Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
"odmaaa"..razvukao se glas nekog u guzvi,pitam se ko je to bio?Ubrzo prestajem da budem znatizeljan,stiglo je pivo.Hvatam se za misao da mi je dzep prazan,iskorisceni dzoint mi otpomaze da se skoncentrisem i salje mi blagu paranoju u obliku straha da nemam kinte da resim narudzbu.Sranje.Laktovi,brdo laktova,levi desni,levi desni lakat na lakat,cupam zguzvane novcanice i zamisljam neki kozni novcanik crne boje i u njemu neka sica i dokumenti,pateticno nema sta.Nespokoj se sirio uporedo sa mirisom koji je ispustao klozet.Da,mesto je bila rupa.Smrad ili netrpeljivost,odabaro sam ovo drugo,ljudi se medjusobno svakako ne vole.Ostalo je gluma ili losi geni.Jutro je pojelo mrak.Sa flasom u ruci i ledom u pogledu nisam bio bas najprijatniji lik za caskanje,ali nevolje dolaze i nepozvane.Glave oko mene su samo otvarale i zatvarale usta ispustajuci zvukove polupano pijanih hijena.Svetlost na kraju tunela je zena za sankom.Bio sam zedan krvi... :-)
 
********
Svanulo je.Konacno je svanulo.Sva cula su mi tako odmorna i boje su tako intezivne.
Zamicem zavesu i gledam niz ulicu a potom na sat.Jos te nema.Vracam zavesu i razmisljam da je vreme konacno da je operem.Vonja na ovaj jeftini duvan koji pusimo.Na jeftine provode.Jutro je i cula su mi izostrena.Mirisi su tako intezivni.
Skuvala sam nam kafu i cekam te.Razmisljam dok palim prvu cigaretu kako da zapocnem razgovor.Vec mi je neprijatno.Ali i sam znas da ova veza iz korena nije zdrava.Toliko smo vec zajedno a i dalje nepristupacni jedno drugom.Resicemo ovaj problem,valjda,kao vec odrasli ljudi.Dok o ovome razmisljam ova kafa mi tako jebeno prija.Tako sam recita u sebi.Vodim nekakav imaginaran razgovor sa tobom bez tebe preko puta svog obnazenog tela.O,da trknucu da obucem nesto glupo i necu se cesljati.Necu valjda sada da ti budem lepa.Ruzno je biti lep na kraju.
Smoci cu snage.Osecam miris kajanja,kao miris pokipelog mleka.Jutro je i cula su mi izostrena i mirisi su tako intezivni.
 
Rupa
Dim
Korak
Osmeh
Kajanje

Pala sam...nista strasno. Nocas je Mesec nesto dalji nego obicno. Skidam prasinu sa lica, kolena, laktova. i teram misli osmehom. Nastavljam svoju ritualnu setnju, Odu Luni... korak je laksi nego ikad. Priblizavam se klupi i vidim obrise..nejasno..konture se ukrstaju i izdizu.
On joj sklanja pramen sa usne, oslobadja ih da bi je napojio iz sopstvenog bunara.
Sasvim sam blizu i vidim da je bez svesti. Miris lavande je intenzivniji.
Pogledao me je i rekao: Sve sam joj oprostio...
Ta devojka sa rupicama na obrazima...stresla sam se..poznavala sam je!

Pala sam...nista strasno. Iz izguzvane paklice sam istresla krivu cigaretu...pripalila..dim je lagano odlazio u visinu i dok sam ga pratila pogledom resila sam, tog istog trenutka, da prestanem sa svojim setnjama i ubijem kajanje koje me je i dovelo tu gde se radja mrak, na dno kristalne kugle gde se susrecu poznato i nepoznato.

Pala sam..nista strasno...Grehota je da ne ustanem...
 
Dok razmishljam o svojoj karmi , pogledah oko sebe a ono svuda magla , samo se chuje zvuk kochije , i oseca se miris svezhe ispechenih shnicli i chuje se shapat koji govori ustani i kreni dalje.

Groblje
Nebo
Blato
Suze
Dranje
 
miXed:
Dok razmishljam o svojoj karmi , pogledah oko sebe a ono svuda magla , samo se chuje zvuk kochije , i oseca se miris svezhe ispechenih shnicli i chuje se shapat koji govori ustani i kreni dalje.

Groblje
Nebo
Blato
Suze
Dranje
Kliknite za proširenje...

stojim na groblju, nebo je tmurno, sivo, blatnjav sam do kolena, zakopavam lesh i suze mi teku niz lice dok mislim o tome kako se drala dok sam je ubijao.... :P

hleb
stolica
pishtolj
saksija
ekser
televizor
 
Kad se setim kako mi je ishla na zhivce , kada mi stane ispred televizora , pa je poshaljem da kupi nove saksije , ali i to ne pomazhe , poslao sam je i da kupi hleb , ali ni to nije pomoglo , na kraju sam je poslao da kupi nove eksere , sve sam uradio samo da je van kuće , na kraju kad se vratila , natego sam pishtolj i ubio sam je .

stolica
stonjak
grom
prozor
svetlo
 
Šakal:
Hm, pa gde si ti... čedo tatino? A?:lol:
Mi ''sa stažom'' slabije... odnosno, manje pišemo... nema nas...
A bilo bi lepo to uraditi...:ok:
Kliknite za proširenje...

...eve me, sade sam tuj!!!:lol:
..malko zalutala..obilazila "daleke obale"...ali znas kako kazu...svuda podji i svojoj kuci dodji...pa tako i ja...:klap:...hmm..moracu i do Afrike...imali koga tamo?:confused:
..mnogo toga se izdesavalo...izmenilo....nemerem nikog pronaci...od starog drustva :cry:


..moracemo se angazovati, malo vise na ovoj temi...dati skromni doprinos ;)
 
********
Vec cetiri dana Avram sedi na neudobnoj,plasticnoj stolici i gleda kroz prozor u stari orah koga je pre ta cetiri dana udario grom i rascepio na pola.Ocima punih nekakvog razocarenja zuri u to stablo koje mu je celoga zivota bilo olicenje snage i prkosa.Njegov,odavno vec pokojni,otac je zasadio taj orah pre sezdeset godina,na dan kada se on,kao prvo musko,rodio i beskrajnim osecajem srece ispunio ocevo srce.Pod tim orahom je odrastao,igrao se,ucio,tugovao,ljubio.U senci tog oraha je ziveo.
Opet se sprema oluja i cuju se gromovi u daljini.Dobro je potegao iz flase i dok je jos osecao miris stare orahovace poceo je da trpa u dzepove neke sitne metalne predmete i jedno malo ogledalo.Oznojeno lice je obrisao belim stonjakom,ugasio svetlo,potegao jos jednom iz flase a potom je stao uz prozor da saceka gromove.
 
Vetar je bio toliko jak da je stvarao ožiljke po licu. Po ovakvom vetru niko ne peca... ali ona je stajala na obali pažljivo posmatrajući silk.
Uzgleda da joj se samo učinilo.. ili ne? Ipak.. konačno je nešto proradilo.. Povukla je znalački štap i počela da namotava mašinicu.. Par namotaja.. pa stop. Par namotaja pa stop. Teško je išlo. Borila se sa plenom 45 minuta.. kao Ahab sa kitom.. Konačno je plen bio u plićaku. Bacila je štap i rukama uletela u vodu. Kada je povuka udicu na njoj se cerio morski konj.
- Otkud ti? - upita ga začuđeno..
- Izgleda da sam trebao da skrenem levo od albukerkija.. - ogovori nasmešeni konj.
- Svejedno.. pevac ili krelac.. bićeš dobro pečenje. - i nje je izbijalo čisto zlo.
- Nemoj da me pojedeš.. ja nisam običan morski konj.. ako me vratiš u vodu.. ispuniću ti tri želje. - misteriozno je dao ponudu konj.
Za trenutak se zamislila.. a onda mu je odgovrila..
- Žao mi je ali trenutno nemam želja većih od ovog života.. Sve moje želje kad su skupe stanu na dlan..Tako da ćeš ipak završtiti u tiganju.. ali da ne budem na kraj srca.. evo ja ću tebi dati da biraš.. Hoćeš se na belom vinu? ili sa limunom.. ili bi najbolje išao uz ruzmarin..? - cerila se dok je gledala u konja.
Konj je po ko zna koji put ponovo uzdahnuo.. Nije mu ovo bilo prvi put da se upeca na neki mamac.. I svaki put je nastavljao put.. samo ovog puta kad naiđe na raskrsnicu.. sešće pored nekog korala da zapali cigaretu.


Nukleus, galapagos, vetrenjača, maslina, barut.
 
Poslednja izmena:
*******
Zmajevi sa Galapagosa palacaju jezicima i podozrivo zure u zenu izrazito bele puti,crvene kose i zelenih ociju boje maslina.Na rodjenju su joj odsekli desnu dojku da bi lakse rukovala lukom i strelom ali u medjuvremenu se pojavio barut.Vec trista godina na ovom ostrvu je sama i bori se sa ovim zmajevima.Ludi vise od samoce i zmajeva.Vristi.Dugo potiskivana,neizgovorena rec sada ovim vriskom ima takvu snagu da bi mogla da pokrene hiljade vetrenjaca.Nukleus ludosti je dotakla.Zeljna tudjeg dodira uhvatice jednog od zmajeva i vodice,onako divlje,zivotinjski ljubav sa njim.
 
Eh, kakav je to zanešenjak bio! Matori jarac od sedamdeset i dve godine rodjače a opet je iz svoje sobice kroz prozor bacao tugaljive i katkad pohotne poglede ka ulici. Ne, nije on to radio zato što nije imao šta da radi, ne rodjače, voleo je prirodu i žene. A oboje je jedino mogao videti kroz prozor tog užasnog staračkog doma u koji su ga smestila sopstvena deca. Kakva deca! E rodjače moj, to ti je život i to ti je sudbina. Yebena sudbina, ako mene pitaš. Imao je matori keša, bio je bogat. Imao je matori stan u Parizu, kuću u Palermu, još jedan stan u Njujorku, pričao mi je i da ima neku kućerinu na Mauricijusu, kao u mladosti je sreo neku ribu i sa njom otišao tamo da živi, posle ona zbrisala sa nekim njegovim rodjakom, nešto puno mladjim, a on se od tuge razboleo i kao nešto malo propio, da zaboravi; kako kaže. Ja mislim rodjače da nikada nije zaboravio, mislim da ga ta ljubav i danas proganja i boli. Kako god, tamo više nije išao, pustio je da kućerinu pojede svetlost, a svetlo je tamo jako. Kaže; da ga baš to svetlo i boli, kaže; da je svetlo pokrenulo mrak. Mislim, nije da ga kapiram, ali mu verujem, ne znam zašto ali volim tog starkelju, volim da slušam njegove priče, volim njegov glas rodjače. U početku sam mislio, ma ***** matori ko' foka, ovakve priče ni pas s'maslom, te ovakve okolnost, te onakve... svaka priča roman, svaka godina života bestseler nenapisani ali proživljeni. A sve je krenulo od običnog intervjua rodjače. Poslali me iz redakcije. Baš mene. A nije mi se išlo tako daleko keve mi, ali posao je posao, šta da se radi. Mislim, kakav je to čovek kog su rodjena deca strpala u starački dom? I to tako daleko, kao da je Beč jedini grad koji ima tu ustanovu, kao da u yebenom Njujorku nema staračkih domova. Dok sam se spuštao na Švehat intezivno sam razmišljao o njegovoj deci i o tom na momente misterioznom starkelji. Ok. naravno rodjače da u Beču ima šta i da se vidi, muzeji i tako to, mator grad pa sigurno ima i neke znamenitosti, onako, istorijske. Ne znam, nisam nikad bio u Beču, ma ovo mi je prvi put da sam dotakao Evropsko tlo, ali sigurno ima šta da se vidi. I dok je taksi lagano forsirao onu njihovu ''kaiš ulicu''; čuvenu Girtlu koja povezuje sve Bečke becirke ja sam udobno zavaljen razmišljao odakle da krenem sa pričom, odakle da krenem... nije mala stvar, treba nekome da uzmem kompletan život i da ga bacim na papir, nije to baš tako jednostavno rodjače! Baš sam se zamislio, kao početnik, kao da mi je ovo prvi intervju, a uradio sam ih na stotine i to mahom sa poznatim facama, glumcima, qrvama belosvetskim i opajdarama velegradskim, umišljenim zvezdicama Holivudskog i ostalog neba, Američkog polusna... bilo je toga mnogo, a sve se svodilo na prazninu, šablonske priče i ustaljeni životi; ili je to pak bilo obrnuto? Kako god, ovaj matori jarac je imao šta da kaže, osećao sam to u stomaku i imao sam tremu rodjače, strah od njega, strah od priče, strah od svega, kao da ću se susresti sa samim sobom, kao da ću pronaći davno izgubljeni san, ne znam rodjače, bujica pomešanih i kontradiktornih osećanja, kao da ću pronaći neku istinu, ma došlo mi da sve oteram u qrazz i da se odmah vratim nazad u Njujork i kažem šefu da se tera odakle je došao, pa zar mene, novinara od ugleda da šalje u Beč po intervju od nekog matorca koji je već jednom nogom bio u grobu a ni druga mu nije bila daleko. Već sam počeo da se nerviram, zbog svega, zbog puta... pa dobro majku mu rekoh taksisti, gde je taj yebeni starački dom? Gde je taj yebeni dvadeset i prvi becirk? Koliko nam još treba do tamo? Bio sam nestrpljiv i nervozan. Još malo gospodine; reče taksista; znate, to je na suprotnom kraju grada i treba proći kroz ceo Beč! Ne mogu da verujem! Kakva deca rodjače! Sreća pa nemam decu. Ponekad stvarno pomislim da su deca jedina promašena investicija u životu, dobro, ako ne jedina, ono najveća zasigurno. Es ist here maine Hern, ili tako nešto, reče taksista, to valjda znači da smo stigli; zahvalih mu se na čistom Nemačkom; danke; rekoh, a on će ti na to: pedeset i osam eura... kao grom iz vedrog neba, u mater ti švapsku pa nisam ja večerao ili ručao u tom tvom yebenom taksiju, ma jeste da je mercedes s klase ali mnogo je ovo burazeru, ma previše, provalio Švaba da sam stranac pa rešio da me odere. Vidim smeje se, lepo mu, uzeo je keš pa sad može i da se zeza, ma nasmejah se i ja, nekako mi simpatičan ovaj Švabov, uostalom, koji moj se i nerviram oko cene kad je sve plaćeno, put, hotel, kompletni troškovi, stvarno znam da budem dileja ponekad, ustvari, veoma često prepoznam dileju u sebi ili tako nešto. Kako god, zahvalih se još jednom taksisti i krenuh ka broju sedamdeset i dva. Velika zgrada, ustvari široka rodjače, hahahaaha... to me podseti na onaj prastari vic, kaže, sleteo avion na neku pistu tek će ti pilot kopilotu, u yebote kakva pista; dugačka samo trista metara! Jeste; reče kopilot, ali je zato široka tri hiljade metara; hahahhaa... e svašta, stvarno umem ponekad sebe i prijatno da iznenadim. Ova misao mi donekle odagna strah i popravi raspoloženje rodjače.
 
Ova misao mi donekle odagna strah i popravi raspoloženje rodjače...Oronula fasada neke ''kaki'' boje, broj sedamdeset i dva, zgrada široka i matora, prastara, u prometnoj ulici u punoj zelenila i naroda, ja pred vratima, smejem se ko' lud na brašno, smejem se sebi, smejem se uredniku, smejem se direktoru, smejem se čitaocima prokletih novina za koje radim, smejem se celom svetu a istina je da sam se u'**** od straha i da bih najradije zaplako, stvarno nemam pojma koji mi je moj rodjače! Kako god, vrata salonska, ogromna a hodnik dugačak u pizzdu materinu, zidovi oronuli i propali ali se pod sjaji kao da je sad postavljen, može čovek komotno da se ogleda, ladno vidiš svoj odraz, baš sam krenuo iz sve snage da se čudim kad izlete odnekle neka debelguza matorka, verovatno se zove Helga ili tako nešto, mislim, ja baš ovako zamišljam žene sa takvim imenom, ma Helga sto posto. Izvolite gospodine; reče debelguza. Vi ste sigurno gospodin Kovalski?; upita i konstatova Helga. Jesam, rekoh. Gospodin Brankovich je trenutno u blagovaonici i večera pa ćete morati malo da ga pričekate. Nadam se da Vam to neće biti problem? zabrunda debelguza. Naravno da neće, samo mi pokažite gde je čekaonica ili gde se već nalazi ta prostorija gde ću čekati gospodina Brankovicha!? Za mnom; reče Helga. Kakav glas! Kakav stas! Koliko doope! Da je Hitler imao više ovakvih sad bih i ja znao Nemački. Prava Arijevka nema šta. Podjoh za njom a hodnik i dalje šljašti svojim oronulim sjajem. Evo ovde, izvolite; reče Helga kojoj je prezime sigurno Šerman! Sa tolikim doopetom je nemoguće a da se ne preziva Šerman! Kako god, neka mala prostorijica, oronula kao i hodnik samo što je umesto šljaštećih pločica pod bio od nekog drveta, cenim da je iz vremena Cara Franje bilo kog, neka stolica čudnog oblika, drvena takodje, delo nekog tesara sa Rajne ili Majne ili ko zna odakle, deluje kao nešto umetničko u totalnom pokušaju, gruba, tipična švapska, ako stolica uopšte i može da bude takva, ne znam rodjače, nisam umetnik ali mi ovo deluje kao nešto što vredi a možda i grešim. Kako god, sigurno je i ona bila matora kao ova zgrada, kao ovaj pod, kao Helga koja se sigurno prezivala Šerman i ja pomislih da iskoristim taj istorijski momenat i svoje cenjeno doope spustim na nju, mislim, da se osetim i ja kao deo istorije, samo šteta je što to istorija neće zabeležiti, ali nema veze, možda je baš na ovoj stolici neki Austro-Ugarski imperator sedeo i učio, sedeo i klopa, sedeo i slušao dadilju Helgu, ovu Helgu koja se zasigurno preziva Šerman. I tako dok je moje cenjeno doope proučavalo Austijsku istoriju ja sam počeo opet da se nerviram, opet me spopao onaj strah, opet nervoza. Počeo sam i da se znojim, dlanovi su mi bili mokri, sa čela počeo da curi znoj, sad ću da se usmrdim ko' svinja, znam sebe. E gospodine Brankovichu nadam se da zaslužujete ovoliku patnju i sve ovo. Da bar nisam prestao da pušim, možda bi mi bilo bar malo lakše. Ma jok, bilo bi još gore, sažvakao bih paklicu za par sati i posle toga bi počeo da krkljam i kašljem kao neki starkelja od sto pedeset i šest godina, hm, al' kenyam, ne postoji takav starkelja osim ako nije u kakvom srodstvu sa Grofom Drakulom. Pa šta radi taj čovek toliko dugo! Koliko traje to obedovanje majku mu! Uzvrpoljio sam se a i bulja je od stolice naučila sve što je mogla pa sam rešio da doopetu dam veliki odmor od Austrijske istorije i umetničkog dela u pokušaju. Ustao sam i krenuo prema onom šljaštećem hodniku, da malo protegnem noge a možda i ja naučim štogod iz bogate Austrijske istorije, ne rodjače, nisam bio ljubomoran na sopstveno doope, pa ipak je to moje doope majku mu! I treba da bude obrazovano! Video sam nekog starkelju na kraju šljaštećeg hodnika i krenuo ka njemu, možda je baš to gospodin Brankovich a možda i nije!? Ma nije sigurno, nisam ga takvog zamišljao, ovaj je bio sed, oronuo ko' fasada sa broja sedamdeset i dva u dvadeset i prvom bečkom becirku, nekako sprčen i mali, ne to sigurno nije gospodin Brankovich, ovo je neki Helgin rob ili tako nešto. Uglavnom Helgin mezimac me izgleda spazio i brzinom invalidskih kolica zbrisao kroz neka vrata koja su vodila ko zna gde. Ova zgrada je počela da mi liči na neki zamak koji je sastavlje od najmanje deset povezanih lavirinta i svakako je na ulazu trebalo da piše ''vi koji ovde ulazite ostavite i poslednju nadu da ćete izaći''! Mislim da je Helga koja se sto posto preziva Šerman trebala da me upozori, pitam se šta bi sa nadaleko poznatim Nemačkim fer plejom!? Mezimac mi nikako nije bio jasan, zbog čega li je zbrisao, mislim, jesam se oznojio i usmrdeo verovatno ali hodnik je bio dugačak a Helgin rob prilično daleko. Bio sam zbunjen. Kako god, krenuh i ja ka tim vratima, čisto da vidim šta je iza njih, možda sretnem i Đavola lično, možda je i Dante ovde pa piše nastavak svoje ''Božanstvene Komedije''! Otvorih yebena vrata i razočarah se potpuno, nema Djavola a i Dante je izgleda sa gospodinom Brankovichem na večeri, nema ni Šermana koji se zove Helga, sablasna prostorija sa dva stola, na jednom stolnjak, na njemu svećnjak bez sveće, bez prozora, sa vratima na suprotnom kraju i sa čudnim mirisom koji me podseti na miris jeseni iz mog detinjstva...




- ENDE -




Skuša
Breza
Sibir
Arija
Mocart
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top