nedostajao si mi, moram priznati.
E, da. Dosta vremena je prošlo, tebe i dalje nema, a ja samo znam, jednostavno osećam, da si živ i zdrav. Naučila sam da mi je to dovoljno. Mada mi i dalje nedostaje tvoje režanje kad sretneš neku džukelu, obavezno sam mu se smejala, ili tvoje sasvim prijatno, dobronamerno "av-av", posle kog sam se pravila važna jer tako zna samo da avće moj drug, moja Kučka.
Hm...daa. Jedino mi je teško i boli me što sad sve to radiš pod nekim novim imenom, sa
nekom drugom ogrlicom oko vrata, imaš i nove prijatelje, i što ti moje prijateljstvo očigledno ne nedostaje. A, vreme..neumitno teče li teče, ..i mnogo toga se zaboravlja. Možda sad i ti šapćeš kao breze iz gornje priče?
Svako dobro ti želim.


Jastuk, mačka, bol, mirisi, bonsek
 
Poslednja izmena od moderatora:
gluperda
uzeti
prva
strana
dole

Otvaram temu pod naslovom - Gluperde nisu negde tamo, vec zive u svima nama.
Prva strana, negde dole, pri dnu, jedan pametan forumas je napisao: Ti si gluperda sto postavljas ovakve teme!
Uzimam vosak i topim ga nad blagim mlazevima plina. Pusi se...
Prelivam tastaturu da ne dodjem u iskusenje da napisem najgluplje poimanje glupog.
Masim celu i prolivam ga vrelog na nogu, na stopalo.
Svuda po malo, ponegde mnogo, ali sve prisutno prosuto i zapecaceno.

Opcije, berza, pravila, diler, staklo
 
Rekli su mi da razbijem STAKLO i isecem vene... jer nisam postovao PRAVILA BERZE... a od DILERA sam dobio... jednu OPCIJU... ali mogu... hehe... samo da mi... zavide, naravno... mene ceka prevoz... za dva dana leskaricu se negde na obali, ispijati hladno pice i sa osmehom se prisetiti svega...
... do tad cu da razbijem staklo i rasecem po prstu... nek kapne koja kap krvi na ostale deonice... nisu mi potrebne... vise...

-osmeh
-uzbuna
-korak
-pogled
-rec
-slagalica
 
Njen osmeh je bio uzmenirujuc...Ne zato sto nisam navikao na osmehe,nego zato sto se nesto podmuklo nalazilo u njenom,bezzubom osmehu...Rukom sam krenuo prema pistolju,koji se nalazio unutar sakoa,kada se hodnikom hotela podigla uzbuna...Pogledali smo se u oci - istovremeno...Zatim se hodnikom razlegao zvuk ubrzanih koraka...Pocevsi od osmeha,sve do pogleda,dodjosmo i do reci "Sve",a zatim,nakon uzdaha, i do cele recenice... "Sve je to jedna velika slagalica,i ti si samo njen mali deo",odgovorila je umorno..."A ti",upitao sam?..."Ah,ja sam bila deo slagalice",odgovorila mi je po poslednji put dok je stavljala cev pistolja u usta...Ispred vrata se zacula policija..Zahtevali su da otvorimo vrata,a ja nisam ni bio svestan da su ona zakljucana.Zatim se prolomio pucanj,i njeno bezivotno telo se stropstalo na pod...Policija je u istom trenu pucajuci u bravu otvorila vrata,a ja sam tada vec bio na balkonu i spremao se da skocim...Par metara pred udar rekoh sebi "Shvatio sam.",i vrisnuh odlazeci u nepostojanje...

Majka
Plac
Romantika
Ubistvo
Ubica
Moral
 
Majka je briznula u plac.......... Otac njenog deteta bio je ubica......... To je postao onog trenutka kada je, ubivsi boga u njoj i ostavivsi je u uglu sobe, ubio i svu ljubav i romantiku.
"Da li je ovo ujedno i ubistvo svakog morala?"- zapita se citac pripovetke o majci i ocu.
pesak
pistaljka
pustinja
ciklon
automobil
 
Poslednja izmena:
veliki pozdrav za Konja, na belom princu! :)

pesak pistaljka pustinja ciklon automobil

- Prokleti, smrdljivi automobil! - Povikao sam glasno, udarajući u crni izlizani volan mog prastarog Volvoa.
- ***** mi sve ako te ne survam niz liticu, prokleto djubre! - nastavio sam sa kletvama ne obazirući se na komšije.
- Jel sve u redu Džordž? - upitala me je matora komšinica Milly, koja me proganja da joj zavirim u gaćice već čitavu deceniju čini mi se.
- Ništa nije u redu! prokleto ***** je opet crklo.
- Žuriš negde? Povešću te ja, nije problem.
- Ma mislio sam da odem na plažu. Ništa hitno.
- Pa to je blizu! možemo čak i peške. Jel ti smeta društvo?
- Hm, ma mislio sam da se malo sunčam i odmorim od sveta zapravo...
- Odlično! i meni treba odmor, uostalom, ja sam bila spasilac u mladosti, imam i pištaljku i sve ostalo.
- Da, verujem ti, ali...
- Ali nikada nisam volela pesak, uvek mi se zavlačio po nezgodnim mestima. - Dodala je prekidajući me u sred rečenice, i rukom blago prešla preko svojih prepona. Njen izraz lica je bio dovoljan, taj mali gest nije ni morala da napravi da bih znao. Klimnuo sam glavom, pitajući se šta li to radim uopšte?
Ćutke, laganim hodom smo se uputili ka njenim kolima.
- Vodim te na jednu zabačenu plažu. Niko ne poznaje Floridu kao ja. Videćeš, toliko je dugačka da izgleda kao pustinja!
Klimnuo sam još jednom.
Nakon pola sata glupavog ćaskanja na plaži, o opasnim vremenskim neprilikama koje su najavili i sličnim glupostima. Milly se osilila i zgrabila me za mošnice, toliko me iznenadila da mi je trebalo trenutak da shvatim da je njen jezik već u mojim ustima, i tamo palaca kao riba na umoru...
- Alo vi dole!!! - povikao je jedan od spasilaca sa visoke litice - Bolje da se sklonite, najavili su opasnu oluju! - dodao je, a Milly ga je surovo odjebala, otišao je gundjajući.
Gledao sam u njene zamagljene oči koje su pohotno šarale po mom telu, i u njene ruke pune prstenja, koje su vešto skidale sve sa mene.
- Udji u mene - zavapila je tiho, nakon što je legla na ledja štirom raširenih nogu. Poslušao sam, iznenadjen što uopšte imam erekciju. Bila je topla, vlažna i mekana, ne previše široka što me je prijatno iznenadilo. Pogled sam upro na pučinu, bez namere da ga spuštam ka dole.
Svršila je sigurno tri puta pre nego što je blaga kišica krenula da pada.
- Da idemo? - upitao sam horizont, pozu nismo ni menjali.
- Ne! - vrisnula je i još jednom dostigla vrhunac.
Trenutak kasnije, i ugledao sam ga...
Bio je tanak, i slabo vidljiv. i probijao se ka nemirnom moru koje ga je dočekalo bez otpora.
- Ciklon - prošaputao sam kao u nekoj ekstazi. U ušima mi je zvonilo dok sam monotono ulazio i izlazio iz Milly.
- Da! da! i meni je surovo dobro! - vikala je Milly meni u bradu, dok su joj dugački nokti prodirali u moja ledja. Znao sam da treba da osećam bol, ali ga nije bilo. Blenuo sam opčinjen u taj tanki, "božiji prst" koji je landarao ispred mene, šarajući preko otvorenog mora...
Svršio sam kao raketa, pogleda uprtog u daljinu...
Nakon deset sekundi, ja i Milly smo bežali ka njenim kolima kao da nam zadnjice gore.

Depresija, inspiracija, vrhunac, gutanje, plamen
 
upao sam u depresiju jer nisam znao shta da napishem. Odjednom mi dodje inspiracija i uspevam da napishem vrhunac priche koju toliko dugo pishem, progutam chili paprichicu iz chinije pored, bila je toliko ljuta da je plamen buknuo u mom zhelucu :D

tenk, lepota, prozor, odgovor, pismo, virus
 
Au bre kreptomane, ala si na brzaka odradio posao koji je iziskivao duboko istrazivanje nekih perverzija... daj malo nekih gluposti da citamo, ovo nije zabavno :] poz

tenk, lepota, prozor, odgovor, pismo, virus

Lagano je svitalo, ja sam i dalje zurio kroz prozor vojne bolnice u Siriji, kao i prethodnih mesec dana. Pogledom pretražujući široko prostranstvo u potrazi za poštarom, koji bi mogao nositi odgovor na moje pismo. Nadam se da ga je dobila, jedino ona i njene misli mogu da me razgale sada.
- Oh Violeta - promumlao sam sebi u bradu žalosno.
Nismo bili venčani ni četiri meseca, a već su stigli da mi uruče poziv. Njena nesvakidašnja lepota je za to vreme jedva uspela da se ureže u moje pamćenje.
Vojska je već uveliko marširala, svojim dobro utabanim stazama. Prethodnih dana bi moji drugovi vikali ispod mog prozora i dobacivali mi kakve ohrabrujuće reči u nadi da će podignuti moj klonuli duh.
Nisu ni svesni da kada bi me videli, mogli bi jedino da plaču, nakon što bi se mučno ispovraćali svuda po sebi. Koža mi je bila jeziva, otpadala je sa mene u velikim komadima. Pre neki dan mi je tokom noći otpao veliki deo sa temena glave, ostavljajući krvavu i sluzavu rupu da zjapi. Gadio sam se samom sebi, do sada sam razbio sigurno dvadeset ogledala.
- Pogani divljaci ! - prokreštao sam nesrećno, dok su se gorke suze slivale niz moje unakaženo lice.
- Prokleti naučnici koji su stvorili taj virus! Prokleti bili oni koji su poslali baš moj tenk i čitavu tenkovsku diviziju u sred pustare! Prokleti bili svi oni koji su imali ikakve veze sa tim zlom! Prokleti!


Aj sad ovako...
Tange, vrelina, osećaj, prljava mašta, vlažnost, zamagljeni pogledi
 
MaliZen:
Lagano je svitalo, ja sam i dalje zurio kroz prozor vojne bolnice u Siriji, kao i prethodnih mesec dana. Pogledom pretražujući široko prostranstvo u potrazi za poštarom, koji bi mogao nositi odgovor na moje pismo. Nadam se da ga je dobila, jedino ona i njene misli mogu da me razgale sada.
- Oh Violeta - promumlao sam sebi u bradu žalosno.
Nismo bili venčani ni četiri meseca, a već su stigli da mi uruče poziv. Njena nesvakidašnja lepota je za to vreme jedva uspela da se ureže u moje pamćenje.
Vojska je već uveliko marširala, svojim dobro utabanim stazama. Prethodnih dana bi moji drugovi vikali ispod mog prozora i dobacivali mi kakve ohrabrujuće reči u nadi da će podignuti moj klonuli duh.
Nisu ni svesni da kada bi me videli, mogli bi jedino da plaču, nakon što bi se mučno ispovraćali svuda po sebi. Koža mi je bila jeziva, otpadala je sa mene u velikim komadima. Pre neki dan mi je tokom noći otpao veliki deo sa temena glave, ostavljajući krvavu i sluzavu rupu da zjapi. Gadio sam se samom sebi, do sada sam razbio sigurno dvadeset ogledala.
- Pogani divljaci ! - prokreštao sam nesrećno, dok su se gorke suze slivale niz moje unakaženo lice.
- Prokleti naučnici koji su stvorili taj virus! Prokleti bili oni koji su poslali baš moj tenk i čitavu tenkovsku diviziju u sred pustare! Prokleti bili svi oni koji su imali ikakve veze sa tim zlom! Prokleti!...
Kliknite za proširenje...

Ovo je mnogo dob'o..:)
 
Tange, vrelina, osećaj, prljava mašta, vlažnost, zamagljeni pogledi

Juce sam se uspavala. Kao i svakog jutra susrela sam se sa problemom: sta dodjavola obuci danas?!? Vreme protice neverovatnom brzinom kad stojim ispred ormara, primetila sam po ko zna koji put. No, ovaj put vremena nije bilo, pa sam ormar nastavila da pretrazujem u mislima. Uzurbano sam pokusavala da radim vise stvari odjednom, tusiranje, ispijanje kafe, sminkanje. Bila sam idalje bez ijednog komada odece na sebi kada me mobilni podsetio da treba da krenem. Dograbih zato prvu haljinu sa ofingera i u roku od dva minuta vec sam cekala autobus. Sinulo mi je tek kada me je vetar podsetio - zaboravila sam da obucem ves! Ni brus, ni tange, nista! Nasmejala sam se na glas. "E, pa za ovo mi niko nece verovati da je slucajno" pomislih. Vrelina asfalta pela mi se uz butine, te sam gotovo imala osecaj fizickog dodira. Sama svest o nagosti bila je golicava i nestasna. Da ne pricam kako je moja prljava masta cesto umela i bez direktnog povoda da stvori vlaznost tamo dole. Lozila sam se svuda. U autobusu, na poslovnom sastanku, dok cekam u redovima, u bioskopu, pre nego pocne film. Da me neko pazljivo prati i promatra mogao bi samo videvsi te moje zamagljene poglede da shvati o cemu razmisljam. Nasmesila sam se provokativno kondukteru u autobusu, unapred se radujuci danu pred sobom. Ko zna kuda i na koga ce me odvesti ovaj bezgacni dan..



led, kanap, svetlo, drhtavica, shpajz
 
led, kanap, svetlo, drhtavica, shpajz

E, za one tange se našao neko da se u'vati, s oproštenjem, al za kanapče i drhtavicu neće niko. Prpa, bato. Lako je se boriti sa tananim kanapčićima. Jal na tufne, jal na pruge, volj' ti je. O'š gore, o'š dole...Sa njima, ili bez njih. A, šta ćemo s kanapom, ledom i drhtavicom? Pa, sve to još u špaj'zu? A, špajez, ko špajez. Mali, malecak, i naravno, bez prozora. Znači, ako kontam dobro, svetla nema ni na vidiku. Mrak. Hm....sad ću i ja da se pripomognem čuvenim tačkicama još čuvenijeg dr. Detuša... To valjda kad ne zna pisac šta da napiše,ili kako da iskaže svoja osećanja,a on lupi pola reda tačkica, i sve je kao ok. svi smo ga razumeli....Zezam se, naravno..... Dakle, gde sam ono stala?..A, da kod mraka...........Pa, nešto slično se i sama osećam. Doduše ne k'o bez tangi, nisam ja te sreće moram da primetim, al da sam se ovih dana setila kanapa kao jedinog svetla, jedinog izlaza iz mračnog špajza,e,to već jesam. Stoji godina na prašnjavoj polici pored tegli prošlogodišnjeg ajvara, ubudjalog. Prebacujem ga povremeno gore, dole, levo..Kanap, ne ajvar. . Neka ga, zlu ne trebalo. A, kad pogledam, koj' će mi ako ne zbog zla? I sad, dok se normalni ljudi preznojavaju od ove petrovdanske jare, meni se neka zima uvukla u srce, u pore...U krvotok. Ledi se oko srca....lede se misli...Izlaza nema, baš kao u ovom ponudjenom mračnom prostoru.... Mogu da otvaram vrata do sutra, jedino se čuje njihovo cviljenje. Baš kao što i ja cvilim u mraku, sretna što me ne vidi niko. I neka omča oko vrata se steže, steže, svakim danom sve više, i više.... Tu je i ona knedla u grlu, koja kao da raste, majku joj....Teško je progutati sopstvenu grešku. Teško je samom sebi priznati da si debelo omanuo kod putokaza.....I da je kasno za popravni....Ne može se u rikverc.....A, špajez mali, malecak..pritiska grudi, rebra pucaju...I, eto, tako provodim ove dane....glave naslonjene na tegle i gajbicu crnog luka, sve češće se pitajući što i ja nisam sela i zapalila cigaretu pre skretanja za Albukerki? A, imala sam cigarete tada........


noć, bašta, nadanje, jutro,zlato..
 
Poslednja izmena od moderatora:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top