Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
dovidjenja
ludilo
telekineza
opasnost

Dovidjenja je danas kao dobar dan. Kao što ti neko kaže sikter more, tako ti je to danas dovidjenja. Ali to je dovidjenja a ne do vidjenja. Znači, nikakvog vidjenja vidjenja tog neće biti niti je bilo. Znoj je kapa sa tela, koje se topilo od nestajanja. U isto vreme, srce ludački lupa, gotovo kao samrtni znoj. Neopisiv osećaj straha. Ili će se srušiti, ili će ponovo Jovo nanovo. Ludilo se nastavilo geometrijskom progresijom ludačkog volenja onoga što ne želi više da bude voljeno i obrnutom srazmerom, što nekome više nije stalo, da jače brine se. Koji paradoks živaca, nenormalno skroz, ali tako beše njoj. Ludilo u kom vlada jedan ringišpil u glavi, kada naprosto mutno je bilo sve, i nije htelo da zaustavi se, na sve povike, uzdahe, molenja i preklinjanja. I sve se kolebalo i vitlalo. I ostalo je do dana današnjeg tako, kada ne može da dodje do daha, kada nešto seti je na to, počne iznova da guši se, a suze se do vrha napune u očima nepregledne tuge te...U kojima su se nekada kupale nečije najlepše oči. Sada je tamo bila samo uvala ponora. Praznine. Svejednoće, kao kakvom pravom ludaku. Koji jedva nosi svoje telo, ili telo nosi nju. Nije se znalo ko nosi koga. Ne zna se i dalje. Vuče se i dalje, polako, gotovo neprimetno. Ne gleda pored, levo, desno, kao zombi...Ali, telekineza i dalje "radi" svoje. Ona i nadalje oseća šta oseća. Oseća kako su drugi. Šra rade. Ne rade. O čemu misle i na koga. Čudno je to jako, jako, ali to je neka nit, za koju ona zna, da i drugi poseduju, bez obzira šta govore nemuštim jezikom. I to je u redu. Opasnost je svaki dan, kada će nešto da se otkine, prekine pukne ili naprosto se već sj*ebe u puno, da je svemu i konačno kraj. Onaj fizički, kad naprosto više neće moći da se misli o tome. Jer čak i da svi pričaju da jednog dana sve će to da se vrati a svoje i popravi, ona u dubini duše, zna da neće. Jer ona više ne želi to, da čuje, sluša, i ne može, a da sluša nešto drugo i gleda, ona naprosto, neće, pa neće..."I, šta ja tu, mogu? " Ništa. A, mogli ste...I to...Puno. ♥

Cunami
maflo
jafa keks
prolivena kafa, kao proliven san
dići ruke
 
sunasceJeca:
Cunami
maflo
jafa keks
prolivena kafa, kao proliven san
dići ruke
Kliknite za proširenje...

Dici ruke od svega je lakse, jednostavnije, mnogo bolje od cvrstog stiska koji znaci teskobu, cupanje utrobe, pritisak u grudima, nesan, bezanje od koraka koji su ti za petama. Lakoca miluje. Ona znaci letenje. Znaci da si blizi suncu. Zmuris kako te ne bi oslepelo ali mu se primices jer te prozima, hrani, greje. Mozes uzivati u njemu i usnama, oblizujuci cokoladom preliveni zelatin od narandze, koji lezi u tacnama. Zovu ih jafa keksom a ja suncima koja se jedu. Sunce se lepi za nepca, zalazi izmedju zuba, obasjava zdrelo. Mozes da osetis ukus slike koja te oslepljuje ako ne spustis kapke. Ispod njih se vroplji prica. Ta prica ima veze sa prolivenom kafom, kao prilivenim snom. Sa flekama koje je tesko skinuti. U prici se govori o maflu. On voli iskljucivo gorko, bez ijedne kasicice secera. I debeli sloj kajmaka koji se mreska na povrsini sna. Na ivici ne sme da se kotrlja ni slucajno prolivena kap. Slucajnost prolivanja znaci cunami. Unistenje obale, citavih gradova, zrtve koje plutaju, nestale bez traga ili sa telima kojima treba vreme da isplutaju. A sunce i dalje sija. Samo trazi da dignes pogled i pruzis dlanove ka njemu. Bez drhtanja ruku. Zahteva i losu memoriju koja razorne vetrove i kosture ostavlja gde im je i mesto. I sija, blista, i u najmrklijoj noci.


grubost
bespotrebno
nesmotreni
budj
moj
prazno
 
grubost
bespotrebno
nesmotreni
budj
moj
prazno


Grubost više efekta nije imala. I kao što se ljubav "potroši", tako se i grubost omlitavi. Jer u životu, imate samo tri vrste zala...ljubomora, pakost i zavist. I to sve tera ljude, da čine zlodela. Čak ni zloba. Pakost. Pa, ni zavist. Koju jel te...valja ipak zaslužiti. I sve se u životu zasluži. Kao i ljudi. Što ostaju. Kao i oni što prolaze. I neki ljudi naprosto su tu, samo da ne bi ostali. Tu su, samo da nas nečemu nauče. I ona sada zna. Sve je došlo u pogrešno vreme. Zateklo je potpuno nespremnu. Od onoga najlepšeg za voleti , to onoga najtežeg za podneti. I to je naprosto sve u redu. Kada bi da se izvinišđe za sve greške, što naprosto su je uništile. I više se ne oseća zbog toga...čisto. Kao nekada. Nekada je bila čista kao, kao...Suza. Naprosto, jeste. Zbog ovoga, se oseća ubrljano. Poniženo. I loše. I nije važno štu drugi su pride brljali. U sopstvenim očima vidi obris, gde nikada više neće moći biti šta oseća...da je apsolutno zato posebna, kao neko, posve...Čista. U sopstvenim očima. Jer nije. I nikada više ni moći biti neće. Možda na trenutke zaboravi, na povremeno, raspe se po koji osmeh, nešto te zasmeje, ali to više nikada nije ono nešto...da, iz duše. I kada pogleda sebe u ogledalo, zna zašto to u sebi više ne vidi. I to pojede. To ume da poklekne. To ume da ne voli. To ume da oseća bes. To ume da oseća ljutnju. To moglo bi da te ubije očima. I onda dodje noć, i plaća se ceh što već plaćen je. Iznova dug, što ne može da se namiri. Što neće da bude plaćen. što ne može da bude zaradjen. To je Regulus. To je Pluton. To je taj stepen. Što te voli do besvesti. Što pati do bezumlja. Što donosi najveću sreću u životu. Što donosi visisnki slobodni pad, kada se najmanje nadaš. I baš Bog da, ono sve što možeš da izdržiš, tačno je. Tačno zna šta voliš, i tačno zna gde si najslabiji u životu, mislila je. Tačno je poznaje. Jer u protivnom sve ne bi tako bilo, da te raduje kao iz snova i do beskraja i da te umori da ne preživiš. I onda pomisli, samo daj ručicu, samo prestani i samo odustani...Jer bespotrebno beše trud i uzalud. Bila je mrtva i pre toga. Samo je falilo malo zemljice žute, samo po koji natpis, opet je bila korak ispred Vas.Nesmotreni postupci vode ka fatalnim posledicama, jer ljudi nisu stvar da se kupe nanovo, nisu Aljinče, da ih nanoe odneseš kod šnajdera kada u vihoru strasti ti je neko podere, ili kada je zvizneš o pod razočarano dok šminka se razliva...Nisu. Ponekad nesmpotreni pad ima fatalan ishod. Budj se polako hvatala u kosi, na oči, na sluh. Više vid, nije što je nekada bio. Sada očinji vid se sluša isključivo levom stranom prsa, levom stranom duše a mozak je na isključen. I zapravo niko toliko nikoga ne voli, zar ne...da te voli, kada ne zaslužuješ, da oprosti kada ne zaslužuješ oprost, kada um uči da vreme leči sve rane, jer samo još budale veruju u to...kada ljubav se trudi da mržnju izbledi gde će onda sigurno razum srce ubedito da oprosti na uvredi...Ali, to je sve nepostojanje postojećeg, jer to ne postoji. Da kada ne zavredjuješ isto, kada bi imali razloga da te smožde, kada se isključi razum, da oproste. Da te i dalje nevidjeno vole. I zapravo, niko tako ne voli, zar ne, mislila je...da želite da i dalje nešto pod prstima kao klupko se oseti i najnežnije izljubi, zagrli...Tu reč, ona ne poznaje, kao što je reč moj...jer ta reč ima sinonim , koji kaže tudj. Prazno je nebo. Prazno je telo. Prazna je glava. I samo dobrota je i nadalje tu. Jer dobrota daje nadu. Da se ipak neće povrediti, da još uvek ima dobrih ljudi na svetu, koji bi mogli da razbude. Dignu. Prodrmusaju. Da i ona kaže, da ima još finih ljudi, da...da iam taj osećaj da ti neko ne bi nikada naudio. I kada zatvore se oči, cvrčak na umoru peva...ili primite nazad ili ubijte. ♥

Beograd, grad od snova i borbe
ti samo, budi budan
čuvati
vredeti kao suvo zlato
mržnja

♥
 
Beograd, grad od snova i borbe
ti samo, budi budan
čuvati
vredeti kao suvo zlato
mržnja

''Beograde, prijatelju moj, zasto decak tvoj mora sad u boj... suze krv i znoj samo se ne boj, ne gubi dostojanstvo, do kraja budi svoj'' - slusao je njemu dobro poznate stihove dok se setao da odmori mozak, mozak koji je juce u sebe usisao previse opijata...Beograd, grad snova i borbe i zaista je to bio...budio je u covjeku snove, ali do ostvarenja tih snova se moglo doci samo borbom... sa okolinom, sistemom sa samim sobom...trebalo se uspeti na vrh do kojeg se dolazio trnovitim putem da bi se dolje bolje vidjelo, te nije valjalo izbjegavati nista sto ti je na dohvat ruke, ma koliko god ti zla trenutno cinilo...ali iako je odrastao u tom sistemu vrijednosti koji sa sobom nosi sve cari poroka, nije dozvolio sebi da se previse uljuljka u njih...cesto su ga u svjesnost nakon sto se previse opusti vracale rijeci njegovog pokojnoga djeda ''ti samo, budi budan i svjestan stanja, sve ce to morati na dobro izaci, svjesnost ce te cuvati od krivog puta, iako ces cesto zalaziti na stranputice''. Sjetio se onda jos jedne njegove recenice ''uvidjeces da ce greske vredeti kao suvo zlato'' koja ga je navela da se sjeti neceg od juce, preplavila ga je mrznja i gadljivost prema samom sebi; odoh da grijesim odoh da se drogiram :)

smetovi
mrazevi
hladnoca
neizrevilibiliziran
 
Poslednja izmena:
smetovi i mrazevi, su gonili me putem do njegove kuce, znala sam da nece dobro proci, da ce silovanja biti, da ce me tuci i tuziti na mene za nedace sve, avaj, zasto, cega radi mene bas, ali nazad nema, gonili me gonili putem neizrevilibiliziranim, hladnoca mi je prijala

starogradska
krilatica
ceznja
odvajkada
pjesna
 
starogradska
krilatica
ceznja
odvajkada
pjesna

Osećaj da se vreme može vratiti...Osećaj da vreme neumitno prolazi, ko jeste, a ko nije živ. Ko je "preživeo", a ko je ranama podlegao. Nakaradnost. Apsolutizam. Bezumlje. Stradanje. Kakav je osećaj probuditi se, jednog dana, i shvatiti sve? Ona se na takav način svakim danom budila. I na drugoj strani kreveta, jedan cvet u obliku sveta tog, je živeo oz dana u dan. Bez vode. Bez humusa. Bez djubreta. Bez kafe jutarnje. I sa kreveta se ocrtavao lik ogledala. I gledalo je ogledalo u Nju. U lice stranca. U sve ono šta čekalo je...Nekada. Da prodje sve, šta se muči. Šta čeka povratak kući. Bacila je pogled opet ka ogledalu...na njemu je zadnja slika, što našla je. Da pamti. Da gleda. Da oseća. Što i nadalje je tu. Samo u mislima. Što ne prolazi. Što nevoljeno je. Što pobedjeno je. Što ne traženo je. Za to vojska odaslata nije. Jer to neželjeno je. Starogradska ulica...svaki kamen, svaka ulica...prolaska tog, sve šta ona pamti...zagrljaja, reči i pogleda. Hodala stazama uspomena i ega smrvljenog. Gde nije znala gde da mrdne. Gde ad spusti pogled. Da nečega nema. Obrišite mozak, iznova i rsetujte mozak, mislila je, kada sama ostane. Kada od njih dolaze. Kada bi osvanuo dan da je legla za svo to vreme...da se ne opire. Krilatica nije postojala. Sve šta htelo je da leti, oštrim požarom je spaljeno. Čežnja je bila karta što nije slutila na dobro. I samo pogled još jedan na sve karte, dao je odgovor, što ona odmah kapirala nije. Pesma je svirala svoj stari rock n roll: " ...sto posto voliš me, to mrziš najviše ". Da. To jeste, ona mrzela najviše. Što i pored svega, umela je da voli najsvetije. Nemate pravo na popravne. Od nje se očekivalo, u startu, odmah sve najbolje. Na testu, "pala" je. Jer to ejste bio test testa tog. Sto posto jeste, i to ona mrzi najviše. Od umora pada na krevet...i sanja dan. Pad. Mekoća. Rasprostranjenost tela. Široke ručice. Mame na zagrljaj. Smeje se. I čeka, da je ljube. Dok smeju se, da padaju latice...dok oči, smeju se. Dodir najnežnije svile, i kašmira tog, u vidu osmeha najlepšeg. I da li je taj dan svanuo, ili nikada svanuti neće...da se ne opire, kao što tada je. Kada će se ostaviti sve maske, kada više neće braniti se. Kada bi to bio neko, ko ne bi podneo, da joj se nešto desilo. ♥

Daleko
U umu, je "zapelo"...
Ponosito
lepota razočaranih očiju, hazelske boje
Preklinjati

♥
 
opojnost
krastavac
jesam ali i nisam
britko
mislim na njega neprestano
bacam

Opojnost usana slatkih, sladjih od najsladjih trešanja. I modre. One modre boje, kada se zariju zubi u njih, da pravu bol zaboravi. Više ništa ne pita. Više nema snage. Da li pijete neke lekove? "Ne." " Zašto?# Da li imate šećer? "Ne, nemam. " Sigurno od ničega niste bolesni? "Ne, nisam, zašto to pitate me, već po drugi put, šta u redu nije? " Koleginice, dajte uradite to, i dajte devojci uput, da ode kod lekara. "Hoćete mi, molim Vas reći, šta u redu nije?" Ništa, ništa...nećemo ništa da prejudiciramo, samo polako...ajte Vi lepo, ovako. Evo Vama fino uput, pa Vi kod njega, što pre. Važi? Drhtavim osećajem ruke, jedva je uzela papir u ruku. Na šta sumnja? Malj u glavu. Zamantalo se. O, Bože, pašće. Nije moguće. "Kako je to moguće, nemoguće, jb*, kako to, od čega, šta je bre ovo? " Razmaz. Sačekajte molim Vas, a usput, idite Vi i na taj ct, važi? " Važi" . Srce joj je lupalo trista na sat. "Hoće li ovo prestati da ovako je*eno zuju, plaši me, dobiću infarkt, koliko me je strah" . Ima neko, ko je došao sa Vama? " Nema. " Kako nema, niko? "Pardon...izvinite, da, mama je tu. Od straha, sam se zbunila, izvinite" . Ništa, sve je u redu. Ostanite samo da ležite, mirno, ok? "Ok." U sebi: " Ma, uopšte mi nije važno, šta god da pokaže..mama mi sada me najstrašnije "puknula", da me sada čuje, ali mene...Briga je. I ne može niko da razume, zašto, i zbog čega. Niti zašto se mučim, niti zbog čega. Koliko. I kako je u stvari, to strašno. A, mislim, da mi više nije ni važno, da bilo ko i pokuša da razume. Prava istina ionako nikada isplivati neće. Ni šta sam, ni ko bila ja. Ja u stvari...nisma ni postojala. Tako izgleda. Zato sada i izgledam, kao neka pomahnitala kučka. Ja sam bila, pa...Tajna . Očito. Ko ga je*e, šta god da pokaže, mene ionako "nema. " Gotovi ste. "Ok" . Ostanite da ležite. "U sebi: Ma, kamo sreće i da en ustanem, ajd važi...kako ti kažeš beli mantilu, jako si mi pa pametan. Mrzim vas sve odreda, koliko god da Vas je. Dosta mi je svega. " ZvrrrrrRRrrrrrrr...."Halo? " Da li je ljubimac, jeo? "Molim? Čekaj da ti kažem, sačekaj..." da li je ljubimac jeo? Muk ... "Jeste, jeo je..." Dobro. Tup. Tuuuu - tuuuu - tu .......Hang up phone. Krastavac više ne jede. Uostalom, pitanej šta jede, kada više en jede, nego što jede. negde podsvesno sebe uništava. Drugačiji način, ne zna. Da li je to sado - mazo, autodestrukcija, ili naprosto pa, nedovoljno volenje sebe, da sebe stavi je*eno ispred svih, šta god da joj se desilo? Njena veeeeeeeeeelika greška. Da li je trebala kao i svi drugi? Šta ej bolje biti, destruktivac, sravniti sve, da tebi dobro je, ili uništiti sebe, a ne dirati ono šta voli se najviše? Trećeg nema. ne govorite da nema. Kod drugih ljudi mozda je*eno ima, kod nje...n - e - m - a. Ona je odabrala, još mnogo pre, da odabraće ovo drugo. Sve je u stvari u životu stvar, izbora. Jer ljudi će ovo, ljudi će ono, a na svakome je bilo da li će ovako ili neće. na svakome je bilo da pokaže trag u go*nima izlizan ili samo suzama posut jedva hodajući, ali ipak držeći se. Šta ste odabrali? I to je ono što ona jeste bila: "Jesam ali i nisam" , jer više nije ista. I nikada i neće biti. Sakrivena. Nepostojeća. Neumitnost nevrednovanja. Kako nekoga može tako, da ga nema, pa nema? Može. Što ne bi pa moglo? Ona može. Da je "nema" . To je taj "račun" kada se preračunavaš. Kada se preračunaš loše. Da će negde stalo biti, da se neće moći. Kada guraš gde ne ide. Kada hoćeš najbolje. Kada se misli da tebe to neće spi*iti tako jako jer šta te briga tudji život, tudja briga ili sreća, i kada drugi misle, da ćeš ti samo klik i ko Vas je*be a da te neće "odneti" djavo. Što bolest se zove. Svi su se preračunali. Loše izračunali, završen račun. Britko je sada samo umno, koje i nadalje stoji na svojim nogama. Ali, ućutkano se zove. Zabranjeno se zove. Ne sme, se zove. Nemoj mu je kršteno ime. A prezime , Zaboravi me i od*ebi više od mene. "Mislim na njega" - više nisu njene reči. To se više ne izgovara. "Bacam...bacam...bacam Vam sve. Evo Vam bre. Neka alal vam je. Bacam, Vam sve...Prokleto sve. Uzmite mi sve. " ♥

Bolest
Grozota umora tog
slaba biti, klonula
samo javite, da dosta je...
Mesec

♥
 
grozota umora tog, tako slatka, tako opojna, bolest groznicava moja od koje celo tijelo omocava podnoseci, izgarajuci u pregnucu, celik, celik...mach... slaba biti, klonula, naslada je moja. dok kicma mi se uzvisuje i bice moje odi ko po bodljama ne mareci. gde je mjesec u rukama snage iskonske, ne vrijedi, bezuspjesno i opasno je ubadati.. a meni vrijedi, sve vrijedi... kako hocete. kad ustreba, samo javite da dosta je... da ne bude mnogo za podnijeti < 3

Paraskeva
desnica
zastor
golubarnik
naizust
 
Paraskeva
desnica
zastor
golubarnik
naizust


Paraskeva, zastitinica žena. I dzaba je izmoliti već izmoljen Očenaš. Sklapati ručice, mršave. Ne može da diše, kada zajeca. Kada grca. Mozak se raspada, i boli. Grči. Pulsira. Hoće li i to pomoći? neće, uzalud joj je trud. Nečuje Bog njene molitve. Ne čuju Andjeli. Čuje samo Djavo i jako mu je smešno u tom prokletinjsokom crvenom odelu, napokon je dobio, šta je hteo. Ili ipak taj Djavo ima suknju i ženskog je roda, a imena bezimenog do rušiteljskog. A zapravo, andriod je to. Androgena pod vrsta, koja je po potrebi, šta god treba je*eno biti. Ograničenog je ona sada bitisanja. oD pogleda, do postupaka, i nema više upliv ni na šta. Pored puta, smrskana. Skrckana. Srca pocepanog. Da gleda u to šta nema. "Pomaže Bog" Bog ti pomogao, dete. Koliko Vam treba sveća? "Pet". Pet? "Da, pet". Pogled upitan, ali se ništa ne komentariše. "Zbogom". Zbogom, dete. Nije važno, za šta su ostale tri. Četvrta. Za neprijatelje. "Da spavate lepim, mirnim snom, budete zdravi i nasmejani. Da uživate u svakom danu. Da imate lep dan i spokojne noći. Da nikada na svojoj koži ne osetite, kako ovo je. I kako izgleda. " A, peta...Peta je uvek njena. Za sve ono najbolje, najlepše. Najdivnije. Za ono šta u sebi "ubija" sada već slobodno reći, godinama...I rekli bi ljudi, navika je...Malo morgen. teško da je navika, nakon godinica. "Učini da ova ljubav u meni presahne, da nestane, da ne osećam, da ne vidim, i da ne želim. Učini da ne mislim više, da me ne boli i da više u meni ne postoji. Samo, učini...da ne volim. Ne brinem. I ne čeznem. Samo učini...da zaboravim. I srcu naredi, da utiša svoj glas najdivniji. " desnica udara gore nego leva. zapravo, tim i tandem, jedan bez drugog ne ide. Što jedan započne, drugi samo dokrajči. Jednako je to, bez premca i bez svakog preterivanja. Da, jeste. Zastor je odavno već u svemu, kao nešto već svakidašnje, ništa neobično, niti posebno. Nešto ubilačko, potrebno pri svakom sakaćenju nečijeg tela, uma. Bitisanja. Mora se nečim obrisati znate raspad nečijeg sistema. A kud ćete bolje, od toga. Golubarnik iam svoje golube pismonoše. Koji su ili zalutali, ili nisu naučeni da lete. Ili nose poruke na loše ili na prave adrese. Loše adrese rušilačke, a na prave nikada i stići neće. Uostalom, šta bi se i napisalo, a da nije natočeno suzama, krivicom, ili kada sa ruke en moze da sidje ono prokletinjsko važno slovo, na slovo, na slovo. Ne može, i neće sići. Neće nikada. To se takvim rodi. I umire. Drugo ne poznaje. Naizust je uvek na naućutkivanje. Kao lud i blesav. Dva nenormalna. Dva brata ludaka. Jedno bez drugoga ne ide, a još manje pomaže. Bez trna...se crveni. Sunce ljubi more. ♥


Umreti
ne mogu
narediti
ućutkati se
nije fer, nepravda velika...

♥
 
bla bla
ih, sto onda bude
prileci
postar
paket

>>bla bla bla<<, neukusno, kao ridjavi mali vragolan kada se posvadja sa svojom vrsnjakinjom u osnovnoj skoli, sam prekinuo njena izvinjena, i kajem se zbog toga, ali ipak i sada mislim da nisam trebao da ih poslusam...da ona je uradila to...zasto ni sam ne znam, ali uvijek sam mislio da je to nemoguce, covjek se izgleda cesto vara, i pitate se vi : >>ih, sto onda bude ljudi taj mocni osjecaj ljubavi?<<. Ne znam, ni sam to ne znam, to se valjda desi uprkos razumu, uprkos ljudima, uprkos univerzumu, uprkos BOGU. Sada nakon ove case, odoh prileci, a vi smejte koliko hocete, pijan sam pa sta, isplivava i boli me briga, sutra cu vec vratiti svoj dostojanstveni izgled, a ako slucajno dodje postar i donese paket, bacite ga u kamin, od nje je...

iznemoglost
hartija
srebrenjaci
zica
 
iznemoglost
hartija
srebrenjaci
zica


Iznemoglost. Pokupite ostatke lopatom. Ostalo pročaprkajte ručicama i beličastim prstićima, poput abonovine. A, ostatak neka bude smešten na djubrište. Spalite sa jesenjim lišćem. Šta u stvari znači, iznemoglost, pitala se. Izmemoglost da ne možete više, ili da ne vredi da išta više možete? Da umorili ste se, ili da niko ne haje, što više ne možete? da li je to vaš sopstveni limit, ili čisto subketivni osećaj samoće u kojem se idričete snage svoje, snage onoga što guralo vas je napred, da možete još, da idete još korak, dva, pet? Ili izemoglost kada antilopa se predaje u jurnjavi sa leopardom, koji je puno jači, okretniji. što zakon je prirode. da velike ribe ce jesti male, da pobednici ce prešišati iznemogle. Da srećni i zaljubljeni neće obraćati pažnju na nevoljene i nesretne i da ih će se kloniti. Kao gubave. Kao leprozne. Hartija uvek trpi sve. To su reči nekoga puno starijeg i pametnije osobe, od nje. I zaista papir "trpi", ali da li sve i podnosi. da li moze sve da podnese. Da istrpi moze svako svasta, ali dubinski da li to moze da se podnese? I hartija je " živi" stvor, trpi svasta nečije. Preveliku sreću. Preveliku tugu. Očaj nesrazmerni ili jasnost radosti. Nije sve to lako tom "živom" stvoru za podneti. Zato, naoružajte se strpljenjem, draga Hartijo, kada budete trpeli njene stranice, slova. hartijo, draga i bezimena, sto trpisš i podnosiš njene grehe, bolove, uvijanja i suze, mastila crne boje, kao sto i njene oči postale su. Trpi i ne žali se. Pokušaj da razumeš Hartijo draga, visinske razloge tog pisanja i okajavanja grehova. Mozesl li to, draga Hartijice, mozes li? "Mogu". Hvala ti. Srebrnjaci su stajali u ruci. Spremni, da njome se plati glava na srebrnom tanjiru. "Toliko košta?" Toliko. "Samo toliko? " Što, a jel vam je malo? "Ne, nije. Odveć je skupo. Ali, najviše i košta ono šta zapravo besplatnim se zove. Neuslovljenim. Bezuslovnim. Zar ne? " Tako je. Žica...kao logoraška. da označi prelaz, gde piše STOJ. Ne moze ni da se okrene. Bode. Krvari. Boli. Gubi osećaj. Ravnotezu. Mir. I spokoj. ♥

Muzika
puste, puste reči, dzaba su....
Sjaj sto oslepeo je
Lak za nokte
Tvrdoglavost

♥
 
sunasceJeca:
Muzika
puste, puste reči, dzaba su....
Sjaj sto oslepeo je
Lak za nokte
Tvrdoglavost

♥
Kliknite za proširenje...

Nisam nešto inspirisan, ali tema dugo stoji, pa hajde da pokušam nešto.

Usamljena, odbačena od sveta, privida, izveštačenih ljudi i rasejanih nada... Borila se sa samoćom i mirila sa njom. Ona joj je bila utočište, ali i izvor tuge. Ona joj je bila uteha, ali i kazna. Nije znala šta da očekuje od života. Nije nikada mogla da raščisti šta želi. Ni da li uopšte ima svrhe išta želiti. Krajnje prirodna, jednostavna i skromna. Nije stavljala lak za nokte, ni drugu šminku, diskretno se oblačila, bila povučena, stidljiva i tiha. Imala je nežan, tih i spokojan glas koji se ipak retko mogao čuti, jer je mahom ćutala. Činilo joj se da čovek i ne može ništa posebno da kaže. Džaba su puste, puste reči. Zato nije bila posebno voljna da sluša druge. A drugima je vremenom dosadilo da pred njom vode monologe. Osećanja nikada nikom nije pokazivala. Bila je jako ravnodušna, tačnije, tako je delovalo. U njoj su se ipak razne misli mešale, beznađe, sjaj što je oslepeo, život koji je postao bezbojan i škrt. Mnogo je toga mutilo unutrašnju sreću i stvaralo osećaj neprolazne mučnine. Muzika je često delovala kao dobar način da se seta zaustavi, ali je mahom mogla samo da je uveća. Prepuštajući se iluziji užitka, uz svu svoju tvrdoglavost znala je mnoge dane da provede tako, dalje od ljudi, sveta, laži. To je bio život u kojem je patila, ali bi je svaki drugi učinio još nesrećnijom. Bila je ubeđena da niko na svetu ne može biti srećan i nije više ni očekivala da će je išta obradovati. Ni ljubav, ni retki prijatelji, ni pojedini uspesi koji bi je uzdizali na tren- ništa to nije bilo dovoljno vredno da bi ona to zaista cenila. Sve je to bilo deo nužnog poretka stvari, prolaznosti kao takve, a ona se osećala kao malo zrno peska na obali mora, između čuđenja i ništavnosti izabravši gori put.

Prolaznost
Ništa
Seta
Figura
Let
 
Prolaznost je covjekova najteza boljka, najteze mu pada, sve bi bilo puno ljepse i lakse kada je ne bi bilo, svako bi mogao da ostvari svoj potencijal, imao bi vremena i da se muci vijekovima, pa i milenijumima da bi nesto stekao i da bi se oformio i ne bi ga grizlo da ce to uzalud propasti niti da nece uspjeti, a ovako sta god uradio sta god stekao pretvorit' ce se u nista. Ne bi ga morila seta, tuga, nostalgija...ne bi bilo srece! Ne covjek jos nije spreman da bude besmrtan...mora proci ova faza, gdje je covjek samo figura, figura kojoj je dato da osjeca. Ne nismo spremni za Let

list
smaragd
pecina
more
 
list
smaragd
pecina
more

List je treperio, na grani, i svaki čas se očekivalo, da bude "odlepljen" od one tako fine niti, što zove se...Sigurnost. Dodira grane. Dodira stabla. Dodira neke celine jednostavnosti a tolike bitnosti i važnosti. Vetar je duvao sve jače, i jače....Kažu, treba se onda kao vrbica savijati, kada je teško, a uspraviti se kada je sjajno...Pa, i en ide to baš tako. Možda je to samo sa listovima tako, sa listićima ili naprosto, bi samo tako, kao jel te trebalo...Mislila je ona...i mislila je fakat, posve loše. Jer beše pogrešnooooooo. Smaragd je sijao, tamo i gde treba da sija..zasebno, u svoj svojoj jačini sjaja govana*a što su posuti, soli i bedema nepremostivih. Vajan u prašini, odrastao u zaboravu. Presečen krvlju. Umnožen nedostatkom potrebe postojanja i potrebe bitisanja kalkulacojom nejasnoće i neprimetnosti. Matematika na kvadrat, fizika na kub a mehanika je mehanika....Njoj nije nikada išla. Pećina je progutala sve reči. Sve očaje. Sve molitve. I sve srazmere. Sve srazmere nesrazmernosti. Pojela sve suze i šta ume da jede...pojedeno je "sve" . Od igle do plafona. Od kose. Hoda. Laka za nokte. Parfema. Kosti. Kože...i naprosto, pogleda u očima. Više nema ničega. More je povuklo sve. Pojelo sve. Potopilo sve. Znači, da...umrlo je. Znači, da...dobro je. :) ♥


Film
Osećaj što osećaja nema...
Mudrost koja se plaća glupošću velikom
Kraj

♥
 
povracka krize, to je mudrost koja se placa gluposcu velikom. samo nisam sigurna odakle ta glupost, ne secam se da je moja. motam film unazad, moji mama i tata, moji baba i deda, i tako dalje na kraj. pa dobro sad, nije toliko strasno. taj tamo cika ili teta mora da ima neki osecaj sto osecaja nema. mozda da se malo ispovracam sad

mozda da odspavam
kako bi bilo da...
u pogledu toga
nacisto je
azdahe se keze
 
mozda da odspavam
kako bi bilo da...
u pogledu toga
nacisto je
azdahe se kez

Možda da odspavam, pade joj na um. Jedan san, od milionitih godina dug. Ili naprosto onaj san, gde Vas kriogenezom zamrznu, da sačuvate sve svoje. To bi bilo sjajno, pomislila je, da postoji. Zamislite to...da Vam sačuvaju mladost i lepotu, da bi je neko ko zavredjuje voleo u nekom "drugom" životu. Ala, bi to bilo krasno. Voala. O - psa- la. Kakav eksperiment. Možda u tamo nekoj 32587 godini, to i bude moguće. Ala bi to fora bila...da joj sačuvaju lepotu, odraz koji sada ima. Da. Da sačuvaju sve osećaje lepe, dobre i naprosto one pametne, što nekada imala ih je. One osećaje, koji su živeli do tog vremena, dok nisu bili skrajnuti u stranu, uništeni. I iznevereni. Oni osećaju, gde je u svakom živom biću, volela istinsko , onu lepotu srca. Duše i uma. Možda da sačuvaju belinu tih ručica. Ili tih boja očiju, koju nema svako, a koja je posve neobična i retko sretljiva u ljudi...To bi bilo. Da joj sačuvaju talente. Pa, čak i mane, što da neeeeeee...da i tada, za milion dugi san, en napravi propuste i greške, velike kao kuće, stanovi, oblakoderi ili stradanja bol. To bi bilo sve perfektno, da tako može. Najviše da sačuvaju, pogled. Prezriv? Ne. Osvetnički? Ne. Lomljiv? Ne. Pogled, od kojeg bi mogli da se smrznete. Ako, imate suviše osetljivo srce, tahikardiju, ili ako ste preživeli infart. Što kažu, osobe iznad 18 + i za publiku koja ima osetljivo zdravlje, da ne kažemo smetnje. Pogled, koji bi Vam otopio dušu, sve i da u najgorem organizmu, "gori" led. E, neka joj sačuvaju taj pogled. To bi redelo. To bi vazdan značilo i sada najvrednije bilo. U očima, je ionako sve, zar ne? Tako kažu. U tim očima stanuju samo sada oči...Njene oči. Samo njene. Kako bi bilo da...izvršimo jedan eksperiment, gde će biti sve puka zaje*ancija sa nečijom sudbinom. Što da ne? Kada može kriogeneze, pre vremena vremena tog, što da ne može i ovo. Brrrllll, šlllllaaa...ztodmdndz...tuk, puk, cvrz, zvrk. Učinjeno. Paaaaaaaaaaaali. Daun. Off i udar. U pogledu toga, sve je jasno, ništa više nije za diranje. Maženje i paženje. Je*eno kasno je. Načisto je. Ledi, ledi. I samo zaledi. Udri, stepene najveće. Najveće moguće. " Ali, ali, možda ćete se onda razbiti, ako vas ispuste..." Samo c - e - p - a - j - t - e . Adahe se keze? Ako. Neka se keze. Kez i onako imaju samo azdaje. Normalni imaju osmeh. Osmeh bola. I osmeh sreće. A, aždaje su, pa...aždaje. Čak i kada se...Keze. ♥

Telefon
Smrdeti na laž
Odvratnost
Prefriganost prefriganosti, kakav talenat....

♥
 
to su takva bica da im necu traziti broj telefona. ko bi rekao da se smrdeti na laz lepo zadobija uz takav svesrdan trud... i kakav trud bogte, ma je li moguce... a na licu im lepo pise kome se klanjaju.
bljaaak, odvratnost je imati posla s takvima. mislim, da je barem njihova, al nije, ta prefriganost prefriganosti, kakav talenat, kakvi bakraci...zar je greh njih smaknuti ? sta li rade oni ljudi s dusom s njima, robija covece

dobra igra
koncepcija
nesvestica
gde ce li
smejurija
 
Stradalna Srnetina:
dobra igra
koncepcija
nesvestica
gde ce li
smejurija
Kliknite za proširenje...


Pomislila sam da je to zivot koji je porodila odebljala zelja. Sve je islo pravilnim redosledom. Urliknuo je od bola koji mu je uzani prolaz naneo. Uplasio se od svetlosti koja ga je po licu osinula. Umirio se na grudima koje su ga spokojno prihvatile. Nedostajalo je ime. Pomislila sam da ga treba nazvati snom. Time bi usrecivao i davao nadu. A on je rekao da je to smejurija. Uhvatila me nesvestica od negiranja njegovog sopstvenog dela. Tada sam shvatila da je njegova koncepcija bila jednostavna, dobra igra u kojoj je pobednik neko ko nisam ja. Gde ce li mu dusa? I moja? I zivot koji je umro pre no sto se uistinu rodio. Ali ja i dalje imam....san.

bajato
stisnuti
jemstvo
kineski car
 
bajato
stisnuti
jemstvo
kineski car

Bajato je sve, što više ne može se prineti usnama. Umorne su. Morbidne. I plave boje, koja se oko usana širi, da izgleda stravično nepregledno...oštar bol u grudima. Bol. Spazam mišića. Samo mir, mir i jedan mir...gde nema znoja, gde nema straha, i gde nema nervirancije. Bilo koje vrste, snage i mogućnosti. Orel oko usana, gledala je na njoj, ima žena godina iha haj...šta ponekad bolest učini od starijih. Onih koje volite. Šta učini sekiracija. Bol. Šta učini razočarenje. Dobro, da nije neko veće zlo. Stisnuti zube, više nije ništa novo, ništa veliko i ništa više strano. Za drugo i ne zna. Ne poznaje. Osim za slušanje. Trpljenje. Moranje. Nečije htenje. Moranje davanja. Moranje tupljenja i beskonačnog i moronskog idiotiszma. Kretenizma i mediokriteta. Jemstva nema, kaucija je odavno plaćena. Krivica je ionako precenjena stvar, jer ne brinite neće Vas niko saslušati i ne, neće nikoga zanimati i ne, neće ne nikome biti žao, nego boleće svakoga dupence, ono malo slatko i zgodno. Kao što bubamaru briga sta jede komarac. Ili sta će žaba veceras uloviti za veceru. Kineski car je kineski zid. Spustene ruke. Spusteni gard. Oko svega, malen svet. Oko svega, Kineski zid. Nemoguć...za probiti. ♥

Knjiga
Oštar bol u grudima, što cepa...
povraćaj suza
vratite mi život, od pre...
probudite , kada bude sve gotovo

♥
 
sunasceJeca:
Knjiga
Oštar bol u grudima, što cepa...
povraćaj suza
vratite mi život, od pre...
probudite , kada bude sve gotovo

♥
Kliknite za proširenje...
Nismo ni bili svesni kada smo prešli u epohu robno-novčanih odnosa, a tamo nikad nije postojao život, već samo stvari, samo pare. Zvanično izjavljujem da je rezultat svega ovoga pravo ludilo koje je zagospodarilo u glavama stanovnika Krstarova. Njega je izrodio stres, neodređenost i osećaj besmislenosti svakog "smisla". I to se stanje, draga moja Jeko, naziva depresija s elementima anksioznih poremećaja. Manifestuje je oštar bol u grudima, što cepa. Gospođice-drugarice Sunašce iz Krstarova, ova dijagnoza je postala naš životni kredo, i to je, nažalost, naučna činjenica. Ako neko smatra da je srećni izuzetak, od njega do psihijatrijske bolnice nije daleko. Ostali, ne ispuštajte iz ruku knjige u kojima su sadržane parole: "vratite mi život od pre", ili me "probudite, kad sve bude gotovo", jer mogu veoma da vam koriste. Možda vam neće vratiti izgubljene dane, niti obezbediti povraćaj suza koje ste prolili za svojim voljenim, ali, složićete se, život je nešto daleko važnije i složenije.

Razmisli samo
Odgovor
Milovanje
Osmeh
Plač
Srećan život
 
Knjiga
Oštar bol u grudima, što cepa...
povraćaj suza
vratite mi život, od pre...
probudite , kada bude sve gotovo

Mirno, u miru, uspravno koracajuci otvorio je vrata oltara i iznio Knjigu. To je on, tu prepoznaje sebe..kad izađe i pred otvorenim dverima čita. Ushićenje koje u tim trenucima osjeća je nemjerljivo ni sa jednim drugim u njegovom zivotu. Sve je mir, on samo ide naprijed, sve prihvata...nema suvisnih pitanja.
Da li je u zivotu imao iskusenja, teskih trenutaka...da li je jak iz tog ili iz nepoznavanja zivota kao mučnog i teškog....?

Prepoznaje li sebe i na drugim mjestima u zivotu!? Da, svakako da.Može sebe da vidi u drugom čovjeku..i drugog pronađe u sebi.


Kod kuće...
Osjeti oštar bol u grudima, što cijepa...povraćaj suza od nekad...da bile su to retroaktivne suze. Spirale su neku njegovu muku koja se povremeno javljala zbog života prije ovog sad. Pomiluj me gospode..učini da prespavam..da u miru prođem kroz sve...probudi me kad sve bude gotovo..ili vrati mi život od prije da pocjepam neke starnice.
Prepoznavao je svoje gubljenje vjere i gnušao se tih trenutaka...a baš je trebao da uzme da piše..već dugo je radio na trećoj knjizi svoje apologije vjere...i pitao se da li da baci, spali sve...ima li on prava uopšte da piše o tome...da li je dostojan... Baci se na krevet i zaspa...
Sanjao je rađanje, novo...blagost života koja se stalno potvrđuje..u svemu...topli zagrljaj majke i njene oči koje ga toplo gledaju. Sanjao je da je neka žena htjela nekog izbaciti iz života...lako je to...izbacivati nekog koga ne možeš da pogledaš u oči...da li je? Zašto bi život ukidao samog sebe...kakav apsurd....

Kafa
čokoladni fil
ko je kriv
rendana kora narandže
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top